Михајло Јелић, наставник срПског језика – Требамо писати „срБски“


Требао сам о овој нашој битној србској језичкој проблематици да пишем раније, односно да изнесем свој став (износио сам само став других око овога „срБски»„), јер сада срби имају прече бриге, оне базичне, егзистенцијалне, матерјалне, нестајемо као народ, нестајемо као држава, породице нам се распадају, свађају се и убијају отац и син, браћа такође, пријатељи се разилиазе и крве, нестајемо као нација, потпуно смо аутистични на национално-културни идентитет, а по тој националној матрици нас уназад 100 и више година и уништавају, више наши откорењени „невидљиви“ интелектуалци, него видљиви спољни непријатељ од кога су се срби увек у својој историји одбранили. Страни душмани уништавају нас зато што смо Срби, а не зато што смо грађани, космополите, комунисти, јер грађанин, комуниста, космополита може бити и Словак који живи у Србији, неки Мађар, Словенац. А да о ситуација са издајом Космета и затрпавање Србије азилантима и не говорим. Ако као народ не реагујемо на сво ово уништавање Србије (такође и на уништавање у најбитнијој егзистенцијално економско-привредној сфери), за 5-10 година бићемо мањина у сопственој Србији, и све нациналне мањине, родне мањине, етничке групације (азиланти), имаће већа права од србског народа, који је као народ и нација крвљу стварао своју државу.

Дакле, да кренемо са овом нашом „срПско – срБском“ језичком темом…

Ми требамо писати „срБски“, каже наставник срПског језика Михајло Јелић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наставник срПског језика Михајло Јелић, говорио је о значењу србских речи из нутрине србског језика, о њиховој творби и њиховом настанку, из смисла речи-корена из кога су настале. Међутим, ја бих се осврнуо на оно око чег се ломе копља данас, а о чему је причао и дотични наставник, јер све више образованих људи иако знају да путем једначења сугласника по звучности „б“ прелази у „п“ (па се стога пише „срПски“ уместо „срБски„) инсистирају да се у фонетском правопису вратимо на старо писање те речи, тог придева, дакле „срБски“. И ја се за то залажем.

Ставио сам овај интервју са наставником срПског језика Јелићем, јер све то има већу тежину, будући да он зна граматику србског језика, предаје је, али он иде и даље и дубље од лингвиста сувоправилаша, мада ја не би као он и као врх свега, повезивао србски језик са светим писмом, јер србски народ са својим србским језиком постојао је и пре објављивања првог светог писма, више бих обратио пажњу и фокус на губљење смисленог значења србских речи, због извесних граматичких правила.

Заправо, повод за писање „срПски или срБски“ дао ми је Милан Миленковић са интернет радија „Снага Народа»„. Заиста је изванредан интелектуалац и Србин, и ради генијалну ствар, на генијалан начин, оно што је одавно требало неко да уради, елита, али ми немамо националну елиту, већ генијалне појединце. Он политички описмењава Србе путем својих емисија „Гнев Србије(наравно, у том тиму на заједничком задатку су исто тако вредни и изванредни новинари-водитељи са својим емисијама: Драгана Кукрић, Данијела Милошевић, Биљана Ђоровић, и остали које нисам споменуо, нека се не љуте… па техничари Ведран Гбин, Александра Арсовић). И ако је Миленковић левичар по сопственим речима (али левичар са израженим националним набојем и идентитетом. Постоје и такви левичари, а не само анционално-интернационални) покушава да посрби откорењене србе, тамо где још може да се прими, а може, неке је потребно само још мало погурати… да им врати самопоштовање што су Срби и макар мало да се приближе по идентитету оним најелитниим србима из 1914. који су били спремни да се жртвују зарад нације и заједнице, да одбране своје интересе, и пре свега интересе својих будућих покољња, а то смо ми данас!! Захваљујући њима, њиховој жртви, ми као Срби још постојимо, иако смо овако килави. Иде Миленковићу то, миц по миц, али иде! Но, дубоке су наше ране, тешко се излази из националног аутизма, али његов труд је свакако вредан и исплатиће се, ствар је времена и часа, то је сигурно! Отприлике 80% се слажем са оним што проповеда, али ето не слажем се по питању „срПски или срБски“, и још које чега, јер он углавном потенцира да они који по интернету у текстовим пишу „срБски“ да су неписмени пуноглавци (не познају правило једначења сугласника по звучности) са испољавањем неког лажног сајбер патриотизма, уместо у стварности, „на терену“.

Па вероватно има и таквих, али они су неважни, јер у стварности има доста оних који су писмени и знају за то правило једначења, а залажу се да се врати у писаном облику „србски“, а разлоге ћу образложити касније. Чак је једном Милан и карикирао мало то, да ми који се залажемо за писање придева „срБски“ сад као желимо да се вратимо на нама неразумљивом славеносрбском језику» из доба пре Вукове реформе. Није то баш тако, што ћу објаснити касније. Он упада у своју сопствену замку, за Деретића говори да је такозвани „историчар“ јер има диплому машинског инжењера. Има и ту диплому, но, тако он каже, Деретић, да је завршио и историју у Француској. Све једно, но Миленковић велича Вука Караџића, као „оца наше писмености“ који је био потпуно необразован, истина био је талентован и самоуки радник, али није имао никакво образовање. Рецимо да Деретић и нема диплому историчара, иако он тврди да је има, исто тако Вук није имао никакву диплому, није био лингвиста а „отац је наше писмености“, док је Деретић безвезњак, иако је самостално годинама „копао“ по историјским архивама и истраживао историју Срба. Мислим, треба имати исте аршине и за Деретића и Вука, и вредновати њихове стручне аргументе истим аршинима, а не за једног важи један аршин, а за другог нешто потпуно другачији. Рецимо, само да напоменем, дипломирани историчар Радован Дамјановић» који предаје историју у школи, а уз то је и лингвиста и палеолингвиста, исто прича што и Деретић за историју срба, и за ону лажну и за ону праву, само има свој сопствени начин када објашњава и образлаже историјске чињенице. То се може погледати у овом», овом» и овом» видео прилогу (најновије снимљено. Вреди погледати и његов Ју Тубе канал».). А, такође, на свој археолошки начин, оно што прича Деретић, као и историчар Дамјановић, потврђује и археологија, а о томе говори наш врхунски дипломирани археолог, др Ђорђе Јанковић, археолог који открива преваре састављача историје».

И хајде сад да се коначно конкретно бацимо на конкретне ствари, „срПски или срБски„?

У књизи: „Правопис српскога језика“ (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње»:

20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

, па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме» (стр. 37):

(3) У властитим именима, транскрибованим и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих.“

, па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој» где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи „србски„, а смислено различита, али где се испред слова „Б“, налази „С“ као код „срБски“, да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за I, II, III, и IV разред средње школе: „Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић, Љубомир Поповић)  где се на 44. страни» указује да се то одступање врши у:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.

Str.-44
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: „Савремени српскохрватски језик»“ додаје и придев „Хабзбуршки»„:

е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у властитим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки…“

Str.-103
И шта сад овде видимо?

Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов властити народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово „Б“ у „П“ у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати „хаБзбушки„, а не „хаПсбуршки“, истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога, јер забога ради се о њиховом народу, о Србима… требају да сачвају и слово „Б“ у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога…! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) и у случају „тих проклетих“ Срба, па да се стога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати „срБски језик„, а не „срПски језик“, као и „срБски народ„, а не „срПски народ“…!!

Погледајмо сад смислено ово правило одступања од једначења сугласника по звучности, по ономе што сами лингвисти прописују, па с тога кажу:

„Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

Кажу да се не замагли значење. Да, али са „српски“ језик и „српски“ народ се не само замагљује значење и смисаона јасноћа (о ком народу се ради) имена србског језика, и србског народа у сложеницама, што је изведено из властитог имена за србски народ: „Срби“, него се то име у писаном облику и поништава, тј. име србског народа, претвара се у другачије значење, значење о ком народу се ради, о имену тог народа. Јер, ако заиста желите да строго научно објасните само из ове сложенице „срПски језик“, гледајући дакле само њу, у односу на то о ком народу се то ради, ви би помислили да се то ради о неком народу који се зове „Српи“.

Међутим, пошто је јасноћа имена замагљена, ви гледајући научни поступак, исправно значење имена народа за језик, а нејасно написано, морате да тумачите и растумачујете лингвистичким поступком, да би погрешно написано значење, постало правилно и јасно у НЕПОСРЕДНОМ значењу (у јасноћи имена за народ, за Србе, јер по свом властитом имену за народ „Срби“, Срби су истим именом ословили и свој језик) и ви тако нејасно написано растумачујете, растумачујете и објашњавате строго лингвистички да се „срПски“ односи на Србе, а не на Српе, јер се слово „б“ путем једначења сугласника по звучности, претворило у слово „п“.

Али, ако случајно „СрБислав“ погрешно напишете са „СрПислав“, ви погрешно значење и јасноћу објашњавате и тумачите обичном грешком, јер иза погрешно написаног имена за СрБислава не стоји никакво лингвистичко првило, већ се ради о обичној правописној техничкој грешци, што и јесте тако, јер сте можда брзо писали, били сте преморени па с тога и погрешили у писању..

Међутим, сва властита имена, било за народ или имена људи, она морају да се препознају НЕПОСРЕДНО одмах приликом погледа на натпис, јер ако погрешно написано име за СрБислава у виду „СрПислав“, не говори о истом човеку, како онда у својој непосредној суштини значења, погрешно написано „срПски“ може да се односи на Србе? Не, то не може, јер исто се тако губи и смисао и јасноћа имена за народ у писаном придеву „срПски“, за Србе, али пошто се путем аутоматизма дугог 150 година после Вукових реформи (и преношење с колена на колено), у обичним људским главама утиснуло да се придев „српски“ односи на Србе, иако сам НАПИСАН придев на то не упућује, ти ОБИЧНИ ЉУДИ (НАРОД) иако је погрешно значење за име србског народа у написаном придеву „срПски“, знају да се то односи на Србе, иако појма немају да је то добијено путем граматичког правила једначења сугласника по звучности, што значи да је ИСПРАВНО ЗНАЧЕЊЕ, ПОГРЕШНО НАПИСАНОГ ИМЕНА ЗА СРБЕ У ПРИДЕВУ „СРПСКИ“ ушло у „аутоматски програм“.

Све ће ово бити јасније када простудирамо целу ствар са речју „Грб„, која се мало користи, и у говору и у писању, али постоји у србском језику. Реч „грб“ је појам за неки уцртани знак на застави одређене земље. На њему се не примењује правило једначења сугласника по звучности, и он када се пише, пише се као „грБски“, а не „грПски“.

Е, сад… идите улицом и питајте пролазнике: „Шта је то грПски знак“?

Наравно, пре тога немојте да им 2 сата причате о једначењу сугласника по звучности, и како по томе настаје придев „срПски“.
Огромна већина неће знати шта је „грПски знак“, јер, аутоматски и рефлексно огромна већина упитаће се сад: „шта је то Грп“ (?) да би докучили шта значи придев „грПски“, који је изведен из корена те речи „Грп“, тако ће они претпостављати.

Међутим, и хипотетички, када би се реч „грб“ са својим придевом „грБски“ користила много у србском језику, као што је случај са именом србског народа „Срби“, тада би се значи примењивало правило једначења сугласника по звучности, као за „Срб-и – срПски“. Тада би се погрешно написан придев „грПски“, и заправо смисао тог придева и непосредно јасно значење, АУТОМАТСКИ правилно тумачио у непосредном значењу у главама обичног човека, иако је у смисленом облику погрешно све написано (фонетским правописом), као код неправилно написаног „срПски“, јер би се то рецимо, као и за „срПски“, 150 година употребљавало у писању, па би и тај неправилно написан придев „грПски“, путем мисаоног аутоматизма утренираваног 150 година (у главама људи то би било као нешто попут компјутерског програма, кога ви нисте свесни, али он аутоматски функционише у вашој глави), прешао у правилно и јасно значење, нашта придев „грПски“ не упућује, али ти обични људи би знали (за кога тобоже ти данашњи језикословци толико брину, да све разуме) да се „грПски“ односи на „Грб“, а не на „Грп“. Научно гледано, као ни у случају са „срПски“, не би било потребно да лингвисти тумаче право значење погрешно написаног, јер би усађен „програм“ сам радио за себе, а не разумевање и схватање смисла и значења речи, придева.

То је то, драги моји лингвисти, језик је много више него што ви тврдите, а тврдите да му је основа искључиво за „споразумевање међу људима“. То, да, стоји једним важним делом, али ЉУДСКИ језик је много, много, више, он је круцијално битан у размишљању, јер све што је човек постигао, постигао је путем језика кроз размишљање унутар свог ума, стваралачког и филозофског размишљања путем језика, а не ГЛАСНИМ споразумевањем са људима, у томе је разлика између језика човека, који је артикулисан, и животиња, чији је језик не-артикулисан, и искључиво им служи за споразумевање, оне не могу са ав-ав да размишљају и стварају, као човек унутар свог АРТИКУЛИСАНОГ језика. Када не би унутар свог ума човек могао да размишља својим артикулисаним језиком, он не би могао ни гласно да изговара АРТИКУЛИСАНЕ речи (већ неартикулисане – као животиња), које су претходно биле мисли.

На почетку беше: Слово (у уму прелази и у слику), Мисао, па тек онда дође Реч.
То је тајна артикулисаног ЉУДСКОГ језика, који омогућује стваралаштво, иначе си само несвесна биолошка животиња.

Узмимо само нашег Теслу, он је све створио у својој глави путем србског језика, путем размишљања, то је он лично говорио, где му је мисао прелазила у слику и визију, и повратно, визија и слика у коначну закључну генијалну мисао самог решења открића, у коначан Теслин увид, закључак, и на крају непогрешивост конструисаног апарата којег је измислио, који је одмах функционисао и радио без грешке. И то је све остварио путем србског језика унутар свог размишљања, а не говорећи га ГЛАСНО у споразумевању са људима. То је и кључ за писани језик, због смисла на који упућује, реч мора бити правилнио написана, јер она прво дотакне мисао, која је пропусти кроз размишљање смисла и значаја, и ако је погрешно написана, погрешан је и смисао, без обзира на ваша лингвистичка правила, која су наравно потребна, али имају одређену границу и лимит. Језик је пре свега духовна категорија.

Даље….

Морамо узети у обзира да је путем „срПски“ узурпирана и преузета реч „Срп“, која је већ „заузета“, јер оригинално и реално постоји, и представља пољопривредни алат Срп, који, узгред буди речено, може служити и за клање нечијих глава, а не само за „срПовање“ срБског народа у писаном језику. Симболика је јака, ми смо још у језику приликом Вукових реформи нудили свој национални идентитет на само-клање другима, али то у језику није болело, то је дошло касније, и у биологији. Јер, тако то иде код самопорицања и одрођивања од сопственог идентитета… прво у језику, па онда на биолошком нивоу, зарад југословенства, космополитизма, а „извођачи радова“ ће се лако наћи, ко би други био, него наша „браћа“, којој смо и поклонили наш срБски језик. Заиста, симболика је велика, не разумеју ово сви.

Зато нам се и догађа, то што нам се догађа…
Има и другог, још за жив језик и правопис битно…

Ово се мени стварно десило, не измишљам.

Пре једно месец дана био сам код комшија на кафу, и ту се нашао и један други комшија, из друге зграде, који има викендицу на борском језеру одмах близу викендице ових комшија из моје зграде. Започела се прича… и овај комшија из друге зграде рече да, пошто дуго није био на плац, треба српом да покоси огромно растиње, јер му је овај комшија из моје зграде стално то говорио да уради, будући да он редовно одлази на свој плац, па види у пролазу и његов, но овај је мало лењ.

И ја се у магновању сетих да га упитам нешто око српа, користећи придев „срПски“, али као што је ред (пошто реч „Срп“ већ САМОСТАЛНО постоји у србском језику), за алат срп, а не за жив народ, за Српе, односно Србе, и упитах га:

„Јели, јел си проверио оштрицу срПског сечива, можда ти је срп туп, па треба да га наоштриш“?

Јасно сам рекао и нагласио „срПски„?

„Не, добар ми је срп“, рече овај.

Дакле, тај комшија је придев „срПски“ схватио у непосредно-конкретном значењу, повезао је са алатом, а не са језиком, па да ме исправља.

Дакле, иако знају за једначење сугласника по звучности, људе страшно иритира ово повезивање српа као алата са Србима као народом, јер снажно осећају да се и у писању мора строго и дословно поштовати име за њихов народ, па сходно томе, унутар фонетског правописа, треба писати ЕТИМОЛОШКИМ ПРАВОПИСОМ – „срБски“. Још када знају да се у страним именима као за Хабзбурге одступа од овог правила, па се не пише фонетским правописом „ХаПсбуршки“, већ етимолошким „ХаБзбуршки„, то лицемерје јако иритира обичног човека, тада људи и сами виде да се ради о тешком безобразлуку, лицемерју, бестијалној сујети, откорењивању наших интелектуалаца-сувоправилаша, јер исто правило одступања не користе па да се пише и за име Срба „срБски„.

Наравно, да би одбранили своју браншу и доминирали у својој сујети над „глупим“ народом, они тврде ово, то сам скинуо са Вокабулар» форума…..

Д.М.

„… Овим дајем себи шлагворт за објашњење лингвистичког аспекта. Наиме, недавно сам на Фејсбуку написао коментар баш на ову тему и упитао присутне коментаторе, заговорнике „србске“ верзије, како би им се допало да наставе да изговарају речи „српски, чешки, руски, енглески, норвешки, рашрафити, збарити, срце, суза итд.“ а да пишу „с(е)рбски, чехски, русски, енглезски, норвегски, разшрафити, сбарити, с(е)рдце, солза“ или томе слично, сходно правилима која би евентуално налагао етимолошки правопис. Наравно, кад некоме ким се лако манипулише (па им је мозак испран а не знају да су искоришћени као карика у процесу нечијег туђег политичког или незнамтинијакаквог успона) представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Види се одмах ово лицемерје и безобразлук, јер наводно каже:

„представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Па већ сте увели, односно оставили, ту „ситницу“ „Б“ у „ХаБзбуршки“, за туђе име, а за срБско да остане „П„! Види се да овај појма нема шта је идентитет! Он идентитет доживљава у сувопарном граматичком правопису. Не схвата дубину, духовно, идентитетно и етимолошко значење имена, јер постоји и вибрира само у правилима, само у граматици. Е, не може одроде србски! Има исто одступање од правила да буде и за „срПски“, па да се пише „срБски“!

Друго, не изговарају сви „срПски“ кад причају, има их који изговарају и „срБски“, што уопште није тешко како то лингвисти представљајују, као народ „лооооми језииик“ да каже „србски“. Филолог Др Калезић управо у овом» тексту говори да је „срБски“ ступило у правопису, јер се сматрало да више од 50% народа изговара „срПски“.

А како се то мерило?

Као и Др Калезић, тако и други филолози и лингвисти причају: „Језик је жив, он се мења, па се развија, некад и вене, слаби…“ итд… Па не мења се језик сам, људи му дају живот, и мењају га, не мења језик сам себе, јер ако прихватимо то правило да се језик сам од себе мења јер: „Језик је жив, он се мења.“ онда ћемо за 10-ак година збога мноштва англизама, где се у сленгу усвајају стране речи са србским префиксима попут: „најхот„, „најстајлинг(то се може наћи на форумима где претежно пише најмлађа генерација), почети да причамо и пишемо србско-енглеским језиком. Језик се код народа и у сленгу не мења сам од себе, већ од оних конкретних медија и других конкретних  утицања која утичу на то, и зато су лингвисти и филолози дужни да штите свој језик од откорењивања и мењања, у противном, за 20 година причаћемо и писати како је нека политичарка „најхот“ а не „најдражеснија„, а тиме ћемо и идентитет променити из корена, јер у језику све почива, и све се завршава. А пошто смо данас скоро 80% аутистични на сваку националну вредност, за 30-40 година изумреће и тих 20% што држе до свог националног идентитета, па ће онда неки разсрб рећи:

„Па људи, зашто ми уопште причамо и пишемо срПским језиком, дај бре људи да пишемо и размишљамо на енглеском, шта има да се мучимо са нашим старим архаичним српским, ионако смо сви у сленгу прешли на полуенглески језик.“

Друго, и по томе што неко изговара срБски, а неко срПски, није потпуно тачно и егзактно правило „пиши као што говориш, говори као што пишеш.“ То се види и у другим примерима, рецимо мој драги деда Божин није умео да каже правилно моје име „Небојша“, већ „Небоша“, тако је и писао, али то је мени било симпатично. У битним стварима као што је властито име за народ, за србе -„Срби“ – изведени придев треба да се пише етимолошким правописом као „срБски“, а не фонетским, јер губи се прави смисао и јасноћа оног нашта написано упућује, а све то је веома битно за питање идентитета и порекла народа који је створио срБски језик, а то су Срби, не срПи!

Треће, не можеш ти, као лингвиста са Вокабулар форума, унутар свог језика упоређивати како пишеш свој језик и како стране језике, па да сходно томе, своје етимолошки погрешно написано име у придеву „срПски“, оправдаваш тиме што због правила једначења сугласника по звучности, мораш и стране језике унутар свог језика да пишеш у придеву етимолошки погрешно, ако то већ урадиш за „срБски“, и све оне друге речи за које важи правило једначења сугласника по звучности (у фонетском правопису), па да је стога неизводљиво да се пише „срБски“, јер онда мора и на свим другим речима да се од правила одступи. Не, ЗАБОГА, ЗАБОГА… то није тако, ако си могао да одступуш од ФОНЕТСКОГ правописа па пишеш „хаБзбуршки“ етимолошким правописом, можеш и етимолошким правописом да пишеш „срБски“, за име твог народа одроде, а остале речи пиши у сагласности са једначењем сугласника по звучности и фонетским правописом, не етимолошким, јер оне нису битне за идентитетно име срба, већ само придев „срБски„! Твој србски идентитет је у твом имену србине! Не у чешком (чехски) и енглеском (енглезки)! Пазите како он доводи у исту раван и значај етимолошки неправилно написан придев „срПски“ за србско идентитетно име, упређује га са безначајним ЗА ИДЕНТИТЕТ срба, безначајно етимолошки написане погрешне изведенице: „разшрафити“, „сбарити“, „с(е)рдце“, „солза“. Па није бре откорењени лингвисто идентитет срба у именима тих речи, у шрафовима, доста нас ви „разшрафљујете“ у појам, већ у имену за србе! Није твој предак Србин гинуо бранећи граматику и једначење сугласника по звучности, да би ти данас живео у слободи, он је гинуо бранећи име срБско!

То име мораш да поштујеш, и као придев, да увек остане „Б“ – и етимолошко „срБски“!

Ниси се родио србине као неписмен, из граматике, из једначења сугласника по звучности, већ из срБске колевке! И шта брига енглезе и чехе како ми пишемо придеве за њихове језике, њима је битно како их пишу они сами унутар својих језика, а не срби у србсском.

Ево како то раде енглези, извучено из Нортон енглеско-србског речника…

English, чита се, односно изговара, као „инглиш“ [‘inggliš].
Овако написана реч „English“ има 2 значења. Прво значење је да је то именица, тј. властита именица за народ, а друго значење је да је она придев. У оба значење или случаја ова реч се исто пише, као „english”. Као именица, овако написан реч english има и фукцију множине за именовање народа, односно енглеза и значи=“Енглези“, али се испред речи дода префикс „The”, па се пише „The English”.
Као придев овако написана реч english означава и име језика којим енглези говоре, и значи „Енглески језик“, а исто значење има и када се напише „English language“. У свим овим значењима реч „english“ не мења облик У ПИСАНОМ ОБЛИКУ, пише се исто, дакле не мења се корен „eng“. Дакле, енглези се због било ког правила не откорењују, нити се самопоричу као Срби (не одричу се свог имена) у свом писаном језику, јер и када реч означава име народа, и када означава име језика, увек се пише исто, као „english“.

Поред више лоших ствари, Вук је учинио и неке добре ствари, заиста је књижевни језик приближио народу, али то је слаба сатисфакција за нас Србе, с обзиром да је од аустроугара и њихове продужене руке Јернеја Копитара, Вук искоришћен за разбијање србског идентитета путем „реформе“ језика, не би ли се тако срби утопили у неку врсту аустро-словенства, и да наравно временом „легну на руду“, да се покатоличе, што се и дешавало! Да Аустроугарска није финансирала Вукове реформе, Вук никада не би могао да учини било шта, а само наивни и глупи могу да верују да су аустроугари помогли србима да се описмене, да уведу ред у свој правопис, из чисте љубави, као ето воле Србе, не могу да живе без њих, па им помажу

О разбијање Срба путем језика и удаљавања од руса и словенства говоре многи аналитичари и стручњаци, један од њих је и Др Зоран Милошевић.

Интервју проф. др Зорана Милошевића за „Борбу за веру“:
http://goo.gl/6nJvFT

„Овде морам рећи да је у Украјини покушао да деструктивно делује на разбијању језичког јединства „Украјинаца“ и Руса, а по обрасцу примењеном код Срба (уз помоћ Вука Караџића), Јернеј Копитар. Наиме, језичком реформом Вука Караџића иза које је стајао Копитар, тачније Беч и Ватикан, разбијено је језичко јединство Срба и Руса. Копитар у Украјини није имао успеха, али је његов образац касније примењен са успехом. Наравно, поново је примењен код разбијања српског језика током последњег рата и одвајања Босне и Херцеговине као посебне државе, а потом и Црне Горе. Да не заборавим рећи, Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана ), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена.“

Др Зоран Милошевић: Улога Јернеја Копитара у унијаћењу Срба:
http://goo.gl/698yrW

„У временима када су Срби страховали за свој идентитет, посебно религиозни и национални, приближавали су се Русији. Када би, пак, Русија била слаба, а утицај западних центара моћи у Европи растао, Србима су се наметале реформе које су превасходно имале за циљ удаљавање Срба од Русије. Према научним сазнањима, реформа српског језика коју је извео Вук Караџић, а подржала Аустроугарска у лику Јернеја Копитара, ради – слободно можемо рећи – редефинисања српског идентитета, те формирања код Срба идеологије аустрословенства и услова за њихово покатоличавање, омогућила је каснију деструкцију српског језика, како у смислу онемогућавања развоја језичке културе неког вишљег нивоа, тако и у смислу саме језичке дезинтеграције, са не тако малим последицама и на политичком пољу.“

Др Зоран Милошевић, Александра Мировић:
http://is.gd/OcfYR7

„… Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са тада најчитанијим романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српски рјечник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког (на слици изнад») да бар у наслову овог дела стоји србски као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада. Потом је 1827. године објављен и Вуков Први српски буквар, мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба…“

Једна од најбитнијих ствари да се из ових наведених цитата схвати суштина Вукових реформи, је то, да је аустроугарска наградила Јернеја Копитара за језичко разједињавање јужнословенског јединства, а онај ко награђује зна шта ради, јер зна како се разграђује национални идентитет и онај заједничко-словенски. Друга ствар је интелектуалци у Вуково време, образовани интелектуалци, и интелектуалци данас. Данас их имамо ко плеве, и баш данас смо потпуно аутистични за национални идентитет, потпуно, потпуно разбијени и разједињени, док за време Вука било их је врло мало, али су зато држали до србског националног идентитета, зато је и Лукијан Мушицки» (владика, песник, писац, филозоф, правник, … “ Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба“ помагао је Вуку у реформи) инсистирао код Вука „да бар у наслову овог дела стоји „срБски“ као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада.Вук му није удовољио, али Јернеју Копитару удовољи све што треба.

А погледајмо још једном каква нам је данас ситуација, управо са горњим цитатом са тог лингвистичког форума који се зове „Вокабулар“. Вокабулар је страна реч – адекватна србска је „речник“. И ови ће да бране србски језик од туђица?!

За разлику од супер образованог Мушицког, тај дотични лингвиста говори да онај ко жели и инсистира да се нека реч пише етимолошким правописом, унутар фонетског правописа, да он малте не манипулиша масама, да им испира мозак и ради за неки страни туђи интерес. Какав бесмисао, и баш ће он да нас брани од туђег интереса, а његов форум за свој назив користи туђицу за назив. По њему, значило би да је Мушицки радио за туђи интерес, али аустроугари нису наградили Мушицког за разбијање србског идентитета у језику, већ словенца Јернеја Копитара!

И оно најважније, ако су ти исти лингвисти, који говоре да се убацивањем етимолошког правописа за неке речи унутар фонетског, испире масама мозак, коме онда они испирају мозак када у истом том фонетском правопису одступају за Хабзбурге, па уместо фонетског „ХаПсбуршки“, пишу етимолошки „ХаБзбуршки… а етимолошко „СрБски“ не може да се пише, већ мора фонетско „срПски“!!

Кој безобразлук, која шизофренија…!

На том истом форуму можете прочитати да се тај „народни“ језик још више после Вукових реформи приближио народу, том обичном човеку, међутим, то је обична лаж. Данас је потпуно иста ситуација као и пре Вукових реформи, да би обичан човек из народа читао било које књижевно штиво, а поготову филозофско и стручно, он мора поред себе имати и дебелу књигу, лексикон страних речи и израза, јер без знања значења гомиле тих туђица, обичан човек не може схватити суштину написаног, а постоје толико много адекватних србских речи за туђице. Рецимо, уместо речи „правопис“ лингвисти више воле да користе за исто значење туђицу „ортографија„, што обичан човек неће одмах разумети, а имамо гомилу таквих сличних примера. Тиме се прави хаос у уму обичног човека, јер губи се ток мисли, ТАЈ НАЈБИТНИЈИ ПОВЕЗАНИ И НЕПРЕКИДНИ МИСАОНИ ТОК ТОКОМ ЧИТАЊА и непрекидно психичко стање пажње, што је најбитније за разумевање и стварање закључака. Туђица све то прекине код обичног човека, тај ток мисли, јер: „хоћеш да схватиш нешто брале“? Може, може… али мораш бити професионални интелектуалац, не може то тек тако, какав народ, какав обичан човек.

Ево, узећу један пример из Вујаклије (стр. 1002), где се за већ познате појмовне речи из србског језика користе туђице, чија се значења апсурда ради, после објашњавају србским појмовима, да би обичанан човек све то разумео (?!), а већ постоји србска мисаона реч!

Чему онда срБске речи, ало?!
Чему онда срБски језик!!

То је шизофренија, таквих примера има мали милион, а показно, ради се о изразу „центрифугаланцентрифугална сила“ и „центрипеталан центрипетална сила

центрипеталан (лат. centrum, средиште, refere, тежити чему)

средотежни, који тежи (ка) средишту; центрипетална сила,
фил. сила која је стално управљена средишту; супр. центрифугалан

центрифугалан (лат. centrum средиште, fugere бежати од)

средобежни, који тежи да се удаљи од средишта; центрифугална сила,
средобежна сила, сила која се јавља као реакција средотежној сили
услед кретања по кривој путањи… итд…

Па зар није примереније и правилније, ако вам је до народа језикословци, лингвисти и интелектуалци, да би он разумео ваше књиге, да се користи србска и одмах препознатљива реч и појам „средотежна“ сила (због непрекидног стваралачког миосаоног тока), уместо „центрипетална“ сила, као и „средобежна“ сила, уместо „центрифугална“ сила, ало?

И шта ради обичан човек када наиђе на гомилу сличних туђица приликом читања? Изнервиран узме и баци књигу и лексикон. А поента свега је и кад се научи значење туђице, оно се временом код неутренираних губи (код професионалних утренираних интелектуалаца не), па с тога више пута треба да се читају ти лексикони страних речи и израза, не би ли обичан човек нешто запамтио по аутоматизму.

И чему служи онда србски језик?
Служи као окосница да се уведе што више туђица, иако имамо толико много србских речи које прекрива прашина.

Интересантно је, то сам запазио, да од образованих највише песници инсистирају на „срБски“. Рецимо, песник и књижевник, мој пријатељ, велики СрБски Посвећеник, Драган Симовић» инсистир на „срБски„.

Ако идемо у прошлост, то исто је инсистирала и наша чувена песникиња Милица Стојадиновић Србкиња» (1830—1878).
Било које штиво да је писала, користила је придев „срБски“, као и у доњој песми.

У Споменицу Минки Караџић

У туђини именом се дичиш
Србског Рода ког достојно носиш;
њим се дичиш, а ти с’ дика србству,
јер му светлаш образ у туђинству.

Даље, даље, ништа лепше није
но кад љубав к роду срце грије,
то је накит Србину, Србкињи
ил’ у дому или у туђини.

И јошт једно: из далека света
кад ти душа отаџбини лета,
у Фрушкој се Гори ти устави
и мене се онда ти спомени.

1851.

То исто ради некадашњи млади песник, Павле С. Поповић Шапчанин» (1827—1847)
Његова песма…

Србским Одпадницима

Идите само од нас, ми нећемо никад вас жалит’!
Нити бојимо се ми да ће нас мало остат’.
Липа кад оће да цвати, осушено да јој се грање
Окреше, волије још; боље ће цватити тад.

Сви су они знали за Вуково једначење сугласника по звучности, али су инсистирали на етимолошком правопису код придева изведеног из именице „Срби“, инсистирали су на „срБски“. Попут Лукијана Мушицког, који је у писању користио „срБски“, тако је из тог доба и наш велики срБски мислилац, песник, књижевик и писац, Петар Петровић Његош, у свом највећем и непревазиђеном књижевном делу „Горски Вијенац»“ (штампано 1847. год.) у писању користио придев „срБски“, а не „срПски“!

У то се можете уверити на овој», и овој» страници оригиналног Горског Вијенца. Дакле, по том питању образовани, и пре свега МУДРИ и ДАЛЕКОВИДИ ЊЕГОШ, се није слагао са необразованим Вуком Караџићем, који никакво образовање није имао, то се зна! Био је талентован и самоук, то стоји, али није био образован!

Да би се величале Вукове „реформе“ дуго се од разноразних језикословаца, интелектуалаца и лингвиста у СФРЈ, тврдило како је Његошев Горски Вијенац потврда Вукове реформе, што се може видети и на доста данашњих сајтова, а ја ћу навести пример где се рецимо на сајту основне школе „Вук Караџић“ из Сочанице» говори ово:

„… 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника:

* Превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор: Вук
* „Рат за српски језик и правопис“, аутор: Ђура Даничић,
* „Песме“, аутор: Бранко Радићевић
* „Горски вијенац“, аутор: Петар Петровић Његош.

Издавањем Горског вијенца, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“

Хмм… добро, но хајде да поступно корак по корак видимо да ли је то баш тако.

Када је путем интернета широј јавности од пре неколико година постао доступан на увид изглед оригиналног Горског Вијенца у дигиталној форми, наши откорењени сувоправилаши-лингвисти су се нашли у јакој неприлици, јер је било јасно да је сам Његош писао придев „срБски“, а не „срПски“, иако је знао за Вуково једначење сугласника по звучности, тако да ове догме: „Издавањем Горског вијенца (1847.), доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“ није остало ништа, разбијена је у парампарчад (али не само по овоме „срБски“, већ и у неким другим аспектима, но то ћу навести на крају). Што се тога тиче, ствари су јасне! Међутим, пратећи језички форум „Вокабулар“, један лингвоста (Ђ.Б.) невешто све то правда тврдећи, цитирам:

Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство„.

Ето, уместо србске речи, користи туђицу, али то има разлога, да видимо шта је у питању?

За оне из народа који то не знају, хајде прво да видимо шта значи несрбска реч „ортографија„. На том истом форуму, где тај дотични лингвиста тврди то што тврди, за значење речи „ортографија“ каже се следеће: ортографија (гр…писање) правилно писање, правопис; вештина нацртати усправну страну неког тела онако како пада у очи. На Википедији за значење речи ортографија пише следеће: Правопис или ортографија (грч. ortho – исправно, и грч. graphos – писмо) је скуп општих, важећих правила писања неког језика. Писање уз непоштовање неког од тих правила се назива правописном грешком. Прво што увиђамо, дотични лингвиста, који би у србском језику требао да чува србске речи од отуђења, када говори о Горском Вијенцу, користи за обичан народ нејасу грчку реч „ортографија“, уместо да за исти израз користи јасну србску реч: „правопис“ па да каже, и да тако свима буде јасно шта каже:

Горски вијенац је штампан старим правописом, отуда у њему „србство„.

Но, тај лингвиста врло добро зна, да ће том страном речју учинити то да кад то прочита обичан човек, брзо ће одустати да пронађе смисао реченог (шта му бре дође та „ортографија?“) и све ће протумачити, ако би га неко питао за објашњење:

Не знам бре брате шта је рекао, не разумем ништа, али види се да је много паметан човек…

То намерно раде наши интелектуалци, највећа већина (не баш сви), што више туђица користе у говору, да га маса слави, иако га ништа не разуме (а понекад у случају медиокритета-политичара – и он сам себе не разуме – све је научио напамет). Или, случај када интелектуалци пишу своја стручна и филозофска дела препуна туђицама, које могу заменити ако жели србском јасном мисаоном речју и појмом, али они то не раде, с тога ту се види да они уопште и не пишу за народ, већ за великоумну елиту која влада туђицама… Дакле, исти случај као и са славеносрбским књижевним језиком у Вуково доба.

Е, сад… на шта нас наводи тај лингвиста када каже: „Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство“. Он жели да нас наведе на размишљање да те 1847. године када је штампано оригинално Његошево дело „Горски Вијенац“ није било бог зна колико штампарија које могу да штампају књиге по новом србском правопису (ортографија) којег је Вук обзнанио својим „Српским ријечником“ још 1818., па је ето, тобоже, велики Његош био принуђен да своје дело штампа старим правописом, иако је тобоже писао „чистим срПским језиком“. Хајде прво да видимо када и где је штампан оригинални Вуков „СрПски ријечник“ тим његовим новим правописом (оргографијом). Увид за то, дајем са истог сајта као и за Његошев „Горски Вијенац“, са странице дигиталне библиотеке сајта „Библиотека Матице српске», тако да све можете и сами проверавати. Ово је» оригинални изглед почетне стране Вуковог Српског ријечника из 1818. и видимо да је штампан у Бечу тим новим Вуковим правописом (ортографијом) где Вук скоро 100% користи придев „срПски“. Међутим, Вук када на страницама» 171 – 172. објашњава нашироко реч женидба, написао је 2 пута придев Србски (србски, србска), ево шта тачно каже:

„Сватови су тако немирни и безобразни, да већ има ријеч: „Као Србски сватови.“ Побију кокоши и прасце, покољу ћурке, гуске, патке; полупају судове: покраду (код ђевојачке куће) кашике и друго што се гођ може понијети, пећ собну (ако им повлади кум) оборе па изнесу на поље; ђе што (као у Бачкој) извуку кола навр куће; сами точе, сами пију; вичу, лупају (шта вичеш – шта лупаш – ти овђе? нијеси ти ђевојку довео) и т.д. Србска свадба траје готово неђељу дана: на два дана прије, него што ће поћи по ђевојку, почне се пити, па једнако док не оде кум.“ Ево тог дела текста увеличаног, да се боље види:

srbski

Дакле, да резимирамо ствар око овога „срБски“ и тобожње потврде да је оригинални Горски Вијенац из 1847. „потврда Вукове реформе“, јер наравно да је Његош знао за Вуково једначење сугласника по звучности, те да с тога „Б“ прелази у „П“, па се уместо „срБски“ пише „срПски“. Његош је то знао, али у томе није подржавао Вука, задржао је у писању придев „срБски“, јер будући да је и његово дело штампано у Бечу скоро 30 година касније од штампања Вуковог „Српског ријечника“, да је у томе хтео да испоштује Вукове „реформе“ он би писао „срПски“, његово дело би било одштампано тим новим „срПским“ правописом (ортографијом) али Његош није то желео!

Међутим, из доње студије Меше Селимовића: „За и против Вука»“ видимо да је и Његош писао народним језиком, али он се битно рзликовао од Вуковог народног језика.

Меша Селимовић: „За и против Вука„:

„… Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу. Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вуковом Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.“

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе…
Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.“

Ето, сад, после свега овог изведеног од Меше Селимовића, види се да је чиста измишљотина да је Горски Вијенац потврда Вукове реформе, а пратећи неке језичке форуме, управо су лингвисти потенцирали да је Меша Селимовић својом студијом „За и против Вука“ дао најуравнотеженије и најквалитетније мишљење и закључке, и за и против Вука, али онако непристрасно, не сврставајући се ни на једну страну.

Наравно, када је Вукова реформа тамо негде 1867-1870. године однела коначну победу, од тог периода је донета забрана штампања србских књига старим правописом, тако да су све књиге штампане овим новим, данашњим, а пример за то нека буде „БеседаДрагутина Јовановића». Из те беседе ево још приказа стране 3» и стране» 7. и 8.

После овог периода, сви Његошеви Горски Вијенци штампани су садашњим правописом (Његош се опростио од нас 1851.) и наравно да се са таквим Горским Вијенцем могло тврдити да је он потврда Вукове реформе, али то не само да није тачно, већ и благо речено је некоректно, и према Великом Његошу, и према србском народу, с којим одрођена и откорењена интелигенција стално манипулише, на штету србског националног идентитета и самог народа!

Шта ја хоћу овим прилогом, овим текстом?

Хоћу да утичем на народ, да се створи неко удружење и да натерамо лингвисте да у фонетском правопису врате придев „срБски“, да ако је могуће приволимо неке лингвисте на нашој страни, разне интелектуалце, језикословце, филозофе, социологе, филологе… јер на нашој страни су аргументи, лингвистички аргументи, јер ако може да се одступа од правила једначења сугласника по звучности за страна имена и придеве изведене од њих, као што се каже доле у уџбенику из граматике за средњу школу:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.“

Исто тако треба да се пише уместо „срПски“, „срБски“!
Лингвисти! Наглашавам! У писању! У писању!

Неки говоре да је ово зашта се ја залажем некакав безвезни излив патриотизма. Какав бре патриотизам, када су нам обрисали идентитет и име путем „срПски“. Ово са „срБски“ је потрага за изгубљеним идентитетом, јер у нашем имену је и идентитет! И ако ти путем „срПски“ обришу име и тиме и идентитет, како можеш као безимен и безидентитетан да будеш патриотско спопадало у писању, и да неко тврди да су то само безвесни изливи патриотизма неписмених људи?

Смешно, брате, смешно…

Не тражим ја да се говори славеносрбским језиком као у периоду пре Вукове вреформе, већ само да се поново пише у фонетском правопису, етимолошко: „србски“, „србско“, србкиња, итд… и да вратимо слово јат (ѣ), а о том јату ћу нешто рећи на крају текста.
У језику смо почели да губимо идентитет и да се откорењујемо од самих себе, од свог идентитета! У језику требамо да започнемо и повратак себи, свом идентитету, срБству!

Читао сам доста стручног матерјала да би написао овај текст, разне анализе, па и једним делом преведену преписку између Вука Караџића и Јернеја Копитара, јер тај матерјал постоји у борској библиотеци, доста тога сам и скенирао мобилним телефоном једног мог пријатеља који има најновији Самсунг 6, што значи да је скенирани матерјал перфектан, чак и бољи него када би се текст скенирао на скенеру, камера тог мобилног телефона има хардверски 16 мегапиксела.

Данас се хвалимо како имамо „најсавршеније фонетско писмо на свету“ и да је Вук „отац наше писмености“, а историјски гледано у односу на то „неписмено“ време пре Вука, данас смо као нација најразједињенији него икада, за озбиљним назнакама да ћемо ускоро нестатио као народ, као особена и ориганална култура, ако се не опасуљимо, јер око 80% данашњих срба нема никакав национални идентитет, нити било какву лепу емоцију за њега, осим кривице што су Срби. Све су то само анационални грађани, космополите са огромном дозом аутошовинизма.

Данас, у односу на Вуково доба, имамо образованих интелектуалаца ко плеве, али 90% њих (част реткима) су не само откорењени и одрођени од србског национално-културног идентитета, већ су поред дубоке анационалности и антисрби, исмејавају нас као нацију и понижавају сваку нашу национално-културну вредност и самобитност, јер по њима то су „реликти прошлости“, по њима, робство (мондијализму) је слобода.

У Вуково време, било је мало образованих србских интелектуалаца, не као данас, мало али одабраних, интелигентних и пре свега национално усидрених у србству, са намером да га никад не издају! Неки су и помагали Вука попут Лукијана Мушицког», тражили су од њега да усвоји неку златну средину око превођења књижевног језика у народни, нису они били против тога, већ за златну средину, али Вук није био дорастао да то схвати, био је талентован то да, иако је био необрзован, али није био далековид и мудар, да схвати да је основа србског идентитета у језику, да с тога треба да се подржи језичка веза са словенством у мери која је најоптималнија и за обичан народ. Он јесте био жељан знања, доста је и знао, али и водио је из ината рат са тадашњом образованом интелигенцијом, која је схватала да је он само средство у рукама Копитара и аустроугара да се окрњи србски идентитет, са тенденцијом даљег крњења и још већег уништавања.

Хоће понекад и образована интелигенција да понижава „глупи“ народ и да тако уздиже себе, вероватно је то Вук јако осећао, па им се инатио: „Е сад ћу вам ја показато ко је и шта је народ„, али на крају, дугорочно гледано, трпео је и три народ. Разједињавање и откорењивање срба од србства, почело је у језику, као и од словенства. Зато су аустроугари и наградили Јернеја Копитара, који је перфектно искористио Вука, а изгледало је као да му „помаже“, његовом народу. Да је дух словенства потребно било очувати и у језику, чега Вук није био свестан, можете видети из ових» његових речи Копитару у њиховој преписци, а тај део текста имате и овде:
slaveni-1

Дакле, овде Вук каже да је навуко на себе критику учених људи, а особито писаца, који као Србе желе да претворе у Старе Словене.

Ту се лепо види да Вук није схватио њих, нису они желели да претворе Србе у старе Словене, већ да се у језику, а тиме и у националном идентитету, очува континуитет словенског духа, а тиме и србског као део Словенске цивилизације. Е, то плаћамо ми данас.
Запад увек планира на дуге стазе, на 200-300 година, па и више, они знају да кад једном почнеш у ПРАВОПИСНОМ језику да крњиш и губиш идентитет путем почетне прве „реформе“, доћи ће временом касније и још неке друге „реформе“ и потпуно ће уништити оригинални језик, и откоренити Србе у том веома битнмом делу.

А Вук је волео и паре, додворавао се Вук Копитару да изврши „реформе“, урадиће он то, само „ако му неко да новац„, није он то радио само из љубави према народу и народном језику, то можете видети са ове странице» преведене преписке између Вука и Копитара, а ево тог исечка:
Novac-1

И наравно, Копитар му је дао паре да одради то, и Вук је избацио слово јат (ѣ) и уместо њега увео латиничноj„, што је највише наљутило тадашњу србску националну елиту.

Дакле… инаћење, паре… а трпи његов народ, то је историјски след. Уместо да се нађе заједнички језик са елитом, да се нађе нека златна средина око народног језика као књижевног, а да буде прихватљиво обичном човеку из народа. Можда је требало увести ону врсту народног језика (а различитог од Вуковог) за књижевни, са којим је писао и сам Његош. А да су та 2 народна језика различита, говорио нам је Меша Селимовић. Навикли би се ми на тај језик данас, 150 година касније, из генерације у генерацију… ушо би нам нам тај језик у мисаони код, прешао би нам и у говорни, и у размишљајући аутоматизам.

Ето, на крају, и данас би без икаквих тешкоћа могли да уведемо у азбуци и писму слово јат (ѣ) и то јат би био УЈЕДИЊУЈУЋИ мост између: екавице, ијекавице, и запостављене икавице. Срби се не би разједињавали и по дијалекту у писању, и тако непотребно преводили текстове са једног дијалекта на други, а у говору би свако могао да задржи свој дијалекат. То се може добро видети рецимо код речи „порекло„, ако би се уместо слова „е“ убацило јат (ѣ) и тада би се та обједињавајућа реч писала овако:

порѣкло

И тако би исто било са свим речима где би се могло увести јат (ѣ), у разним текстовима, књигама, филозофским делима. Таква штива са речима где постоји јат (ѣ), екавичари би унутар себе и својих мисли БЕЗ ИКАКВИХ ПРОБЕЛЕМА (обичан свет) читали као: „порЕкло„, ијекавичари као: „порИЈекло„, а икавичари као: „порИкло„, а смисао се не би изгубио.

Сећате ли се када је својевремено за време ратног периода у БИХ, Радован Караџић увео екавицу један период у Републици Србској, да би се тако појачало јединство свих срба, и из Србије, и из Републике Србске, а самим тиме и екавичара, и ијекавичара?

То може и да иритира један део народа, да се осећа подређено, то и јесте тако у пракси и животу, срби се зачас око свачега поделе, а у овом случају могли би се незгодно и подређено осећати, зарад свеобухватног јединства, Срби ијекавичари.

Али са словом Јат (ѣ) тога нема, и нико не губи, нема разједињавања, већ само уједињавања!
Ето, шта само једно слово може да учини.

И зато није баш најбоље правило „пиши као што говори“. У великом делу да, али као што видимо, у неким сегментима и није тако.

Само мудри интелектуалци могу спасити србе од нестанка као нације…!

Духовно насиље над културом Срба кроз хиљаде лета


Слушаћете предавање о најгорем насиљу над неким народом, о насиљу које има велику тежину, дубину, и последице по неки народ, насиљу над културом једног народа, у овом случају то се односи на нас, на Србе. Лаж је срж тог насиља, скривање и прећуткивање истинитих чињеница, фалсификовање историјских догађаја, „отимање“ културног блага и умотворина од србског народа, и приписивање истих свом народу, нарочито када се ради о србском језику и речима. Свиме тиме брише се  идентитет Срба из њихових глава и свести, мења им се оригинална културно-духовна матрица лажном, па тиме чак и начин поимања и доживљавања стварности и своје улоге у њој. Брише се историјски ток и континитет, настаје амнезија и „губитак памћења“ код новијих и новијих генерација, настаје прекид, „кратак спој“ у Свести и Бићу Народа, у њему више не тече чиста изворска и питка вода, већ замућена. Биће народа прекрива тама, а народ постаје „тиква без корена“.

Забрањена историја – 13. Духовно насиље над културом Срба
кроз хиљаде лета

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наравно, Србски Народ може повртити своје Истинито Биће, оно није изгубљено, већ га је само прекрила тама и историјска „прашина“ од лажи и неистина, а Њега може повратити само Истина, истина у култури, духовности, језику, историји…

А кад се то деси, а десиће се засигурно, јер имамо људе Србске Посвећенике који знају и умеју, србски народ ће повратити своје Истинско Аутохтоно Живо Биће, тама која га прекрива моментално ће нестати, у њему ће засијати вечна Светлост Истине, која више никада неће затамнити…!

Чућете два предавања, предавање дипломираног етнолога Слободана М. Филиповића, који се још бави митологијом и палеосемантиком, и предавање историчара Јована И. Деретића. Предавање је одржано у Новом Саду, 16.11.2005. године.

Диплом,ирани етнолог Слободан М. Филиповић, Србски Посвећеник...!

Дипломирани етнолог Слободан М. Филиповић, Србски Посвећеник…!

Драган Симовић: ЗНАЊА НАШИХ ПРЕДАКА


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Srbski posvecenik-2
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

Реч је биће, сушто и духовно.
Свака реч, као и свако биће сушто и духовно, има свој животни пут.
Реч рођена у једном језику, после неког времена, прелази границе тог језика, и улази у друге језике – некад са истоветним, а некад са сличним или различним смислом и значењем.

02

Многе су прасрбске речи ушле у многе, сродне и различне, ине европске језике.
У свим индо-словенским језицима, живи и данас, после толико векова, многа древна србска реч.
Одмах да разјаснимо: србске су речи улазиле у све ине језике, а нису из иних језика туђинске речи улазиле у србски језик, како су нас некада учили, они који нису ништа сушто и битно научили.

03

Основа и потка старогрчког и латинског језика јесте прасрбски језик.
Језик којим су говорили наши Древни (ВедСрби), старији је, најмање, педесет векова од старогрчког и латинског!
Из прасрбског је произишао и санскрт (није правилно рећи санскрит!), посвећени језик Аријеваца.

04

Германско-нордијска историјографска школа –
није никаква школа!
То је најобичнија ватиканско-јудеокршћанска творница кривотворења и лажи.
Нико тако лукаво, потуљено и подмукло није кривотворио светску повесницу, као германско-нормански јудеокршћански калуђери.
Сви наши европејски школарци, од средине деветнаестог века до дана-дањег, они који су се у Јевропи школовали, јесу под снажним идеолошким утицајем Ватикана.

05

Прасрбских речи има у свим европским језицима.
Без прасрбских речи, не би ни постојали многи европски језици!
Ово је истина, по ко зна колико пута проверена у Акаши, од које се плаше сви надобудни језикословци и књижевници школовани на ватиканско-германским свеучилиштима.
Истинитост порекла корена сваке речи, у многим европским језицима, води нас ка праизвору ведсрбског језика.

06

За ВедСрбе, сви ини европски народи бејаху варвари.
Стога што су ВедСрби прото-вегетаријанци.
ВедСрби су први почели да узгајају жита и ине биљке, и узимаху искључиво храну биљног порекла.
Ведсрбска Вера јесте духовно надмоћна, зато што је Мајка свих иних вера и религија.
Као што је и ведсрбски језик – Мајка свих иних индо-словенских језика.

07

Расни, ведски и аријевски Срби нису месоједи.
Они су вегетаријанци, по најдубљем свом космичком и духовном убеђењу.
Један од узрока ведсрбске пропасти, јесте и месојеђе.
Између осталог, ВедСрби се и по исхрани разликују од свих иних Срба.
Наши су Древни говорили, да само дивљи, варварски народи убијају животиње, да би, потом, јели њихово месо.
Месо убијене животиње, ма шта неки надобудни и неосвешћени мислили, јесте најобичнија стрвина, којом се трујемо.
Једући цркотину, и сами цркотина бивамо.
Звери једемо, па звери и бивамо.
Оно си што једеш, говорили су наши Преци.

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 8


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7
http://wp.me/p3KWp-673
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

8. Одреднице ЛУ и УЛ

(научено до сада)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

ЛУ (л у = људи учени/плодни; лу = хладноћа, свежина). Закључујемо да учењу претходи жеља за сазнањем (сазнајна ватра) праћена одговорајућом стањем свести које описујемо као хладна глава, хладнокрвно размишљање. Отуд се за ученост људи подједнако везују ватра и хладноћа. …Уууул показује да је ватра (ул) сагледавана као на нама заустављено учено/плодно кретање, да ватра долази са/од Сунца које је истовремено и Учча и Луча. Луууу… показује виђење да хладноћа долази од нас самих, греје нас Сунце, ватра или топли људи. Ми сами смо хладни ако не дајемо, јер топлота јесте зрачење, јесте давање. Хладноћа одбија. Плодна парност могућа је само уколико постоји обострано давање. Отуд је и Стварање везано за топлоту и давање. Своју хладноћу можемо отклонити/поништити само кретањем које називамо давање. Давање има много облика и начина. На нама је да да их што више спознамо:

лú (пећ, ложење, кин.). Пећ јесте изворно хладна јер је од земље, камена или метала. Ложимо пећ кад је хладно, ватром која је топла. Пећ јесте људска ученост/плодност јер је везана за породично огњиште; пећ јесте људски ⋃-облик јер је, изворно, засвођено удубљење. Дивна потврда србске десне супротности раштркане по белом свету: насупрот србском појму ул (ватра), стоји кинески лу (пећ). Не постоји умна глава која би то назвала случајношћу;
лу (сећи, цепати; делити, санс.) = л у = људи учени/плодни (сечењем/ цепањем/делењем добијамо најмање два дела; оно јесте учено/плодно ако је у служби множења и творности). Најчешће сечемо и цепамо дрва јер смо зависници од ул-ватре;
лū (заробљеник, кин.). Војник припада ратном богу Јару (Сунцу). Заробљени војник не поседује борбену ватреност, не господари њиме Јар. Зато је он, будући да је без ратне врелине, постао лу (хладан) смештен у хладноћи тамнице;
лù (копно, кин.). Изворно, копно представља охлађену Земљину масу. Ул (ватра) јесте у унутрашњости Земље, спољашњи део јесте лу-охлађен;
лǚ (мислити, размишљати, кин.) подразумева „хладнуглаву;
лǚ (закон, правило, норма, кин.) најчешће подразумева хладан разум, не емоције;
лǚ (зеленило, кин.) подразумева воду, хладовину, свежину;
лúн (потонути, отићи на дно; пасти, погинути; теорија, учење, кин.) = лу н = хладноћу рађа. На дну је вода хладнија; погинули је остао без животне ватре, мртвац је хладан; за учење треба хладна глава;
луō (несносан, досадан, кин.) = лу о = хладан он, човек без пријатне топлине, човек кога не желимо у нашој близини;
луó (мрежа; ловити мрежом; пуж; гонг; коренасте биљке (ротква, репа), кин.) = лу о = хладан он; лу О = хладно окружење (мрежа се баца у дубину воде – тамо је хладно; пуж је хладан јер му је услов кретања влага; гонг је хладан јер је од метала; коренасто-кртоласте биљке садрже хладноћу/свежину у свом корену);
луò (опадати, губити (лишће); ронити (сузе); падати (о снегу, киши), кин.) = лу о = хладан/хлади он. Јасно је да у свим значењима назиремо хладноћу и (за)хлађење;
луч (буктиња) = лу ч = хладна ниско (буктиња јесте хладна у делу где је држимо руком, ватрена је на супротном крају);
лукав (онај који крије мисли и осећања) = лу ка в = хладноћа пратилац знајући; лу к ав = хладноћа пратилац видљив (лукави људи имају хладан ум, не подлежу емоцијама док делају);
луг (храстова шума) = лу г = хлад(овин)ом глагољи;
луг (пепео) = лу г = хледноћом глагољи (пепео не може горети, пепео јесте угасла, хладна ватра);
луд (умно/душевно поремећен) = лу д = хладан добар (лудост и велика ватреност доносе велике невоље; отуд се сматра да је боље да луд буде хладне главе);
лужа (локва, блато) = лу ж а = хладим живо ја (животиње се у њима хладе, каљају, луже, бачкају);
лук (део кружне линије) = лу к = хладан пратилац Сунца. Сунце је врело, небески „пут“ којим оно иде јесте хладан јер Сунце плови небеском реком (са висином расте хладноћа);
лук (зељаста биљка са подземним задебљаним стаблом) = лу к = хладноћа пратилац (луковица лука јесте хладна јер је извађена из земље; пуна је хладноће/свежине јер је највећим далом сачињена од воде; љутина лука јесте хладна ватра, она не гори, она само имитира врелину);
лула (цеваста направа за пушење) = лу л а = хладна људима ја; лу ла = хладна основа/површина/земља (у лули гори ватра (ул), али лула се може држати рукама јер је хладна; луле су најпре израђиване од печене земље);
луша (хип. од лула) = лу ш а = хладна земља ја (луле су прављене од земље); лу (хладно) + ша (вода = ток = проток дима) = хлади ток, хлади врелину дима. Сматрам да луша није израз одмила, већ синонимна реч;
Луна (Месец) = лу н а = хладан наш Бог; лу на = хладна површина (Месец светли, не греје); лу н а = хладноћу рађам ја;
луфт (ваздух, зрак; промаја, нем. варв.) = лу ф т = хлади вртење потврдно; лу фт = хлад истурањем (лепезе и вентилатори хладе ваздух окретањем, тј. истурањем устајалог/топлог ваздуха). Видимо да је немачки варварски = србски језик.
луб (спољашњи део, кора дрвета; одваљена кора дрвета) = лу б = хлад Божји (кора штити од спољних утицаја, омогућава живом ткиву испод непрестану свежину); л уб = људски уб. У Срба уб је велики суд од издубљеног дрвета. Тачније, зидови тог суда прављени су тако што се користила иструлелост средишњег дела стабла и уклањала сва маса до тзв. беловине која се налазила одмах испод коре и која је чинила зид суда. Често је за такво дубљење коришћена и ватра (ул). У сагласју су уб (убити) и уб (издубљен): убити = уб ити = убом ићи (направит уб (рупу) у нечијем телу). Кора дрвета и слој испод, тзв. беловина нису носиоци јаке ватре: јаку ватру носи централни део стабла, тзв. срчовина. Спољашњи део стабла јесте истуреност (лб);
лубања (лобања) садржи: л (људи – људска лобања јесте најразвијенија на Земљи), лу (свежина/хладноћа – глава не сме бити „усијана“, потребно је хладно размишљање), уб (удубљеност – лобања јесте удубљеност испуњена мозгом), бан (владар – глава влада телом), ан (умно и живо биће; Сунце = округлост), нј (истуреност/ одвојеност – глава јесте истурена и вратом одвојена од тела), ја (онај који јесте – само умност из лобање може закључити ја сам онај који јесте), лу бања (хладноћом окупана – лобања помаже да мозак хладно и трезвено размишља); лб (истуреност/одвојеност – лобања јесте истурена и вратом одвојена од тела). Једном приликом чуо сам од једне (званичне) умне (?) особе да је лобања србска реч, а да је лубања хрватска реч;
лубеница (биљка из рода бундева са великом јестивом бобом) јесте плод који дубимо (уб) и једемо све осим коре (лубе). Лубеницом се сладимо (у = ук = свршавање) и хладимо (лу); лубеница јесте округла као Божји син (бен), тј. Сунце; сва је својом спољашњошћу истурена (лб);
луг (шума листопадног дрвећа) = лу г = свежином глагољи (у шуми је свежина/хлад/сен(1) ); л у г = људи учено/плодно глагоље (јер је луг света шума). Луг даје дрва која глагоље ватром (г ул). Много пре покрета Мисли зелено, србски језик је познавао природну/животворну/ суштину која почива на узрочно-последичности. Србски луг јесте храм Божји, храм јесте истуреност/одвојеност (лг);
луг (пепео; вода у којој је прокуван пепео, цеђ, лукшија) = лу г = хладноћом глагољи (пепео јесте угасла ватра, отуд он хладноћом глагољи; цеђ јесте базно средство: јаке базе јесу хладна ватра јер сагоревају кожу иако су у хладном стању). Пепео је везан за ватру помињану у одредници гул. Лугове је србски човек крчио ватром. Посебни храстови лугови били су посвећени Перуну и другим боговима чија је ватреност била посебна;
слуга (чин на србском двору; поданик, онај ко је у потпуности предан нечему, онај ко се брине о нечијем добру; онај који из страха извршава наређења; онај који за плату врши кућне послове) = с луг а = словим/законим лугом ја; словим законим лугом Божјим = свештеник у светом лугу, Божји слуга, чувар луга, лугар. Слуга јесте истуреност (лг);
лüгат (реч, тур.) = л у г ат = људи учени/плодни глагоље непрестано; лу г ат = свежином глагољи непрестано (ОСЈ јесте сведок да србски језик представља најстарији и најсвежији језик истовремено); луг ат = лугом непрестано (луг у коме је централно свето дрво Запис и ова „турска“ реч јесу у директној србској вези). Овде се реч види као истуреност (лг), тј. изговореност;

_________________________
1. У кинеском језику густа шума = сен! (в. СЕН). Наравно, као и у случају свих кинеских речи наведених у ОСЈ, и ова реч је потпуно „случајна“, нема ама баш никаквих веза са србским језиком.

лугма́ (пуна уста; залогај, јев. לוּגמָה) = л у г ма = људима учено/плодно глагољи Мајка Земља (залогај и пуна уста (обиље), тј. храна, долазе од Мајке Земље); лу гм а = свежином спојена ја (најквалитетнија је свежа храна). Реч долази из уста, залогај који одлази у желудац долази из уста. Овим се једначе „турска“ луг-реч и „јеврејски“ луг-залогај.

Насупрот ул-хладноћи/свежини налази се:
УЛ (у л = учени/плодни људи; ул = ватра):
√ул (горети, санс. 28, 89). Из насловљених одређења може се извести закључак да су се, некад прадавно, ученим људима сматрали они који су знали тајну прављења ватре: …уууул = учени/плодни људи зауставили небеску ватру у огњишту тако што су пронашли тајну добијања ватре, па се она није морала преносити у сталним људским кретањима;
у’л (дојенче, беба; дете. јев. עוּל) = у л = ученост/плодност људска; ул = ватра, топлина (беба јесте ученост/плодност људска, јесте везана за топлину људске душе, мајке и дома);
уље (врста масноће биљног или животињског порекла) = ул је = ватра јесте, ватрено јесте (уље добро гори, уље је калорично);
– –уљ (суфикс): драгуљ (драги камен) = драг ул ј = драга (Сунчева) ватра/сјај спојена – јасно истицање чињенице да драгуљ сија на светлости; модруљ (тиркиз – драги камен модре боје; риба модрикасте боје) = модр ул ј = модром ватром спојен (пошто је боја условљена светлошћу, свака боја јесте ватреност у тој боји); кривуљ (врста бора) = крив ул ј = крив ватром спојен (прав бор служи за различите намене, крив само за ватру, тј. огрев); вртуљ (вихор) = врт ул ј = врти ватру спојен, вртећа ватрена спојеност; пасуљ (врста махунарке) = па с ул ј = поново слови/закони ватром спојеном (исхрана пасуљем подразумевала је његово кување (прва спојеност са ватром) и касније јављање експлозивно-ватреног метана у облику прдежа (друга спојеност са ватром). Наравно, наше званично језикословље не доводи значење овог суфикса у везу са ватром;
улица (део насељеног места који је предвиђен за кретање) = ул и ц а = ватром спојена дуга ја (улица је почињала од капије/двери, тј. од места на којима се изворно ложила ватра; градска улица је подразумевала осветљеност ватрама/бакљама/ фењерима);
бул (бик, енгл.) = б ул = Божја ватра (бик јесте животиња посвећена Сунцу); б у л = Бог ученост/плодност људска (бик јесте носилац мушке/Божје/небеске плодности (бик Апис оплођује Земљу), бик јесте симбол полног спајања (бл)); бу л = плаши људе (јер симболише Бога и има рогове). Ако је бул енглеска реч, како то да Срби (чак и они који никада нису учили енглески језик) имају реч була (крава; бик – обично назив који користе деца);
бул (лопта, кугла. фр. боуле) = б ул = Божја ватра, јер се ради о пресликаном Сунцу. И „француско“ боуле носи сличну поруку: б О ул е = Божје Сунца ватра јесте; бо ул е = у њему ватра јесте;
бул ец (пањ, клада; балван, јев. בּוּל עֵץ) = б ул е ц = Божја (велика) ватра јесте дуга (балван својом величином обезбеђује велику и дугу ватру). Величина подразумева добру спојеност (бл);
булмус (жеља, страст, јев. בּוּלמוּס) = б ул м у с = Божја ватра воденим штрцајућим семеном слови/закони; б ул му с = Божја ватра давањем слови/закони. Страст/жеља јесте спојеност (бл), подразумева штрцање семене течности;
булати (кокати кукурузна зрна) = б ул ати = Божом (јаком) ватром прећи преко;
гула (клада, чворугава цепаница; чвор, кврга, израслина на дрвету) = г ул а = глагољим ватром ја. Познато је да најјачу ватру даје чворновато дрво. Потпуно иста реч постоји у јеврејском језику:

гула (мермер; чвор; дугме, јев. גוּלָה). Значења мермер и чвор ослањају се на одређење: гу ла = трајна основа (чвор на дрвету јесте најтврђи и најтрајнији део; мермер јесте трајан јер не трули). Дугме јесте везано за отварање/затварање; место где се отварају/затварају врата у србском језику називамо улаз. У ОСЈ5 показао сам да је улаз везан за ватру (ул), баш као што су у истом словном сагласју речи врата и ватра. Зато дугме глагољи ватром јер контролише улаз: г ул а = глагољим ватром ја; г ула = глагољи улажењем (дугме улази/пролази кроз рупицу). Мермер, дугме и чвор јесу јаке спојености (гл): мермер јесте спојеност зрнасте структуре; чвор је најтврђа спојеност на дрвету спојена дубоко у стаблу; дугме је спојено/зашивено и најтврђе на тканини;
гüл (ружа, булка, тур.) = г ул = глагољи ватром (булку и ружу најчешће доживљавамо у црвеној жар/јар-боји, тј. боји ватре);
гüлле (ђуле, тур.) = г ул ле = глагољи ватром доле (тј. кад падне после опаљења);
гулголет (лобања, јев. גוּלגוֹלֶת) = г ул (глагољи ватром = Сунце = округло, сија) + голет (предео без вегетације) = округла/светла голет. Лобања јесте јака спојеност (гл) костију по шавовима;
гулаш (јело од комадића меса у соку, паприкаш, мађ.) = г ула ш = глагољи ватром (као) основом (нема гулаша без дугог кувања); г ул аш = глагољи ватром каменом. Ово одређење је нејасно само на прво гледање. Објашњавам га двојако. Прво: пошто се гулаш дуго кува, потребно је лонац ставити на два камена између којих је ложена ватра. Друго: имао сам прилике да видим овакво спремање гулаша: у метални суд убаце се комади меса, поврће и зачини; потом се унутра убаце јако загрејани камени облуци; суд се чврсто затвори поклопцем и потом котрља. Врело камење омекшава месо и поврће и кува их у њиховом соку. Гулаш јесте јака спојеност (гл) многих састојака;
гулити (дерати, скидати; љуштити кору, кожу…) = г ул ити = глагољи ватреним кретањем. Ово одређење каже да су се прва драња чинила ватром. То не чуди. И данас се то у неким случајевима чини врелом водом (шурење) или смуђењем. И човеку кад изгори кожа на сунцу, она се љушти. У том смислу овде треба поменути „италијанско“ ардере (горети) = ар дере = Јар дере, врелина дере (скида кожу). Свако драње коже или њено оштећење, болом личи на дејство ватре. Овде се, дакле, подразумева спојеност (гл) коже и ватре.
Наравно, унутар ОСЈ има на хиљаде примера који доказују да је ул = ватра, и лу = хладноћа/свежина.

Крај фељтона…

П.С.

Славишин текст за скидање са горњег линка где пише „Преузми текст“ је у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом “Times-Cirilic”, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици у Wordu, потребно ја да на свом рачунару имате инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.

Са овог линка можете скинути фонт “Times Cirilic” и инсталирати га на свом рачунару:
Скини фонт “Times Cirilic”

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 6
http://wp.me/p3KWp-65d
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

7. Одреднице АШ и ША

(научено до сада)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

АШ (а ш = ја земља/основа/површина; аш = камен). Камен јесте тврд, јак, статичан, непрозиран, највише га има (мноштво) као чиниоца земљине коре (отуд значење: основа), видљиво га највише има горе – на врховима планина и (по веровању) на небеском своду. Планине је најпре подизала моћна геолошка (Божја) сила. Сада камен ерозијом силази са планина у долине. Камен прати воду на више начина. Вода у земљи врло брзо дуби своје корито, кад дође до камена, ерозија се успорава. Зато су водене ерозије у камену најлепше. Кањон Колорада је највећи. Кањон Таре је величанствено леп јер је испуњен животним зеленилом. Најбоља питка вода јесте она која је у додиру с каменом, која пролази кроз камен, која извире из камена. Вода долази с неба, за небески свод се веровало да је од камена. Како су душе после смрти одлазиле на небо, камени небески свод учинио је да постоји веровање да душе бораве у камену. Искра ватре (живот) из камена потврђивао је то веровање. Зато је надгробни камен место где треба стално или привремено (о задушницама) да борави душа умрлог. Вода и камен имају присутну помињану двосмерност (⇅) јер је у њих уграђено земљино слово Ш:

аш (достизати, санс. 78, 470) = а ш = ја земљом; аш = камен = чврстина/продорност (само чврсто и продорно (брзо) кретање може омогућити неко достизање; изворно, брзо кретање најбоље остварујемо на чврстој подлози);
аšа (основа аšан(1) – камен, камен за бацање као оружје, санс. 1, 64) = аш а = камен ја;
аша (секира) = аш а = камен ја, камена ја (ово враћа србски језик у доба кад су се прве секире израђивале од камена). Секира носи чврстину (аш) која јој омогућава да продире свуда, као што то чини вода (ша);
а̄ша (храна, 28, 16). Храна јесте чврста (аш), али у телу продире свуда јер је растворена водом (ша);
√аш (продрети свуда, напунити, 28, 12; ићи, кретати се; примити, узети, добити; јести, пити, 28, 16; уживати, 28, 41). Примећујемо да ша (вода) има течну особину да пуни и продире свуда јер је основни растварач на Земљи. Та особина препозната је у каменој оштрици (аш) која, такође, има јаку продорну моћ; и уживање је моћна потреба која, попут воде, продире и испуњава. …Ааааш-кретање јесте заустављено кретање или кретање које је коначно. Јести и пити јесу желуцем заустављена кретања; напунити значи извршити пуњење (заустављено кретање); и уживање јесте кретање које кратко траје;
аśман (камен, санс. 44, 163) = аш ман = камена душа, тврда душа; а ш ман = ја земља душа (веровање да су душе предака живе у камену);
аšштрус (оштар, лит. 40, 527) = аш т р ус = камено тврдо/потврдно кретање сјајно (опис кретања камене, тврде и сјајне оштрице);
еш (ватра, јев. אֵש). Зашто сам ову реч ставио (и) овде? Зато јер Јевреји ову реч пишу као аш = камен (из камена се добијала ватра помоћу кресања варница). Камен (аш = а ш = ја земља) јесте еш (е ш = јесте земља) јер камен је основни састојак земљине коре.

_________________________
1. Ашан = а ш ан = ја Земљино биће (камен јесте основни састојак земљине коре; усијана магма (Земљина унутрашwост, Земљино биће) јесте растопљен камен.

Ватра која је камен (ужарена магма управо то јесте) јесте основа од које је створено чврсто тло. Отуд се у јеврејском језуку почетно אש = (а)ш, независно од тога како је додатним знаковима одређено његово изговарање(2), јавља као чврста основа на којој нешто почива. Предлажем да то проверимо на неколико примера:

ешбол (клип кукуруза, јев. אֶשבּוֹל): клип се састоји од батурике као основе на којој су смештена зрна. Клип јесте основа на којој почива нови циклус размножавања ове биљке. „Сугласнички“ сагледана, ова реч поручује: аш б л = основа Бог људски. Одређење је тачно јер Бог је носилац сваке будуће плодности;
ешед (водопад, јев. אֶשֶד) јесте могућ само на стеновитом подручју. Одређења: аш е д = каменом јесте добро; камен јесте добар управо ту поруку носе;
ашва (калем, чаура, јев. אש = (אשוָה аш = основа) + в а = основа/ чврстина знајућа ја; аш ва = основа/чврстина кретању. Калем и чаура управо то јесу;
ишум (тужба, јев. אש = (אִשוּם (аш = основа) + ум = основа умна, основа умност. Оптужити некада неког за неко недело, значило је поседовање умности (доказа). Ако би тужба била неоправдана, често се казна за наводно недело примењивала на клеветника;
ишур (потврда; одобрење, јев. אש = (אִשוּר (аш = основа) + ур (господар) – јасна порука да одобрење даје господар (вођа, старешина…) који представља управљачку основу на којој почива нека заједница;
ашја (основа, јев. אָשַיָה) = аш ја = камен/чврстина ја;
ешех (јајник; мошница, јев. אש = (אֶשֶך (аш = основа) + е х (јесте спајање) = основа јесте спајању (биће коме се уклоне јајници/мошнице) не,ма потребу за полним спајањем);
ашкава (молитва за покој душе; погреб, јев. אש = (אַשכָּבָה =  (аш = основа) + ка (пратилац) + ва (кретање) = основа (без које се не може, основа која) прати кретање покојника на други свет;
ешкoл (грозд; сноп, јев. אש = (אֶשכּוֹל (аш = основа) + кол (Коло, Сунце) = основа Сунце (надлежно за житарице и нарочито за грожђе). Основа снопа јесте коло (круг), зрна грозда јесу округла;
ешколит (грејпфрут, јев. אש = (אֶשכּוֹלִית (аш = основа) + кол (коло/Коло) + и т (спајање потврдно) = основа Сунце спојено потврдно (ово воће је округло и у боји Сунца);
ашам (кривица, јев. אש = (אָשָם (аш = основа) + ам (силина) = основа силина (изворно, крив је онај ко пролије крв, она се пролива неком ударајућом силином);
ашрa (виза, јев. אַרָה) = аш р а = основа кретању ја (изворно, не можемо путовати у иностранство без визе или сличног одобрења);
ашрej (блажен, јев. אש = (אַשְרֵי ) = (аш = основа) + р е ј = основа кретање јесте спајајуће (највеће задовољство/блаженство пружа полно спајање);
ашка (јединични суфикс, само у реци љуљашка) = љуљ аш ка = љуљању чврст пратилац (љуљашку везујемо за неку чврсту грану или пречагу).

Потпуна супротност камену јесте:
ША (ш а = земља/основа/површина ја; ша = вода). Насупрот појму камен (чврст, непрозиран, стабилан, тешко покретљив, неплодан…), налази се вода (лакша од камена, течна, прозирна, покретна, питка, животна…). Може имати и значења која су у сагласју с водом: доле/горе, мноштво, течно, питко, животно, прозирно, светло, неопходно… Вода тече земљом, Земља је већим делом прекривена водом. Вода јесте шаааа… = земљом Божјом започето кретање које још увек траје. Ша-вода подлеже двосмерју слова ш: пада доле, потом иде горе као водена пара (кружење воде); ниво воде се диже и спушта (поплаве и суше, плима и осека); граница је овог и „оног“ (подземно-хтоничног/небеског) света. Пропушта светлост (провидна је); одбија светлост својом површином. Без ње је живот немогућ. Велики проценат нашег тела јесте вода:
ша (= јА = меко ша) = срећа (44, 189). Нема среће на нашем земаљском свету без воде јер смо и сами највећим делом вода;
šā (песак, кин.) = ш а = земља ја (песак јесте јако уситњена стена – основни састојак земљине коре); ша = вода (песак цури, песак пресипавамо, песак је жив попут воде; песак је настао водом; песком се (симболично) умивају бедуини);
šā (прести пређу, кин.) = ша = вода (пређење јесте непрекидан ток стварања једне непрекинуте нити);
šàи (сушити на сунцу, кин.) = ша (вода) + и (кретање) = вода иде, вода одлази; ш ај = земља негирана (кад из земље испари вода, земља губи плодност);
šāо (кувати, кин.) = ша (вода) + О (Сунце = врелина) = вода + врелина;
šáо (кашика; црпка, кин.) = ша о = воду он (кашиком захватамо течна јела; црпком (у облику кашике) црпемо воду);

_________________________
2. Јевреји своје А (א) не изговарају директно.

šàо (млад; у младости, кин.) = ша о = вода он (млади теку, разливају се у свим правцима; млади су обдарени плодном водом);
Шар (Земља) = ша р = воденог кретања (Земљу одликује живот који почива на води);
цхаир (месо, тело, фр.) = ша (цх = ш) + ир (снага) = водом снажно (највећи део меса чини вода);
киша (врста водене падавине) = ки (земља) + ша (вода) = земљи вода, земљина вода;
śалāкā (слам(к)а, ивер, санс. 44, 163) = ша лака = води лак(а);
тоśа (точити, капати, санс. 44, 161) = то ша = то вода;
вṛṣāy (орошавање, падање кише, санс. 44, 184) = вр ша ј = врхом (површином) вода спаја (кваси земљу/површину);
шайка (чабар, рус. 41, 757) = ша ј ка = вода спојени пратилац. Порука је јасна: у џак се може ставити зрневље, у кош се могу ставити клипови, у чабар има смисла стављати само течности и течне састојке (џибру, туршију, кисео купус, млад сир…) јер чабар не пропушта воду;
Елиша (Јованов „син“, Јафетов „унук“, Нојев „праунук“. „Узима се у обзир Грчка као земља, а не Грци као народ“ (4, 183)) = ел и ша = Бог спојио водом. Врло лепо србско одређење: Грчка обала је веома разуђена и има много острва. Овде је занимљиво да одређење не гласи: Бог раздвојио водом. Зашто? Зато јер је вода мушки/Божји оплодни принциоп којим се Бог плодно спаја са Земљом. Истовремено, ово одређење указује да је на том простору била јако развијена пловна флота. То не чуди јер су миленијумима у Средоземљу Срби били познати као Поморски Народ;
акṣара (неисцрпан, реч, слог, свети слог ом, звук, звук гласа, санс. 44, 147, подв. С. М.) = ак ша р а = јаке воде кретања ја; а к ша р а = ја како вода крећућа Божја, ја како вода небеска (вода на Земљи јесте неисцрпна јер заузима већу површину од копна; реч и река имају исти извор: река/рекнем, реч/речни);
шааг (хучати, јев. שָאַג) = ша а г = вода Божја глагољи (може хучати само силна/Божја вода);
шаав (вући воду, пумпати воду, црпсти, јев. שָאַב) = ша ав = вода видљива; ша а в = воду ја знам/видим; водом ја знајуће;
небојша кула (кула крај воде или над водом; кула која гледа на воду; кула коју вода повремено плави) = не бој ша = не боји се воде. Више пута сам био сведок покушаја да се небојша кула доведе у везу са човеком по имену Небојша. Бројне куле са овим именом негирају могућност да су све повезане са особама које носе име Небојша. Наравно, такви покушају јесу резултат удаљења од србског језика, резултат заборава да је у србском језику ша = вода.

У следећем наставку говорићу о одредницама УЛ и ЛУ.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 8
http://wp.me/p3KWp-67H

Славиша Миљковић: Откривање истине о језику Срба 6


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5
http://wp.me/p3KWp-64I
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

6. Одреднице ШУ и УШ

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

(научено до сада)

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

ШУ (шу = земљом учен/плодан; шу = ваздух).
УШ (уш = учена/плодна земља/основа/површина; уш = испуњеност/ тврдоћа);
Зашто је ваздух одређен са шу?
Из два разлога: шу = земљом учен/плодан (највише ваздуха има изнад саме земље, са надморском висиним опада његова густина. Ваздух (шу) јесте невидљив и доживљавамо га као празнину. Зато мора бити супротност појму тврдоћа/испуњеност (уш). Један од начина да прикажемо ваздух јесте да прикажемо неки шупљи предмет пун ваздуха. Која је то шупљина свима видљива, свуда присутна? Па рупа у земљи: ш (земља) + у (∪-облик = рупа) = (у) земљи рупа. Да је шу = ваздух, потврђује и староегипатско божанство ваздуха по имену Шу(1)!

Али, ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи шу, то шу значи ваздух?
Ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи уш, то уш носи поруку испуњености/тврдоће (све супротно од прозирности/празнине ваздуха)?
Предлажем да се уверимо да се ово египатско божанство и те како налази присутно у србском језику, тј. да је србски језик. Неке речи ћемо сагледавати у левом и десном читању како би смо се уверили у законитост на којој почива читав србски језик:

шуба (дугачак капут постављен крзном) = шу (празно) + ба (душа) = празна душа, јер у његову „празнину“ човек увлачи своје тело. Здесна: аб уш = основа чврста (јер је на њој постава мека/крзнена). Сличну причу имамо и у речи:
шубара (велика крзнена капа) = шу ба ра = шупља душа топла/ округла. Здесна: ар аб уш = топла основа чврста (јер је шубара капа од крзна);
кошуља јесте одевни предмет који садржи шу-празнину у коју увлачимо тело. Независно од тога, к ош ул ја = пратим веома топлотом ја (кошуља чува телесну топлоту). Здесна: а јл уш ок = ја спојена тврдоћом једном (кошуља јесте чврста целина која укупно штити тело од хладноће и гребања);
сцхух (ципела, нем.) = шу х = ваздухом спојена (ципела јесте празнина у коју стављамо ногу). Здесна: х уш = спојена чврстоћом/тврдоћом (јер штити ногу);
шукаре (поцепана одећа) = шу ка р е = ваздух пратилац кретању јесте (одећа кроз чије рупе несметано пролазе ваздух). Здесна: е р ак уш = јесте кретање јако тврдо (цепање може изврћити само тврдоћа/снга);
шубонити (пуно одзвањати) може само оно што је шупље, пуно ваздуха, празно. Здесна: ити но б уш = ићи не богом тврдим (не може одзвањати пуноћа, одзвања само празнина којом господари ваздух (бог Шу));
шуга (кожна заразна болест, перс.) = шу г а = ваздухом/празнином глагољим ја (шугу изазива паразит шугарац који се креће кроз кожу и изазива несносан свраб; суштински, он прави „тунеле“ (празнину) у кожи.

_________________________
1. У египатској религији сунчано божанство које симболизује атмосферу. Шу се ослања на земљу (Геб) и држи високо куполу неба (Нут) стварајући простор човечанству за дисање и живот. Представљен је као човек како носи перо на глави. Његова жена била је Тефнут.

Питање: Како је наш предак без електронског микроскопа знао суштину ове болести? На ово питање неће нам одговорити наше званично језикословље. Здесна: а г уш = ја глагољим тврдоћом (може правити тунеле само тврдоћа/ снага/пробојност);
шуљак (пањ; жито које је при вејању помешано с плевом; шупаљ орах или лешник, закржљао плод). Овде се јасно примећује шупљина: пањ изнад себе има „шупљину“ јер је стабло посечено; жито које вејањем оде у плеву је лако (има шупљину); шупаљ орах уместо јатке има шупљину пуну ваздуха. Здесна: ка јл уш = пратилац спојен тврдим (десна супротност мекоћи/шупљини);
шум (врста неодређеног звука) = шу (ваздух) + м (вода) – јасна порука да је човек шум везао за кретање ваздуха/ваздухом и кретање воде/водом. Зашто? Звук је могућ само у ваздуху; кретање ваздуха прави препознатљив шум у шуми; и кретање воде прави шум који мора бити препознатљив јер човек зависи од питке/течне воде. Здесна: м уш = вода тврда (изворно, тврда вода = залеђена вода; она не прави шум јер не тече);

шума (биљна заједница дрвећа) = шу ма = ваздуху мајка (шуме производе најважнију количину кисеоника – најважнијег састојка ваздуха). Здесна: ам уш = силно непрозирна (за разлику од ваздуха, кроз шуму се не може гледати);
шунд (роба без вредности, „празна“ роба) = шу н д = празнином рођен добро. Предлажем да читаоци надаље сами сагледавају читање здесна;
шут (неупотребљив, отпадни материјал) јесте материјал без вредности, „празан“ материјал;
шут (без рогова) = шу (ваздух) + т (потврдно) = потврдно ваздух (на месту где треба да су рогови). Отуд кошута, животиња без рогова;
шут (у спорту ударац лоптом према голу). Лопта је шупља, лопта путује ваздухом;
шуфт (хуља, подлац, нитков) = шу фт = празнином спојен („празна“, безвредна особа);
шунка (свињски осушен бут) суши се на топлом ваздуху који струји: шу н ка = ваздух наш/рађајући пратилац;
шуњка (њушка) = шу н ј ка = ваздух наш спојени пратилац (њушка јесте део главе кроз који пролази ваздух);
шупа (помоћна зграда од дасака или неког другог нечврстог материјала). Зато кроз њу слободно циркулише ваздух: шу + па (понављање) = понављање ваздуха;
шупак (отвор дупета). Кроз њега излази „ваздух“ познат као прдеж;
шупаљ – онај који садржи само ваздух;
шутати (ћутати) = шу т ати = ваздухом потврдно прелазити преко. Говор јесте процес где плућним ваздухом стварамо звук који путује ваздухом. Код ћутања ваздух је без звука, тада ми само дишемо (издишемо, дајемо ваздух) без звука;
шућмураст (који је неодређене боје; сивкаст; пепељаст) проистиче из ефекта ваздушне перспективе: што је предмет удаљенији од нас, боја му је неодређенија, због „боје“ ваздуха, нагиње сивој и плавој боји. О томе је давно писао Леонардо и то приказао на својим сликама;
шућурица (врста бундеве) јесте, као и све бундеве, боба која се одликује шупљином;
шухва (сумња) нагриза човека (црв сумње) и у њему прави празнину (шупљину): шу (ваздух = празнина) + х (небо/ваздух = празнина) + ва (кретање: најлакше је кретање кроз ваздух) – опис велике (ваздушно-небеске) празнине која се креће (увећава);
шушур (слаб шум) = шу шу р = шу-шу кретање;
машур (плитка кошара) = м а шур = ма (мајка = она која рађа) + шу р = ваздушно кретање) = рађам ваздушно кретање (кроз кошару слободно струју ваздух);
мошус („миришљава“ супстанца коју луче неке животиње). Из искуства знамо да се мириси преносе ваздухом: мо шу с = хоризонтално ваздухом слови/закони (мирис се креће ваздухом, најгушћи ваздух следи површину земље);
кашун (дрвени сандук) = ка шу н (наш) = пратилац Шу наш (одлика сандука јесте празнина у којој је ваздух).

Уследиће сада неке уш-речи и њихова одређења здесна:
рушити (чинити да саграђено падне) = р уш ити = кретањем тврдим ићи (зид и дрво се не могу рушити пером птице, већ секиром, мацолом, овном…). Здесна: ити (ићи) + шу (ваздух) + р (кретање/реч) = ићи ваздухом кретањем (рушење јесте кретање ваздухом);
бушити (правити рупу) = б у ш ити = Бог уком Земљом ићи (ук = штрцање семена). Изворно, прво бушење обавио је Бог јебући Земљу. Здесна гласи: ити (ићи) + шу (ваздух) + б (Бог) = ићи Шу-богом, продирати Шу-богом. Кад бушимо рупу, ми кроз материјал правимо ваздушни тунел;
сушити (уклањати влагу) = с уш ити = слови/закони испуњено кретањем (најбоље се суши оно што је изложено ветру и сунцу, тј. изложено Сунчевим зрацима у дужем периоду). Здесна: ити (ићи) + шу (ваздух) + с (слово/закон) – јасно одређење да је процес сушења законитост кретања проистекла из божанства задуженог за ваздух;
бушак (лешник који је пробушен и поједен од црва) = буш + ак (јак, а = ја) = бушан јако. Здесна: ка (пратилац) + шу (Шу) + б (Бог) = пратилац Шу-бог = пратилац ваздух;
гуша (грло) = г уш а = глагољим испуњеношћу ја (гуша јесте испуњеност јер се ту укрштају путеви ваздуха и хране). Здесна: а (Бог) + шу (Шу) + г (глагол) = бог Шу глагољи. Гушом протиче ваздух до плућа и из плућа. У том процесу настаје говор;
гушта (густиш) = г уш т а = глагољим мноштвом потврдним ја. То јесте супротност десном читању: ат (ићи непрестано) + шу (вздух) + г (глагол, глагољити) = кретањем ваздух глагољи/говори (кроз густиш лако пролази само ваздух и тада прави карактеристичан шум);
душа = д уш а = добро испуњујем ја (испуњује људско срце). Здесна: а (Бог) + шу (Шу) + д (добро) = бог Шу добар. Душа условно јесте нематеријалност те је тако празнина – иако испуњује човека;
душик (азот, гас који је најприсутнији у ваздуху) = добро испуњује небо (јер је најприсутнији у ваздуху; небо јесте оно што је изнад земље). Здесна: ки (земља) + шу (Шу) + д (добро) = земља бога Шуа добра. Дакле, гас азот јесте основа ваздуха (јер га има највише), јесте „земља“ на коју се ослањају остали гасови који сачињавају ваздух;
Немогуће је овде набројати све србске речи које у себи јасно садрже ово „египатско“ божанство, тј. поруку да је Шу = ваздух. Међутим, ту поруку носе и многе друге „стране“ речи:

śū (чешљање, чешаљ, кин.) = ш у = основа учена/плодна (чешаљ јесте људска умност; има основу из које расте много зубаца); шу = ваздух (чешаљ јесте шупаљ: после сваког зупца следи ваздух; чешљање се врши тако што зупци чешља (и слово Ш = чешаљ), усмерени (⋃ = усмереност доле, ка кожи (главе)) пропуштају влати косе/длаке кроз своје шупљине). Да је чешаљ испуњеност (уш), не би могао да чешља;
śū (књига, кин.) = ш у = основа учена плодна (из основе расту многобројне странице); шу = ваздух. Примећујемо да после сваког зупца на чешљу долази један ваздушни „зубац“; код листања после сваке странице долази ваздух; и после сваког слова долази празнина („ваздух“), после сваког реда – такође. Читање књиге јесте својеврсно чешљање (и ту су „зупци“ усмерени према глави и „глави“). На слици доле видимо да чешаљ и књига имају исту шему, тј. да значење ових кинеских речи проистиче и из графике србских слова; слово Ш условно јесте чешаљ/књига; његови зупци смештен унутар основе/корица које имају У/⊔-облик, тј. изворни облик слова У;

ccesalj-knjiga
śū (истицати се, кин.) = ш у = земљом учен/плодан (највише се истиче онај који је високо из земље израстао); шу = ваздух/провидност. Истиче се погледу само оно што је унутар ваздуха. Ваздух јесте прва провидност;
śū (редак, разређен, кин.) = шу = ваздух (он јесте редак, толико редак да се кроз њега може видети, тј. он са̑м је невидљив);
śù (дрво, кин.) јесте земљина ученост/плодност (ш у); дрво јесте саставни део шуме која ваздух (шу) оплемењује кисеоником;
śù (причати, излагати, кин.) = шу = ваздух. Причање јесте кретање/ шум ваздуха. Слично одређење је и:
šyō (говорити, разговарати, причати, кин.) = шу о = ваздух он;
šyĭ (вода, кин.) = ш у и = земљом плодност спојена/покретана; шу и = ваздухом спојена (вода долази са неба, тамо је ваздухом спојена);
– šyì (спавати, кин.) = шу и = ваздухом спојеност (док спавамо не једемо и не пијемо, потрбан нам је само ваздух); ш у и = основом плодном спојен (ми смо деца Мајке Земље и спавамо у њеном крилу; спавамо лежећи на некој мекој равнини која је, изворно, замена мекој и равној земљи која носи плодност);
śūнyа (нула, санс. 44, 176) = шу рођена ја = ваздухом рођена ја (празнина/шупљина нуле).
У мојим књигама налазе се на хиљаде других шу/уш-речи које потврђују чињеницу да је староегипатско божанство ваздуха носи србско име!

У следећем наставку говорићу о одредници АШ (камен) и ША (вода).

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7
http://wp.me/p3KWp-673

Драган Симовић: Бог Срб творац србског писма


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

БОГ СРБ ТВОРАЦ СРБСКОГ ПИСМА

Бог Срб је ВедСрбима подарио Писмо.
Писмо се зове Србица.

Будући да је Бог Срб Творац Србског Језика и Србског Писма, онда се то Писмо не може звати Ћирилицом, јер се Бог зове Срб!

ВедСрби нису имали никога ко би се звао Ћирило!
Зашто би ВедСрби туђинска имена давали икоме своме од Рода својега?!
ВедСрби су имали ведсрбска имена.
Писмо, које се зове Србица, створено је пре стотину и осам векова.
Србица је постала пре свих писама.

Богови су Творци ведсрбске Србице.
Свако се име у Потку Народа и у Потку Звезданих Јата златним светлосним зраком уписује.
Име твори и Душу и Усудбу.
Име је звучни и светлосни запис у Суштом Бићу Рода.

Биће је Име, и Реч, и Слово.

Ако се нечије име преимени, преиначи или изокрене, онда се у Поткама Народа и Вечности нарушава звучна и светлосна равнотежа.
Нарушена ранотежа Звука и Светлости јесте узрок болести Душе и Бића Народа.
Болест Душе и Бића Народа ВедСрба јавила се онда када су ВедСрби преименовали Србицу у Ћирилицу!
Србица је од Бога Срба (од ВедСрбског Бога!), а Ћирилица је, вероватно, од (НеСрбског) Бога који се ирило зове!

У Речи и Слову све је Јасно и РазЈасно.
У Речи и Слову Бога Срба јесу све Тајне од Бога Срба за ВедСрбе!
Бог Срб, ПраОтац ВедСрба, Својим ВедСрбима, тајне и тајинствене поруке Своје, шаље преко Својега ТајноПиса, преко Својега Тајног Писма које се Србицом зове.

Ако је Србица већ у Бога Срба, онда Србица мора бити, и заувек остати, и у Роду Срба!

Објављено у СрБски (Српски) језик и идентитет. Ознаке: , , , , , , . Comments Off on Драган Симовић: Бог Срб творац србског писма
%d bloggers like this: