Подигле се куке (без мотике)


Извор: Млада Српска Снага»
Чланак написан: 31. маја 2016.

Кука без мотике

Кука без мотике

По много чему почесмо да предњачимо у односу на земље у Европи, а такође и да – по многим негативним стварима – превазилазимо и многе земље Африке и Азије. Наравно, треба узети у обзир да на тим континентима постоје земље које су озбиљне, уређене и војно безбедне, а да и не говоримо о томе колико неке од земаља – којима се, вероватно, многи у Србији данас подсмевају, ваљда им је тако лакше да сакрију своју муку или једноставно немају појма те подлежу ступидним стереотипима – имају становништва, те самим тим и перспективу за лакши развој и чињеницу да, баш захваљујући броју становника, бивају кудикамо озбиљније схваћене у круговима међународне политике.

Од свега наведеног, ми немамо ништа. Осим, по свему судећи, податка да смо трећа најсиромашнија земља у Европи:

http://www.politika.rs/scc/clanak/291154/Srbija-treca-po-siromastvu-na-listi-90-drzava

Главни параметар за изведено истраживање била је стопа незапослености. Како треба имати у виду да је у Србији преко пола милиона људи запослено са минималним личним дохотком, није нереално сматрати да нисмо ни трећа најсиромашнија земља – него прва!

Ипак, код нас се по том питању ништа не предузима већ 26 година – са посебним акцентом на период од петооктобарске револуције, где је мисао о пљачкању на сваком месту и у сваком погледу, једноставно заменила реч: приватизација.

У последње време, сиромаштво се жели легализовати, а одговорност са државе пребацити на све држављане Србије. Подмукла подвала на коју су се неки наши суграђани и те како упецали, а о чему се заправо ради?

Евро за студенте роботике

Евро за студенте роботике

http://www.radiosignal.rs/evo-za-sta-ce-novosadani-davati-po-evro/

Ради се о студентима ФТН-а из Новог Сада који треба да оду на такмичење роботике, звано “Еуробот“, а које се одржава у Француској. Покренута је акција како би се прикупило 4000 евра, те се тако се нашим младим такмичарима платио пут, пошто су за смештај успели сами да скупе новац.

http://www.blic.rs/srce-za-decu/humanitarni-teleton-za-pomoc-najmladjima-blic-i-rts-su-ujedinili-celu-srbiju/ghbt534

У емисији на РТС-у, а преко „Фондације Блиц“, у хуманитарном шоу-програму Телетон, учествовале су многе познате личности, од којих и неки политичари, затим неки који су политичке странке директно подржавали, а и неки који су се кроз исте (и уз помоћ истих) добро овајдили. Циљ акције је био прикупљање апарата за проверу слуха код беба у свих 56 породилишта широм Србије.

http://blatobran.com/tag/mikser-festival-2014/

Овде би требало обратити пажњу на пројекат који је победио, а све у циљу хуманости и помагању најсиромашнијима. Комшијски чивилук је покренут 2014. године и замисао пројекта је била да се поред контејнера, а на “комшијски чивилук“, окаче храна, одећа и предмети за рециклажу, како би били достпупни корисницима на достојанственији начин и тако се допринело квалитету живота локалне заједнице. У пракси је заживела и “кука“, која се такође оставља поред контејнера, са истом наменом.

Куку нама

Куку нама

Дакле, три потпуно различита примера која, на свој начин, говоре о неодговорности, лицемерству и скретању са главне теме. Шта је главна тема? Главна тема је свакако питање: „Шта ће нам држава ако не може да реши елементарне проблеме својих држављана, а пре свега једно од најосновнијих људских права, право на рад“? Постало је нормално да се најбољим студентима сакупљају паре по градовима како би могли да оду на неко инострано такмичење. Они који су нас опљачкали и директно учествовали у стварању оваквог накарадног система праве акције где управо они позивају сиротињу да зове и донира новац за породилишта. И на крају, сасвим је нормално да људи роваре по контејнерима, али смо толико лицемерни, те нам је жао да се прљају и улазе у њих по храну, него ћемо на “Куке“ да је качимо, онако културно. Грозно! Деца са ретким болестима се оперишу преко СМС порука и опет прикупљањем пара од српског народа, који и у свој својој беди, увек некако нађе да бар мало помогне.

Они што имају највише новца – позивају сиротињу да донира. Политичари који су створили овакав систем, позивају своје жртве да дају и оно последње што имају, док су они лично – све богатији и богатији. Проблем се скреће на хумана осећања људи, а не на државу чија је дужност да отвара радна места и омогућава пристојне плате, како бисмо могли иоле нормално да живимо. Таквој држави, а из горе наведених примера, који су само капи у мору, много је лакше да сиромаштво и званично легализује као сасвим нормалну ствар, кад већ то и на сваки други начин чини.

Која је сврха такве државе?

*********************

Драго ми је да су млади Србије почели да се буде, покрећу, показују иницијативу, и организују, а неке младе људе Србије из организавције и покрета: „Млада Српска Снага“» можете чути у доњим емисијама „Гнева Србије„, коју води Милан Миленковић  на интернет радију „Снага Народа“».

Гнев Србије 08.12.2015. – Игор Антишић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Гнев Србије 04.03.2016. – Игор Антишић, Јован Јовановић (Млада српска снага)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Љубодраг Дуци Симоновић говори о пљачки над студентима!


Љубодраг Дуци Симоновић говори о пљачки над студентима!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Овај инсерт о пљачки над студентима у Србији, извучен је из Дуцијевог гостовања на телевизији Јесењин 07.12.2009. у емисији „Контранапад“ коју води Мирослав Виславски.
Ево линка ка тој целој емисији:

http://bit.ly/rpb5ld

Странке и управа факултета угрожавају аутономију студентског организовања


Странке и управа факултета угрожавају аутономију студентског организовања

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог скините пратећи ово упутство.

Слободоумни студенти дижу свој глас.

Преносим аутентичан бунт мадих студената који се боре против уплива странака у контроли њиховог студентског организовања.

Извор: Yu Tube

*****

„Студенти Филозофског факултета Универзитета у Београду окупљени под слоганом „Одбрани Филозофски“ демантују наводе појединих медија да су нелегални избори за Студентски парламент Филозофског факултета Универзитета у Београду успешно окончани другог изборног дана, тј. 1. априла. Наиме, студенти Филозофског факултета су, после дужег протеста против нелегалних избора које спроводе функционери Демократске странке и Српске напредне странке уз подршку управе факултета, око 17 часова пришли изборном месту са намером да спрече даље спровођење ове фарсе.

На изборном месту, поред страначких активиста и кандидата на изборима, налазила се и нека врста приватног обезбеђења састављеног од непознатих особа које по сопственом признању нису студенти Филозофског факултета. Током разговора и препирке која је уследила догодио се следећи инцидент: када је наша група преузимањем неколицине гласачких листића покушала да спречи одржавање нелегалних избора, један од организатора истих физички је напао једну студенткињу, иначе чланицу парламента, након чега је уследио метеж у којем су припадници приватног обезбеђења претили насиљем и потезали столице на студенте. Гласачку кутију организатори нелегалних избора су уклонили у деканат Филозофског факултета. Деканица Весна Димитријевић и део управе факултета том приликом нису желели да разговарају ни са једним другим студентом, чак ни са члановима парламента који већ неколико месеци користећи се свим правним средствима покушавају да јој укажу на злоупотребе које у Студентском парламенту врше парламентарци који су уједно и функционери странака. Након вишечасовног чекања и покушаја да ступе у контакт са управом, студенти су око 22 часа били избачени са факултета.

Овакви покушаји постављања страначких функционера на места која могу одиграти кључну улогу у спречавању слободног студентског организовања, непосредно штете интересима студената и аутономији универзитета. Сматрамо недопустивим и срамним чин којим се деканица најдиректније ставила у службу најмоћнијих политичких партија. Наставићемо да спречавамо ове и овакве узурпаторске праксе страначких функционера и управе факултета.

Желимо да саопштимо јавности да нам је доста тираније политичких партија и да ћемо се борити да сачувамо своја стечена права као што је право на студентско самоорганизовање без уплива државе и партијских функционера којима је, како се показало на Филозофском факултету, коначни циљ уништење сваког облика независног организовања способног да критикује не само политику институција високог образовања већ и општу државну политику према образовању.

Позивамо целокупно друштво да се без одлагања супротстави оваквим праксама које ће за последицу имати стварање генерација високообразованих људи неосетљивих на потребе својих суграђана, гушење критичке мисли и још важније, њеног остваривања на делу!

*****

Одувек сам говорио да су политичке странке, било да се ради о опозицији или позицији, највеће зло у скоријој историји Србије, све је то једно те исто код нас. Они никада нису радили у корист и добробит државе, друштва, народа, грађана, већ су све подређивали својим уским политичким, страначким и матерјалним интересима, а у новије време и интересима моћног страног фактора у циљу потпуног разбијања и уништења Србије. Битна им је власт по сваку цену.

Посебна је прича после тзв. „петооктобарских промена“, најцрња! Суштина се види на овом транспаренту.

Данас је свима јасно да је то тачно, зато је сада, десет година после, све простачки огољено, ништа се више не крије нити камуфлира, нема потребе, херметички су затворили своју тиранију: парламент, влада, правосуђе, универзитет, шире мртвило и безнађе. Као што партократе, странчари, страначки лидери, крше законе и устав Србије без трептаја, лажу и прете неистомишљеницима, тако исто раде и њихови клонирани студентско-страначки пајсери, крше изборна факултетска правила, састанке без кворума проглашавају важећим, у медијима шире лажи о неистомишљеницима, сатанизју их, а у ствари све је супротно, ти млади бунтовни студенти су борци за незавосност и аутономију свог организовања, они су борци за слободу критичке и мењалачке свести, за садашњост и будуићност сваког дрзуштва, и баш ме одушевила она храбра студенкиња која је пајсера, који се уживео у улози полицијског иследника по узору на вођу, просто разбила сасвим једноставним питањем:

„ко си ти да овде неког легитимишеш, ало?!“

И „храбри“ пајсер се одједном распуко, омутавио је.

Браво за те младе студенте, свака им част, желим им да се изборе за своје слободе, јер њихове слободе су слободе свих нас, будућих генерација. Нека се не обазиру на деканицу која је жалостан пример поданичке свести партокрастских диктатора, уместо да младима буде пример борца за независност и аутономију слободне мисли и мењалачкле свести.

Из овог примера видимо да је водећа партија ДС и „опозициона“ СНС на истој линији, на линији контроле и поробљавања младих умова, по узору на саме себи и свом робовању моћном страном фактору у циљу разбијања Србије. Прича им је различита, али циљ исти. Скривена порука младима и свима нама је иста:

„Робство је слобода, слобода је робство“

Већина младих то не прихвата и треба им дати пуну подршку у борби за своју аутономију!

На крају крајева, робовски ланци ће се вући само на ногама страначких лидера, њихових пајсера и камариле, такву су судбину сами изабрали, јер доћи ће и наших 5 минута, свих нас, младих, средњих, старијих…

Протест Дијане Џонсон против академског понижавања Србије


Објављујем јавни протест Дијане Џонстон против академског понижавња Србије:

…………….
This is simply yet another sign of the fact that Serbia today is comparable to Vichy France in 1940-42, a militarily defeated, surrounded and not (yet) totally occupied country, but one that essentially takes orders from abroad.It is not for me, as an American, to tell the Serbs to recover their independence. It is a matter for the Serbian people themselves.

Diana Johnstone

Ово је једноставно још један знак који упућује на чињеницу да се Србија данас може упоредити са Вишијевском Француском 1940-42: војно поражена, окружена и не (још) тотално окупирана земља, али она која есенцијално прима наређења из иностранства. Није на мени, као Американки, да кажем Србима да треба да поврате своју независност. То је ствар којом треба да се бави сам српски народ.

Дијана Џонсон

Објављено у Универзитет, Факултет, Студенти. Comments Off on Протест Дијане Џонсон против академског понижавања Србије

Листа подршке професорима потписницима јавног протеста против академског националног самопонижења


Please join the protest against the award of an honorary doctorate (Causa Honoris) by Belgrade University to Michael Walzer (Princeton USA), supporter of the NATO bombardment of Yugoslavia! Please, enter your personal data in the comment box. (Follow the green arrow.)

  • name,
  • occupation,
  • country.

Организујем листу подршке професорима Милану Брдару и Александру Јокићу који су потписали јавни протест против академског националног самопонижења. Сви грађани који желе да подрже професоре потребно је да у коментарима ове листе оставе своје следеће личне податке:

  • име и презиме,
  • град у коме живите,
  • стручну спрему,
  • email адресу.

Потписници листе подршке су:

  1. Јовановић Небојша из Бора, КВ металостругар, email:orgonster@gmail.com

Следите мој пример са својим подацима.

Sign here, in the comment box:
(Click here to see instructions)

pismo

……….

P.S. Foreigners can use this translated page by Google Translate.

Српско филозофско друштво: Јавни протест против академског националног самопонижења…!


Објављујем коначну и ауторизовану верзију јавног протеста против академског самопонижења. Потписници протеста су

Прф. др Милан Брдар
и
Проф. др Алекксандар Јокић
…………….

Универзитет у Београду
Ректорат

Српско филозофско друштво
Медији

ЈАВНИ ПРОТЕСТ ПРОТИВ АКАДЕМСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САМОПОНИЖЕЊА

Ми, доле потписани, овим путем прилажемо свој најоштрији протест због акције довођења осведочених непријатеља ове државе и нашег народа на конференцију „Асиметрични ратови, међународни односи и теорија праведног рата“, заказаној за 17-19 јун, о. г., на Филозофском факултету у Београду у оквиру “International Law and Ethics Conference Series (ILECS)” (оснивачи проф. др Александар Јокић, Portland State Univ. и проф. др Јован Бабић, Филозофски факултет, Београд) а у организацији до сада непознатог Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва и Београдског Универзитета.

На страну зачуђујуће сужен избор учесника – 14 иностраних уз само једног домаћег референта (проф. др Јован Бабић, као преостали суоснивач и организатор) – насупрот тако сложеној интердисциплинарној теми. Зашто група иностраних учењака заседа у Београду о трошку наше државе? Зар су наши филозофи и остали посленици друштвених наука недовољно компетентни за дијалог с њима? Да је ограничен само на то, протест би се тицао научне струке и нашег слуганског односа „према свету“. Реч је, међутим, о нечему много важнијем од пуко филозофске расправе.

Прави разлози за протест садржани су у томе што је:

  1. организатор позвао неке од учесника који у озбиљној земљи ни у ком случају не би доживели гостопримство на највишем, академском нивоу;

  2. што ће један од њих бити награђен почасним докторатом, а што ће остати као беспримеран догађај, нарочито ако се мотри према лауреатовим заслугама за исти.

Ад. 1) Реч је, прво, о Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) – који у нашем контексту није значајан као аутор цитираних књига, него као интелектуалац који се ентузијастички залагао за бомбардовање Србије. Помињем га као првог зато што ће му бити посвећен први део речене конференције.

Други је Дејвид Лубен (Универзитет Џорџтаун, СAД) – који је вођен видљивим антисрпским политичким мотивима острашћено нападао први зборник радова с ИЛЕКСА, објављен у САД (вид. The Philosophical Review, Vol. 111 (October 2002), No. 4, pp. 620-24), и другим идеолошки обојеним текстовима (као на пример http://www.allbusiness.com/legal/4081615-1.html), без икакве аналитичке вредности. Дотични се уз то готово прославио оптужбом Србије за геноцид у тексту „Timid JusticeThe ICJ should have been harder on Serbia“ (http://www.slate.com/id/2160835), јер се залагао за промену званичне дефиниције геноцида како би земља у коју сада долази као гост могла да буде боље оптужена.

Трећи је Игор Приморац – бивши професор Филозофског факултета у Београду, од почетка деведесетих, после емигрирања, осведочен борац против „српског нацизма“ и свих „српских геноцида“, такође заговорник бомбардовања током свих деведесетих година. Није се суздржавао да и бивше београдске колеге назива „нацистима“ (а неки од њих сада ће му узвратити пријатељским дочеком, као организатори овог „симпосиона“). Ово су општепознате чињенице унутар Српског филозофског друштва и Филозофског факултета.

Позивати у госте људе спремне да вам 1992. или 1999. саспу бомбе на главу, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, представља запањујући случај самопонижавања и мазохизма, на који би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања. Ко хоће, то може да ради приватно, али је недопустиво радити као представник било које националне институције (Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва као организатора, Министарства науке које је обезбедило финансирање овакве „међународне сарадње“, и Ректората Београдског Универзитета, који свему обезбеђује најсвечанији тон).

Као бивши председник Српског Филозофско друштва – националне установе која је до сада увек водила рачуна о интелектуалној части и националном достојанству, и као суоснивач ИЛЕКСА – ануалне конференције замишљене да током година „пробија санкције“ и афирмише нашу земљу и науку у западном свету, протествујемо и у име необавештених колега који држе до самопоштовања и достојанства своје земље ограђујемо се од овог догађаја. Дотична конференција се очигледно преобратила у своју супротност, у институцију самопонижавања и малтене трибунал за покретање новог таласа оптужби против наше земље, сада не штампом него путем „примењене филозофије“ на неукусан начин потчињене идеолошко-политичким захтевима. Рачунамо да би таквим људима као што су горепоменути, у озбиљној држави, ако би их неко и позвао, гостопримство на званичном нивоу сигурно било ускраћено.

Ад. 2) Наш протест свој последњи али и најзначајнији разлог има у скандалозној најави да ће професор Мајкл Волцер у четвртак 17. јуна у 11.00 часова свечано бити окићен почасним докторатом Београдског универзитета! Зна ли управа Универзитета шта чини и кога у овом случају награђује? Има ли Ректорат Одељење за информације које обезбеђује увид у то ко уопште заслужује да буде дочекан на тако високом академском нивоу?

Дотични лауреат се у својим ангажованим текстовима, попут многих америчких аутора, инвестирао за политику своје владе, а да се притом није прославио ни филозофски, логички, односно аргументативно. Напротив, реч је о политичкој злоупотреби филозофије. Ослоњен на вести ЦНН-а и саопштења Стејт Департмана, што баш не служи на част филозофу високог ранга, Волцер не схвата када је на танком леду и када аргументативно пропада. Погледајмо.

Ако с једне стране каже да су хуманитарне интервенције морално оправдане ван сваке сумње („Argument about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629), а с друге да би данас на Косову, „у случају да је све остало препуштено Европи“ данас „у животу била само шачица Косовара“ (u Inprints, Vol. 7 (2003), no. 1, http://jeffweintraub.blogspot.com/2003/08/michael-walzer-on-just-wars-politics_25.html), онда следе закључци који су за филозофа ван сваке сумње:

  1. да је бомбардовање Србије било оправдано,
  2. зато што је Србија (била) геноцидна држава,
  3. да је Европа неодговорна и неспособна да решава проблеме у сопственој кући;

  4. да је агресија САД и НАТО на Југославију морално оправдана,

а) као спашавање образа Европе,
б) као заустављање српске геноцидне политике на КиМ.

Погледајмо још један пример. Велики филозоф исписује таутологију недостојну бољег студента када каже: „Да је у случају Косова НАТО војска била на терену пре бомбардовања Србије, бомбардовање највероватније не би било неизбежно, нити би дошло до таласа очајних и огорчених избеглица“ („Argu-ment about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629).

Дакле, да је било онако како је тражила Медлин Олбрајт у Анексу Б Рамбујеовског „споразума“, за бомбар-довањем не би било потребе. Смешна таутологија међутим скрива озбиљнији став који гласи: Г-дин професор Волцер дакле сматра да је бомбардовање Србије било оправдано (иако му се, успут, омиче ненамеравана логичка посл-дица да је управо та акција НАТО снага подстакла „талас избеглица“).

Зар је у академским круговима потребно тражити експлицитне изјаве о подршци бомбардовању, када је провлачење оваквих ставова кроз (квази)науч-не/филозофске текстове много озбиљније. Није ли ту реч о засењивању простоте познатим именом, чему је очигледно подлегао и предлагач за високо признање о којем је овде реч. А као што се види, дотични професор према бомбардовању уопште није имао „амбивалентан однос“. Уз то, ни предлагач није био амбивалентан када професора који се политички инвестира по цену брукања своје, филозофске струке, предлаже за тако високо признање.

Ако је речени предлог потекао из незнања, онда то сведочи о површности и неозбиљности предлагача; ако је, пак, потекла из намере, онда очекујемо да се у образложењу почасти Волцеру дâ за право у вези бомбардовања и да његово „ратно залагање“ (а не само научно дело) буде истакнуто као важан разлог за њену доделу. Како год било, овај догађај ће остати у супротности с укупним наслеђем и програмским смислом ИЛЕКС серије, као и с досадашњом праксом Српског филозофског друштва, и Београдског Универзитета.

На крају, скандалозно је и то што овај беспримерни догађај не изазива никакве реакције наше академске и културне јавности. Пошто сматрамо да је одбрана националног достојанства дужност одговорних људи а не тек повремени хир, споредан у односу на промоцију личне каријере, својим протестом се супротстављамо том саучесничком ћутању и пракси мазохистичко-провинцијалног додворавања „извиканим именима“ из иностранства, без питања шта су током деведесетих година писали, а често и викали – о нама.

Др Милан Брдар
редовни професор Универзитета,
научни саветник Института друштвених
наука, Београд и бивши председник Српског
филозофског друштва, 1997–2000
mbrdar@eunet.rs

Др Александар Јокић
tenure professor, Portland State University, USA,
суоснивач конференције ИЛЕКС и њен редован
организатор и учесник до лета 2004. године
ajokic@sbceo.org

У Београду, 14. 06. 2010. године
………………
П.С. Потпишите Листу подршке професорима потписницима јавног протеста против академског националног самопонижења

Професор др Милан Брдар: Јавни протест против академског националног самопонижења!


Објављујем следећи јавни протест професора Милана Брдара:

Аутор:Проф. др Милан Брдар
Научни саветник
Институт друштвених наука
(бивши председник Српског филозофског
друштва, 1997–2000)

Српско филозофско друштво
Универзитет у Београду
Ректорат

Радио Београд II
Печат
НИН

ЈАВНИ ПРОТЕСТ ПРОТИВ АКАДЕМСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САМОПОНИЖЕЊА

Јавни протест против академског националног самопонижења. Као члан Филозофског друштва и његов бивши председник (1997–2000) овим путем прилажем свој најоштрији протест због учешћа нашег Удружења у акцији довођења осведочених непријатеља ове државе и нашег народа на конференцију „Асиметрични ратови, међународни односи и теорија праведног рата“, заказаној за 17-19 јун, о. г., на Филозофском факултету у Београду.

Јавни протест против академског националног самопонижења. На страну зачуђујуће сужен избор учесника – 14 иностраних без иједног домаћег референта (!) – насупрот тако сложеној интердисциплинарној теми. Зашто група иностраних учењака заседа у Београду о трошку наше државе? Да је ограничен само на то, протест би се тицао научне струке и нашег слуганског односа „према свету“. Реч је, међутим, о нечему много важнијем од једне пуко филозофске расправе.
Прави разлози за протест садржани су у томе што је:

  1. организатор позвао неке од учесника који у озбиљној земљи ни у ком случају не би доживели гостопримство на највишем, академском нивоу;

  2. што ће један од њих бити награђен почасним докторатом, а што ће остати као беспримеран догађај, нарочито ако се мотри према лауреатовим заслугама за исти.

Реч је, прво, о Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) – који контекстуално гледано није значајан као аутор цитираних књига, него као интелектуалац који се ентузијастички залагао за бомбардовање Србије. Помињем га као првог зато што ће му бити посвећен први део речене конференције.

Други је Дејвид Лубен (Универзитет Џорџтаун, СAД) – који је идеолошки острашћено, с евидентно антисрпским политичким мотивима, нападао први зборник радова с ИЛЕКСА, објављен у САД (вид. The Philosop¬hical Review, Vol. 111 (October 2002), No. 4, pp. 620-24).

Трећи је Игор Приморац – бивши професор Филозофског факултета у Београду, касније осведочен борац против „српског нацизма“ и „српских геноцида“, такође заговорник бомбардовања током деведесетих година. Овај се није уздржавао да и бивше београдске колеге назива „нацистима“ (неки га сада весело дочекују, као организатори овог „симпосиона“.)

Позивати у госте људе спремне да вам 1999. саспу бомбе, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, представља запањујући случај самопонижавања и мазохизма, на који би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања. Ко хоће, то може да ради приватно, али је недопустиво радити као представник било које националне институције (Филозофског факултета одакле долази организација, Министарства науке, које је обезбедило финансирање тог вида „међународне сарадње“ и Београдског Универзитета који свему обезбеђује најсвечанији тон).

Као бивши председник Филозофско друштво Србије, те националне установе која је до сада увек водила рачуна о интелектуалној части и националном достојанству, протестујем и у име чланова који држе до самопоштовања и достојанства ограћујем се од овог чина, рачунајући да би таквим људима у озбиљној држави, ако би их неко и позвао, гостопримство сигурно било ускраћено.

Учешће једног дела Филозофског факултета у овој акцији показује: ако никог не чуди што дотична „слободоумна“ институција у више наврата није била у стању да искаже трунку патриотизма (на пример у случају отимања Косова и Метохије као и многим другим, пре и после тога), ипак изненађује ова чињеница, да није у стању да се причува од учешћа у приватним акцијама нарушавања националног самопоштовања и достојанства домаће науке.

Овај протест свој последњи али и најзначајнији разлог има у скандалозној најави да ће професор Мајкл Волцер у среду 16. јуна у 11:00 часова свечано бити окићен почасним докторатом Београдског универзитета! Зна ли управа „славног“ Универзитета шта чини и кога у овом случају награђује? Има ли Ректорат Одељење за информације које обезбеђује увид у то ко уопште заслужује да од стране Ректора буде дочекан? Или можда сви укључени у овај скандал сматрају да су оптужбе и захтеви харвардског професора за хуманитарним бомбардовањем били оправдани до те мере да заслужује поменуту почаст? Хоћемо ли чути образложење?

Изнад свега је скандалозно то што овај беспримерни догађај не изазива никакве реакције наше научне, културне, па и политичке средине. Ваљда је тако нешто природно, откако је наша држава угостила г-дина Бајдена, такође заговорника бомбардовања Србије. Пошто сматрам да је одбрана националног достојанства дужност а не тек повремен хир споредан у односу на промоцију личне каријере, својим протестом се супротстављам том саучесничком ћутању и пракси мазохистичког додворавања „извиканим именима“ по белом свету.

%d bloggers like this: