Интервју са Миланом Николићем Изаном о винчанској кабали и његовој књизи „Ланац Љубави“


Дајем вам на увид презентацију једне по својој прилици инспиративне и значајне књиге (духовна бајка која се може прилагодити свим временима) за србски народ, књиге Милана Николића Изана: „Ланац Љубави„. У представљању Изанове књиге учествовали су: Марина Буковички, драмски уметник; Велимир Абрамовић, филозоф; Вујадин Радовановић, илустратор; Дејан Поповић, дизајнер електронске књиге; Милан Николић Изано, аутор и Зоран Колунџија, издавач. На представљању књиге требао је доћи и композитор Александар Сања Илић, али био је оправдано одсутан.

Презентација је одржана крајем 2012.

После ове презентације иду 2 интервјуа са Изаном, који ће вам још више појаснити шта нам књига доноси, и кодирано, и некодирано, а пун увид ћемо имати ако будемо сами прочитали књигу. Ја је још немам, али волео бих да је имам, али …  🙂

Милан Николић Изано: „Ланац Љубави“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

*********************

Извор: Блог Весне Михајловић

Први текст: Представљање књиге „Ланац Љубави“

Аутор Милан Николић – Изано

Дакле, књига се чита у даху, заиста као бајка и долази се до закључка да је треба опет прочитати, јер, као деца што желе да им се изнова и изнова чита бајка да би савладали штиво, да би спознали механизме борбе између добра и зла, тако нас и ово штиво омамљује. Зашто је то тако?

Аутор књиге: Милан Николић Изано

Аутор књиге: Милан Николић Изано

Цела прича је осмишљена као нови мит у којој испод главне радње тече још скривених и слојевитих прича, по значају јачих од површинске. Замисао ми је била да читаоцима понудим једну духовну бајку помоћу које би успели да пробуде своју подсвест и прошире свесност. Писао сам је сликама и употребљавао симболе, јер сам мишљења да се на тај начин повезују лева и десна страна нашег мозга а то је и основа буђења подсвести које креће из пинеалне жлезде (трећег ока).

Можемо ли тачно одредити место и време догађаја?

Географски и историјски везао сам се за подручје Балкана, мени најпознатије, али прича се лако може пребацити и у било коју област света. Место догађања је дакле, Балкан-Алкан. Зашто Алкан? Сви смо алке (карике) повезане у један ланац, односно браћа и сестре, и међу људима не сме долазити до сукоба јер смо Једно. А друго представљање, извучено је из приче о централном Сунцу Алкион ( по митологији) око којег се врти и наш Сунчев систем. Ако смо ми људи, по најновијим научним сазнањима, материјализована светлост односно фотони, онда смо делићи и тог Сунца Алкиона односно мале алкице. Хронолошки, то је 14 и 15 век, а причу сам поставио тако да се уклапа у “пророчанство“ које сам представио (понудио). Историјске личности и догађаје извукао сам из тог доба и надам се да нисам ни једном речју угрозио њихов рад и дело. Што се тиче догађаја које наводим, описана су са годинама старог српског календара, зато су и Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић важни, јер су и они у своја дела уградили те године. Стефан на споменик његовом оцу на Косову а Ђурађ на улазу у тврђаву града Смедерева. Користио сам се и митологијом старих цивилизација, ослоњених на природу, а понајвише словенском и симболима везаних за њихова божанства. Такође, покушао сам дати објашњење зашто Срби себе називају небеским народом и одакле то долази. А то се односи и на све остале Словенске народе као и на цео Бели Род (ово нема везе са бојом коже).

Да чујемо нешто о појашњењима пророчанстава?

Дао сам моје решење за Тарaбићево Креманско пророчанство за Три Крстате Горе, а паралелно са тим убацио сам и своје жеље везане за времена која долазе. Покушао сам да дам објашњење на Тарабићеву поруку из Креманског пророчанства, где нам говори, “кад дође судњи дан људи ће наћи спас само у Три Крстате Горе“. Она се географски не може пронаћи, зато што се налази у нама. Тројица која владају небом, Отац, Син и Свети Дух владају и људима, ум, тело и душа, али ми имамо и дуалност која је присутна свуда око нас и у нама. Мушко-женско, добро-зло, материја-дух, талас-честица… Уједињењем тих двоје (дуалност и тројство) форми, надграђујемо се и побеђујемо време, које неки представљају као четврту димензију, а могло би да се каже да ми живимо у тродимензионалном свету ограђени са четвртом “силом“, временом. Зато сам га ја означио са бројем четири и по тој логици збир два и три дају четири. Значи, да би савладали време и достигли то четири, морамо се прво успети на Три Крстате Горе, односно схватити своју дуалност и своју небеску и земаљску Тројицу. А онда је пут ка петици, петој димензији, лако проходан.
Izano-Lanac-Ljubavi

Може се рећи да роман носи у себи поруку јединствености свега, како то да појаснимо?

Тачно, све у свему, покушао сам објаснити јединственост свега и наше место у њему. Потребу људи (човечанства) за повратак природи (једином видљивом духу), и схватање наше дуалности и тројства. Односно, понудио сам начин помоћу којег се може пронаћи у себи дух или невидљива природа. Покушао сам да објасним разлику измећу суштинске и личне (прва је судбина карме и душе, а друга ега и материјализма) судбине и важност да их разликујемо. Суштинска људска судбина је једина и само је она важна, а ова друга не постоји, већ само лажно живи у нашим овоземаљским чулима у илузији овог света. Наравно, све је ово скривено у причи и сваки читалац ће моћи да схвати онолико колико је проширена његова свесност. Мишљења сам, да онај који жуди за жељом сазнања, покушава да тражи решење, па ће ову духовну бајку читати више пута.

Коме је превасходно намењена порука и подука овог романа?

Циљ ми је био да, превасходно, поруку упутим нашем роду (Расима), јер осећам тоталну збуњеност и несхватање живљења живота, које је завладало у нама. Неслога и раздор који владају у друштву и породици прете да нас униште. Али са друге стране, књига се зове „Ланац љубави“ да би представила божанску повезаност свих народа које живе на овом простору и потребу за миром, јединством и проналажењу заједничке истинске вере. Вере Љубави. Упоредо, кроз судбину (личну или земаљску) главног јунака метафорично је приказана и судбина Раса (Рашки народ су чинили Срби, Хрвати, Словенци, Руси, Чеси…) тј. њихово претапање и одрођавање у различите нације захваљујући намерно уметнутих (од стране црног рода) погрешних и страних религија за наш род, које су својим лукавим варљивим утицајем довеле до тога да брат удари на брата.

Такође, ова духовна бајка показује и начине и методе помоћу којих се стиже до ширења свести, како код мушкарца а како код жена.

Какву улогу играју бројеви у роману, неоспорно да је роман препун симболике бројева?

Златни низ (Златни цвет у причи) или Фибоничијев број 1,618 је доминантан, али ту је и број Пи (3,14..). Они леже у основи свих уметничких дела која су за своју основу имали Божански закон стварања. Све на овом свету направљено је на основу златног низа па и сам човек. Ако је то закон божанског уређења, онда смо и ми људи, дужни да у нашим делима постављамо исти тај закон. Можда он и влада нама, а да нисмо свесни? Зато је он присутан у причи (скривен) и главни јунак после “буђења“ схвата његову важност. А број Пи, из математичких формула знамо да је у једначини израчунавања круга, а у овој причи то би био кружни циклус Универзума, свих тела и бића који у њему постоје. Објашњење тајне неких бројева из књиге, налази се у додатку, а значење већине бројева који су написани или оне који се требају израчунати, оставићу да сами спознају читаоци трагачи. Оне читаоце који су авантуристичког духа а жељни знања, обавештавам да је књига кодирана, бројевима и симболима. Шта тај код открива? Оно што ми зовемо будућност.

Можда можете само објаснити о чему се ради код броја 41?

Важност средњег броја 41, Петровог матрикса, види се када му се дода физичка ознака за фреквенцију Hz. 41 Hz je фреквенција на којој наш мозак прелази на виши ниво свести, онда је у могућности да доживљава астралне пројекције. Зато је и између 26 и 67 у средини златног низа (повезује). Главни јунак је свој први астрални пут, доживео у сну (сања у сну) после погибије породице, касније, при погибије Белца, а до краја живота ту вибрацију је научио користити и употребљавати по потреби. Највише пажње сам обратио на фреквенцију (мозга) и начин на који се она подиже. Да бих то учинио у овој књизи, био сам приморан да се послужим поезијом а у завршном делу књиге чак сам и прозу писао у стиху. Онај који те делове буде читао у даху, сигуран сам да ће осетити тај набој дизања фреквенције, а читаоцима остављам да сами забележе своја осећања које ће у тим тренуцима имати. Због те вибрације која подстиче “буђење“, направио сам и електронску књигу са музиком Балкана, композитора Сање Илић и групе Балканика, да би се у том другом читању стекао потпуни доживљај који ће читаоца одвести до тог шестог унутрашњег људског чула. Емоција срца и осећања душе.

Било би лепо да чујемо неку реч о рачунању времена?

Све године су писане са годинама старословенског календара осим Петрове године рођења, која је написана и по хришћанском календару како би је могли узети за основу рачунања. Узимамо да је старословенско и старозаветно рачунање времена кренуло од 5508 година пре нове ере, то произилази из споменика које и сада имамо по целој Србији. Као мали, видео сам те споменике на Кораћичком (очево село, поставио сам га у причу) гробљу, сада се више не могу пронаћи (зарасли су у коров и трње). Све ово је учињено да би се повезао и доказао континуитет нашег постојања на овим просторима од Винчанске културе све до данас. Зато је на корицама књиге написана 2012 година (година издавања књиге) словима, како се писало у средњем веку на овим просторима. Читаоци ће имати прилику да виде и илустрације које прате ову причу, а посебно је за ово о чему причам важна она која представља Смедеревску тврђаву, престоницу тадашње Србије. Илустратор, Вујадин Радовановић, остао је шокиран сазнањем да је пола натписа, деспота Ђурађа Бранковића, који је уписан на тврђави, данас премазан бојом и малтером. Било му је потребно више од месец дана да сазна шта ту пише и словима и “бројевима“.

Много би могло још да се прича о роману „Ланац љубави“ али само укратко да чујемо понешто о митологији, вери, астрологији ?

Користио сам се симболима везаним за митологију, углавном Словенском, са примесама старо Грчке, Египатске, Индијске, Маја. Нисам то чинио да би правио неку митолошку чорбу, него да прикажем њихово ослањање на природу и међусобну повезаност. Тако да имамо доста животиња (фауна), коњ, вук, орао, лабуд, голуб, лисица, змај. Присутне су биљке (флоре), храст, врба, смрека, брест, липа, багрем, сува трава и цвеће. Ствари из свакодневног живота која се везују за разна божанства старословенске митологије као фрула, секира, штап, слама, катанац, крчаг. Природне појаве и ватра (са посебном вредношћу), муње, громове, непогоде. Видећете да Белац од народа добија име Змај Перкан, по Богу Перуну као божанство светлости (Сунца). Душа је светлост, а самим тим и ми смо светлост. Све ово, горе наведено, су симболи који владају животом и имају своја значења, како у митологији (Словенској) тако и у мојој причи.

Борба главног јунака би личила на борбу Бога Волоса и Бога Перуна који га муњама гађа, као у Египатској митологији, борба Сета и Ра. Борба Месеца и Сунца, таме и светлости у којој нико не добија, већ се стално смењују. Видимо да после тога Петар постаје земљорадник, сточар, а по митологији знамо да је Волос њихов заштитник. Тако да кроз живот имамо таму и светлост, добро и зло, стално се смењују и део су нас или смо ми део њих. Спомињу се, или се из приче може схватити, још доста старословенских Богова. Сварог, Световид, Род,Триглав, Радогост, Мора. У први мах изгледа да је све ово посвећено старословенским боговима, погрешно названом (од злонамерних) религијом паганизма или многобожанством, схватиће те да је све сведено на једног јединог Бога, као и у основи правог хришћанства. На жалост, сведоци смо да је данашња религија (ја га називам материјално хришћанство), а посебно ови који се са њоме служе (продају је), изгубила своју духовност и нема решење да поведе човечанство у нову еру. У песмама сам написао за важност праћења звезда и њиховог кретања као и бројева који нас следе. Важност броја 108 по астрологији има везе са астралом. Ако нас лунарни држи везане у материјалном свету, соларни астрал нас вуче на горе ка духовности. Црни род који спомињем у причи, не везујем за народе већ за интересне групе, које држе људе у незнању или везане страхом у лунарном астралу. Да би се дошло до соларног или потпуне душевне слободе, прво се морамо ослободити страха и незнања, тада постајемо способни да полетимо. Мрежом којом је уловљен и Петар од стране мрачних сила и која у причи стоји над главама Белог народа, у ствари је лунарни астрал, вешто и лукаво саткан од оних који нас држе заробљене на овоме свету. Управљају тако њиме, да смо постали фигурице страха које само њима верују и слепо их служимо, немоћни да га се ослободимо и полетимо онако како душа жели и зна.

Да ли је „Ланац љубави“ весник новог златног доба?

Оно што ја осећам, а сигурно сте и Ви то исто осетили, да то што пулсира и даје неки нови ритам а стиже нам однекуд, терајући нас да се мењамо, тражи од нас да променимо и начин размишљања о божанском и о људском постојању. Нити се треба враћати на нешто што је иза нас, нити упорно тврдити како се мора поштовати нека традиција о којој сви говоре, а она јадна, нема никаквог сазнања од пред Немањићког доба (намерно скривена од нас), већ, једноставно ићи напред. Не окретати се већ тражећи себе, морамо да се окренемо ка унутрашњем ја, да га пронађемо и да тако освојимо ново доба човеченства које стиже у наше животе. Изгубили смо Оца, ритам неба, вибрацију која даје снагу живљења и стварања. Заборавили смо Мајку, природу, зато у овој књизи дајем читаоцу могућност сазнања, да су људи по Косовском боју још били свесни своје прошлости, али да после пада Смедерева (1439) у наш народ улази заборав и губе се сва знања старог света. Ланац љубави спаја у читаоцима прошлост и будућност, али трајно задржава у садашњости. Ја бих то назвао, проширена садашњост, која даје могућност људима да се присете старог знања и на тај начин дођу до свога духа. Улазак у пету димензију, златно доба, води кроз разумевања силе те димензије. То је сила свести, Универзално поље свести. Ова књига служи том циљу.

У чему лежи важност наших живота?

Важност нашег живота лежи у откривању суштинске судбине или судбине душе. Ми се сви, илузорно, боримо за судбину тела, као што је чинио и главни јунак али карма га води ка његовој правој судбини, и зато он нити гине у рату, нити га убија болест, куга. Петар “убија“ свој егоизам онога момента када умире Белац, или другачије речено,онога момента када се буди и издиже његова душа. Касније, читајући дедин Завет, учи и схвата своју праву судбину и до краја живота посвећен је само њој. Зато време губи смисао и због тога (само привидно) ова прича изгледа да се брзо завршава (мислим на године од повратка кући, па до смрти). Он успева у овоме животу и оставља поруку човечанству. Сви смо ми мали Богови, он је у нама, треба га пронаћи, а то је суштинска судбина свих нас.

Да ли би хтели да нас упутите и да нам откријете барем један важан детаљ тајног кода књиге и на који начин је она шифрована?

Као што сам у књизи навео, ова духовна бајка носи у себи веома велики број порука и скривених тајни које воде ка прочишћењу и просветљењу како појединца, тако и свих људи на овој лепој планети. Ова књига није научно дело, тако да јој није био циљ да она доноси нова “стара“ сазнања на начин школског уџбеника, већ су све те поруке скривене и кодиране на тај начин да их сви могу видети, али само мали број нас разумети. Оно што би могао у овом тренутку рећи, то је, да сам за тајни код користио нумеролошку вредност симбола старог винчанског писма, а затим сам разумевањем азбуке и значењу њених слова кроз поруку која она носи са собом, успео да пребацим нумеролошку вредност винчанског писма на данашња слова која користимо. Неко би рекао да је то ћирилица а мени је драже да је називам азбуком а зашто тако, разумећете када будете сазнали скривену поруку коју носи са собом Ланац љубави.

Рекли сте да ова књига има више нивоа, можемо ли сазнати нешто о њима?

Да, она је састављена из три принципа свести у седам нивоа. Волим по неки пут да кажем да човек говори речима, душа сликама, а Бог бројевима. То су принципи свести које сам применио у овој духовној бајци. Први је материјални или земаљски принцип. Други је духовни или небески принцип а трећи је божански или космички принцип.Сви они су прожети са седам нивоа човечијег бића кроз која треба проћи да би се достигло поновно сједињење са целином. Ко препозна и схвати ове принципе и нивое пред њиме ће се јасно отворити дванаест захтева у дванаест божанских корака која су пред нама постављена и која треба проћи да би схватили ко је и од чега је начињен ЧОВЕК.

А неки савет за сам крај?

Човек је енергетско биће и да би одржао свој опстанак мора пронаћи начин за уношење довољне количине енергије у себе. Прво сам то прочитао негде, а касније сам и сам почео да користим тај начин уношења енергије у организам, тако да све то могу навести из личног искуства.

60% енергије добијамо од воде (течности). Да би она имала дејства, мора бити антиоксидантна или Жива вода.
30% енергије добијамо до Сунца. Најбољи начин, соларна јога или гледање у Сунце.
5% енергије стиже нам из земље. Најбоље шетати бос.
Осталих 5% је чврста храна. Најбоља је она од свежег воћа и поврћа.

Тако је и Петар прочистио свој организам, спремајући се за завршну борбу, а богатио га је космичком енергијом (љубав).

Моја порука је, постанимо бољи људи, они који ће бити ближи једни другима, они који ће искрено осећати. Променимо овај сурови садашњи свет, свет индустријско-технолошког материјализма, у један нови свет – свет универзалне технолошке космичке духовности.

Књигу сам завршио са надом да ће вера љубави превладати у новој ери и то искрено свим својим бићем верујем и желим.

Књигу можете наручити и од аутора
Милан Николић Изано
Сајт: www.lanacljubavi.com
email: lanacljubaviizano@gmail.com

Ланац Љубави: Милан Николић Изано

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Други текст: Интервју са Миланом Николић Изано о винчанској кабали

Господине Николићу у предходном вашем интервјуу који сте нам дали, приликом представљања ваше књиге Ланац љубави, говорили сте о томе како је она шифрована тајним кодом и да са собом носи поруке које су важне за све нас у периоду који је пред нама.
Vincansko-pismo

Да ли би хтели да нас упутите и да нам откријете барем један важан детаљ тајног кода књиге и на који начин је она шифрована?

Као што сам у књизи навео, ова духовна бајка носи у себи веома велики број порука и скривених тајни које воде ка прочишћењу и просветљењу како појединца, тако и свих људи на овој лепој планети. Књига није научно дело, тако да јој није био циљ да она доноси нова “стара“ сазнања на начин школског уџбеника, већ су све те поруке скривене и кодиране на тај начин да их сви могу видети, али само мали број нас разумети. Оно што би могао у овом тренутку рећи, то је, да сам за тајни код користио нумеролошку вредност симбола старог винчанског писма, а затим сам разумевањем азбуке и значењу њених слова кроз поруку која она носи са собом, успео да пребацим нумеролошку вредност винчанског писма на данашња слова која користимо. Неко би рекао да је то ћирилица а мени је драже да је називам азбуком, а зашто тако, разумећете када будете сазнали скривену поруку коју носи са собом Ланац љубави.

Рекли сте да сте протумачили азбуку, можемо ли знати на који начин и која су ваша сазнања проистекла из тога?

Осим што пишем, волим и да читам. Нарочито старе мистичне записе, старосрбске и старословенске књиге, митологију, астрологију и све оно што се ређе може пронаћи на полицама библиотека. У једној таквој претрази, до мене је дошла руска црквена песмица са речима за свако слово наше азбуке. Познато вам је да су србска и руска азбука веома сличне а и редослед слова је скоро исти. Као малог, мајка ме је учила азбуку како је она некада научила у школи: Аз, Буки, Веди, Глагол, Ест…. на жалост, ја је никада до сада нисам научио. У претраживањима које сам радио за потребе књиге, проналазио сам преводе значења речи која означавају слова на данашњи србски језик, али се то свуда завршавало са словом “У“ , до слова “Ш“ нисам долазио . На разним блоговима или у чланцима, моји предходници су говорили да се азбука састоји од четири реченице, али мени није било јасно зашто недостају слова Ф, Х, Ч, Џ, Ш. Све док ми у руке није дошла горе наведена песма која је имала и нешто више но што је мени било потребно, и она слова која се користе у руском језику. Проучавањем санскртског језика, солидно познавање руског и одлично грчког (и он у себи има доста основа из санскртских речи), помогло ми је да дешифрујем значење азбуке до краја и да спознам које су то четири реченице што се крију у њој. Ја Бог видим речи и дела добра. Ја сам жив сила земљиног простора и знам како људи мисле. Наш Оче, опрости и реци слово закона правилног учења. Дај нама овде чашу знања у узаврело легло твоје на земљу одмах.

Приметила сам да говорите “србски“ а не како је књижевни правилно “српски“. Има ли то неке везе са сазнањима до којих сте дошли проучавајући наш језик? 

Одлично сте приметили и потпуно сте у праву. Ја вам сада нећу објашњавати зашто, али ће те ви сами доћи до истих закључака као и ја, када вам наставим са причом која ме је довела до тога да добијем нумеролошку вредност за свако слово данашње азбуке и зашто је важно да користимо “ћирилична“ слова. Ко је прочитао Ланац љубави, приметио је да су у њему све године осим једне, писане по старозаветним или СурБелским календарем. Вама је познато да већ велики број људи са ових простора зна да је сада 7521 година по том календару. Некако, хтели ми то или не, подсвесно везујемо то доба са Винчанском цивилизацијом. Читајући књиге наших цењених професора Радивоја Пешића, Светислава Билбије, Милоша Милојевића, Симе Лукин Лазића, Олге Лукић Пејановић и других, сазнао сам доста о винчанској и ертурској култури, а нарочито о писму које су користили. Мада је разлика између ове две културе пар хиљада година, писмо је скоро остало исто. У раду доктора професора Пешића, пронашао сам нумеролошку вредност коју је он дао за 26 симбола винчанског писма. Овај број је веома значајан, као и у златном низу код главног јунака моје духовне бајке. Да је то тако, уверио сам се сазнањем да је Библија писана на хебрејском и старогрчком са 26 основних симбола, остали су били помоћни. Тако исто и винчанско писмо користи за основу 26 симбола, а остали су помоћни или су само мало различити од основе варијанте.

Прича постаје све занимљивија. Хоћете да нам кажете да винчанско писмо не само што је старије од хебрејског и старогрчког, већ има исту основу од 26 симбола као и они. Да ли је то случајност и има ли и оно неку везу са Библијом?

Можемо водити дугу полемику о томе да ли случајност постоји или не, али када у једном раду имате десетине случајности на једном месту и оне се упорно понављају без обзира на то што нама није јасно како, јер тамо не би требале да стоје, онда то престаје да је случајност. Ја нисам имао могућности да проучавам речи винчанског и етрурског писма, а то ми није била ни жеља. Хтео сам да пронађем везу између данашњег говора на овим просторима и наше азбуке са винчанским писмом како би успео да створим оргинални код са којим би шифровао духовну бајку Ланац љубави. Дошао сам до невероватних резултата, дошао сам до Винчанске кабале. Успео сам да даншњу азбуку вежем за нумеролошку вредност винчанског писма, и да речима данашњег говора докажем да се, најблаже речено, србским језиком може у потпуности објаснити Библија и нумеролошка вредност свих њених бројева. Тако да сада могу открити ту тајну. Ланац љубави је кодиран Винчанском кабалом и азбучном нумерологијом.

Колико је мени познато у књизи доктор Пешић је дао нумерологију за свих 26 симбола Винчанског писма.

Да, ја сам се са њом користио али ми се никако нешто није уклапало, како би се у жаргону рекло, коцкице се нису слагале. Причом ћу вас вратити се на ону руску црквену песму која ми је помогла. Приметио сам да је реч код слова “Р“ некако спојена са наредним словом “С“. У песми се каже: “рци слово тврдог“ …Доктор Пешић је правилно поставио низ слова Р, С, Т и одредио њихову нумеролошку вредност 70, 80, 90. Међутим, код слова “С“ долази до једне неправилности, јер се реч “рЦи“ другом својом половином прелива на наредно слово тако да добијамо да је нумеролошка вредност за “С“ и “Ц“ једнака 80. Доктор Пешић је за слово “Ц“ одредио нумеролошку вредност 700, тако да је то оно што мени није дозвољавало да дођем до потребних резултата. Такође, са променом у задњем реду, након разумевања азбуке добио сам редослед слова, нешто мало различит од Пешићевог, У, Ф, Х, Ч, Џ, Ш и као последње у низу добио сам руско ШЋ или оно наше изгубљено ЏЗ. Остало ми је само да одредим редослед и бројчану вредност за слова Ђ, Ћ, Љ и Њ, што није било тешко и Винчанска или Азбучна кабала је била спремна.

Објасните нам зашто сте је назвали кабалом и како се она уклапа у вашу књигу? Поред тога, рекли сте да Ланац љубави има више нивоа, можемо ли сазнати нешто о њима?
Ilustracija-iz-knjige

Размишљао сам о томе како да је назовем, јер код нас влада погрешно схватање да је реч кабала хебрејског порекла. Ја је лично схватам као сложеницу Ка Балу или ка Богу. На питање да ли сам погрешио она ми је сама дала одговор, јер сам добио да бројчана вредност слова од Исусових речи “Ја сам Истина“ даје 350 или коначни збир 8 као и кабала која нам даје збир 35 или коначан 8. Кабала је нумерологија, а то је истина јер је све у бројевима. После ових резултата преломио сам и уместо Винчанског кода, који ми је деловао помало излизано, одлучио сам се за кабалу, а волим по неки пут да кажем да човек говори речима, душа сликама, а Бог бројевима тако да је самим тим цео систем склопљен. Што се тиче “дубине“ књиге, она је урађена на три принципа у седам нивоа. Први је материјални или земаљски принцип. Други је духовни или небески принцип а трећи је божански или космички принцип.Сви они су прожети са седам нивоа свести човечијег бића кроз која треба проћи да би се достигло поновно сједињење са целином. Ко препозна и схвати ове принципе и нивое пред њиме ће се јасно отворити дванаест захтевa у дванаест божанских корака која су пред нама постављена и која треба проћи да би схватили ко је и од чега је начињен ЧОВЕК, а самим достизањем тог ниво свести спојићемо се целином, односно, вратићемо се под скуте Богу.

Када је књига изашла из штампе пре шест месеци, деловало је све то као једна занимљива прича а и критичари су је прогласили новим жанром, али тек сада видимо да она у себи има много више него што се у почетку мислило и да тражи од нас да је поново узмемо у руке и да почнемо да истражујемо. Шта је то ново што ће те нам открити, нешто што би нас још више заинтерессовало?

Верујте ми, она и мене самога изненађује скоро сваког дана. Истражујући и радећи на Винчанској кабали, долазим до невероватних података. Раније сам рекао да је ова прича мени речена, да је дошла са неких виших нивоа. Сада сам и то спознао како а уједно, спознао сам како радити на себи да тај канал остане стално отворен. Мало пре сам рекао да Бог говори бројевима и верујте ми то је тачно. Наш велики научник Никола Тесла је говорио да са девет основних бројева и са четири основне рачунске операције можемо схватити како функционише свет и цео Универзум, сада сам потуно уверен да је то тачно. Припремам за септембар јавно предавање, а затим нову књигу која ће све ово потврдити, а до тада вам могу рећи један мали део од свега тога. Прво и основно је то да преко бројева можемо схватити да човек у истом тренутку постоји и на земљи и на небу. Духовни свет и божија реч утичу на физички свет човека а духовни свет чека да га слободном вољом физички свет осветли и тако врати у оно што ми називамо Рај. Друго, снага речи је у њеној вибрацији, а снага вибрације је у нумеролошкој вредности речи. Самим тим, када израчунамо и добијемо број речи, можемо га посматрати и тумачити на више начина, као збирну суму, као цео број и број састављен од више појединачних. Треће, невероватно је али истинито да нашим данашњим говором можемо потпуно објаснити све библијске бројеве а затим наставити још даље тако да на питања која нам она поставља дајемо тачне одговора који нас воде ка разумевању људског земаљског и космичког постојања.

Часопис Треће око прати ваш рад и надам се да ће те нас и наше читаоце обрадовати са неким детаљима пре званичне презентције ваших радова.

Поновићу, да би се разумело све ово о чему ћу говорити у септембру, требало би прво прочитати књигу. Неко ће помислити да се шалим, али ја заиста сматрам за себе да нисам човек знања већ човек осећања. Из тог разлога не желим да свој рад представљам као научни, јер ја нисам научник, већ као уметнички рад који је настао као последица буђења моје подсвести и ширења свести. Чврсто сам убеђен, а и од контакта који сам имао са људима који то исто осећају, запљускује нас талас из космоса који је све јачи, а његове вибрације носе љубав са собом. Они који успеју да споје своје унутрашње биће са спољашним, прочишћаваће себе са тим спознајама које навиру однекуд далеко, а тако близу и на тај начин долазиће до спознаја која су им до јуче била страна. Винчанска кабала нам говори да се свеобухваност знања налази у пољу свести и оно се мора делити, јер човек није на овоме свету да узима већ да даје. Они који себично користе благодети које добијају од виших сила, требало би да знају да добијају тренутно у материјалном свету, а то је безначајно у односу на оно што губе на духовном, вечном свету. Зато ћу и ја са вама поделити нешто од тих сазнања све док не припремим комплетно предавање које ће бити јавно, а планирам да све то снимим и јавно објавим на своме сајту. Запамтите, у једноставности се крије мудрост свеобухватности. Винчанском кабалом и азбучном нумерологијом решава се тајни код златног низа у Ланцу љубави. Замолио бих све да добро обрате пажњу на приче које нам се подмећу да се одрекнемо Косова и да коначно завршимо са небеском Србијом и да напокон живимо реално у земаљској Србији. То је једна веома опасна подвала са којом се не треба играти ако се не разуме, а оно који то говоре добро да размисле о чему говоре и да ли су свесни шта траже. То је покушај да се одвоји духовни свет од физичког и да се заувек пресече та веза. Винчанска кабала ће нам рећи да обратимо пажњу на број 42. На 42Hz човек је клинички мртав, на 42 степена телесне температуре човек умире. На 42-ом степену географске ширине налази се Пећка Патријаршија и Ватикан. Тај мистични број је веза духовног и матерјалног света. У историја словенских народа по хронологији руског монаха Нестора из 12-ог века, читамо да су Руси населили њихове просторе долазећи преко Карпата са ове стране Балкана. Писао је да и то да су Словени деца Нојевог сина Јафета, а он је имао сина Гомера који је предак данашњих Срба. Након потопа и повлачења великих вода, Јафет је дошао на просторе доњег Дунава и ту је основао прву цивилизацију.

Сада ћемо се играти мало Винчанске кабале.
Јафет = Сунце = 306 иста збирна вредност
Гомер = Раси = 160
Орао = Србија = 171

Да ли је све ово случајност или нам показује зашто срби за себе говоре да су небески соларни народ.

Библијски бројеви и њихова значења:

Закон = 109 = 1+9 =10 = 1
Тројица = 309 = 3+9 = 12 =1 +2 = 3
Бог Отац = 277 = 2 +7 +7 = 16 = 1+ 6 = 7
Исус Христ = 818 = 8 +1+ 8 = 17= 1+ 7 = 8

Да ли можемо видети Бога? Наравно да не можемо. Зашто? Зато што је невидљив,

НЕВИДЉИВ = 100 = 10×10 = 1
ЕНЕРГИЈА = 145 = 1 + 4 + 5 = 10 = 1

Аутор интервјуа: Вера Рашајски Гаврилов

*********************

Изнео бих само један детаљ који је изреко Изано, а битан је за схватање нашег србског идентитета, а то је да је пола натписа Ђурђа Бранковића који је уписан на смедеревској тврђави, било премазано бојом и малтером, тако да се није могао прочитати пун натпис. Да би открио пун натпис, шта тачно пише, илустратору Вујадину Радовановићу било је потребно пуних месец дана, уз сарадњу кустоса музеја смедеревске тврђаве, и сестре Изанове другарице која ради на филолошком факултету и познаје старосрбски језик на коме је написан тај натпис.

Утврђено је да на натпису пише датум изградње тврђаве, а он није 1430. година како нам званична „историја“ говори, већ 6938. Дакле… смедеревска тврђава изграђена је 6938. године по старом србском календару кога смо се одрекли, а то нам је изгледа мазохистичка особина, нашој ЗВАНИЧНОЈ интелектуалној „елити“ и највећем друштвеном шљаму србског колективитета (!!), да се зарад додворавања другостима одриче свега, па и србског идентитета, порекла и аутохтоности на овим балканским просторима, јер наш стари календар говори и о нашем ИСТОРИЈСКИ КОНТИНУИРАНОМ идентитету, будући да смо га користили за рачуњање времана и у разним писанијама док га нисмо укинули. Тај календар је део наше културе, наше писмености и културног постојања, наслеђа…!

Изано тврди да се србска духовност губи баш тада, за време изградње смедеревске тврђаве 1430. године, односно 6938. по старом календару. По мени, то се десило раније, баш када смо почели да мењамо свој оригинални духовни код и матрицу (прелазак у страно нам хришћанство), наш духовни запис, што је по мени модерним речником речено „непроменљива константа“ која је била извор наше снаге, слободарске само-свести, духовности, памети, базичног идентитета, културне моћи и мудрости…!

Тај се битан суптилан процес није примећивао на самим почецима само-одрођивања, јер он потиче са најдубљих дубина нашег БИЋА, тако да га наш фрагментарни ум (тзв. „будност“) не примећује баш одмах, јер има пуно начина за бекство и опсене, будући да ум плива по плићаку нашћег БИЋА, на фрагментарно свесном нивоу, а процес самоодрођивања се испочетка одвијао и ЗАПОЧЕО дубоко у подсвесном и несвесном, чега могу бити свесни само изузетно САМО-ОСВЕШЋЕНИ духовни мудраци и прегаоци. Зато су нам изгледа, историјски гледано, биле потребне толике несреће, скоро пуних 900 година, да би данас када смо скоро потпуно разбијени као народ, оно што је вековима било потискивано, под понором страха и свесности нестанка као народа, нагло почело да испливава на површину после открића разноразних историјских лажи и фалсификовања наше историје, за шта је најодговорнија наша одрођена „интелигенција“ која верно служу цару НАМЕТНУТЕ НАМ ЛАЖИ и дан данас!

Кад се једном тако БИЋЕ примитком хришћанства одроди од самосебства, немојмо се чудити што је касније дошло до следећих ситнијих одрођивања и расцепкивања већ расцепканог БИЋА, па су тако од Срба настали хрвати, муслимани-бошњаци, црногорци, македонци, а ако се не освестимо… добићемо и „војвођане“, „египћане“, „марсовце“, ове, оне…

Да би се вратили самосебству, потребна је духовност сваког појединца Србина, да склопимо очи и уђемо дубоко у њега, да нађемо спој и карику која недостаје, да се спојимо са самосебством које је тамо где и јесте, на извору нашег БИЋА и чека на нас. Претходно нам је потребна дубока друштвена СЛОГА и катарза привржена истини и само истини! После ридања и плача душе, доћи ће зора, доћи ће сузе радоснице нове зоре Србског БИЋА и повратка свом оригиналном идентитиету, примерено духу времена и нове Епохе у којој улазимо…

Ланац Љубави Милана Николића Изана у младеновачком хотелу „Селтерс“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 8


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7
http://wp.me/p3KWp-673
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

8. Одреднице ЛУ и УЛ

(научено до сада)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

ЛУ (л у = људи учени/плодни; лу = хладноћа, свежина). Закључујемо да учењу претходи жеља за сазнањем (сазнајна ватра) праћена одговорајућом стањем свести које описујемо као хладна глава, хладнокрвно размишљање. Отуд се за ученост људи подједнако везују ватра и хладноћа. …Уууул показује да је ватра (ул) сагледавана као на нама заустављено учено/плодно кретање, да ватра долази са/од Сунца које је истовремено и Учча и Луча. Луууу… показује виђење да хладноћа долази од нас самих, греје нас Сунце, ватра или топли људи. Ми сами смо хладни ако не дајемо, јер топлота јесте зрачење, јесте давање. Хладноћа одбија. Плодна парност могућа је само уколико постоји обострано давање. Отуд је и Стварање везано за топлоту и давање. Своју хладноћу можемо отклонити/поништити само кретањем које називамо давање. Давање има много облика и начина. На нама је да да их што више спознамо:

лú (пећ, ложење, кин.). Пећ јесте изворно хладна јер је од земље, камена или метала. Ложимо пећ кад је хладно, ватром која је топла. Пећ јесте људска ученост/плодност јер је везана за породично огњиште; пећ јесте људски ⋃-облик јер је, изворно, засвођено удубљење. Дивна потврда србске десне супротности раштркане по белом свету: насупрот србском појму ул (ватра), стоји кинески лу (пећ). Не постоји умна глава која би то назвала случајношћу;
лу (сећи, цепати; делити, санс.) = л у = људи учени/плодни (сечењем/ цепањем/делењем добијамо најмање два дела; оно јесте учено/плодно ако је у служби множења и творности). Најчешће сечемо и цепамо дрва јер смо зависници од ул-ватре;
лū (заробљеник, кин.). Војник припада ратном богу Јару (Сунцу). Заробљени војник не поседује борбену ватреност, не господари њиме Јар. Зато је он, будући да је без ратне врелине, постао лу (хладан) смештен у хладноћи тамнице;
лù (копно, кин.). Изворно, копно представља охлађену Земљину масу. Ул (ватра) јесте у унутрашњости Земље, спољашњи део јесте лу-охлађен;
лǚ (мислити, размишљати, кин.) подразумева „хладнуглаву;
лǚ (закон, правило, норма, кин.) најчешће подразумева хладан разум, не емоције;
лǚ (зеленило, кин.) подразумева воду, хладовину, свежину;
лúн (потонути, отићи на дно; пасти, погинути; теорија, учење, кин.) = лу н = хладноћу рађа. На дну је вода хладнија; погинули је остао без животне ватре, мртвац је хладан; за учење треба хладна глава;
луō (несносан, досадан, кин.) = лу о = хладан он, човек без пријатне топлине, човек кога не желимо у нашој близини;
луó (мрежа; ловити мрежом; пуж; гонг; коренасте биљке (ротква, репа), кин.) = лу о = хладан он; лу О = хладно окружење (мрежа се баца у дубину воде – тамо је хладно; пуж је хладан јер му је услов кретања влага; гонг је хладан јер је од метала; коренасто-кртоласте биљке садрже хладноћу/свежину у свом корену);
луò (опадати, губити (лишће); ронити (сузе); падати (о снегу, киши), кин.) = лу о = хладан/хлади он. Јасно је да у свим значењима назиремо хладноћу и (за)хлађење;
луч (буктиња) = лу ч = хладна ниско (буктиња јесте хладна у делу где је држимо руком, ватрена је на супротном крају);
лукав (онај који крије мисли и осећања) = лу ка в = хладноћа пратилац знајући; лу к ав = хладноћа пратилац видљив (лукави људи имају хладан ум, не подлежу емоцијама док делају);
луг (храстова шума) = лу г = хлад(овин)ом глагољи;
луг (пепео) = лу г = хледноћом глагољи (пепео не може горети, пепео јесте угасла, хладна ватра);
луд (умно/душевно поремећен) = лу д = хладан добар (лудост и велика ватреност доносе велике невоље; отуд се сматра да је боље да луд буде хладне главе);
лужа (локва, блато) = лу ж а = хладим живо ја (животиње се у њима хладе, каљају, луже, бачкају);
лук (део кружне линије) = лу к = хладан пратилац Сунца. Сунце је врело, небески „пут“ којим оно иде јесте хладан јер Сунце плови небеском реком (са висином расте хладноћа);
лук (зељаста биљка са подземним задебљаним стаблом) = лу к = хладноћа пратилац (луковица лука јесте хладна јер је извађена из земље; пуна је хладноће/свежине јер је највећим далом сачињена од воде; љутина лука јесте хладна ватра, она не гори, она само имитира врелину);
лула (цеваста направа за пушење) = лу л а = хладна људима ја; лу ла = хладна основа/површина/земља (у лули гори ватра (ул), али лула се може држати рукама јер је хладна; луле су најпре израђиване од печене земље);
луша (хип. од лула) = лу ш а = хладна земља ја (луле су прављене од земље); лу (хладно) + ша (вода = ток = проток дима) = хлади ток, хлади врелину дима. Сматрам да луша није израз одмила, већ синонимна реч;
Луна (Месец) = лу н а = хладан наш Бог; лу на = хладна површина (Месец светли, не греје); лу н а = хладноћу рађам ја;
луфт (ваздух, зрак; промаја, нем. варв.) = лу ф т = хлади вртење потврдно; лу фт = хлад истурањем (лепезе и вентилатори хладе ваздух окретањем, тј. истурањем устајалог/топлог ваздуха). Видимо да је немачки варварски = србски језик.
луб (спољашњи део, кора дрвета; одваљена кора дрвета) = лу б = хлад Божји (кора штити од спољних утицаја, омогућава живом ткиву испод непрестану свежину); л уб = људски уб. У Срба уб је велики суд од издубљеног дрвета. Тачније, зидови тог суда прављени су тако што се користила иструлелост средишњег дела стабла и уклањала сва маса до тзв. беловине која се налазила одмах испод коре и која је чинила зид суда. Често је за такво дубљење коришћена и ватра (ул). У сагласју су уб (убити) и уб (издубљен): убити = уб ити = убом ићи (направит уб (рупу) у нечијем телу). Кора дрвета и слој испод, тзв. беловина нису носиоци јаке ватре: јаку ватру носи централни део стабла, тзв. срчовина. Спољашњи део стабла јесте истуреност (лб);
лубања (лобања) садржи: л (људи – људска лобања јесте најразвијенија на Земљи), лу (свежина/хладноћа – глава не сме бити „усијана“, потребно је хладно размишљање), уб (удубљеност – лобања јесте удубљеност испуњена мозгом), бан (владар – глава влада телом), ан (умно и живо биће; Сунце = округлост), нј (истуреност/ одвојеност – глава јесте истурена и вратом одвојена од тела), ја (онај који јесте – само умност из лобање може закључити ја сам онај који јесте), лу бања (хладноћом окупана – лобања помаже да мозак хладно и трезвено размишља); лб (истуреност/одвојеност – лобања јесте истурена и вратом одвојена од тела). Једном приликом чуо сам од једне (званичне) умне (?) особе да је лобања србска реч, а да је лубања хрватска реч;
лубеница (биљка из рода бундева са великом јестивом бобом) јесте плод који дубимо (уб) и једемо све осим коре (лубе). Лубеницом се сладимо (у = ук = свршавање) и хладимо (лу); лубеница јесте округла као Божји син (бен), тј. Сунце; сва је својом спољашњошћу истурена (лб);
луг (шума листопадног дрвећа) = лу г = свежином глагољи (у шуми је свежина/хлад/сен(1) ); л у г = људи учено/плодно глагоље (јер је луг света шума). Луг даје дрва која глагоље ватром (г ул). Много пре покрета Мисли зелено, србски језик је познавао природну/животворну/ суштину која почива на узрочно-последичности. Србски луг јесте храм Божји, храм јесте истуреност/одвојеност (лг);
луг (пепео; вода у којој је прокуван пепео, цеђ, лукшија) = лу г = хладноћом глагољи (пепео јесте угасла ватра, отуд он хладноћом глагољи; цеђ јесте базно средство: јаке базе јесу хладна ватра јер сагоревају кожу иако су у хладном стању). Пепео је везан за ватру помињану у одредници гул. Лугове је србски човек крчио ватром. Посебни храстови лугови били су посвећени Перуну и другим боговима чија је ватреност била посебна;
слуга (чин на србском двору; поданик, онај ко је у потпуности предан нечему, онај ко се брине о нечијем добру; онај који из страха извршава наређења; онај који за плату врши кућне послове) = с луг а = словим/законим лугом ја; словим законим лугом Божјим = свештеник у светом лугу, Божји слуга, чувар луга, лугар. Слуга јесте истуреност (лг);
лüгат (реч, тур.) = л у г ат = људи учени/плодни глагоље непрестано; лу г ат = свежином глагољи непрестано (ОСЈ јесте сведок да србски језик представља најстарији и најсвежији језик истовремено); луг ат = лугом непрестано (луг у коме је централно свето дрво Запис и ова „турска“ реч јесу у директној србској вези). Овде се реч види као истуреност (лг), тј. изговореност;

_________________________
1. У кинеском језику густа шума = сен! (в. СЕН). Наравно, као и у случају свих кинеских речи наведених у ОСЈ, и ова реч је потпуно „случајна“, нема ама баш никаквих веза са србским језиком.

лугма́ (пуна уста; залогај, јев. לוּגמָה) = л у г ма = људима учено/плодно глагољи Мајка Земља (залогај и пуна уста (обиље), тј. храна, долазе од Мајке Земље); лу гм а = свежином спојена ја (најквалитетнија је свежа храна). Реч долази из уста, залогај који одлази у желудац долази из уста. Овим се једначе „турска“ луг-реч и „јеврејски“ луг-залогај.

Насупрот ул-хладноћи/свежини налази се:
УЛ (у л = учени/плодни људи; ул = ватра):
√ул (горети, санс. 28, 89). Из насловљених одређења може се извести закључак да су се, некад прадавно, ученим људима сматрали они који су знали тајну прављења ватре: …уууул = учени/плодни људи зауставили небеску ватру у огњишту тако што су пронашли тајну добијања ватре, па се она није морала преносити у сталним људским кретањима;
у’л (дојенче, беба; дете. јев. עוּל) = у л = ученост/плодност људска; ул = ватра, топлина (беба јесте ученост/плодност људска, јесте везана за топлину људске душе, мајке и дома);
уље (врста масноће биљног или животињског порекла) = ул је = ватра јесте, ватрено јесте (уље добро гори, уље је калорично);
– –уљ (суфикс): драгуљ (драги камен) = драг ул ј = драга (Сунчева) ватра/сјај спојена – јасно истицање чињенице да драгуљ сија на светлости; модруљ (тиркиз – драги камен модре боје; риба модрикасте боје) = модр ул ј = модром ватром спојен (пошто је боја условљена светлошћу, свака боја јесте ватреност у тој боји); кривуљ (врста бора) = крив ул ј = крив ватром спојен (прав бор служи за различите намене, крив само за ватру, тј. огрев); вртуљ (вихор) = врт ул ј = врти ватру спојен, вртећа ватрена спојеност; пасуљ (врста махунарке) = па с ул ј = поново слови/закони ватром спојеном (исхрана пасуљем подразумевала је његово кување (прва спојеност са ватром) и касније јављање експлозивно-ватреног метана у облику прдежа (друга спојеност са ватром). Наравно, наше званично језикословље не доводи значење овог суфикса у везу са ватром;
улица (део насељеног места који је предвиђен за кретање) = ул и ц а = ватром спојена дуга ја (улица је почињала од капије/двери, тј. од места на којима се изворно ложила ватра; градска улица је подразумевала осветљеност ватрама/бакљама/ фењерима);
бул (бик, енгл.) = б ул = Божја ватра (бик јесте животиња посвећена Сунцу); б у л = Бог ученост/плодност људска (бик јесте носилац мушке/Божје/небеске плодности (бик Апис оплођује Земљу), бик јесте симбол полног спајања (бл)); бу л = плаши људе (јер симболише Бога и има рогове). Ако је бул енглеска реч, како то да Срби (чак и они који никада нису учили енглески језик) имају реч була (крава; бик – обично назив који користе деца);
бул (лопта, кугла. фр. боуле) = б ул = Божја ватра, јер се ради о пресликаном Сунцу. И „француско“ боуле носи сличну поруку: б О ул е = Божје Сунца ватра јесте; бо ул е = у њему ватра јесте;
бул ец (пањ, клада; балван, јев. בּוּל עֵץ) = б ул е ц = Божја (велика) ватра јесте дуга (балван својом величином обезбеђује велику и дугу ватру). Величина подразумева добру спојеност (бл);
булмус (жеља, страст, јев. בּוּלמוּס) = б ул м у с = Божја ватра воденим штрцајућим семеном слови/закони; б ул му с = Божја ватра давањем слови/закони. Страст/жеља јесте спојеност (бл), подразумева штрцање семене течности;
булати (кокати кукурузна зрна) = б ул ати = Божом (јаком) ватром прећи преко;
гула (клада, чворугава цепаница; чвор, кврга, израслина на дрвету) = г ул а = глагољим ватром ја. Познато је да најјачу ватру даје чворновато дрво. Потпуно иста реч постоји у јеврејском језику:

гула (мермер; чвор; дугме, јев. גוּלָה). Значења мермер и чвор ослањају се на одређење: гу ла = трајна основа (чвор на дрвету јесте најтврђи и најтрајнији део; мермер јесте трајан јер не трули). Дугме јесте везано за отварање/затварање; место где се отварају/затварају врата у србском језику називамо улаз. У ОСЈ5 показао сам да је улаз везан за ватру (ул), баш као што су у истом словном сагласју речи врата и ватра. Зато дугме глагољи ватром јер контролише улаз: г ул а = глагољим ватром ја; г ула = глагољи улажењем (дугме улази/пролази кроз рупицу). Мермер, дугме и чвор јесу јаке спојености (гл): мермер јесте спојеност зрнасте структуре; чвор је најтврђа спојеност на дрвету спојена дубоко у стаблу; дугме је спојено/зашивено и најтврђе на тканини;
гüл (ружа, булка, тур.) = г ул = глагољи ватром (булку и ружу најчешће доживљавамо у црвеној жар/јар-боји, тј. боји ватре);
гüлле (ђуле, тур.) = г ул ле = глагољи ватром доле (тј. кад падне после опаљења);
гулголет (лобања, јев. גוּלגוֹלֶת) = г ул (глагољи ватром = Сунце = округло, сија) + голет (предео без вегетације) = округла/светла голет. Лобања јесте јака спојеност (гл) костију по шавовима;
гулаш (јело од комадића меса у соку, паприкаш, мађ.) = г ула ш = глагољи ватром (као) основом (нема гулаша без дугог кувања); г ул аш = глагољи ватром каменом. Ово одређење је нејасно само на прво гледање. Објашњавам га двојако. Прво: пошто се гулаш дуго кува, потребно је лонац ставити на два камена између којих је ложена ватра. Друго: имао сам прилике да видим овакво спремање гулаша: у метални суд убаце се комади меса, поврће и зачини; потом се унутра убаце јако загрејани камени облуци; суд се чврсто затвори поклопцем и потом котрља. Врело камење омекшава месо и поврће и кува их у њиховом соку. Гулаш јесте јака спојеност (гл) многих састојака;
гулити (дерати, скидати; љуштити кору, кожу…) = г ул ити = глагољи ватреним кретањем. Ово одређење каже да су се прва драња чинила ватром. То не чуди. И данас се то у неким случајевима чини врелом водом (шурење) или смуђењем. И човеку кад изгори кожа на сунцу, она се љушти. У том смислу овде треба поменути „италијанско“ ардере (горети) = ар дере = Јар дере, врелина дере (скида кожу). Свако драње коже или њено оштећење, болом личи на дејство ватре. Овде се, дакле, подразумева спојеност (гл) коже и ватре.
Наравно, унутар ОСЈ има на хиљаде примера који доказују да је ул = ватра, и лу = хладноћа/свежина.

Крај фељтона…

П.С.

Славишин текст за скидање са горњег линка где пише „Преузми текст“ је у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом “Times-Cirilic”, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици у Wordu, потребно ја да на свом рачунару имате инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.

Са овог линка можете скинути фонт “Times Cirilic” и инсталирати га на свом рачунару:
Скини фонт “Times Cirilic”

Славиша Миљковић: Откривање истине о језику Срба 6


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5
http://wp.me/p3KWp-64I
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

6. Одреднице ШУ и УШ

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

(научено до сада)

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

ШУ (шу = земљом учен/плодан; шу = ваздух).
УШ (уш = учена/плодна земља/основа/површина; уш = испуњеност/ тврдоћа);
Зашто је ваздух одређен са шу?
Из два разлога: шу = земљом учен/плодан (највише ваздуха има изнад саме земље, са надморском висиним опада његова густина. Ваздух (шу) јесте невидљив и доживљавамо га као празнину. Зато мора бити супротност појму тврдоћа/испуњеност (уш). Један од начина да прикажемо ваздух јесте да прикажемо неки шупљи предмет пун ваздуха. Која је то шупљина свима видљива, свуда присутна? Па рупа у земљи: ш (земља) + у (∪-облик = рупа) = (у) земљи рупа. Да је шу = ваздух, потврђује и староегипатско божанство ваздуха по имену Шу(1)!

Али, ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи шу, то шу значи ваздух?
Ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи уш, то уш носи поруку испуњености/тврдоће (све супротно од прозирности/празнине ваздуха)?
Предлажем да се уверимо да се ово египатско божанство и те како налази присутно у србском језику, тј. да је србски језик. Неке речи ћемо сагледавати у левом и десном читању како би смо се уверили у законитост на којој почива читав србски језик:

шуба (дугачак капут постављен крзном) = шу (празно) + ба (душа) = празна душа, јер у његову „празнину“ човек увлачи своје тело. Здесна: аб уш = основа чврста (јер је на њој постава мека/крзнена). Сличну причу имамо и у речи:
шубара (велика крзнена капа) = шу ба ра = шупља душа топла/ округла. Здесна: ар аб уш = топла основа чврста (јер је шубара капа од крзна);
кошуља јесте одевни предмет који садржи шу-празнину у коју увлачимо тело. Независно од тога, к ош ул ја = пратим веома топлотом ја (кошуља чува телесну топлоту). Здесна: а јл уш ок = ја спојена тврдоћом једном (кошуља јесте чврста целина која укупно штити тело од хладноће и гребања);
сцхух (ципела, нем.) = шу х = ваздухом спојена (ципела јесте празнина у коју стављамо ногу). Здесна: х уш = спојена чврстоћом/тврдоћом (јер штити ногу);
шукаре (поцепана одећа) = шу ка р е = ваздух пратилац кретању јесте (одећа кроз чије рупе несметано пролазе ваздух). Здесна: е р ак уш = јесте кретање јако тврдо (цепање може изврћити само тврдоћа/снга);
шубонити (пуно одзвањати) може само оно што је шупље, пуно ваздуха, празно. Здесна: ити но б уш = ићи не богом тврдим (не може одзвањати пуноћа, одзвања само празнина којом господари ваздух (бог Шу));
шуга (кожна заразна болест, перс.) = шу г а = ваздухом/празнином глагољим ја (шугу изазива паразит шугарац који се креће кроз кожу и изазива несносан свраб; суштински, он прави „тунеле“ (празнину) у кожи.

_________________________
1. У египатској религији сунчано божанство које симболизује атмосферу. Шу се ослања на земљу (Геб) и држи високо куполу неба (Нут) стварајући простор човечанству за дисање и живот. Представљен је као човек како носи перо на глави. Његова жена била је Тефнут.

Питање: Како је наш предак без електронског микроскопа знао суштину ове болести? На ово питање неће нам одговорити наше званично језикословље. Здесна: а г уш = ја глагољим тврдоћом (може правити тунеле само тврдоћа/ снага/пробојност);
шуљак (пањ; жито које је при вејању помешано с плевом; шупаљ орах или лешник, закржљао плод). Овде се јасно примећује шупљина: пањ изнад себе има „шупљину“ јер је стабло посечено; жито које вејањем оде у плеву је лако (има шупљину); шупаљ орах уместо јатке има шупљину пуну ваздуха. Здесна: ка јл уш = пратилац спојен тврдим (десна супротност мекоћи/шупљини);
шум (врста неодређеног звука) = шу (ваздух) + м (вода) – јасна порука да је човек шум везао за кретање ваздуха/ваздухом и кретање воде/водом. Зашто? Звук је могућ само у ваздуху; кретање ваздуха прави препознатљив шум у шуми; и кретање воде прави шум који мора бити препознатљив јер човек зависи од питке/течне воде. Здесна: м уш = вода тврда (изворно, тврда вода = залеђена вода; она не прави шум јер не тече);

шума (биљна заједница дрвећа) = шу ма = ваздуху мајка (шуме производе најважнију количину кисеоника – најважнијег састојка ваздуха). Здесна: ам уш = силно непрозирна (за разлику од ваздуха, кроз шуму се не може гледати);
шунд (роба без вредности, „празна“ роба) = шу н д = празнином рођен добро. Предлажем да читаоци надаље сами сагледавају читање здесна;
шут (неупотребљив, отпадни материјал) јесте материјал без вредности, „празан“ материјал;
шут (без рогова) = шу (ваздух) + т (потврдно) = потврдно ваздух (на месту где треба да су рогови). Отуд кошута, животиња без рогова;
шут (у спорту ударац лоптом према голу). Лопта је шупља, лопта путује ваздухом;
шуфт (хуља, подлац, нитков) = шу фт = празнином спојен („празна“, безвредна особа);
шунка (свињски осушен бут) суши се на топлом ваздуху који струји: шу н ка = ваздух наш/рађајући пратилац;
шуњка (њушка) = шу н ј ка = ваздух наш спојени пратилац (њушка јесте део главе кроз који пролази ваздух);
шупа (помоћна зграда од дасака или неког другог нечврстог материјала). Зато кроз њу слободно циркулише ваздух: шу + па (понављање) = понављање ваздуха;
шупак (отвор дупета). Кроз њега излази „ваздух“ познат као прдеж;
шупаљ – онај који садржи само ваздух;
шутати (ћутати) = шу т ати = ваздухом потврдно прелазити преко. Говор јесте процес где плућним ваздухом стварамо звук који путује ваздухом. Код ћутања ваздух је без звука, тада ми само дишемо (издишемо, дајемо ваздух) без звука;
шућмураст (који је неодређене боје; сивкаст; пепељаст) проистиче из ефекта ваздушне перспективе: што је предмет удаљенији од нас, боја му је неодређенија, због „боје“ ваздуха, нагиње сивој и плавој боји. О томе је давно писао Леонардо и то приказао на својим сликама;
шућурица (врста бундеве) јесте, као и све бундеве, боба која се одликује шупљином;
шухва (сумња) нагриза човека (црв сумње) и у њему прави празнину (шупљину): шу (ваздух = празнина) + х (небо/ваздух = празнина) + ва (кретање: најлакше је кретање кроз ваздух) – опис велике (ваздушно-небеске) празнине која се креће (увећава);
шушур (слаб шум) = шу шу р = шу-шу кретање;
машур (плитка кошара) = м а шур = ма (мајка = она која рађа) + шу р = ваздушно кретање) = рађам ваздушно кретање (кроз кошару слободно струју ваздух);
мошус („миришљава“ супстанца коју луче неке животиње). Из искуства знамо да се мириси преносе ваздухом: мо шу с = хоризонтално ваздухом слови/закони (мирис се креће ваздухом, најгушћи ваздух следи површину земље);
кашун (дрвени сандук) = ка шу н (наш) = пратилац Шу наш (одлика сандука јесте празнина у којој је ваздух).

Уследиће сада неке уш-речи и њихова одређења здесна:
рушити (чинити да саграђено падне) = р уш ити = кретањем тврдим ићи (зид и дрво се не могу рушити пером птице, већ секиром, мацолом, овном…). Здесна: ити (ићи) + шу (ваздух) + р (кретање/реч) = ићи ваздухом кретањем (рушење јесте кретање ваздухом);
бушити (правити рупу) = б у ш ити = Бог уком Земљом ићи (ук = штрцање семена). Изворно, прво бушење обавио је Бог јебући Земљу. Здесна гласи: ити (ићи) + шу (ваздух) + б (Бог) = ићи Шу-богом, продирати Шу-богом. Кад бушимо рупу, ми кроз материјал правимо ваздушни тунел;
сушити (уклањати влагу) = с уш ити = слови/закони испуњено кретањем (најбоље се суши оно што је изложено ветру и сунцу, тј. изложено Сунчевим зрацима у дужем периоду). Здесна: ити (ићи) + шу (ваздух) + с (слово/закон) – јасно одређење да је процес сушења законитост кретања проистекла из божанства задуженог за ваздух;
бушак (лешник који је пробушен и поједен од црва) = буш + ак (јак, а = ја) = бушан јако. Здесна: ка (пратилац) + шу (Шу) + б (Бог) = пратилац Шу-бог = пратилац ваздух;
гуша (грло) = г уш а = глагољим испуњеношћу ја (гуша јесте испуњеност јер се ту укрштају путеви ваздуха и хране). Здесна: а (Бог) + шу (Шу) + г (глагол) = бог Шу глагољи. Гушом протиче ваздух до плућа и из плућа. У том процесу настаје говор;
гушта (густиш) = г уш т а = глагољим мноштвом потврдним ја. То јесте супротност десном читању: ат (ићи непрестано) + шу (вздух) + г (глагол, глагољити) = кретањем ваздух глагољи/говори (кроз густиш лако пролази само ваздух и тада прави карактеристичан шум);
душа = д уш а = добро испуњујем ја (испуњује људско срце). Здесна: а (Бог) + шу (Шу) + д (добро) = бог Шу добар. Душа условно јесте нематеријалност те је тако празнина – иако испуњује човека;
душик (азот, гас који је најприсутнији у ваздуху) = добро испуњује небо (јер је најприсутнији у ваздуху; небо јесте оно што је изнад земље). Здесна: ки (земља) + шу (Шу) + д (добро) = земља бога Шуа добра. Дакле, гас азот јесте основа ваздуха (јер га има највише), јесте „земља“ на коју се ослањају остали гасови који сачињавају ваздух;
Немогуће је овде набројати све србске речи које у себи јасно садрже ово „египатско“ божанство, тј. поруку да је Шу = ваздух. Међутим, ту поруку носе и многе друге „стране“ речи:

śū (чешљање, чешаљ, кин.) = ш у = основа учена/плодна (чешаљ јесте људска умност; има основу из које расте много зубаца); шу = ваздух (чешаљ јесте шупаљ: после сваког зупца следи ваздух; чешљање се врши тако што зупци чешља (и слово Ш = чешаљ), усмерени (⋃ = усмереност доле, ка кожи (главе)) пропуштају влати косе/длаке кроз своје шупљине). Да је чешаљ испуњеност (уш), не би могао да чешља;
śū (књига, кин.) = ш у = основа учена плодна (из основе расту многобројне странице); шу = ваздух. Примећујемо да после сваког зупца на чешљу долази један ваздушни „зубац“; код листања после сваке странице долази ваздух; и после сваког слова долази празнина („ваздух“), после сваког реда – такође. Читање књиге јесте својеврсно чешљање (и ту су „зупци“ усмерени према глави и „глави“). На слици доле видимо да чешаљ и књига имају исту шему, тј. да значење ових кинеских речи проистиче и из графике србских слова; слово Ш условно јесте чешаљ/књига; његови зупци смештен унутар основе/корица које имају У/⊔-облик, тј. изворни облик слова У;

ccesalj-knjiga
śū (истицати се, кин.) = ш у = земљом учен/плодан (највише се истиче онај који је високо из земље израстао); шу = ваздух/провидност. Истиче се погледу само оно што је унутар ваздуха. Ваздух јесте прва провидност;
śū (редак, разређен, кин.) = шу = ваздух (он јесте редак, толико редак да се кроз њега може видети, тј. он са̑м је невидљив);
śù (дрво, кин.) јесте земљина ученост/плодност (ш у); дрво јесте саставни део шуме која ваздух (шу) оплемењује кисеоником;
śù (причати, излагати, кин.) = шу = ваздух. Причање јесте кретање/ шум ваздуха. Слично одређење је и:
šyō (говорити, разговарати, причати, кин.) = шу о = ваздух он;
šyĭ (вода, кин.) = ш у и = земљом плодност спојена/покретана; шу и = ваздухом спојена (вода долази са неба, тамо је ваздухом спојена);
– šyì (спавати, кин.) = шу и = ваздухом спојеност (док спавамо не једемо и не пијемо, потрбан нам је само ваздух); ш у и = основом плодном спојен (ми смо деца Мајке Земље и спавамо у њеном крилу; спавамо лежећи на некој мекој равнини која је, изворно, замена мекој и равној земљи која носи плодност);
śūнyа (нула, санс. 44, 176) = шу рођена ја = ваздухом рођена ја (празнина/шупљина нуле).
У мојим књигама налазе се на хиљаде других шу/уш-речи које потврђују чињеницу да је староегипатско божанство ваздуха носи србско име!

У следећем наставку говорићу о одредници АШ (камен) и ША (вода).

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7
http://wp.me/p3KWp-673

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 4


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3
http://wp.me/p3KWp-639

Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

4. ЗНАЧЕЊА СРБСКИХ СЛОВА

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења
физичког света.

Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења. Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.>
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово
и свака србска реч.

Иако су приче о значењима србских слова веома занимљиве, било би преобимно када бих овде причао причу о сваком србском слову (кога те приче занимају, наћи ће их у књизи Одгонетање србског језика 1).
Значења србских слова јесу у вези са њиховим именом. Овде упоредо дајем и изворне бројчане вредности србских слова које условно одређују редослед слова.

  • 1 А = Ја Који Јесам (Бог; ја; светлост).
  • 2 Б = Бог (онај који је у плодној парности са Мајком Земљом).
  • 3 Г = глагол/говор/реч.
  • 4 Д = добро; Δ-облик.
  • 5 Е = јесте; потврдност.
  • 6 В = знање/вид.
  • 7 З = земља.
  • 8 Ђ = д ј = добра спојеност; ђ/дј = спојеност/спајање. (К = веома, врло, силно; д з = добро земља; добра земља; дз (изговор  ова два сугласника јесте сливен) = спојеност/спајање).
  • 9 Ж = живо(т), живети.
  • 10 И = спајање; кретање ради спајања; │-облик (игла; линија).(Ј = спајање/спојеност).
  • 20 К = пратилац (Ка); како.
  • 30 Л = људи/човек; усмерење ↑ (човек јесте духовно и физички усправно биће). (Љ = л ј = људи спојени; љ (лј) = истуреност/одвојеност).
  • 40 М = вода/мислити.
  • 50 Н = наш/рођење/Прав. (Њ = н ј = наш/рођењем спојен; њ (нј) = истуреност/одвојеност).
  • 60 СТ = спојеност/спајање; с т = слови/закони потврдно.
  • 70 О = он; Ооблик; Сунце.
  • 80 П = покој, мир.
  • 90 Ч = низак/ниско.
  • 100 Р = кретање.
  • 200 С = слово/закон (слово = књига = закон).
  • 300 Т = тврдо/потврдно (само тврдо може бити потврдно – трајати у времену и простору). (Ћ = т ј = потврдно спојен; ћ (тј) = истуреност/одвојеност).
  • 400 У = ученост/плодност/облик.
  • 500 Ф = вртеће кретање.
  • 600 Х = небо/ваздух/спојеност.
  • 700 X = облик, усмерење ↓; дж = спојеност/спајање.
  • 800 Ш = земља/основа/површина.
  • 900 Ц = цеђење (танко, слабо, дуготрајно, издужено, споро, бушно, ↓).

Пошто сада имамо значења србских слова, можемо вршити основно одгонетање, тј. само одгонетање системом слово по слово (постоје и одређења у којима се упоредо користе значења двословних и трословних одредница, али о томе касније).

Србско званично језикословље тврди да се речи састоје од основе/корена и префикса и(ли) суфикса; корене речи, основе и просте речи обједињује чињеница да се не могу даље растављати.

Да човек не поверује да су нам језикословни званичници толико „мудри“! Обратите пажњу на ову величанствену „умност“: немогуће је разложити на саставне делове реч која се састоји од слова?!

Јасно је: кад изговарамо реченице које описују нека дешавања или стања, користимо речи које директно или посредно описују та дешавања/ стања. Према томе, ни речи не могу бити грађене елементима који их не описују. То је елементарна логика. Од ње сам пошао утврђујући значења србских слова, двословних и трословних одредница.

Ево неколико простих србских речи за које наше званично језикословље тврди да се не могу даље растављати:

  • спор (слабо покретљив, тром) = с (слово/закон) + п (мир) + о (он) + р (кретање) = слови/закони мирним он кретањем. Истовремено, с (слово/закон) + О (Сунце) + р (кретање) = слови/закони Сунчевим он кретањем (Сунчево небеско кретање јесте веома споро, оком примеђујемо то кретање само док Сунце излази или залази);
  • мир (стање супротно немиру) = м и р = водом спојено кретање (вода јесте најважнија људска потреба јер смо преко 80% састављени од воде; жеђ јесте најважнији људски немир, најчешћа људска потреба јесте вода; најпре смо мирни ако нисмо жедни);
  • год (круг на пресеку дрвета) = г О д = глагољи кругом добро.
  • дом (кућа као место живота) = д (Δ-облик, онај који попут бада/трна пружа заштиту) + О (Сунце) + м (вода) – јасна србска порука: дом штити, окренут је Сунцу и у близини је воде.

Видимо да су ове речи и те како сложене и да њихова значење проистиче директно из изворних значења србских слова; та значења најстроже су забрањена унутар нашег званичног језикословља!
Међутим, причу овде не можемо завршити јер постоје на стотине хиљада страних речи чије значење директно проистиче из значења србских слова или графике србских слова! Да ли су такве речи стране (несрбске), или су изворно србске?

Јесу изворно србске јер је је србски језик Мајка Језик!
Ево неколико таквих речи (у Одгонетању сам их набрајао на хиљаде):

  • уеā (локва, улегнуће, кин.) = ⋃ е а = рупа/удубљење јесам ја;
  • уеŏ (гнездо, јазбина; улегнуће, кин.) = ⋃ е о = ⋃-облика јесте он;
  • јú (шоља, кин.) = ј ⋃ = спојена ⋃-обликом (шоља управо има тај облик);
  • јù (тамница, кин.) = ј ⋃ = спојена ⋃-обликом (изворно, тамница јесте под земљом и управо има тај облик);
  • аме (киша, пљусак, јап.) = а м е = ја вода јесам;
  • ме (око, очи, јап.) = м е = водене/влажне јесу;
  • нé (рођен, фр.) = н е = рођење јесте; наш јесте (наш се најчешће постаје рођењем);
  • орбис ((свака) округлина, круг, лат.) = О р б и с = округлим кретањем Божјим спојена закони; округло кретање Божје спојено законом (Бог је васпоставио Васељену унутар кружног кретања);
  • φαος (светло, светлост, грч.) = ф а о с = вртећим кретањем Божјим оно слови/закони; ф а О с = вртећим кретањем ја Сунчевим словим/законим (основна светлост долази нам од Сунца).

Све ове речи имају и одређења унутар значења двословних одредница. Значења двословних одредница проистичу из значења србских слова.

У наредном наставку говорићу о двословним самогласничким одредницама.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5
http://wp.me/p3KWp-64I

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 2
http://wp.me/p3KWp-62F
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

3. СЛОВО Ц НА НАЈБОЉИ НАЧИН РУШИ ДОКТРИНУ НАШЕГ ЗВАНИЧНОГ ЈЕЗИКОСЛОВЉА

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказује својим постојањем свако србско слово и свака србска реч.

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Недавно сам на Сајму књига купио књигу Милорада Телебака Шта се крије иза етимологије само због првих реченица. Оне гласе: „Да се подсјетимо. Гласови и слогови сами не значе ништа. Ријеч је најмања језичка јединица која има значење“.

Ово не тврди било ко, већ представник званичног србског језикословља: доцент на универзитету у Бања Луци; објавио је више стотина радова о језику, остварио на стотине језичких емисија у образовном програму радија и телевизије; аутор је језичких приручника; члан је Комисије за фонологију и Комисије за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима Одбора са стандардизацију српског језика при Институту за српски језик САНУ.

Његову тврдњу спреман је да потврди сваки унутар нашег званичног језикословља јер то наше званично језикословље управо почива на овој неистинитој и антисрбској тврдњи!
Истина јесте на супротној страни и гласи: Свако слово има утврђено значење; свако двословље има утврђено значење. Та значења приказао сам и доказао у мојим књигама.

Да се вратимо слову Ц као обрасцу.
Кад изговоримо овај глас, ми га буквално процедимо кроз зубе. То значи да је овај глас у вези са цеђењем. То потврђују и друге чињенице.
Садашње србско Ц јесте цртеж неког суда из чијег доњег десног угла нешто цури или се цеди.
Глас Ц се у критском сликопису бележио знаком c-1-2 – цртеж цедиљке у облику левка.
Глагољско слово за овај глас идентично је критском: kritsko-C – необорив доказ о непрекидности србске писмености од Крита до данас. Наравно, наше званично језикословље никада није покушало да одговори како је србски творац глагољице знао да су антички Крићани имали овај знак за глас Ц.

Slovo-C

У Јеврејском језику ово се слово именом јавља као цади (צ, ץ). У графици оба јеврејска слова препознајемо приказ неког цеђења. Недвосмислено увиђамо да је име овог јеврејског слова настало у србској језичкој матрици. То не треба да чуди читаоца, јер постоји на хиљада србских речи у јеврејском језику о којима наше званично језикословље не жели да зна. Јеврејски језик јесте недвосмислено ослоњен на србску писменост и србски језик.

Оно што се цеди, у нашем искуственом поимању подразумева кретање које следи земљину тежу (↓), танак млаз, дужину, спорост, слабост у току и трајању, облик подесан за цеђење (В, ∪, ∇), руп(иц)у кроз коју ће се тај процес дешавати. Дакле: ц = цеђење = танак/слаб/дуг/спор/бушан/↓. Да ли слово ц у србским речима носи неку такву поруку? Носи! Једну или више њих! Бацка (жаока) јесте дуга танка и кроз њу се цеди отров; цамах (ницати, јев. צָמַח подразумева спор процес где главну улогу има дуга/танка клица/младица; низ целт (шаторско платно; шатор, нем.), цераду (навоштено, непромочиво платно за прекривање, тал. покр.) и цреп (кровни покривач) цеди се вода/киша; рецка (црта од нечега оштрог, знак зареза, засечен) јесте дуга/танка баш као и рецу (ред, колона, низ, јап. れつ), цеста (пут једнаке ширине омеђен с обе стране), жица (упредена нит, конац; истањен или као нит упреден метал; струна на музичком инструменту; танак слој руде; танак млаз воде која тече кроз земљу…), црта (линија) и цилиа (трепавица); ица (бочица, стакленка), бо̏ца (врста стакленог суда) и цунет (флаша, боца с тесним грлом; узак грлић боце, тал. покр.) – из њих се условно цеди вода; цимбал (музички инструмент са много жица, грч.); мицелија (вегетативно тело гљива које се састоји из врло танких/дугих испреплетаних нити, грч. бот.); ципун (мања цев, шупаљ дрвени трупац који усмерава воду (↓) на воденични точак, грч.); цица (дојка, сиса, хип.) јесте (условно) левак из кога се цеди млеко; пуца (шибица, жигица, палидрвце) јесте дуга/танка; цурак (танак млаз течности); црево (део органа за варење у облику меке и растегљиве цеви); цвекла (врста поврћа) има ∇-облик (подсећа на левак и цеђење); цвет је унутра сав левкаст; из цедила се цеди цвик (кисела сурутка); цвек (клинац, врста ексера) и цвика (ексер) јесу танки/дуги и имају дужину која се ка једном крају сужава/цеди; цев (ваљкаста шупљина) има дужину и поседује потенцијални проток/цеђење; црв јесте издужен; кроз цигарету се цеди дим, кроз цевануицу срж, итд.

Слово Ц на изворној србској словној лествици заузима последње место. То није случајно: цеђење се најмање одвија на врху, цеђење подразумева кретање ↓ и заузимање најнижег могућег положаја.

Ја сам у мојим књигама навео на хиљаде речи које потврђују ову истину.
Свако србско слово има сличну причу из које се може извући његово значење.
Остаје нам да набројимо правила која се односе на значења србских слова:

  1. Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
  2. Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
  3. Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
  4. Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.

У наредном наставку приказаћу значења србских слова.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 4
http://wp.me/p3KWp-644

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 2


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 1
http://wp.me/p3KWp-62k
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

2. ВАСПОСТАВЉАЊЕ НЕИСТИНЕ И ПРИСТАЈАЊЕ НА ЊУ

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Још у детињству ме је био (лош!) глас да сам тврдоглав и својеглав (недоказан! = онај коме се не може утувити у главу). често су те особине сметале и мојим родитељима, независно од тога што су те моје особине проистицале из родитељског васпитања да будем поштен и да браним поштење, да не попуштам насилницима независно од тога које су врсте они били. Многобројне прочитане књиге још у предшколском добу учврстиле су мој став да се треба борити за истину и част.

Иако сам од раног детињства непрестано читао, никада нисам помишљао да ћу се бавити језиком. Међутим, у језику и речима које су ми одзвањале у ушима почео сам да разазнајем дивне, необичне или нелогичне ствари.

Најпре ћу се осврнути на неколико њих.

Са пет година почео сам да косим траву, тј. почео да учим кошење. То је условило и остале касније активности око сена: превртање, навиљчење, сакупљање, стоговање, утовар, истовар… – све послови који се обављају биљекупном алатком која је позната као вила. Баш у то време читао сам причу „Златоруни ован“ где главни јунак муке мучи покушавајући да оствари немогуће замисли злог цара и још горег му саветника: – Од виљевских зуба да ми начиниш двор! – тражи цар од главног јунака. Тад сазнам да је виљев (виљ, вил) = слон! И сећам се да сам, као онај који је потпуно поистовећен са главним јунаком, закључио да је то стварно немогућ задатак јер, пре свега, код нас нема слонова! Већ тада почела је да се рађа дилема: откуд Србима реч за слона (виљев/виљ/вил) ако њега нема на србској етничкој територији (а није га било ни у мочварама иза Карпата (где нам је била, наводно, прапостојбина)?). Наравно, морао сам да сачекам одговор на једно такво питање. Али, већ тада ми је било савршено јасно шта представља пољопривредна алатка вила (слика десно).vila-1

Свако овде може видети да главни парошци код виле представљају савршену имитацију виљевских/слоновских кљова. Помоћни парожак није ништа друго до упрошћена виљевска/слоновска сурла (о речима виљев и вила писао сам опширно у књизи Нови србски митолошки речник).

Тада то нисам знао, али сада знам: реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју. То јесте дивно!
Али нису сва моја детиња сазнања била дивна!

Ако данас отворимо Лексикон страних речи и израза М. Вујаклије прочитаћемо да је реч опијум (наркотик који се добија од мака) несрбска реч која води порекло од латинског опиум или грчког οπιον! Свако ко има два грама мозга у глави и коме накарадни образовни систем није помутио језичку и родољубиву матрицу, може видети једноставну истину: опијум/опиум/опион (онај који опија ум) не може бити страна реч јер пити, опити, пијем, ум и он јесу класичне србске речи. Другим речима, опијум = опиј ум = опија ум, опиум = опи/опија ум, опи он = опи/опија он. Ја никада нисам дао за право учитељици, наставнику или професору у њиховој тврдњи да је опијум несрбска реч. Наравно, због нарочите сујете неких предавача трпео сам неке последице.
Још једна реч из мог детињства носи сличну причу.

Читајући наше јуначке десетерачке песме сусрео сам реч јакреп (шкорпија). На велико моје запрепашћење, прочитао сам да је то реч која нам долази из турског језика! Иако сам био дете (највише 10 година) нисам могао прихватити такву глупост, такав идиотизам (сада знам да је реч о злонамерју!). Реч је савршено србски јасна: јакреп (шкорпија) = јак реп – прецизан опис бића чија суштина лежи у јаком репу, репу који носи отровну/смртоносну жаоку. Ипак, савршено јасна србска реч проглашена је за изворну турску тековину.
Зашто?

Одговор се крије у наслову: било је потребно васпоставити неистину унутар србског језика свуда где је то могло.
Зашто?

Зато, јер једна лаж производи безброј других са циљем да се одржи као истина. Огромна је прогресија лажи проистекла из утемељене лажи! Иако за то не постоји ни један доказ, иако на хиљаде доказа тврде супротно, васпостављена је „истина“ да су Срби дошли на Балкан у седмом веку као дивљи, неписмени варвари геноцидно расположени према домородачком (несрбском) становништву. Такву огромну лаж морало је да прати стотоне хиљада других лажи како би се та прва/базична лаж могла одржати.

Ако би опијум била изворна србска реч, како би било могуће њено постојање у античком латинском језику? – Па Срби су дошли на Балкан у VII сеобном веку, њихов варварски/ништавни језик никако није могао утицати на велики/величанствени латински језик – папагајкски нам понављају наши званични вајни језикословци огрезли у грех према србском колективном памћењу и србској колективној будућности.

Замислимо студента прве године на филозофском факултету, усмереног ка историји или језику! Замислимо да он своме професору не даје за право да је опијум латинска реч, или му предочава доказе о пресудном србском присуству на Балкану и Подунављу у античко време. Да ли тај студент има било каве шансе да код тог професора положи испит или (укупно) заврши прву годину? Нема! Већ ту настаје прво „тријерење“, на осталим годинама дешава се додатно „пречишћавање“. Сурова србска истина: Филозофски факултет завршавају само они који су спремни да „зажмуре“ на једно или два ока жртвујући истину о Србском колективном памћењу.
Нека се не вређају они коју су се овде препознали! Није касно, биће им опроштено ако своје муком стечно знање ипак утемеље на истинитим србским темељима.

Слична су дешавања и на вишим нивоима „знања“. Да би неко „напредан“ из историографије или језикословља био примљен за било каквог члана Српске академије, мора безбројно пута да полаже „испит“: да безброј пута изговори или напише како су Срби на Балкан дошли у седмом сеобном веку, да су нам писменост донели Ћирило и Методије, да ама баш ништа не зна о србској историји од седмог века до Немањића, да велича грчки и латински језик и да нарочито добро вреднује безбројне „турцизме“ у србском језику!
Због тога нам је историографски и језикословни део Акедимије скуп високообразованих незналица, каријериста или злонамерника према србском колективном памћењу и србској колективној будућности. Због тога овај део Српске академије представља највећу пошаст која је икада задесила србски народ!

У мојим књигама на безброј примера доказујем да ови академичари не знају, да лажу, да фалсификују, да поткрадају србско колективно памћење зарад своје и туђинске користи. Да су управо такви, доказује својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

У наредном наставку одгонетаћу једно србско слово као образац.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3
http://wp.me/p3KWp-639

Бранислава Божиновић: Сродност србског и санскритског језика, речник сродних речи


Бранислава Божиновић: Сродност србског и санскритског језика, речник сродних речи

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилпог можете скинути пратећи следеће упутство.

Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Србски Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до спознаје, да је наш србски језик најсроднији древном санскритском језику (санскрит или санскрт), а та сродност се огледа у изузетно великом броју речи, како на лексичком, тако и на граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година!

srb
„Нисам се никад покајала, јер кажем, страшно ми је појмовно проширио хоризонте санскрит, и врло сам задовољна да је српски толико сродан санскриту. Онда ми је постало јасно, зашто не може Србин тако лако да прихвати туђе уверење и туђе моделе мишњљења, јер то потиче из језика. Знате, ова књига коју сам ја написала, прва књига речника… Толика би се књига могла написати само о једном корену санскритском и изведеницама из њега, и сродности са српским“

Пошавши трагом ове емисије по интернету, коју сам добио од једне жене која је познавала Браниславу, наишо сам на сајт: „Пешић и синови„: http://www.pesicisinovi.co.rs/ на коме се од заборава могу наћи више података о величанственој Бранислави: „Одлазак Последњег Српског Санскртолога“» и њеном грандиозном раду на пољу сродности српско-санскритског језика, што је она преточила у тротомни речник у издању издавачке куће „Пешић и синови“. Ко жели да купи ове речнике може их наручити на следећим страницама сајта „Пешић и синови“:

Бранислава Божиновић: Речник српско-санскртских речи 1
(цена: 900 динара – клубска цена: 700 динара)

http://tinyurl.com/ycadsw4k

Бранислава Божиновић: Речник српско-санскртских речи 2
(цена: 1200 динара – клубска цена: 900 динара)

http://bit.ly/LQ8Yc7

Бранислава Божиновић: Речник српско-санскртских речи 3
цена: 1200 динара – клубска цена: 900 динара)

http://bit.ly/KOZoG1

Треба одати захвалност госпођи Весни Пешић и њеној издавачкој кући „Пешић и Синови“ што се уопште зна о Бранислави и њеном речнику, јер је наша званична „научна“ јавност одавно у спрези са властодржачком структуром власти, којој је циљ да срби идентитетно вечито буду тиква без корена, саобразно лажној и изфалсификованој историји по којој су срби хорда дивљака која се од некуд (можда и са Марса) доселила на Балкан у VII веку (662 год.) и почела све живо да убија, да отима земљу народима који су ту живели. Врхунац тог културно-духовног геноцида кривотворењем србске историје достигнут је данас:

Извор»

„На недавно завршеном 35. заседању Комитета Унеска у Паризу („Вести“ су о томе опширно извештавале) Француска је, дрско и уз застрашујући притисак, покушала да српске манастире, цркве, сву српску културну и другу заоставштину на Косову и Метохији преименује у „косовско наслеђе“. Србе је то шокирало…“

Само наивне Србе може ово да шокира, не оне отрежњене, јер, забога, „Французи су наши доказани савезници“, „пријатељи“. Ово сам одмах на почетку истако, јер душебрижници „теорије завера“ који бдију интернетом да поремете сваки покушај Срба да открију своје истинско порекло које задире у дубоку прошлост, излизано механички говоре …. „људи немају шта да једу, а ти пишеш о тамо некој небитној пра-историји“ итд.. итд…

Ако је небитна та дубље прошлија историја, зашто се фалсификује и ова најновија? Јер, кад чујемо одређену свежу историјску лаж, одмах препознамо да је лаж? И то се ради на један простачки дрзак начин! Од стране „наших пријатеља“. Такође, и та дубља историја је некад била свежа и најновија. Наравно да је историја битна, јер она показује континуитет постојања једног народа и то на свим нивоима: егзистенцијалном, економском, културном, научном, духовном, идентитетном… и ако је кривотвориш путем званичне „истините“ историје, можеш потпуно променити слику једног народа, тако да једну културну, слободарску и цивилизовану нацију, можеш претворити у хорду дивљака, неписмених примитивних кољача, а истинске хорде дивљака да претвориш у „цивилизоване културне“ народе, будући да се политика базира на историји ( тзв. „званичној историји“) коју политичари користе да би нешто „непобитно доказали и приказали“.

Ово је само један пример, за сада покушаја кривотворења историје, и то од наших „доказаних пријатеља“, „савезника“, а има их мноштво сличних који су и ушли у садашње уџбенике историје!

Каже се:

„Ако желиш да уништиш неки народ, уништи му историју“

Отуда и овај мој подухват, ради нашег освешћења и враћања својим истинским коренима, трагом језика, ЈЕЗИКА-БИЋА…

Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Мерцедес Бенца. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

Што се тиче србског језика и његове сродности са санскритом, мора се нагласити да је Бранислава првенствено имала намеру да изучава санскритски језик, па је тек накнадно, увидевши сличност и сродност са сбрским, започела свеобухватни грандиозни рад на пионирском, али изузетно културно-стратешки важном подухвату израде речника сродних србских и санскритских речи, то се види у овом њеном исказу:

„Нисам се никад покајала, јер кажем, страшно ми је појмовно проширио хоризонте санскрит, и врло сам задовољна да је српски толико сродан санскриту….“

Ово наглашавам због тога јер етикеташи „теорије завере“ одмах залепе ту етикету неком истинском трагаоцу србског порекла и идентитета, без опсежне провере и чињеничне анализе њиховог дела, по принципу „пљуни, па залепи“, јер наводно они прво без икаквог проучавања било чега, умоболно и шарлатански замисле да је србски народ најстарији, па онда измишљају некакве тобоже историјске документе, искривљују их и прилагођавају их својој „умоболној теорији“.

Из Браниславине биографије види се да је у њој љубав према санскриту усадио њен отац, Светислав Божиновић ( http://bit.ly/LyJzUg: Рођен 1906. у ВРБИЦИ код Зајечара. Аутор збирки приповедака „Одбачени људи“ и „На шумским стазама“ ), професор зајечарске гимназије, а накнадно се њена љубав према санскриту распламсала читањем књига познатог хрватског санскритолога Чедомира Вељачића, након чега одлази у Индију да изучава санскрит у светом индијском граду Бенаресу. Након повратка у Београд, наставила је изучавање санскрита код професора Радмила К. Стојановића, чија сам предавања нашо на интернету, срећом неко је и то поставио као видео прилог на YuTube, али из више делова, из осам. Нешто сам мало погледао те видео прилоге и мој неки будући прилог о сродности србског и санскритског језика биће посвећен раду професора Радмила, спојићу те делове у видео прилог из једног дела и објавити га на свом блогу. Заинтересовани могу то да погледајуи и сада: Професор Радмило К. Стојановић: „Корени српског језика“: први део, други део, трећи део, четврти део, пети део, шести део, седми део, осми део.

Рад Браниславе Божиновић на овом грандиозном подухвату израде речника сродних српско-санскритских речи, по величини онога што је она дала, нешто је заиста блиставо и сјајно за србски културни идентитет, културу, науку, духовност! Пре свега, утрла је пут повратрку србског народа самоме себи, својим коренима, пра коренима, до извора самог нашег БИЋА, да се у пуној самосвесности учврстимо у њему, да се укоренимо у његовом језгру и више никад не скренемо странпутицом, јер колико је то погубно за нас, то показује УПРАВО ДАНАШЊИ ТРЕНУТАК, кад нас разбијају и уништавају сопствени интелектуални изроди, најгори издајници и злочици, служећи страним душманима више од једног века у уништавању србског идентитета, националне самобитности и државотворности, јер су се размножавали у свим властодржачким структурама и временима: институцијама, образовању, комунизмима, социјализмима, демо(Н)кратизмима… и тако владају над нама, пре свега нашим умовима, мозговима, психама!

Кад се мало боље погледа, само њено име, Бранислава Божиновић, говори нам да је та величанствена жена од Бога послата (Божи-новић) да брани и слави (БраниСлава) истинитосно знање о идентитету нас Срба, о нашем БИЋУ путем ЈЕЗИКА, јер ЈЕЗИК је исто што и БИЋЕ.

Бранислава Божиновић:

То је драма наше интелигенције! Она боље зна туђе, него свој народ! Не може се калемити на тај народ хришћанство … Па га онда, калемити му национализам, национализам западне Европе 19-ога века, па смо сада испали националисти. Па му калемити комунизам, па се ни тај пелцер није добро примио. Много боље у градовима, много мање на селу. Јер је ту прави српски народ.

Па ћемо му сад калемити либералну демократију, и сви ти калемари су дубоко уверени да је важно само донети пелцер. А где је, на шта се калеми тај пелцер? Оће ли он родити оволике воћке (рукама показује да мисли на велике воћке) или неке кврге?
Па ћемо констатовати кроз 50 година, да смо и ту нешто промашили. То је због корена. Не можемо ми о коренима говорити до Светог Саве и примитка хришћанства. Питам се… где смо били пре тога?

Ко смо пре тога!
То је ЈЕЗИК!!
ЈЕЗИК, који је тај народ сачувао!…“

Бранислава је у праву, свака част Светом Сави, његово дело треба поштовати, међутим, примитком хришћанства и калемљењем на њега почели смо да се одкорењујемо од самих себе, од свог културно духовног кода, менталне матрице. Тачно је, покушало се да се и у примитку хришћанства одржи нешто од наше изворне духовности, од нашег изворног духовног кода и правца, да се то помеша са хришћанством и тако сачува, али временом смо се све више одкорењивали и од тих „религијских привезака“ изворног духовног правца, заслугом наших „интелектуалаца“, „учених људи“ и „духовњака“, тако да данас готово да немамо ни један траг изворног духовног правца, и ако га имамо све се свело на испразни фолклор слављења славе без икакве дубине и духовног садржаја, све се свело на ждрање, опијање и подсећање на минуле доживљаје и догодовштине из живота, ко је ским и шта урадио, ко се разболео, ко се оженио/удао, ко је умро. Да је откорењивање опасан пут без повратка, ако се на време не заустави, показује нам садашњи тренутак, јер ускоро наше најмлађе генерације, заслугом екумениста у врху СПЦ, неће знати ни ко је био Свети Сава утемељивач наше неизворне хришћанске религије, а шта онда рећи о оној изворној, која по ЈЕЗИКУ видимо задире у прастара ведска времена?

Није нам као народу лак пут повратрка својим пра изворним коренима и идентитету, али треба га започети, препородити се идентитетно путем раскринкавања наше лажне историје, осветљавањем праве, изучавању нашег језика, упоређивајући га са санскритским, онако како је тај пут зацртала наша Посвећеница – Бранислава! А кад неко то крене да ради као она, целим својим БИЋЕМ и ЗНАЊЕМ, стекне се увид да је србски (са доста заборављених речи и појмова, без туђица, са речима којих нема у речницима, али су живе у народу) и санскритски језик, један те исти јези, што је у једном моменту и сама Бранислава рекла објашњавајући сродност србских и санскритских речи:

„Ма, нема… српски и санскрит, то бре исто… „

Суштина која одређује истину да је ЈЕЗИК=БИЋЕ одређује оно што је Бранислава рекла:

„Језик излази из мишљења, мишљење се образује помоћу језика…“

Мисао ствара реч, реч се враћа ка мисли, и кад се из употребе избаце многе речи, по мери сакаћења аутентичног језика србског народа, будући да о њему овде расправљамо, смањује се и опсег мишљења и способност размишљања у корелацији са стварношћу, проницањем у њену дубину и суштину, у њеном схваћању, у филозофском погледу на њу, у овладавању многим знањима, будући да је основна перцептивна „алатка“ код човека за то ум, који се непрекидно изграђује, надограђује, унапређује или назадује, у међусобној сродности, зависности и утицајности на релацији односа СРБСКОГ ЈЕЗИКА и МИШЉЕЊА, УМОВАЊА.

Поготову је најпогубнија ствар када се нека оригинална србска реч која означава неки свеобухватни појам, избаци из употребо до заборава, замени неком неразумљивом туђицом, или допола схватљивом, чиме се поремећује већ урођени опсег мишења, размишљања и схватања стварности (базирано на основу оригиналних и одмах схватљивих појмова урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, којих сада нема) онога што неко писаном речју или својим говором, беседом жели да објасни, саопшти. Дешава се, то је свима нама познато, да када србски ум чита неко штиво са доста неразумљивих или допола јасних туђица, а тога је све више и више… нит спознаје и ПАЖЊЕ се константно ремети, тако да том уму, да би све правилно разумео и схватио, потребно да поред себе има стално лексикон страних речи и израза, да га држи отвореног, па кад тако уз утрошено време за читање лексикона разуме ту туђицу, да се поново врати на читање претходног штива које је већ започео, не би ли га коначно и потпуно разумео.

Међутим, та нит спознаје се никад не би изгубила када би цело штиво било у духу урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, она би имала свој нераскидиви ток са далеко већим потенцијалом за спознају, у датом моменту, готово тренутну. По мени, што је дебљи лексикон страних речи и израза, што више има речи у њему, то је веће сакаћење и губљење знања властитог ЈЕЗИКА-БИЋА, јер какав је то језик, не само србски, ако ти мораш стално поред себе да имаш дебеле лексиконе страних речи и израза, да би користећи их схватио нешто?

Или, пак, мораш да их узмеш у руке и ишчитаваш стално док по принципу аутоматизма не схватиш све туђице, не би ли тако без лексикона ишчитавао неко штиво или значајан спис, да не би изгубио нит разумевања и спознаје онога што читаш, или кад слушаш неког говорника. Међутим, чак и тад, по мени, ти губиш основну матрицу идентитета која се добија рођењем у ЈЕЗИКУ-ВИЋА неког НАРОДА, СРБСКОГ у нашем случају, ти си као тада нешто схватио, али изгубио си себе, свој идентитет, прилагођавајући се уз помоћ туђица другом ЈЕЗИКУ-БИЋА.

Ово су суптилне ствари, али постоје људи који ово до савршенства знају, свесни су свега…

Наравно, мали је број људи који потпуно овладају лексиконом страних речи и израза, туђице многе, да кажем „избацију из такта“, јер константно морају да преврћу лексиконе не би ли схватили оно што читају, па одустају од читања неког штива са доста туђица, или га површно прочитају, али тада губе схватање и разумевање праве поруке и знање које одређено штиво носи, јер нису разумели правилно туђице, или их уопште нису разумели. Тако се, са доста туђица у језику, губи способност и опсег мишљења и разумевања, будући да су свеобугватни појмови носиоци неких кључних карика, везивног ткива ка знању и разумевању читаног штива. То се дешава зато, мислим да то најбоље знају неуро-лингвисти, јер неразумљиве туђице уносе нервозу у урођено ЈЕЗИК-БИЋЕ, све више људи одустају од читања неких значајних штива, „јер је то компликовано“, чак и одвраћају човека од размишљања и умовања, будући да губитком и заборавом урођеног богатства речи и појмова из УРОЂЕНОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, ум атрофира, губи способност мишљења и размишљања, губи вољу за умни рад, за умовање (поготову данас, реч и мисао се губи и нестаје, бива прогутана царством визуелних импресија електронских медија, интернета…) будући да је за рамишљање, умовање и схватање нечега потребан ВОЉНО УЛОЖЕНИ УМНИ РАД, константан рад и кретња умне енергије, иначе ум атрофира.

Истоветна је ситуација када се ради о читању неког штива, као и слушању неког говорника са доста туђица и неразумљивих фраза, па отуда имамо честу реакцију да особа каже:

Е, ништа га нисам разумео, али види се да је паметан ?!

Ако хоћеш да створиш идиота, створио си га, јер многи наивно „мисле“ да ако неко у говору користи њима недовољно разумљиве и схватљиве појмове, фразе, или их уопште не разумеју, да се у том случају само по себи подразумева да је особа паметна, јер користи речи из лексикона страних речи и израза, њима неразумљиве фразе, итд… а они то нису савладали, па је стога „та особа паметна“. То може да буде дакако и тачно, али и погрешно, тип може да прича бесмисленом испразном реториком, са неразумљивим фразама и појмовима који уопште немају никакву градивну везу са оним што причају, немају СМИСЛЕНУ СРЖ за схватање и разумевање, цео „велики говор“ је права будалаштина, али тип добија аплауз идиота који ништа не разумеју, „мислећи“ да је овај „велики мудрац“, „велики говорник“.

Такву врсту „мудрујаштва“ користе стопроцентно наши политичари.

Истинско схватање и разумевање јасно је само у оним моментима када је у континуитету, оном ко чита неко штиво или слуша неки говор, све разумљиво, одмах и сада, свака реч, појам, фраза, под условом наравно да је све смислено, са богатством мноштва различитих речи и појмова; ЈЕЗИКА-БИЋА!

Суштина изучавања србског језика, паралелно са санскритским и његове сродности са србским, лежи у пописивању заборављених речи из србског језика које су још живе у народу настањеног у селима, али их нема у србском речницима. Савет ка таквој врсти трагалаштва Бранислави је дао њен професор Стојановић, а сама Бранислава нам је споменула неке примере, из торлачије, навешћу један.

Бранислава Божиновић:

„На пример, у санскриту ћете наћи да се стеница каже „ТИТИБА„, а торлаци кажу „ТАТАБА„.

Не знам колико је на том плану урадила Бранислава и наши санскритолози, да се из нашег народа по селима попишу све могуће речи које су они упамтили путем усменог преношења с колена на колено, а нема их у нашим речницима, јер још мало па ће та генерација изумрети, заједно са селима. Наша интелигенција одавно некритички све што стигне са запада слепо прихвата, а источна мисао сродна нашој готово да је заборављена, зато и немамо тимове стручњака који би радили на проучавању санскрита, који се код нас на прсте могу изборојати, а то су по подацима са сајта „Пешић и синови“ поред Браниславе још и: Павле Јевтић, Радмило Стојановић и Радивоје Пешић, отац Весне Пешић.

Међутим, ипак их има и данас, овој групи србских санскритолога додајем и једног великог познаваоца биљака и здраве органске исхране, то је Мирјана Петровић, санскритолог и преводилац са санскрита. Нешто о њеном познавању санскрита и веда можете погледати у емисији: „Космос: Чему нас уче веде„.

Многима ће вероватно бити интересантан детаљ на који је Бранислава указивала објашњавајући сродност србског и санскритског језика, што је заиста индикативно, јер је доста распростраљено у нашем народу, а то је да су наше псовке и називи расплодних органа истоветни са истим у санскритском језику. Да има прегршт речи из нашег језика које су сродне са санскритским говори нам један детаљ, када је Бранислава говорила о својој првој књизи речника:

„Знате, ова књига коју сам ја написала, прва књига речника… Толика би се књига могла написати само о једном корену санскритском и изведеницама из њега, и сродности са српским„.

Једна стара санскритска реч, односно појам, још из доба веда: „МАЈА“ има значење: обмана, илузија, што је истоветно са нашим изразом за обману и илузију: „заМАЈАвати“… па зато често користимо тај израз кад некоме желимо да скренемо пажњу да нам не сеје разне илузије и обмане:

‘Ма немој бре више да ме „заМАЈАваш“…’
или…
‘Доста смо се „заМАЈАвали“…’

Прочитај текст до краја»

%d bloggers like this: