Критика према Ноаму Чомском и његовог виђења решења за статус Косова и Метохије


Данило Мандић:

Шта ви видите као одговарајуће реалистично решење за коначан статус Косова, и колико се то разликује од онога што заговарају САД сада?

„Већ дуго времена ја осећам да је једино реалистично решење за коначни статус Косова оно што је понудио председник Србије мислим негде 1993, то јест нека врста поделе са Србима.
Сада је остало врло мало Срба, али оно што су биле Српске области треба да буду део Србије, а остало нека буде независно како они то зову, што значи да ће се придружити Албанији. Ја просто не видим, ја нисам видео никакво друго могуће решење ни пре 10 година“.

Ноам Чомски о Косову и Метохији

Линк ка видео клипу на http://www.youtube.com/

Овако завршава свој интервју Ноам Чомски, славни и чувени критичар Америчке спољне империјалне политике, хегемоније, уцена, безакоња  и силе, у прекрајању света по њиховим прохтевима, политике двоструких аршина у којој се увек зна ко је „злочинац“, а то је онај коме они одреде такву улугу. Али када они учине неки злочин, масакр “ у име заштите демократије, правде, морала и цивилизацијских достигнућа“, е, онда, то није злочин, то је „све легално“ , „легалан злочин“, и о томе несме ни да се прича у медијима, а камо ли да злочинци одговарају.

Не доводи се у питање та борба Ноама Чомског против терора Америке према спољнем свету, он се залаже за праведан, законит, демократски свет базиран на поштовању институција и међународног права, али баш због тога зачуђујућа је и доста загонетна ова изјава и став Ноама Чомског око решења за коначни статус Косова и Метохије.

Не оспоравам његову добронамерност према нама и право да има свој став, али баш због угледа којег ужива као критичар америчке империјалне политике, његове речи имају тежину, и зато је по мало загонетно, да се баш у случају Косова позива на „ралност“ ситуације, а не на јасно међународно право и закон, што значи: да националне мањине немају права на отцепљење од државе у којој живе, нити да се тако отцепљене припајају својим матичним државама. Косово је увек била територија државе Србије, нема ту нигде територије шиптара, не треба то објашњавати Ноаму, и када би се сад свуда у свету позвали на разна фингирана и режирана „реалистична стања“, а не на међународно право, онда од правде и закона за шта се и Чомски залаже, неће остати ништа, а сви знамо ко ствара та „реалистична решења“ и доведе свет пред свршен чин.

На пруимеру Косова и Метохије то је Америка, она стоји иза свега, од припреме терена до завршног бомбардовања, а и сам Чомски је рекао у интервјуу којег је дао Данилу Мандићу, а Валентина га је у целости објавила у свом тексту на овом блогу, да Американце није брига за Албанце, већ што тадашња Југославија није прихватила њихов пљачкашки концепт неолиберарних „реформи“ путем ММФ-а и осталих њихових „алатки“.

У том циљу су следиле санкције Југославији, бомбардовање… после чега је следио дуго очекивани „big happening“ (велики догађај, тзв. „промене“) који је тек са џаковима долара ујединио тако „моћну и сложну“ опозицију у Србији, која се 10 година зиаста искрено „трудила“ да се уједини у свргавању Милошевића, али узалуд, па су баш и „затруднели“ од силног труда, али тек су се „породили“ уз помоћ пуно, пуно $… $… $…

Чомски храбро и упорно критикује Америчку спољну империјалну политику, Амери крше сва међународна права по том питању, и уз помоћ НАТО пакта чине многе злочине, масакре, то је неспорно, али ово виђење Чомског око коначног статуса за Косово и Метохију директно се поклапа са политиком беле куће, јер иза целе приче стоје Амери.
Додуше, Чомски говори о подели Косова и Метохије, о делимичном отцепљењу Косова, не потпуном, али смисао је исти.

Зашто је то тако, то само Чомски зна, и овим не желим да умањим његову борбу за праведнији, бољи и хуманији свет, свет базиран на поштовању закона и међунаропдног права, али све се нешто прелама преко наших леђа, преко наше муке.

У прилогу критике Чомског поводом Косова и Метохије, дајем и један текст Љубудрага Симоновића:

Љубодраг Симоновић:одговопр Ноаму Чомском

Љубодраг Симоновић:одговопр Ноаму Чомском (Word 2003)
Љубодраг Симоновић:одговопр Ноаму Чомском (word 2007)
Љубодраг Симоновић:одговопр Ноаму Чомском (Pdf)

Господину Ноаму Чомском треба одати признање за храбро супротстављање америчкој империјалистичкој политици. Нажалост, у интервјуу за београдски лист „Политика“ од 7. и 8. маја Чомски решење за кризу на Балкану види у томе да се до краја реализује политика Вашингтона на овим просторима.

На питање „шта Ви видите као одговарајуће реалистично решење за коначни статус Косова и колико се то разликује од онога што заговарају САД сада?“ Чомски одговара: „Већ дуже време осећам да је једино реалистично решење за коначни статус Косова у ствари оно што је понудио председник Србије (Добрица Ћосић), мислим, негде око 1993, то јест нека врста поделе са Србима. Сада је остало врло мало Срба, али оно што су биле српске области треба да буде део Србије, а остало нека буде независно како они то зову, што значи да ће се придружити Албанији. Ја просто не видим, нисам видео никакво друго могуће решење ни пре десет година.“

Чомскијева идеја није нова. То је, заправо, „модел“ за Косово који су у Другом светском рату реализовале фашистичка Италија и Немачка. Што се тиче Чомскијевог позивања на Добрицу Ћосића, бившег председника Југославије, ради се, заправо, о алибију који је крајње проблематичан имајући у виду мотиве због којих се Ћосић залаже за поделу Косова (проблем наталитета).

Чомски је на истим позицијама са америчким властима. Наиме, Чомски не говори о принципијелном решењу проблема Косова, већ о „реалистичком решењу“. На чему се заправо заснива Чомскијев „реализам“? Пре свега на чињеници да су Албанци већина на Косову и да они не желе да живе у Србији. Да ли би Чомскијев „реализам“ био могућ да иза Албанаца не стоји Америка? Да ли би без тога могао да се поштује други реализам, наиме, да Албанци представљају око 15% становништва Србије и да Срби, као већински народ, не желе да се Космет отцепи од Србије? Чомскијево „реалистично решење“ заснива се, у ствари, на резултатима етничког чишћењу Срба и других неалбанаца са Космета (око 300 000), које су спровеле албанске терористичке групе које су, и по Чомском, организовале и наоружале САД – као и на насељавању стотине хиљада Албанаца из Албаније на Космету.

Шта би се десило када би се принцип етничке мајоризације узео као принцип по коме би требало да се решавају питања националних мањина у европским земљама? Да ли је за Чомског „реалистично решење“ да Албанци отцепе западну Македонију и припоје је Албанији? Или да Грци отцепе делове Албаније у којима су већина? Или да Турци отцепе делове Бугарске и Грчке у којима су већина? Или да Мађари отцепе делове Румуније, Србије и Словачке у којима су већина? Шта је са Абхазијом, Јужном Осетијом, Нагорно-Карабахом, Придњестровљем? Шта је се Каталонијом, Баскијом, Корзиком, Јужним Тиролом, делом Турске настањеној Курдима, са Кримом и другим деловима Украјине настањене Русима, као и са деловима Балтичких држава у којима је већинско руско становништво?

Прочитај цео текст»

Eduardo Galeano: „Фудбал, сјај и тама“


Eduardo Galeano

Од данас сам увео рубрику: „Књиге-препорука“ и прву књиги коју вам препоручујем за читање је књига Уругвајског писца и уметника Едуарда Галеана која је преведена и код нас:

„Фудбал,сјај и тама“

Превод: Вук Шећеровић
„Послушност, брзина и снага, без трунке фантазије: то је калуп који намеће глобализација. То је серијска производња фудбала без икаквог жара.“
(Е.Г, стр.274)

У каквој су вези фудбал и књижевност? Има ли смисла писати књижевну критику за књигу која би, по наслову, требало да дотиче само „поштоване љубитеље фудбала“? Има, и те како! Не само што су неки критичари (К.П. у свом есеју „Фудбал и нова прозна реалност“) читаву генерацију српских писаца (рођених у периоду 1965-1975) посматрали кроз заједничку поетику „фудбализма“ (многи од тих писаца писали су врхунску прозу о фудбалу), већ што пикање лопте у књижевности има дугу, мада ненаметљиву и увек изграђивану „по страни“, традицију („Све што знам о моралу дугујем фудбалу“, писао је Албер Ками). Поред тога, Галеанова књига није некаква скраћена фудбалска енциклопедија, па чак ни само „интимни речник заљубљеника у фудбал“, већ много више од тога.
Писана сажетим и јасним, новинарским стилом, у ком се обиље података неприметно провлачи кроз сасвим једноставне и непретенциозне лирске пасаже, књига „Фудбал, сјај и тама“ уругвајског писца Едуарда Галеана сасвим је читљива и лако пријемчива и за оне који о фудбалу немају појма, као и за оне који га не подносе: јер, Галеано, најпре, пише занимљиво и прецизно, а потом успева и да фудбал подигне на ниво алегорије у којој се пресецају историја XX века, морална, политичка и естетичка питања.
На садржинском плану, наравно, све је јасно: Галеано пише о фудбалу и пратећем фудбалском програму (фудбалерима, головима, клубовима и др.). Али ће, као у чувеним секвенцама из серије „Грлом у јагоде“, пре сваког текста о Светским првенствима Галеано дати и кратак попис најважнијих догађаја из „стварне“ (читај:политичке) историје света, покушавајући да стање цивилизације преломи и протумачи кроз причу о „споредној ствари“ (таман она била и најважнија).
На тај начин ће, поред приче која се одвија између статива, Галеано испричати и низ аутентичних, дирљивих прича које се одвијају изван фудбалског игралишта: приче о лепоти и значају игре, вештине и слободе, приче о фудбалским херојима, а животним губитницима, о слави и спознајној вредности пораза. Све те приче уједињује носталгично, али исправно уверење по ком се, некада, „фудбал играо ради фудбала“, дакле, ради лепоте и забаве, а данас се, нажалост, игра због телевизија и великих компанија за производњу спортске опреме.
Тако Галеано од почетног размишљања о поезији фудбала (дакако, у периоду „сјаја“), и о фудбалу као могућој параболи о животу, прелази на терен отворене политичке критике. „Фудбал, сјај и тама“ садржи и слој сасвим јасне идеолошке усмерености, слој у ком су кривци за таму фудбала издвојени и жигосани. Залажући се за фудбал који је игра, а не „најамни рад“, Галеано стаје на страну потлачених, маргинализованих и слабијих, прозивајући и оптужујући – а, сви знамо кога! – организацију FIFA, мултинационалне корпорације и фашистоидне спортске моћнике, оне који сваку игру и сваки глас непристајања одмах купују и претварају у билборд са знаком адидаса, или каквог другог израбљивача.
„Фудбал, сјај и тама“ носи, после свега реченог, вјерују искреног идеализма, које све нас, поборнике здравог и хазардног ногометашења, окупља у илегалан, подземни (игралишни?) покрет отпора у ком је, бар што се фудбала тиче, најважније зезање, па тек онда победа.

Аутор текста:Иван Велисављевић

Преузето са:http://www.yellowcab.com/stampano/44/13.jsp

Борба за Историју


Michael Parenti page
Michael Parenti Website

Michael Parenti – The Struggle for History (Борба аз историју)

Линк ка видео прилогу на Вимео
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Dr. Michael Parenti: „Terrorism, Globalism and Conspiracy“ (Тероризам, глобализам и завере)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Погледајте ова два предавања Мајкла Парентија у смислу његове борбе за истину и критику Америчке политике насиља на глобалном нивоу. За сада немам превод Парентијевих предавања на Српском, али би упутио позив неком ко 100 % познаје Енглески језик, да ми преведе ово, а ја ћу да направим титлове за видео. Ја сам разумео скоро све, што из солидног познавања енглеског што из контекста Парентијевог говора. Читао сам и неке његове текстове и коментаре који су били преведени, тако да врло добро знам ко је Мајкл Паренти.
Ако неко све ово преведе нека ми пошаље преводе на моју E-mail адресу: orgonster@gmail.com

Доктор политичких наука и познати публициста, Мајкл Паренти је велики критичар Америчке политике, и написао је књигу: „To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia“ која је преведена код нас под називом „Убити нацију: напад на Југославију“.

По речима оних који су је прочитали то је једна од најозбиљнијих анализа о распаду Југославије, о нападу NATO пакта на нашу земљу 1999. године, и о узрочно-последичним везама тих догађаја. Да бих вам приближио ту књигу Мајкла Партентија пронашао сам један текст о њој са ове локације: http://groups.yahoo.com/group/sorabia/message/42659, а текст иде овако:

Напад на Југославију
Београд, 1. август 2003. године

На српском језику појавила се књига, једна од најозбиљнијих анализа о распаду Југославије, о нападу NATO пакта на нашу земљу 1999. године, и о узроцима и последицама ових догађања. О књизи угледног публицисте Мајкла Парентија, зачудо, у нашој земљи није објављен ни један приказ. То је разлог што ћемо се њоме бавити у три наредна текста. Предговор југословенском издању написао је Слободан Милошевић, заточен у Хагу зато што је од напада NATO-а бранио своју земљу и наш народ.(кликните на „Read the rest of this entry»“ да прочитате више. А после тога поставио сам један Парентијев текст преведен на Српском….)

Слободан Милошевић је цитатом Ернеста Хемингвеја луцидно показао због чега се воде сви освајачки ратови, па и овај последњи крајем двадесетог века против Југославије. „Ратове стварају, изазивају, и започињу економске супротности, а воде их свиње које настоје да извуку користи из њих.“ (Ернест Хемингвеј) Милошевић наглашава у предговору написаном и Шевенингену да су за убијање Југославије употребљена сва медијска,  политичка, економска и војна средства. Према тачном запажању Слободана Милошевића, Југославија је представљала препреку остваривања циљева нових светских поробљивача, новог колонијализма, а истовремено је представљала узор свим оним земљама и народима који су желели да остану слободни и независни. Рат против Југославије је вођен у интересу великих сила (Ватикана, Немачке, Сједињених Америчких Држава…).
Слободан Милошевић уверљиво, готово кроз сентенције, указује на недоследност, непринципијелност и неморал онога што се сада назива Међународном заједницом. По прећутном диктату из Вашингтона, Бона и Ватикана сатанизован је српски народ а Хрвати и Муслимани добили су сву подршку у грађанском рату на тлу Југославије: Медијску, политичку и војну.

Србија је помагала српско становништво у Хрватској и Босни и Херцеговини само материјално и морално. То је – нагласава Слободан Милошевић – изазвало бес и згражавање тзв. међународне заједнице, такав и толики бес да су хитно предузете мере против политичке власти у Београду, увођењем сурових и економских и свих других санкција према тек формираној Савезној Републици Југославији.

Војни монструм западног света сурово је бомбардовао Србе у Босни и Херцеговини 1995. године и напао је, у савезништву са албанским терористима 1999. године, Савезну Републику Југославију.

Данас – констатује Слободан Милошевић – Срби у Хрватској и Срби у Босни и Херцеговини и Срби у Србији и сви Срби, одговарају за злочине чије су они жртве. Нелегални „суд“ у Хагу је једно од средстава рата против Југославије и српског народа и доказ да тај рат још увек траје. Милошевић с правом указује на чињеницу да у свету јача свест о потреби уједињавања снага отпора новим поробљивачима. Књигом „Убити нацију“ угледни амерички публициста Мајкл Паренти дао је том отпору несумњив, велики лични допринос.

Сасвим је јасно засто је тако значајна књига прећутана у српским медијима.Сви медији у Србији су под контролом власти, а власт у Београду је под контролом оних који су уништили Југославију и који покушавају да униште Србију. Реч је, наравно, о владама у Вашингтону и Бону, о NATO-у и Ватикану.

Србијом и Србима се влада из ових престоница. Београд је само њихов протекторат.

Да би нешто више сазнали о Мајклу Партентију и његовој борби за истину погледајте на два видео клипа његова сјајна предавања на енглеском језику. На жалост, ово неће разумети доста људи, али овом приликом позивам људе који 100 % познају енглески језик, да ми помогну око превода Парентијевих говора, а ја бих израдио титлове на Српском.

Али ево… нашао сам један текст преведен на Српском од Мајкла Парентија. То сам преузео са ове локације.

Демонизирање Слободана Милошевића

написао Др. Michael Parenti
Превод: Божур
Децембар 2003. године

Америчке вође исповиједају преданост демокрацији. Ипак, током прошлих пет декада, демократски изабране владе – криве што уводе редистрибутивне економске програме или на други начин слиједе независне курсове који се добро не подударају с глобалним системом слободног тржишта које је под америчким покровитељством – нашле су се на мети САД. На тај су начин демократске владе у Аргентини, Боливији, Бразилу, Чилеу, Кипру, Доминиканској Републици, Грчкој, Гватемали, Гвајани, Хаитију, Сирији, Уругвају и бројним другим државама свргнуле њихове властите војне снаге, финанциране и савјетоване од САД. Ново устоличени војни владари су онда одступили од реформи равноправности и потпуно отворили своје земље инвеститорима страних корпорација. (Кликни на „more“ да прочиташ све) САД су имале удјела и у дестабилизирајућим прикривеним активностима, плаћеничким ратовима између двију држава у корист треће (у овом случају у корист самих САД – напомена преводиоца), или у директним војним нападима против револуционарних или националистичких (иста ријеч значи и родољубних – напомена преводиоца) влада у Афганистану (осамдесетих година прошлог вијека), Анголи, Камбоџи, Куби, Источном Тимору, Египту, Етиопији, Оточју Фиџи, Гренади, Хаитију, Индонезији (за Сукарна), Ирану, Јамајци, Либанону, Либији, Мозамбику, Никарагви, Панами, Перуу, Португалу, Сирији, Јужном Јемену, Венецуели (за Хуга Чавеза), Јужној Сахари и Ираку (за CIA-ног покровитељства над аутократским Садамом Хусеином, након што се он појавио као економски националист и покушао постићи бољи договор у цијени нафте).

Пропагандна метода коју су користили да се дискрeдитирају многе од ових влада није нарочито оригинална, сада је заиста већ поприлично провидно предвидива. Њихове вође јавно жигошу као надуте, непријатељски расположене и психолошки изопачене. Описују их као демагоге гладне моћи, жустре тиране и најгору врсту диктатора налик на самог Хитлера. Земље о којима је ријеч унапријед означавају као „терористичке“ или „нитковске“ државе, криве што су „анти-америчке“ и „против Запада“. Неколико изабраних чак куде да су чланице неког „опаког савеза“. Када узимају неку земљу као мету и демонизирају њено водство, америчким вођама помажу идеолошки усклађени новинари који пишу о друштвено- политичким питањима, образовани људи, академици и бивши функционери владе. Они заједно створе опће расположење које омогућује Вашингтону да ради шта год је потребно да нанесе озбиљну штету инфраструктури и становништву изабране државе, све у име људских права, анти-тероризма и националне сигурности.

Нема бољег примјера за ово од неуморног демонизирања демократски изабраног предсједника Слободана Милошевића и ратова против Југославије које су подупирале САД. Louis Sell, бивши амерички дипломат, написао је једну књигу (Слободан Милошевић и разарање Југославије, Duke University Press, 2002. године) која је хит дјело о Милошевићу, пренакрцана свим уобичајеним намонтираним предоџбама и политичким претпоставкама америчке државе. Sellov је Милошевић карикатура, лукави ловац на моћ и полудјела будала која напада поуздане другове и искориштава неслоге унутар странке. Овај је Милошевићи „прави правцати социјалист“ и „опортунистички српски националист (ријеч националист има и значење родољуб – напомена преводиоца)“, демагошки, моћи гладни „други Тито“ који истовремено жели диктаторску моћ над цијелом Југославијом док строго слиједи правце који „уништавају државу коју је Тито створио“. Аутор не показује упућивањем на одређене дјелатности и програме да је Милошевић одговоран за комадање Југославије, он нам само непрестано говори да је одговоран. Човјек би помислио да су се у то можда умијешали словенски, хрватски, муслимански, македонски и косовски албански сецесионисти и америчко-NATOвски интервенционисти.

По моме мишљењу, Милошевићев је стварни гријех био што се одупро комадању Југославије и успротивио се америчкој наметнутој хегемонији.

Он је такођер покушао поштедјети Југославију од најгоре од бездушних приватизација и снижавања цијена интервенцијом државе, од чега су пропатиле друге бивше комунистичке земље. Југославија је била једина држава у Европи која није прионула на улазак у Европску унију или NATO или OSCE.
За неке лијево оријентиране интелектуалце бивша се Југославија није квалифицирала за социјалистичку државу јер је допустила превише продирања приватних корпорација и IMF-а. Али су амерички творци политике опће познати по томе што свијет не виде на начин на који га виде чистунски љевичарски интелектуалци. За њих је Југославија, са својим развијеним сектором јавних служби и економијом која је преко 75% била у јавном власништву, била довољно социјалистичка. Sell јасно показује да су југославенско јавно власништво и Милошевићева обрана те економије били главни разлог Вашингтоновом рату против Југославије.

Милошевић се, жали се Sell, „посветио правом правцатом социјализму“. Он је приказивао јавно власништво над средствима за производњу и стални нагласак на (државној) производњи потрошне робе као најбоље гаранције за напредак. Морао је нестати.

Да би изградио свој случај против Милошевића, Sell понављано прибјегава уобичајеном ad hominem етикетирању (које се више ослања на личне нападе него на разум – напомена преводиоца). Тако читамо да је у своме дјетињству Милошевић био „нека врста умишљенка“ и, наравно, „по природи самотњак“, необична врста дјетета јер је био „незаинтересиран за спортове или друге физичке активности“, и „презирно је одбио враголије дјетињства у корист књига“. Аутор цитира једног анонимног бившег суученика који приповиједа да је Слободана мајка „облачила чудно и подржавала његову мекоћу“. Још горе, Слободан се никада не би прикључио када су остали дјечаци крали из воћњака – несумњиво сигуран знак његове патологије дјетињства.

Sell надаље описује Милошевића као „ћудљивог“, „повученог“, и склоног „тврдоглавом фатализму“. Али Sell-ови властити подаци – када направи паузу у свом негативном етикетирању и пређе на потанкости – протуслове стереотипу друштвено неприлагођеног „ћудљивог самотњака“. Он признаје да је млади Слободан добро радио с другим младим људима када су у питању биле политичке активности. Далеко од тога да није био у стању стварати блиске везе, Слободан је упознао једну дјевојку, своју будућу жену, и они су уживали у сталној доживотној међусобној оданости. У својој раној каријери, када је стајао на челу Београдске банке, Милошевић је био, како се говори, „комуникативан, брижан према људима у банци и популаран међу својим особљем“. Други га пријатељи описују као особу која се добро слаже с људима, „кооперативног и опуштеног“, вјерног мужа својој жени и поносног и преданог оца својој дјеци. И Sell допушта да је Милошевић од времена до времена био „пун повјерења“, „друштвен“ и „каризматичан“. Али је негативни стереотип тако чврсто изграђен стално и досадно понављаном изјавом (и годинама пропагирања западних медија и бирокрације), да Sell напросто може летимице пријећи контрадикторни доказни материјал – чак и када он сам омогућава такве доказе.

Sell се позива на анонимне „америчке психијатре који су Милошевића проучавали изблиза“. Под „изблиза“ он мора да мисли издалека, будући да ни један амерички психијатар није никада лијечио или чак разговарао с Милошевићем. Ови нецитирани и неименовани психијатри наводно су дијагностицирали да је југославенски вођа „малигно нарцисоидна“ личност. Sell нам прича да таква малигна нарцисоидност испуњава Милошевића самообманом и узрокује радохоличарску личност која је патворина“. „Људи с Милошевићевом врстом личности често или не могу или неће признати постојање чињеница које се разилазе с њиховом властитом перцепцијом стања у коме свијет је или би требао бити.“ Како доктор Sigmund Sell зна све ово? (Sigmund је алузија на психоаналитичара Sigmunda Freuda – напомена преводиоца) Изгледа да он налази потврду за то у чињеници да је Милошевић зацртао смјер који се разликовао од онога који се ширио из Вашингтона. Несумњиво само лична патологија може објаснити такву „анти-западну“ непопустљивост. Уз то, кажу нам да је Милошевић боловао од „слијепе мрље“ утолико што се никада није осјећао пријатно у вези с предоџбом о приватном власништву. Ако ово није доказ малигне нарцисоидности, што јесте? Sell никада не размишља о могућности да он сам и глобални интервенционисти који размишљају као он, не могу или неће „признати постојање чињеница које се разилазе с њиховом властитом перцепцијом стања у коме свијет је или би требао бити.“

Милошевић је, понавља нам се, пао под растући утјецај своје жене, Мирјане Марковић, „стварне моћи иза трона“. Sell је у једној пригоди заиста назива „Lady Macbeth“. Он описује Мирјану Марковић као тоталног ексцентрика, склоног неконтролираној срџби; њезине су очи „титрале као уплашена животиња“; „она болује од жестоке шизофреније“ са „недовољним разумијевањем реалности“, и безнадежни је „хипохондар“.

Уз то, она има „плаху“ вањштину и „сањарску“ и „истрауматизирану“ личност. И попут свога мужа, с којим дијели „јако абнормалан однос“, она има „аутистичну везу са свијетом“. Још горе, она има „тврдолинијске марксистичке назоре“. Остало нам је да се упитамо како је аутистична, дисфункционална Мирјана Марковић била у стању радити као популарни универзитетски професор, организирати и водити нову политичку странку и играти активну улогу у народном отпору против западног интервенционизма.
У овој књизи, када се год цитира да су Милошевић или други у његовом табору нешто рекли, они „реже“, „шикћу“, „сикћу“ и „гракћу“. Насупрот томе, политички играчи који освајају Sell-ово одобравање, „опажају“, „изјављују“, „напосе спомињу“ и „закључују“. Када један од Милошевићевих старјешина ријечима изражава свој немир у вези с „гласним косовским Србима“ (како их назива Sell) који су демонстрирали против малтретирања које су трпјели на дохвату косовских албанских сецесиониста, Милошевић „сикће“: „Зашто се тако бојите улице и људи?“
Неки би од нас могли помислити да је то прилично добро питање које треба сиктати вођи владе, али Sell то сматра доказом Милошевићеве демагогије.

Увијек када је Милошевић урадио нешта шта је помогло обичном грађанству, као када је опорезовао камате зарађене на девизним рачунима – политика која није била популарна међу српском елитом, али су је поштовали сиромашнији слојеви – њега одбаце због манипулирајућег улагивања народу. Према томе, морамо прихватити Sell-ову ријеч да Милошевић никада није желио моћ да би спријечио глад, него је само жудио за моћи. Писац дјелује са становишта непогрешиве парадигме. Ако је вођа који је на мети равнодушан према народу, то је доказ његове склоности диктаторству. Ако је пун разумијевања према њима, то доказује његов демагошки опортунизам. Држећи се погледа на свијет америчког бирократизма, Sell етикетира „Милошевића и његове удворице“ као „бескомпромисне људе“, „конзервативце“ и „идеологе“; они су „против Запада“ и нераздвојно повезани са „социјалистичком догмом“. Насупрот томе, хрватски, босански и косовски албански сецесионисти, који су тешко радили да растргају Југославију и предају сваки своју републику на милост и немилост неолибералног снижавања цијена интервенцијом државе, идентифицира као „економске реформаторе“, „либерално водство“ и „про-западне“ (читај, за транснационалног корпорацијског капиталисту). Sell се односи према „демократизацији западног типа“ и „модерној тржишној економији“ као према неизбјежним корелатима. Он нема ништа рећи о жалосном положају земаља Источне Европе које су напустиле своје мањкаве али подношљиве планиране економије због немилосрдних захтјева капитализма без рестрикција.
Sell-ова осјетљивост на демагогију не протеже се на Фрању Туђмана, потајног фашистичког антисемитског Хрвата који је о Хитлеру имао рећи лијепих ствари и који је наметнуо строгу аутократску владавину недавно oсамостаљеној Хрватској. Туђман је одбио холокауст као претјеривање и отворено поздравио хрватске усташе, нацистичке сураднике у 2. свјетском рату.

Он је чак запослио неколико времешних усташких вођа у својој влади. Sell не каже ни ријеч о свему томе и сматра Туђмана само добрим старим хрватским националистом. Једнако тако, он нема ни једну критичну ријечо вођи босанских муслимана, Алији Изетбеговићу. Он кратко објашњава да је Изетбеговић „1946. године био осуђен на три године затвора због припадности групи званој Млади муслимани“. Човјеку остаје импресија да је југославенска комунистичка власт спречавала усрдног муслимана. Оно што Sell оставља неспоменуто јесте да су Млади муслимани активно врбовали муслиманске јединице за нацистички СС за вријеме 2. свјетског рата; ове су јединице починиле страшна крволоштва против покрета отпора и жидовског становништва у Југославији.
Изетбеговић се извукао прилично лагано с казном од три године.

У овој се књизи мало указује на етничко чишћење које су, уз америчку подршку, починили против Срба вође попут Туђмана и Изетбеговића за  пријеме и послије ратова које су финанцирале САД. Имајући у виду супротни аргумент, нема спомињања етничке толерантности и разноврсности у Југославији предсједника Милошевића. До 1999. године, све што је остало од Југославије биле су Црна Гора и Србија. Читаоцима се никада не каже да је овај остатак државе био једина преостала мултиетничка заједница међу разним бившим југославенским републикама, једино мјесто гдје су Срби, Албанци, Хрвати, Горани, Жидови, Египћани, Мађари, Роми и бројне друге етничке групе могли живјети заједно с извјесном мјером сигурности и толерантности.

Устрајно демонизирање Милошевића има учинак на српски народ уопће. У Sell-овој су књизи Срби претјерани националисти. Косовски Срби који демонстрирају против злостављања од стране албанских националиста описани су као они којима се „помама за крвљу повећава“. А српске раднике који демонстрирају да бране своја права и тешко зарађене приходе Sell одбацује као „најниже инструменте простог пука“. Србе који вијековима живе у Крајини и другим дијеловима Хрватске одбацује као колонијалне привремене станаре. Супротно томе, словенски, хрватски и босански муслимански националистички сецесионисти и косовски албански иредентисти само траже „независност“, „самоопредјељење“ и „културну својственост и суверенитет“. У овој књизи албански одметници ОВК нису најважнији трговци дрогом, терористи и они који проводе етничко чишћење него герилски борци и патриоти.

Војне акције које су наводно повели Срби, описане најнеодређенијим ријечима, понављано се етикетирају као „бруталне“, док се нападе и звјерства изведена над Србима од осталих националних група уобичајено прихваћа као она из освете и обрамбена или их Sell одбацује као „неистините“, „превише преувеличане“ и „надуване“. Милошевић је, каже Sell, посијао „злобну пропаганду“ против Хрвата, али нам не даје никакве појединости. Sell се ипак побринуо за један или два случаја о томе како су српска села похарали, а њихове становнике силовали и убили албански сецесионисти. Од овога он шкрто допушта да су „неке оптужбе Срба … имале срж истине“. Али се тиме уопће не бави. Правовремену, добро конструирану причу о српском масакру ненаоружаних Албанаца у селу Рачак, коју је потицао William Walker, амерички дипломат и ветеран у ширењу лажних информација с циљем да се завара људе, искрено прихваћа Sell који игнорира све супротне доказе. Једна је ТВ екипа Associated Pressa заиста снимила битку која се догодила у Рачку претходног дана у којој је српска полиција убила извјестан број бораца ОВК. Један је француски новинар, који је прошао кроз Рачак касније тога дана, нашао доказе о борби, али није нашао никакав доказ о масакру ненаоружаних цивила, нити су га нашли проматрачи Wалкерове властите Косовске верификационе мисије. Сви форензички извјештаји откривају да су готово све од четрдесет и четири убијене особе претходно користиле ватрено оружје и да су све погинуле у борби. Sell овај доказ напросто игнорира.

Причу о томе како су Срби наводно убили 7000 муслимана у Сребреници, коју су изградили медији, Sell некритички прихваћа, чак и премда најтемељитија истраживања нису открила више од 2000 тијела неодређене националности. Раније масакре које су извели муслимани, њихово разарање педесетак српских села око Сребренице, о којима су извијестила два британска дописника и други, он игнорира. Свеукупни неуспјели покушај западних форензичких тимова да лоцирају 250000 или 100000 или 50000 или 10000 тијела (бројеви су се мијењали) Албанаца које су, наводно, убили Срби на Косову, такођер пролази непримијећен.

Sell-ово приказивање онога што се догодило у Rambouilletu оставља пуно да се пожели. По Rambouilletu Косово би било претворено у NATO колонију. Милошевић се могао против воље сложити с тим, тако је очајнички желио избјећи огромни NATO јуришна остатак Југославије. Како би, међутим, били сигурни да се рат не може избјећи, америчка је делегација додала необичан увјет, захтијевајући да NATO снаге и особље морају имати неограничен приступ цијелој Југославији, слободно кориштење њених аеродрома, жељезнице, лука, телекомуникацијских услуга и радио валова, све бесплатно и сигурно од било какве судске надлежности југославенске државе. NATO би имао и могућност да, за своје властито кориштење, модифицира цијелу југославенску инфраструктуру, укључујући цесте, мостове, тунеле, зграде и електране, плинаре, водоводе, телефонију. У бити, не само Косово, него цијела Југославија требала је бити подвргнута изузимању испод власти и суда (NATO снага у Југославији – напомена преводиоца) сведеном на изравну колонијалну окупацију.

Sell не спомиње ове детаље. Умјесто тога, он нас увјерава да је захтјев за NATO-в несметан приступ у Југославију био само про форма протокол, уклопљен „понајвише због правних разлога“. Сличан, премда мање далекосежан споразум, био је дио пакета Дејтону, каже он. Дакако, а споразум у Дејтону претворио је Босну у колонију Запада. Али, ако није било ничега лошега у ултиматуму Rambouillet, зашто га је онда Милошевић одбио? Sell приписује Милошевићев отпор његовом перверзном „менталитету обрамбеног става без претјеране потребе“ и његовој потреби да пркоси свијету.

У овој књизи не постоји ни једна ријеч описа 78 дана даноноћног големог NATO бомбардирања Југославије, нема спомена како је оно узроковало губитак хиљада живота, озлиједило и осакатило још хиљаде, затровало пуно тла и воде осиромашеним уранијумом и уништило пуно индустрије јавног сектора и инфраструктуре земље – док је оставило све приватне корпорацијске структуре Запада потпуно нетакнутима.

Извори на које се Sell ослања дијеле мишљење америчког бирократизма о борби на Балкану. Проматрачи који нуде материјално независнију критичку перспективу, као што су Sean Gervassi, Diana Johnstone, Gregory Elich, Nicholas Stavrous, Michel Collon, Raju Thomas и Michel Chossudovsky, остају неопробани и нецитирани. Важни западни извори, на које ја упућујем у својој књизи о Југославији, нуде доказе, исказе свједока и документацију која се не слаже са Sell-овим закључцима, укључујући изворе из Европске уније, Комисије за права жена Европске заједнице, OSCE-а и његове Косовске верификационе комисије, Комисије за ратне злочине УН и различитих других комисија УН, разне извјештаје Америчког министарства вањских послова, извјештаје Њемачког министарства вањских послова, па Њемачког министарства обране и Међународног Црвеног крижа. Sell те изворе не дотиче.

Он такођер игнорира изјаве свједока и изјаве чланова Америчког конгреса који су посјетили Балкан, једног бившег службеника Министарства вањских послова за Bushove администрације, једног бившег замјеника команданта америчке Европске команде, неколико генерала и међународних посредника УН и NATO-а, пилота шпанских зрачних снага, форензичких тимова из различитих земаља, и проматрача УН који нуде открића која протуслове слици коју су нацртали Sell и остали браниоци америчког бирократизма.

Укратко, Sellова је књига накрцана испремијешаним детаљима особе која је члан америчког бирократизма, непотврђеним оптужбама, неистраженим претпоставкама и идеолошки преоптерећеним карактеризирањем. Што се тиче опће признатих дезинформација, она је добро урађен посао.

Професорка Љиљана Богоева Седлар


У претпрошлоји јучерашњој емисији „Атлантис“ која се емитује на другом програму радио Београда, и коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић, гост је била професорка Љиљана Богоева Седлар.Она је професор Енглеске књижевности и језика на факултету драмских уметности у Београду и филозофског факултета у Нишу.Госпођа Седлар је најчешћи гост Атлантиса и има изузетно борбени дух у борби за истину. Слушајући је како лепо,мирно и разложно образлаже оно о чему говори,човек, не само што схвата све финесе на које указује професорка,већ има утисак да она никада не одустаје и да сав свој пребогати интелектуални потенција непрекидно и несебично даје у служби истине и раскринкавању лажи светских моћника.

Посебно,до детаља образлаже манипулације у култури по диктату Новог светског поретка,која паралелно иде уз империјално „утеривање демократије“ владара света уз нескривено кршење Међународног правног поретка.

У првом аудио клипу професорка Седлар говори о империјалној „демократској“ диктатуру Владара света и како се интелектуалац у Европи односи према томе.

Професорка објашњава како се с’једне стране налази гомила сервилних интелектуалаца, попут Кушнера који су са свиме сагласни како Америка „уводи демократију“ у непокорени и „нецивилизовани“ свет, а с’друге стране су ретки интелектуалци попут Харолда Пинтера,Хандкеа и осталих, који храбро устају против тог новог светског поретка и јавно му се супротстављају свим својим интелектуалним моћима!

Скини аудио клип (8 мб.)

У овом другом аудио клипу из јучерашње емисије,поред професорке Седлар гости су још били и наши врсни и часни интелектуалци Радмила Настић, професорка Енглеске књижевности на филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу и господин Каменко Булић, који је завршио Факултет политичких наука у Београду ,а магистрирао и докторирао на унивезитету у Холандији (Школа за социолошка истраживања).

У овој јучерашњој емисији било је речи о Харолду Пинтеру, Британском нобеловцу,драмском писцу и глумцу,који је храбро и бескромпомисно устао у нашу одбрани за време бруталне агресије НАТО пакта на Југославију.Његов наступ можете видети овде, то је за оне који разумеју Еглески,а исти видео ћу посебно поставити на блогу са титловима на Српском, када то будем могао.

Од господима Каменка Булића на самом крају овог аудио клипа,чучете за прикривани дипломатски инцидент који је избио између НАТО званичника и Румунских власти.

О чему се ради?

Недавно је завршен до сада највећи самит НАТО-а у његовој историји, у Букурешту. Припремајући овај Самит НАТО стручњаци који су протоколарно припремали све то, закључили су да је одржавање самита у „озбиљној кризи и под знаком питања“, јер у Букурештанској палати где ће заседати НАТО, није било довољно клозета…!!??? 😯

Овај скандал није био дошао у ширу јавност, осим накратко, у ББЦ извештају и у Хрварској, а ево сада и код нас, јер је о томе било речи у јучерашњој емисији. Румуни су полудели, јер нису могли да схвате да ови баш толико серу,али су морали да у тој бившој Чаушесковој палати поставе још 1000 импровизованих клозета и тако наруше унутрашњу архитектонску структуру палате,јер су НАТО „WC стратези“ инсистирали да на 5 делегата следи 1 клозет,а та палата није имала задовољавајући број клозета по њиховим прорачунима.

Но, Румуни су морали то да направе и још да сами све финансирају, а сваки клозет их је коштао по 1000 долара. Е, сад,израчунајте колико све то кошта….

Скупо бре ово чланству у НАТО…. :mrgreen:

Незнам само, како се Румуни нису сетили и да нађу компромис са НАТО у духу „партнерства за мир“,па да за сваког НАТО делегата купе овај веома функционалан производ , прошли би јефтиније, а све је тако „модеррно“, чисто и лако за коришћење, тако да кад ови оду могу то да задрже као поклон и понесу кући и да га носе свуда са собом и тако избегну „клозетску опасност“.

Погледајте по препоруци професорке Седлар, видео клип са сајта преминулог проповедника Philip Jones Griffiths-a ( кад одете на страницу,кликните на команду плеј да погледате презентацију ) ,борца за истину и који је указивао на све последице Америчка бруталне „демократије“ ( Хирошима,Нагасаки,Вијетнам,истебљење Индијанаца…), а ко не разуме Енглески, довољно ће бити да погледа његове фотографије.

И на крају,пре него што почнете да преслушавате овај други аудио клип,прочитајте текст професорке Седлар поводом случаја Петера Хандкеа,говорећи о цензури:

Писао о Србији и више га нема у књижарама

Линк ка страници

Текст сам преузео из:Гласа Јавности

Скини аудио клип

Професор Милан Брдар


Данас вам представљам једног нашег изузетног интелектуалца, професора Милана Брдара.

brdar

Професор Милан Брдар

Професор Брдар је једном приликом био гост у изванредној емисији другог програма Радио Београда „Атлантис“, коју уређује и води госпођа Биљана Ђоровић. Послушајте овај аудио клип из Атлантиса у коме је професор Брдар говорио о доста битним и круцијалним истинама, а тичу се нас, Европе, Света…

На почетку аудио клипа иде прво увод госпође Биљане, па онда затим професор Брдар одговара на питања. Господин Милан Брдар говори о вековном лицемерству просветитељства и филозофа Европе и званичног епохалног дискурса, „владајућег ума“. То све детаљније и опширније можете наћи у његовој најновијој књизи „Узалудан Позив“.

књиге проф. Брдара


Скини аудио клип (7.8 мб.)
П.С. Снимак нисам на време почео да снимам,првих минут-два, а морао сам и да дотерујем тон, јер је био првобитно лош због слабог сигнала Радио Београда којег имам.

Дуцијев наступ у АТЛАНТИСУ


У недостатку Дуцијевих говора на „Фокусу“, одлучио сам да пустим овај аудио снимак који је стар више од годину дана, тачније, снимио сам га: 05.02.2006.,а то је са Дуцијевог гостовања у изванредној емисији другог програма радио Београда „Атлантис“ коју уређује и води госпођа Биљана Ђоровић. Фајл сам снимио на компјутеру, али је био мањкавог квалитета због шумнова и благог крчења, јер имам слаб сигнал радио Београда.

Једним програмом сам успео да доста побољшам квалитет снимка и сада се све јасно чује.

Смањио сам јачину шумова и крчења,а појачао тон Дуцијевог гласа,као и водитељке Биљане Ђоровић.

Неке ствари које Дуци није стигао да каже на Фокусу, рекао је овде,послушајте…

Дуцијев наступ у радио емисији Атлантис


Директан линк за скидање (82 мб.)

ПС. Слушајте АТЛАНТИС – недеља у 17х. ИИ програм радио Београда ,а искључите ТВ,јер ћете изнутра бити ово:

а “дочекаће вас“ ово:

АТЛАНТИС


Ми увелико живимо у ери имбецилних и одвратних глупости, парадокса, немогућих апсурда за које смо мислили да постоје само у Орвеловој књизи, али то је све сада  нажолост сурова стварност живота људске цивилизације, која далеко превазилази све Орвелове визије…!

Све је то руковођено тоталним падом свих моралних вредности и начела достојна човека… Уз заглупљивање људи путем строго контролисаних медија, то се све организовано спроводи од невидљиве руке владара Планете и контролола свега и свачега, не би ли створили масу полуидиота и зомбираних људи које је лако контролисати, како њих тако  самим тим и целих држава.

У Свету доминира царство деструкције, владавина насиља у разним облицима и формама, … ратови, тероризам, организовани криминал, мржња, примитивизам, лаж..

Лаж је већ постала опште прихваћена од обичног човека као нешто „нормално“ и помирио се са тим без борбе за истинским вредностима, вероватно је изгубио чак и жељу да се бори за вредности које једино дају смисао животу, а то су: истина, правда, солидарност, хуманост, знање, игра, природност….човек је потпуности „смрвљен“, поражен и понижен…!!

То се није десило случајно, само ос себе… вековима се манипулисало човеком у свим друштвима путем образовања, друштвених институција, званичног дискурса, цркве… манипулација се са напретком технике и комуникације непрекидно усавршавала и то је једино што је људски род усавршио, манипулацију, направити од човека послушног робота који ће „систем вредности“ добровољно прихватити не схватајући да је изманипулисан…

Напредак технике, науке, техницизма не сматрам човековим напредком, већ напредком и развојем ствари….

Ок… не живимо више у пећини, побољшали смо то, имамо куће, станове, телефоне, возимо се бусом, имамо аутомобил, летимо авионом, имамо ТВ , али… шта је са нашом психом, душом, умом, има ли ту неког напредка, раста…??

Осим ретких појединаца, то више није наше, ми смо постали само непомичне марионете у рукама најсуптилнијих манипулатора који су одувек знали да је кључ манипулације у овладавању људским умом…!! Манипулација је достигла савршенство, она није више потребна, путем медија треба само одржавати „стање ствари“ и сервисирати роботе, замениш једну мисао другом и тако…!

Ко има контролу информације, тај има све, има сву моћ „дизајнирања“ људске свести и понашања!

SNN, CBS, BBC, FOX, РТС, ПИНК, Б92 и разни свуда у свету микро-макро медији , повезани су ко пупчаном врпцом, то су „близанци“… што мисли један то мисли и други, само су им другачија „саопштења“ и форма лажи, али све је то у рукама и под контролом манипулатора, пар моћних идиота …!

Без обзира што је слика тако црна, није све још изгубљено!

У свету још постоје морални и поштени интелигентни људи који схватају о чему се ради и који раде на томе да „пробуде“ тог успаваног човека који чучи у том беспрекорном роботу као ситни шрафић.

Али наравно, ти велики елитни људи то што желе да саопште успаваном и зомбираном човеку не могу да ураде преко SNN-а, BBC-ија или сличних великих медијских кућа које контролишу манипулатори, већ на алтернативним медијима и емисијама које уређују њима сродни људи…

Нема много тих медија и емисија, али их ипак има, а ти људи који то уређују су пионири у борби за истину и раскринкавању лажи и манипулација људским умом…!

Што се тиче електронскиух медија у нашој Србији, ту влада тотални медијски „мрак“, то је свима јасно…! Али ипак… у том мраку има „зрачка светлости“ у виду Радија и другог програма Радио Београда и емисије која се зове…

АТЛАНТИС
veOacSw

А ту емисију уређује и води госпођа Биљана Ђоровић. Емисија иде сваке недеље у 17 чсова. и траје сат времена….

Почните да слушате ту емисију, јер она је „храна“ за душу и разбиструје ум том изманипулисаном, и надасве пониженом човеку и даје му шансу и снагу да прогледа…!

Колико само ми имамо паметних и часних људи…!

Слушајући говоре тих људи у АТЛАНТИСУ деси се да ми крену и сузе, све се то некако деси само од себе и после као да ми падне неки терет са душе осећам се прочишћенији и снажнији да издржим све животне недаће…!

Осим тих људи који гостују у АТЛАНТИСУ и госпођа Биљана Ђоровић, као водитељ и усмеривач разговора, својим бритким и јасним коментарима такође „скида паучину са очију“

Навешћу вам неке од наших елитних и паметних људи који чешће гостују а АТЛАНТИСУ и од којих заиста имате шта чути, то су:

1. професорка Љиљана Богоева Седлар

  • Та госпођа са благим, али јасним гласом и мислима,  прави је мелем за душу и ум око раскринкавања лажи у Светској политици и Култури…!

2. проф. Милан Брдар

  • Разобличује суштину лажи, хипокризије, неморала и лицемерства најеминентнијих филозофа и интелигенције Европе уназад скоре 200 годиуна. Њихове филозофије и учења биле су „водиље“ развојног правца Европе и Света. То све имате и у професоровој најновијиј књизи „Узалудни Позив“.

3. проф. Велимир Абрамовић

  • Наш савремени метафизичар који налази решења за проблеме човечанства у споју науке и метафизике. По мени, он је најбољу суштински познавалац тајне нашег генија Николе Тесле и његовог генијалног дела и научних идеја, које тек треба да се развију…!

Набројао сам само неке од наших елитних људи који су гости те емисије, а има их још и почните да слушате АТЛАНТИС

  • Други програм Радио Београда
  • Недеља
  • 17часова.
%d bloggers like this: