Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Србски заветници о срамној Хашкој пресуди у корист ослобађања хрватских генерала Готовине и Маркача


Обраћање Председника Заветника Стефана Стаменковског

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Обраћање грађанима и новинарима председника Српског сабора Заветници Стефана Стаменковског испред Владе Републике Србије поводом срамне пресуде Хашког трибунала у корист ослобађања хрватских генерала Готовине и Маркача.

Владан Пантелић о Шешељевој одбрани: Бошко Југовић – Надсократова Одбрана и Живот


Др Војислав Шешељ – Завршна реч 20.03.2012

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Аутор: Владан Пантелић

Б о ш к о Ј у г о в и ћ
Надсократова Одбрана и Живот

Осам eона је прошло од издаје, увезивања у прљаво-жуте узице, и утамничења витеза Бошка Југовића. Прошла је цела Осмица – недоумица… Осмица – у Божјем милосном суду праслика Правде, која стоји испред сваког земаљског суда, испред сваког судије или пороте, испред цара, испред, сваке врсте и боје, поглавара. Правда стоји и испред Господара Светлости као његов камен темељац за окупљање свих светлица за коначну победу Добра, победу над криволовцима, крвницима, ждерачима, отимачима, преварантима, лажовима, победу над мраком. Прошло је осам еона чамотиње и неправде и неравноправне борбе са разнобојним и вешто замаскираним непријатељима.

Бошко Југовић велики србски витез, ватреног језика и бритке памети, носећи етрични мач несаломиви и Крсташ барјак небески, вековима је путовао до Косова Првог, на састанак са Лазаром Пећинским. Сишао је са Неба високога, пре више од стотину векова, када су Земљом полудивље хорде звериле. Низ-вео се заједно са витез-змајевима који су Светлост и Говор и Азбуку и Мудрост са Неба спустили. Пут дуг Хиљаду Битака! Пут дуг Хиљаду Светлосних Зрака! Пут Доноси-оца Седмотитрајног ритма и Свитања!

Сада, на Косову Трећем, у Хеаду безсрцом, отровном, мрачном и студеном, борио се жестоко, бори се и бориће се; побеђивао је чојством и јунаштвом, побеђује и побеђиваће исту гладну и халапљиву хорду, хорду хладноруку, хорду ледносрцу, муклу, лукаву, која се од отимачине и јајарења и гледања у туђа дворишта, и меркања туђих имања, никада није помакла.
Велика борба и велика победа на хиљаду хиљада фронтова!

О, Бошко, јуначе, гласнојасноговорниче, правдозналче, професоре, Надсократе! Како си лако раскринкао сваку кринку, како си лако смицао сваку смицалицу, како си лако поразбијао сва јаја од кукавица, како си их тренутачно препознао! И како си их жестоко уплашио и у утваре и авети претворио! Све одреда – и оне иза твојих широких плећа, и оне испред твоје вееелике главе, и оне бочно од тебе, и оне видљиве, и оне невидљиве – ни броја им се не зна. Седећи на оптуженој клупи катедру си држао: за Хеад, за судије, за тужи-оце, за лажа-сведоке, за посматраче – овога и онога света, свих светова, за Васељену. Пред Правдом су на јадничке јадницијате личили, смањивали се да у мишју рупу стану, у песак главе забијали; сметали им само набубрели буђелари. Пред правдом су мали, малецки, са кривдом су крупни и гласни, горди и бесни, застрашивачи, свасрдстваши.

* * *

Пролазе дани, отичу воде. Чекамо да стигне пре-суда. Чекамо а не плашимо се, нити ми, нити Бошко Југовић. Каква год даје, Бошка, са бар-јак-ОМ, у Светлост, у вечност, уздиже.

Звезде сијају на небу Косова, сијају изнад Саве, Рзава, Мораве, Дрине и Истара, сијау изнад Ртња, Радана, Рудника, Овчара и Каблара, сијају изнад тихе Тијаније и васцеле Праисконије.

То су индиго звезде петокраке, крупне као лубенице, чији је сјај вечан и неугасив. И божури се спремају да процветају. И они плави, и они црвени. На Пољу се утајило, нема више јунака – ратника Светлости. Остале су само, у орловско перје, прерушене свраке и стрвождерке. Победници су изгинули и вратиће се у једном сутра, видим их да већ стижу, надолазе, а побеђене гони Бошко ка Стамболу, ка Стамболу на Босфору.

Још остаде Бошко Југовићу
Крст-АШ му се по Косову вије
Још разгони Турке на буљуке.

Др Зоран Станковић, вештак судске медицине говори у Хагу: Уписан као страдалник у сребреничком меморијалном центру, а јавио се да је жив!


Пошаљите овај чланак пријатељима
………

Др. Зоран Станковић, генерал-мајор Војске Југославије у пензији , који је у Хашком процесу против Шешеља био ангажован од стране тужилаштва као вештак оптужбе за судску медицину, дошао је у прилици, када га је Шешељ испитивао, да говори о лажирању бројки „жртви геноцида“ у Сребреници. То је при крају снимнка, од 04:28 а пре тога чућете и о другим детаљима фалсификовања између броја ископаних лешева, и броја „жртви геноцида“. Све у свему, прави скандал од процеса око Сребренице и кредибилитета Хага као озбиљног суда! Фарса над фарсама и Планетарна срамота!!

Др Зоран Станковић, вештак судске медицине говори у Хагу: Уписан као страдалник у сребреничком меморијалном центру, а јавио се да је жив!

Преузми видео прилог путем овог упутства.

Др Зоран Станковић:

„Ми имамо случај, рецимо, да је име које је уписано у меморијалном центру који се налази поред Сребренице, уписано је име човека који је пре годину или пре пар година, две године, се јавио да је жив!! И тог тренутка… какав је кредибилитет тих и таквих информација! Ја сам на то стално указивао и био критикован како ја смањујем број муслиманских жртава?!! Не! Зна се шта је број, шта је пронађено, шта није пронађено! Зна се када се људи воде као пронађени, а када и под којим условима као нестали, када и под којим се условима проглашавају мртвим!“

Е господине Станковићу, разумем вас, није вам лако, ем сте као експерт Хашког тужилаштва у процесу против Шешеља, хашког суда који што се тиче „геноцида“ у Сребреници, и нестале особе третира као „жртве геноцида“, ем ненадано, сад као њихов заступник доказујете лажирање броја Сребреничких „жртви геноцида“. Годинама копају и никако да их ископају 8000, изгледа да требају да копају дубље. Свеопште лудило, фатаморгана! Али најтеже је ипак са нашим властодржачким страначким „експертима“ за „геноцид“ и утеривање жига геноцидности српском народу. Не можемо тек тако да се играмо са њима. Може тај „мртвак“ који је уписам на меморијалном центру и да попије кафу са њима, али он је за њих „жртва геноцида“, јер тако пише на меморијалном центру.

НАТО контролише хашки „трибунал“ – изјавио је 17. маја 1999-те на конференцији за штампу порт-парол НАТО Алијансе Џејми Шеј


Од сада ћу с времена на време са сајта Jared Israel-a: „Царево ново одело – разоткривање лажи“ » http://www.tenc.net/ почети да преносим текстове који на изузетно аргументован начин раскринкавају лажи прљаве пропаганде запада да су Срби злочинци који су криви за све. Сајт је вишејезичан и невероватно колико има богату документацију и на српском језику. То су преведени текстови са енглеског. За почетак ћу почети чланком о међународном трибуналу у Хагу за ратне злочине. Наиме, сваком нормалном човеку кад гледа те процесе, јасно је да се ту ништа и не крије да ту нема никаквог међународног права и правде, већ се ради о продуженој руци Америке за кажњавање Срба, то је јасна порука, јер се доказани злочинци против Срба ослобађају оптужби, а нама ће дрогирани монструми новог светског поретка вероватно тражити, ако им овај њихов слугерај нађе и преда Ратка Младића, и Карађорђа да хапсими, као услов свих услова да уђемо у ЕУ, јер ту је и он негде, крије се по шумама, а можда се и Гаврило Принцип крије у неком жбуну. Владари живота и смрти заиста желе да целу нашу слободарску историју поново изфабрикују и борце за слободу прикажу као неке дивље терористе, злочинце. То је сада на сцени терора новог светског поретка…. паклене машинерија за уништење „неподобних народа“. И зато, за њих… само „зли Срби“ су Срби.

Пређимо сада и на овај текст, у српском преводу преузет је са ове странице поменутог сајта:
http://emperor.vwh.net/serbo-croatian/articles/s-shea.htm

Одломак са НАТО конференције за штампу, одржане 17. маја 1999., на којој је порт-парол Алијансе Џејми Шеј изјавио да НАТО контролише хашки „трибунал“

НАПОМЕНА: Одломак је интегралан; целокупни текст конференције, у енглеском оригиналу, можете наћи на:
http://emperor.vwh.net/docs/jertzback.htm#h-list_quote
[29 јули 2002]

Питање:
Jamie, интересује ме да ли би сте могли да прокоментаришете прошлонедељну изјаву Судије Арбоур из Међународног Трибунала за Ратне Злочине, чију копију сам оставио код ваше секретарице, за вашу информацију. Судија Арбоур је у свом говору изјавила да ће се, као резултат иницијативе НАТО-а од 24 Марта, земље чланице НАТО-а „добровољно подврћи јуридискцији њеног суда чији мандат се односи на дату војну операцију и која превазилази питања националности, а чије истраге су покренуте на основу мишљења тужиоца који има предност над било којим националним судом.“ Да ли НАТО признаје јуридискцију Судије Арбоур над његовим активностима?

Џејми Шеј:

Прво, моје разумевање резолуције УН на основу које је Трибунал основан је да се односи на бившу Југославију и на ратне злочине који су почињени на тлу бивше Југославије.

А као друго, морамо разлучити теоретско и практично. Ја верујем да ће судија Арбоур отворити своју истрагу само када јој ми то омогућимо. Господин Милошевић није тај који је Судији Арбоур обезбедио визу за Косово и омогућио јој да почне са истрагом. Њеном суду ће бити допуштен приступ само захваљујући НАТО-у, НАТО је пријатељ Трибунала, НАТО чине људи који су приводили оптужене за ратне злочине у Босни. До сада смо имали 14 хапшења од стране СФОР-а и наставићемо са хапшењима.

Земље НАТО-а су обезбедиле буџет Трибунала, ми смо међу највећим финансијерима и обезбедили смо отварање друге суднице која ће убрзати процесе, зато будите уверени да смо Трибунал и ми на истој страни, ми желимо да ратни злочинци буду доведени пред лице правде и сигуран сам да када Судија Арбоур буде отишла на Косово у потрази за чињницама оптужнице ће бити подигнуте против људи Југословенске националности и никога другог у овом тренутку.

***

[Мај 17, 1999. Транскрипт конференције за штампу НАТО-а коју су одржали Jamie Shea и Мајор Генерал W. Jertz у Бриселу. Транскрибовано од стране M2 PRESSWIRE (c) 1999. Да би сте прочитали цео транскрипт на Енглеском пратите линк :

http://emperor.vwh.net/docs/jertzback.htm#h-list_quote
……….

Дакле, сада је и са званичног места обелодањено да ту нема никаквог међународног права и правде у хашком трибуналу, јер прво и прво, знало се да је тај суд нелегитимано основан од стране Савета безбедности УН-а које немају права по свом статуту да оснују један такав суд, о томе ће вам нешто више рећи Коста Чавошки.


Шта су онда Уједињене Нације…?
Прочитај текст до краја »

Хашки суд је нелегитиман суд !


Хашки суд је нелегитиман суд, послушајте шта др. Коста Чавошки каже о томе.

Хашки суд – Коста Чавошки


Link ka video klipu :http://www.youtube.com/watch?v=8DetFy34Sdk
Преузми видео клип

Дакле, да поновимо још једном за све оне „неписмене“, дезинформисане, информисане, обавештене и необавештене, а посебно за наше „младе ДОС демократе“, за наше усплахирене и егзалтиране европејце, за Тадића, Жарка Кораћа, Свилановића, Весну Пешић, Чанка, Динкића, бата Чедицу Јовановића, који се тако много сви заједно поносе „међународним правом“ којег Америка својим „дугим прстима“ крши кад хоће…дакле…

Хашки суд је конституисан на нелегитиман начин. Дакле, у међународном праву се међународни судови могу конституисати само легислативним актима легислативан‘=законодаван, законодавни, који се тиче законодавства, закона.), дакле законодавним.

А како у међународном поретку нема законодавца, онда законе замењују мултилатерарне конвенције које државе ратификују и њима приступају. И рецимо, међународни суд правде у Хагу, који већ дуго година постоји, је коституисан статутом тог суда који је интегрални део те повеље Уједињених Нација. Па,свако ко приступи Уједињеним Нацијама, не само да ратификује повељу, него ратификује и тај статут као интегрални део.

Овај Хашки Трибунал је конституисан резолуцијом Савета Безбедности Уједињених Нација, и по повељи Уједињених Нација, и по свом пословнику, Савет Безбедности може само да образује помоћни орган, или да одреди известиоца. Дакле… он уопште није могао да конституише суд!

Добродошли у ХАГ


Међународни правни поредак… Правда…шта је то…?
Шта ћеш…ти си следећи !

Hag Pravda !?

%d bloggers like this: