Инфо – канал Суботица: Гост Стефан Симић писац, 18.11.2013.


Стефан Симић - млади писац из Параћина

Стефан Симић – писац из Параћина

Стефан Симић је рођен 1989 године у Параћину. Студира социологију на филозофском факултету у Београду. Своју прву књигу „Пустите нас“ објавио је 2012. године. Поводом промоције своје друге књиге „Одјеци људског“ 18. новембра 2013. у Арт биоскопу Александар Лифка у Суботици, био је гост на Инфо каналу Суботица. Интервју са Стефаном водила је Наташа Копиловић. У центру пажње Стефановог писања је обичан човек, са свим својим врлинама, манама, заблудама, пороцима и предрасудама. Због неке грешке у снимању, до 1. минута и 37 цекунди има прекида у тону, а после је све уреду…

Инфо канал Суботица – Гост Стефан Симић млади писац, 18.11.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Објављено у Догађања, Проза. Ознаке: , , , , , , . Comments Off on Инфо – канал Суботица: Гост Стефан Симић писац, 18.11.2013.

Стефан Симић: Млади српски писац – Интервју


Један мој млади пријатељ из Параћина, Стефан Симић, упловио је у књижевне воде. Млад је и даровит, пут је пред њиме и сам ће стварати себе на том путу, из дана у дан, онако како буде корачао.

Пожелимо му срећу.

Стефан Симић- Интервју

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Овај видео прилог о младом српском писцу Стефану Симићу скинуо сам са Вимео видео сервиса: http://vimeo.com/47658825 и пренео комплетан текст.

“Гледајући око себе очајну ругобу и многоструке и тешке последице нерада и нехата, зарекао сам се да ћу радити, мишљу и рукама, за себе и за друге, увек и свуда, али радити. Тако да трајно живим у плодном покрету и корисним променама. Зарекао сам се да ћу бранити себе и своје место на којем живим од нерада и нечистоће, застоја и немаштине”Иво Андрић

Гледајући око себе очајну ругобу и многоструке и тешке последице нерада и нехата, зарекао сам се да ћу радити, мишљу и рукама, за себе и за друге, увек и свуда, али радити. Тако да трајно живим у плодном покрету и корисним променама. Зарекао сам се да ћу бранити себе и своје место на којем живим од нерада и нечистоће, застоја и немаштине
Иво Андрић

Стефан Симић, млади српски писац из Параћина који је за кратко време стекао читаоце широм света говори о себи, свом животу и својој првој књизи кратких прича „Пустите нас“. Стефан пише интригантну, искрену и заводљиву прозу с друштвеним ангажманом и хуманистичком поруком. Емпатија коју Стефан исказује не оставља никог равнодушним. Она тера људе да пронађу човека у себи али и у свим другим људима. Животни идеал му је да наступа без маске и да говори оно што осећа.
Биљана Бабанић, Слободан Ћирић ©РТВ Канал М, август 2012.

Објављено у Проза. Ознаке: , , , , , , . Comments Off on Стефан Симић: Млади српски писац – Интервју

Садуша Реџић: Глупи пас


Аутор: Садуша Реџић

Глупи пас

Звали су га Ђиђи.

Старац, његов власник, умро је сам. Једино је тог пса имао, ако сам добро схватио. Кученце је било на погребу, са још шесторо људи, најближих рођака и комшија. Био је то шарени мешанац, нешто већи од пекинезера, дуге, оштре длаке која му је у праменовима падала преко очију и мајушних шапа. Ромињала је пријатна, ситна киша. То јест, мени је пријала, али је пас био мокар до голе коже. Вероватно због кише, окупљени су се брзо разишли, отресајући црне кишобране пре уласка у кола. Стара дама сетила се пса и позвала га у свој ауто, али овај ју је игнорисао. Госпа је погледала у небо, опипала пунђу и нестала у аутомобилу, оставивши за собом једва приметан облачић одвратних, загушљивих гасова.

Покушао сам да му се обратим, али сирота животиња је била толико утучена смрћу господара, да ме није приметила. Киша је сипила целог дана и целе ноћи. Пас се није померао. Једино је, када се спустила ноћ, легао на свежу, мокру хумку и спустио њушкицу до блата, повремено цвилећи. Ту и тамо је испуштао тужан, дуг, завијајући звук из грла.

Сутрадан је поново дошла жена која је позвала пса код себе, са још двојицом старијих мушкараца. Положили су цвеће на гроб и постојали неколико тренутака у тишини. Када су пошли, позвали су мешанца, али се он није помакао с’ места. Главу није померио, нити уши начулио. Мало су се удаљили и нешто се договарали. Један од њих је пришао псу и помазио га по глави. Помиловао га је још неколико пута, а онда је покушао да га повуче за огрлицу, али се Ђиђи укопао у месту предњим шапама. На крају је пробао да га подигне и понесе са собом, али је мали опасно зарежао, па га је човек испустио, а Ђиђи је, онако нарогушен, брзо откасао назад до хумке.

Предвече је дошла друга жена. Дуго га је вабила пилећим кошчицама, миловала по глави, звала да јој дође. Коначно је прикопчала поводац на његову огрлицу и повукла га за собом, али је Ђиђи почео да се костреши и лаје на њу. Када је схватила да се узалуд труди, извадила је из велике, црне торбе чинијице са храном и водом и скинула поклопце са њих. Ставила их је поред Ђиђија. Посматрала га је неко време. Он као да није примећивао оброк. Са жаљењем је заклимала главом, чујно уздахнула и отишла.

Пас је и следеће ноћи био у дубокој тузи, јецао је, уздисао, цвилео и повремено завијао. Дувао је лагани ветар са планина и тихо сам шумео лишћем изнад сиротог створења. У једном тренутку постао је свестан мог присуства. Подигао је главу, погледао у месец, па у мене, односно, моју крошњу. Прошуштао сам да ми је жао његовог газде. Овога пута примио је поруку. Пришао је мом стаблу и сео, наслонивши се на мене. Иако је кора при мом корену стара, дебела и испуцала, ја и даље осећам. Када је, например, пробијају инсекти, то доживљавам као благо голицање. Једном се десило да је докони младић ножићем рецкао површину моје коре: и то сам осетио. А јак осећај, који би људи назвали болом, само мало измењен, прошао је на тренутак мојим жилама, када ми је она девојчица поломила грану, клатећи се на њој у току сахране. Прија ми када детлић извлачи из мене ларве буба. А када ме додирне неко живо биће, примам топлоту и понешто од његових мисли и осећања.

Када се Ђиђи наслонио на мене, осетио сам малу количину топлоте и назрео тихе, брзе откуцаје маленог, скрханог срца. Примао сам таласе бола који су се изливали из његовог мајушног, напаћеног бића. ‘Ухватио’ сам и нешто чега он сам још увек није био свестан, односно: није био свестан последица нечињења на које се одлучио, али је из њега свеједно избијала чврста решеност.
Покушао сам да му одговорим шаљући му заузврат дубоки мир који сам стотинама година упијао живећи на овом тихом и заштићеном месту. Чинило ми се да је незнатно помогло. Пред зору је заспао. А можда је то била само клонулост од исцрпљености…

Од људи који су долазили на гробље примао сам различита осећања: први су искрено жалили куцу, и још увек покушавали да је придобију да нешто поједе или попије макар мало воде или млека, други су завидели преминулом старцу на верности његовог љубимца, трећима је Ђиђи био занимљив, неки су га гађали каменчићима у намери да му одврате пажњу или га наведу на покрет, а било их је и који су мрзели малог пса, из разлога који понекада ни њима самима нису били јасни…

Бојао сам се да ће ноћ која је уследила бити пресудна. Осећао сам да Ђиђи има повишену температуру. Знао сам колико је слаб, жедан и изгладнео. Скоро да сам се осећао кривим што сам се онако фино натопио приликом последње кише, а овај пас поред мене умреће ако не одлучи да пије.

Покушао сам да му ставим на знање да није у обавези ни према старцу, ни према себи, ни према Творцу да то учини, покушао сам да му укажем на то да је страшно глуп, чак и за једног пса, ако мисли да настави тако. Шумео сам му о женки кокера коју доводи жена у црнини када обилази преминулог мужа, два гроба према залазећем сунцу. И знам да ме је разумео! Али није хтео да одустане. Одлучио је да оде.

Већ сам могао да замислим осећај: сићушно тело се лагано хлади, предајући се толико жељеној смрти. А онда ће доћи муве. У ројевима… Заиста не волим муве. Мада, није на мени да се жалим. Шта уопште може једно дрво? Ни да наговори мешанца да није вредно умрети зато што газде више нема… Тја, као да су људи нека узвишена сорта, па се без њих не може?

Међутим, Ђиђи је неким чудом поживео. Рано јутром се однекуда појавило одрпано, мршаво Циганче, носећи картоне стиснуте под прљавом мишком, певушећи… док није угледао Ђиђија. Стао је и упутио му оштар звиждук, очекујући, ваљда, да му овај одмах скочи у крило. И гле чуда, мешанац диже главу! Можда му је старац звиждао на тај начин? Дечко испусти картоне на земљу, приђе му и поче да га чешка по глави. Ђиђи тихо заскимта и једва приметно махну репом!

Када му је деран, претпоставивши да је вода у чинији остављена за псића (храну су у току дана зобали гавранови, а увече докрајчиле луталице), принео посуду, Ђиђи се пар тренутака премишљао, а онда је одлучио да оњуши воду. У следећем тренутку је халапљиво лаптао, тресући се целим телом!

Циганче је однело картоне и Ђиђија, носећи га под другом мишком. Ето! А ја уложих онолики труд… Ма, шта ми је уопште требало да се бакћем са једним псом, када се зна да нису нарочито бистри?

Ах! Поново самоћа. Тишина и мир. Небо се мрачи. Облаци се гужвају. Биће кише, натопиће се земља.

Објављено у Проза. Ознаке: , , , , , , , , , . Comments Off on Садуша Реџић: Глупи пас

Садуша Реџић: Каиш


Аутор: Садуша Реџић

КАИШ

Помислио је да бих ја њега каишем. Заслужио је.
Ааа, можда је од оних којима то годи? Не знам. Нисам
приметила ни да ли га носи. Ма, све је то људски. Ваљда.

Додуше, шапнуо ми је један каиш како је био
(зло)употребљен након што је извучен из гајки фарме-
рица пребачених преко столице у спаваћој соби. Пове-
рио ми се баш јуче, црвенећи до рупица, и мени је било
непријатно! Други каиш ми је, давно, испричао како је
дечаку остао ожиљак од копче после пијане очеве ноћи.
Ех, шта је судбина! Неки каишеви заврше у виду украса
око девојачких појасева. Поједини потрају дуго и тихо,
откопчани и закопчани по пар пута на дан, а он… Као да
је било нечега кармичког, што је нагонило насиље на
пут његовог једноставног бивствовања.

Него, сећам се времена када смо каишеве стезали.
Неки су то чинили да би стиснули сало, а други да им
панталоне не би спале са измршавелих кукова, бушећи
нове рупице. Увек ће бити и једних и других. Других
знатно више, као и у доба када је каиш измишљен. Не,
немам намеру да покрећем дискусију о томе која је од
те две врсте каиш изумела: одгонетните сами.

Објављено у Проза. Ознаке: , , . Comments Off on Садуша Реџић: Каиш

Садуша Реџић: КАТАСТАР


Извор: Знак Сагите
Аутор: Садуша Реџић

Да нисам морала да доказујем имовно стање, вероватно никада не бих отишла у своје родно место. Овако, тридесет и једну годину касније, села сам у кола и кренула пут Кучева да бих узела потврду из катастра.

Додуше, могла сам да наручим и платим документ поштом, али сам желела да видим место у коме сам рођена. Возила сам ауто-путем од Ниша до Пожаревца, а онда сам прешла на локални пут до Кучева, који пролази кроз бројна села са раскошним кућама – празни споменици повратника са рада у иностранству.

Кучево је бљеснуло пред мојим очима под априлским сунцем. Са ваздухом сам удахнула мирис липовог цвета. Зачух жубор речице испод моста. Зажелех да се, касније, одвезем до обале Пека.

Љубазни мештани су ми објаснили како да пронађем катастар, загледајући ту и тамо нишку регистрацију.
Пријатна, мемљива хладовина, која обитава у старим здањима током врелих дана, запахнула ме је када сам отворила стара, дрвена, изљускана врата са месинганом дршком. Кренула сам уз неколико степеника прекривених тамно зеленим тепихом, па низ ходник. Међутим, после неколико метара ходник се гранао у више праваца. Насумично сам пошла једним од њих. На неким вратима је било плочица са бројевима, на некима не. Покуцала сам на неколико улаза, ушла унутра и видела само столове са празним столицама и безброј полица од дрвета са дебелим фасциклама различитих боја. Наке просторије биле су закључане. Случајно сам пронашла тоалет и напила се хладне, ледене воде, онако, ‘на руку’, како сам пила у школи као дете.

Изгледало је да у згради није било никога: можда су на паузи за доручак, помислих. Сетила сам се да су ми, када сам им телефонирала, казали да потражим канцеларију број девет у приземљу, па сам спонтано кренула низ један од светлих ходника са високим прозорима, у нади да ће можда баш тамо, у тој канцеларији бити службеница која због посла није стигла да изађе.

Ускоро сам схватила да се налазим у правом лавиринту пролаза и да, највероватније, нећу моћи да пронађем канцеларију број девет без нечије помоћи. Не само да су поједина врата била без плочица са бројевима, већ су ови очигледно додељивани собама по некаквом потпуно суманутом принципу, тако да ми је изгледало немогуће да међу њима утврдим било какав логичан след. Одустала сам после покушаја са аритметичком и геометријском прогресијом. Срећом, моја потрага била је ограничена само на приземље. Узгред, помислих да нећу умети ни да изађем из згарде, осим ако овдашњи запослени не буду довољно љубазни да ме изведу. Само, када бих успела да пронађем бар једног од њих…

Већ сам одлучила да седнем на једну од дрвених клупица распоређених ту и тамо по ‘лагумима’ и да се беспомоћно препустим овом тајанственом здању на милост и немилост. Таман сам спустила ранац на клупу и сагнула се да седнем, кад ми поглед паде на број изнад врата преко пута. Хм… могао би да буде девет. А опет, могла би бити и полуизбрисана осмица, или наопако окренута шестица. Не, према облику горњег дела броја јасно је да је девет.
У сваком случају, ништа не губим! Покуцах и притисних кваку, више и не очекујући одговор. Позитивни шок! У просторији затичем пуначку жену педесетих година, златно-жуте косе прикупљене у пунђу, како журно сређује фасцикле. Коначно! Пронашла сам је! Чим је приметила моје присуство, подигла је главу, у тренутку схвативши да сам клијент и упитала оним љубазно-хладним, професионалним гласом некога ко жури да вас услужи јер има још много посла:

-Име?

Такође не желећи да губим време лаконски одвратих плавим очима иза металног оквира наочара:

-Садуша Реџић.

Без речи је климнула главом, устала, отишла хитро кроз једна бочна врата негде позади и после краћег времена вратила се са дугачком, жутом ковертом. Немо је пружила документ, већ се поново нагињући ка својим папирима на столу. Схватила сам да није пожељно да се даље задржавам у њеном простору и ометам је. Узела сам омотницу, захвалила се и изашла у лавиринт ходника. Ту помислих да би било добро да проверим исправност документа, док сам још у стању да поново пронађем пут до службенице. Отворила сам коверту и завирила унутра. А тамо: нечије фотографије. Нигде уверења о имовном стању!

Окренух се и пођох назад. Лутала сам по ходницима можда читавих четрдесетак минута, поново у потпуности изгубила оријентацију, али више нисам пронашла канцеларију број девет. Налазила сам друге, празне или закључане, као када сам ушла у зграду. Имала сам утисак да се крећем у круг, али се нисам сетила да обратим пажњу на редне бројеве просторија, односно да неке упамтим, па утврдим да ли се понављају. Почела сам да се осећам прилично… клаустрофобично.

Одједном, завапих:

-Има ли кога?!

Тргох се од сопственог гласа. Као да се радно време завршило. Потпуна тишина. Уобразила сам да могу да чујем шум слегања прашине по фасциклама у просторијама, ако само довољно дуго задржим дах. И ако бих успела да примирим убрзане откуцаје узнемиреног срца… Панично почех да тражим излаз. Узалуд, наравно. На крају, измучена и на измаку нерава, седох на један широк степеник обложен тепихом.

Несвесно, поново сам отворила коверту и почела да разгледам слике. Прва је била црно-бела фотографија детета, црнокосог, буцмастог, са окицама као кликери. Детенце је седело на белом, дрвеном коњићу а брижна рука која га је придржавала са десне стране висила је у ваздуху, не стигавши на време да се склони из поља објектива. Девојчица, можда око годину и по дана стара, помислила сам. Гледа право у камеру са неодређеним изразом на лицу.

Следећа је такође приказивала дете истог узраста, очигледно снимљено у студију, за успомену. На трећој се јасно видело да је девојчица. Била је постављена испред ‘вигвама’, обучена у ‘индијанско’ одело са ресама и грлила је плишано мајмунче. Ова фотографија је била старински, накнадно обојадисана.

Слике су се низале: девојчица на рингишпилу, са лоптом, са мачком, са кофицом за песак, са рукама пуним ливадског цвећа, са великом лутком у дугој, белој хаљини, са шеширићем и наочарима за сунце… И све старија и старија. И увек сама: никада са мајком, оцем, баком, деком или друговима. Онда сам стигла до слика у боји. Девојчица је пред мојим очима расла, пошла у школу, постала тинејџерка… И постала ми веома блиска и на неки необјашњив начин позната.
Не знам тачно колико ми је времена, или фотографија, било потребно да схватим да је то створење на њима: ЈА. Упоредо са овом, јавила ми се и спознаја да то нису слике које су моји родитељи начинили. Више пута сам их прегледала, јер би моја мајка инсистирала на томе када би је ухватила носталгија и добро сам знала да ово нису те фотографије! Вероватно зато и нисам препознала себе тако дуго. Али, онда ко…?
Нисам се усудила да довршим мисао, јер сам управо гледала себе из студентских дана! Па на мору, па у Београду…

Последња фотографија ме је приказивала у наранџастој блузи, како возим кола… данас!!! По сунцем обасјаном саобраћајном знаку са десне стране закључила сам да се враћам кући. Значи, ипак ћу изаћи одавде, помислих иронично. А даље? Зашто нема више фотографија? Да ли то значи да се мој живот овде завршава? Или је будућност неизвесна и зависи искључиво од избора које сами начинимо? Или једноставно, не би требало да је знамо, као што пише у светим књигама? А можда ћу ипак данас умрети? Замишљала сам себе у саобраћајној несрећи приликом повратка кући. Могла сам да видим саму себе из птичије перспективе, рашчупану и улепљену крвљу, забодену у шофер-шајбну…

Не, нисам могла да схватим, ово је било ван моје моћи поимања, а можда нисам ни желела да разумем! Ипак – одједном сам све повезала: место мог рођења, ова испражњена зграда и у њој само једна једина службеница у белој хаљини, која као да мене очекује, или ме је пак, са неким побркала, бескрајни лавиринт ходника, фотографије… А опет, ништа нисам схватала. Само ми је било јасно да је цео мој живот изложен као на длану. Али, коме, како и зашто? То никада нећу сазнати, зар не? Преиспитивала сам себе, посматрајући немо лелујање дугих нити паучине у углу високог, бело окреченог стропа. Некако, из неког разлога, сви важни тренуци у мом животу били су забележени на овим папирима. И неком врстом усуда, или можда тек грешком оне жене која је помислила да сам ја на правом месту (а ко је она уопште?), мени су данас дате у руке. Читала сам у искуствима оних који су враћени са ивице смрти, да људи у таквим моментима ‘виде’ свој живот као на филму који се одмотава великом брзином. Али, овако нешто? Поново помислих: умрећу данас, нема другог објашњења. Без експлицитног разлога, била сам јако потресена.

Мушица ми је милела низ образ. Покушала сам да је отерам са лица, и пошто није одлетела, хтела сам да је макнем руком. Али, на прстима осетих топлу влагу. Плакала сам. Боље речено, сузе су текле саме, обилно, без учешћа моје воље и свести. Одједном сам се осетила као изгубљено, уплашено дете, остављено само у непознатој улици. Изгледало ми је као да сам већ дуго неутешно плакала, узалуд очекујући да се појави мајка. Знам да не звучи логично, али то је најприближније поређење кога могу да се сетим. Као кад се добро исплачемо, па се осетимо ‘испражњено’. Потражила сам марамицу у ранцу, али ми је поглед привукао једва приметан покрет у дну ходника. Нечија леђа су се управо губила из мог видокруга!

Потрчала сам за њима, за браон кожухом, ландарајући ранцем напред-назад. Више ништа није било важно. Ни Кучево, ни уверење, ни Пек, ни ‘стара’ кућа… Само да изађем одавде!!!

Испоставило се да је чичица био домар, или чувар… И поред свог грцања и замуцкивања, разумео је да само желим напоље. Понудио ми је чашу воде да се мало примирим, а онда се неком чудом показало да је улаз, односно излаз, био само неколико корака право, до ‘раскршћа’, па једним мрачним, уским, али кратким ходником лево. Ту је био хол застрт зеленим тепихом, онај у који сам крочила чим сам ушла у зграду, само што сам, очигледно, кренула унутра неким другим правцем.

Старац се смешкао и лупкао ме нежно по леђима:

-Ех, толика девојка, па да се изгуби! То још нисам видео. ‘ Ајде-де, ништа страшно… Јеси ли се смирила? Шта ти би да се толико уплашиш, а? Кажеш, катастар си тражила? Па, дете, то ти је у оној згради иза, видиш?

Показивао ми је руком да обиђем ову кућу, па ћу стићи до оне иза, новије и вишље. Ту је и општина, и центар за социјални рад, и катастар…
-Ето. Чекај, ‘де си кренула? А торба?
Држао је мој ранац у руци. Замало да га заборавим. Захвалих му се и пожурих до кола.

Зауставила сам се испред табле која је обавештавала о изласку из Кучева. Потражила сам фотографије, желећи још једном да их видим, као да бих се тако уверила да је све што ми се догодило било стварно. Знам да их нисам држала у рукама када сам изашла из зграде: сетила бих се, јер сам кренула без ранца, а обе шаке су ми биле слободне када сам га узела од домара. Мора да сам их ставила унутра… Претурала сам по ранцу, али никако нисам успевала да напипам коверту. Онда сам истресла сву садржину из њега на седиште. Ништа. Ни трага омоту, ништа од слика. Прегледах џепове ранца. Папирићи од љутих бомбона, мрвице од сендвича…
Фотографије су, изгледа, остале на степеништу. Само сам то могла да закључим, иако нисам могла да поверујем да сам их тамо оставила. Бацила сам ранац поред истрешених ствари. Муњевита мисао сину: једино ако је домар… Ако катастар није био катастар, ако домар није био домар?!

Ма, не.

Поново сам укључила мотор. Пошла сам назад, кући. Последње што сам упамтила је сунце, и црвена ватра у расцветалим главицама макова на некошеној ливади са моје леве стране. А потом – прасак. И мрак…

Љубав пре првог погледа


Аутор: Стефан Симић

Слагао бих када бих рекао да ме је освојила чим сам је угледао, то би била неопростива лаж, такве девојке ме освоје и пре него што их видим – пошто их баш такве чувам и негујем у својим мислима…

Гледао сам све више у њу а све мање у текст. Текстове сам знао напамет, док сам њу тек почео да упознајем. Приче сам и могао да измислим, ионако их нико други не зна осим мене, док је Даницу немогуће измислити…

Даница је баш таква, али и свет из кога долази је баш такав…

На себи је тада имала дугу хаљину у хипи фазону, преко ње црвену кошуљу и плетену торбицу. Коса јој је била најцрње црна, локнаста, увезена у дуг репић пребачен преко рамена, а тен бео. Носила је дрвени накит око струка, руке и врата. Носила је са лакоћом своје тек освојено пунолетство препуштено заносу будућих дана који су јој ишли у сусрет. Била је лепа, ма шта лепа, била је прелепа – неискварена скупом шминком и јефтиним животом. Била је све оно што човеку треба…

Још када сам је угледао осетила се нека посебна врста слободе којом одише – неухватљивост при ходу, умерена дрскост и провокација док говори, образовање које превазилази године у којима се налази, али и нека сасвим очекивана доза природне напетости коју је вукла за собом. Сва је некако дивља, неукротива, још не ухваћена у замку времена која се, свакоме, неминовно спрема?! Преко свих тих особина, на крају, иде и плашт питомости који савршено балансира све то. Плашт питомости који је суптилно извезла њена професорска породица својом љубављу и васпитањем…

Мајка професор књижевности у гимназији, отац историчар уметности у пензији – мајка поета а отац естета. Чекали су је дуго, предуго, као да су чували своје најлепше године да се посвете свом једином детету. Ни малој Данучки се изгледа није журила – допустила је родитељима да стекну име и да се остваре у својим професијама, да постану оно што су и дан данас – угледна Београдска породица, прави представници културног миљеа, које, једноставно, мораш да поштујеш, па иако их лично не познајеш…

Са госпођом мамом се још нисам званично упознао, али судећи по особинама њене ћерке могу непогрешиво да оценим које је све методе користила у Даничином васпитању…

Ове остале девојке ме све више плаше док их упоређујем са њом – расипају се својом лепотом као да је туђа, појачавају је којекаквим вештачким чудима кварећи оно најлепше што имају – своју младост. Можда траже мушкарца, не знам, мада судећи по њиховом изгледу све више мислим да траже спонзора који ће све то да финансира?! Просто је невероватно колико девојке само могу да се упропасте сређујући се?!

А и ја се, искрено, баш и не палим на професионалне лепотице, њихов изглед обавезује, све то кошта, не дозвољава ти да се опустиш – ове, назови, аматерке су ми далеко драже, прво што дуже трају, а друго што не живе од своје лепоте?! Напротив, неко други живи од њихове лепоте и за њихову лепоту…

Ја сам, управо, један од њих…

* * *

Упознао сам је сасвим случајно, на сајму књига, мада да је питате она би се вероватно заклела у нешто потпуно супротно?! Потанко ми је објаснила, још те вечери, да ништа у животу није случајно и да је наш сусрет чиста режија небеских сила које су одрадиле да се сретнемо?!

Морао сам да се сложим, нисам имао другог избора, само ми није било јасно шта је тај искусни режисер, кога из милоште зову живот, чекао све ове године…

Читао сам тога дана, на једном штанду на сајму, бавећи се више онима који ме слушају него причама које читам. Било је свега петнаестак људи, и то углавном госпође у годинама, а међу њима је била и Даница… Седела је негде при крају, на средини, као једини, тек процвали, пупољак међу свим оним увелим ружама. Погледом се уносила у сваку моју реч. Смешила се и бунила заједно са мном, потврђивала је климањем главе оно о чему говорим пратећи пажљиво моју гестикулацију. У ваздуху се осећало да ме разуме и било је само питање тренутка када ћу да прекинем са читањем и да је упознам…

Гледао сам све више у њу а све мање у текст. Текстове сам знао напамет, док сам њу тек почео да упознајем. Приче сам и могао да измислим, ионако их нико други не зна осим мене, док је Даницу немогуће измислити…

У њеном погледу, у начину на који ме је слушала, крило се нешто нестварно – неки нарочити занос који превазилази несигурне погледе из гомиле. Крило се толико љубави према људима, неке сентименталне младалачке носталгије, бриге према човеку, гордости према нељудском… У њеном сањалачком погледу оцртала се идеална насловна страна моје књиге – убедљивија од свих предговора и поговора, садржајнија од свих цитата и којечега. У тим замишљеним очима сам увидео сву надолазећу младост света која нас греје и обасјава са свих страна, али и страх јер нема ко да јој изађе у сусрет и да јој помогне?!

Увидео сам све оно чему и сам тежим – све оне добре снове који ме свакодневно прогоне, са којима никако да се изборим…

Уместо да сам завршио након треће приче, као што сам планирао, ја сам, ношен пажњом, читао даље. Правио сам све дуже драмске паузе, импровизовао сам колико год сам могао настојећи да задивим све присутне. Трудио сам се да им пренесем приче што боље, да их проживим поново пред њима и да их покренем?! Ионако, увек, подсвесно очекујем од људи да осете оно што ја осећам и да ми на емоцију коју им шаљем врате још јачом емоцијом. Волим када се књижевне вечери претворе у психотерапеутске сеансе где читам људима оно што не бих смео, или не бих умео да причам – и то управо на начин који је у реалности неизводљив?!

Уметност ионако све превазилази и то баш зато што је ништа не обавезује?!

Нажалост, у тренуцима док сам доживљавао катарзу са самим собом – Даница је устала усред последње приче, позвали су је и отишла је са њима без поздрава у непознатом правцу?! Није се ни окренула, нити махнула, нити ми било којим гестом ставила до знања да јој је стало…

Додуше, нисам ни могао да очекујем ништа посебно, пошто се нисмо ни упознали. Једно је оно што ми се вртело по глави док сам читао, а друго је оно што се стварно одиграло?! Већ сам почео да је замишљам у свим могућим животним ситуацијама – смувао сам је безброј пута у тих пола сата, чак сам јој на брзину навукао и белу хаљину набеђујући је како јој лепо стоји?! Ипак, од ње није било ни трага ни гласа. Можда се та девојка, питао сам се у себи, уживљава у све, са свима?! Можда има извесне емоционалне поремећаје па иде од дешавања до дешавања и експонира се?! Или је на лаким дрогама, тешким седативима, или су је пустили на викенд да се излудује па је враћају да не кажем где…

Одједном је оно силно самопоуздање којим сам зрачио, одједном је онај заразни ентузијазам, она бура која је могла да анимира цео сајам почела да се топи. Прекинуо сам наступ на пола приче. Схватио сам да само губим време и уместо редова на папиру напокон сам појурио за њом у реалности… Успут, да напоменем, да заиста немам ништа против средовечних госпођа које су ме са посебном пажњом слушале, али овде се радило о нечему сасвим другом?! Поклонио сам им се више из фазона, театрално, да схвате у чему је ствар и одјурио сам да је тражим по оној гужви…

Да ствар буде још гора – сајам је баш тога дана решио да обори све рекорде посећености тако да се моја потрага закомпликовала до крајњих граница. Сударао сам се са свима – са клинцима из провинције који су ишли у колонама, са познатим фацама које су захтевале посебну пажњу, са пензионерима, са песницима којих је стандардно више него читалаца. А највише сам се сударао са девојкама које су ме подсетиле на Даницу, а на њу ме је подсетила, отприлике, свака друга особа женског пола пошто баш и нисам био најсигурнији како Даница тачно изгледа…

Сајам је тако организован да некога кога не желиш да сретнеш – сретнеш по десетак пута у току дана, а некога кога желиш, кога упорно тражиш, не можеш никада?! Не стварно, док су други јурили за књигама и за познатим личностима, ја сам јурио за потпуно непознатом девојком која је могла да буде где год. Нити сам знао како се зове, нити чиме се бави, нити одакле долази, знао сам само да ми се страшно свиђа и да ћу упропастити себи бар наредних хиљаду година уколико је не пронађем…

Трчкарање на сајму од хале до хале није представљало егзибиционистички покушај саморекламе анонимног писца, иако је многима са стране деловало тако, већ крајње искрен покушај да што брже дођем до ње… Након пола сата зауставио сам се код “излаза” свестан да је то једино место где свако мора да прође. Међутим, од Данице поново није било ни трага ни гласа – осим онога што ми се с времена на време привиђало, али то се не рачуна…

Момци из обезбеђења су загледали људе при улазу, трагали су за сумњивима, док сам их ја загледао док су излазили. Разликовали су нам се једино критеријуми сумњивости. Оне које би они пустили из прве – ја би их задржао за сва времена, а оне који су они заустављали ја не бих ни погледао…

Недуго затим ми је пријатељ незаинтересовано јавио да ме нека девојка чека на штанду и да се распитује за мене. То “нека” девојка могло је да значи свашта – и прва пратиља на последњим изборима за Мис Србије и извесна тетка Станка са Палилуле – нарочито зато што мој пријатељ у девојке убраја и жене у поодмаклим годинама (ваљда зато што се и он сам налази у тим годинама)?!

Ипак, без обзира на све, појурио сам назад најбрже што сам могао не препуштајући ништа случају. Нажалост, радост је кратко трајала, обезбеђењу није падало на памет да ме пусти – објашњавали су ми да након изласка не може поново да се уђе (осим ако се не купи нова карта)?! Објашњавао сам им ко сам, шта сам, за кога сам, чиме се бавим, кога јурим, ко ме јури – но, као да их је додатно мотивисала моја упорност тако да су били још гори…

Од тада све више мислим да се људи који организују сајам годинама уназад труде да закомпликују ствар што је могуће више – не само да подижу цену, већ подижу и број горилла које дежурају. Брига њих што ја пишем, или било ко од нас, ти типови који су дежурали тога дана нису чули ни за нека далеко већа имена – они би и Достојевског обесили уколико би покушао да уђе без карте, а камоли неког клинца из надолазеће гарде, која, понекад, живи читаву недељу од новца који је потребан за једну једину сајамску улазницу?!

Но баш ме брига, ја сам своју Даницу врло брзо пронашао, а они нека виде како ће…

* * *

Колико таквих Даница срећем свакодневно на улицама Србије?! Старијих, млађих, веселијих, тужнијих, другачијих а опет по много чему сличних њој… Ко ће њих да примети?! Ко ће њих да воли?! По ритму чијих прича ће оне да њишу своја предивна тела?! Ко ће да пробуди њихов дух?! Ко ће да препозна све оне посебности на њима, ситне мале, наизглед, неважне глупости, до којих им је стало?! Ко ће са њима да доживи све оно што доликује једној младости?! Коме ће, јадне, да верују, коме ће да се препусте уверене да је тај неко једини и прави. Са ким ће да граде будућност, како…

Колико само лепоте пролази градовима свакога дана – и префињене и тек процвале, и научене и природом стечене, и нафуране и спонтане, свакакве, али лепоте. Виђам их на улазним вратима факултета, испред позоришта, паркова, на промоцијама, концертима. Сударам се са њима у градском превозу, студентској мензи, пратим их погледима у главној улици, на трговима, пратим их свуда. Где иду све те девојке – кога величају у својим мислима, коме се радују?! Шта се све крије у њима?! Колико само неиспрачиних прича?! Колико само недосањаних снова?!

Док шетам, док се мимоилазимо, просто ме обузме количина лепоте на једном маленом међупростору, количина заноса и чулности која ми иде у сусрет. Осећам потребу да их заустављам све редом и да им се захваљујем свакој понаособ на инспирацији, на пријатности којом су ме обасјале, на чињеници да уопште постоје, да су остале нормалне у читавом овом лудилу?! Али како то да урадим?! Како, када се све што је људски и искрено сматра остатком прошлих времена?!

Код мене преовладава мушки сентимент док пишем, обраћам се мушкарцу, међутим, далеко више бринем и размишљам о женама, далеко више патим и то не зато што су нежнији пол, то је релативно, већ зато што им је више стало до нежности?! И то не зато што су лепши пол, не мора да значи, већ зато што им је више стало до лепоте?! Уколико ствари наставе да се одвијају овим током питам се ко ће да им се посвети, да их засмејава, да игра пред њима. Ко ће заједно са њима да машта, да се буди крај њих и да им преноси све оне луде снове, од речи до речи, који се доживе само када се истински воли?! Ко ће њих истински да воли?! Ко – када је све лажно, недовршено, недоречено…

Не стварно, ко ће да воли све те девојке?! Да им омогући све оно што стварно заслужују?! Један богат и испуњен живот, једну реалну бајку коју могу да доживе само комплетне личности…

Просто ме понесе та силна заносна девојачка лепота, омађија ме својим раскошним сјајем, ухвати ме у своју чаробну мрежу различитости. И плачем и радујем се и тугујем и славим – пресрећан што све то постоји, хода улицама, развија се у нешто божанствено што ће тек да процвета, тек да замирише, али и несрећан што је све мање оних који то умеју да поштују, или бар да препознају ако ништа друго?!

Шта вреди узвишеност када су сви приземни?! Шта вреди истинска лепота када сви траже вештачку?! Шта вреде уникати када сви траже замену?!

Довољно ми је да изађем из куће и да се препородим, довољно ми је да одем на сајам књига, факултет, или у позориште и да видим све оне бистре погледе који ми враћају веру у човека, наду у срећнију будућност?! Довољно ми је да се сетим Данице, њене приче и свих Даница света које заслужују дубоко поштовање и оправдавају све стваралачке подвиге?! Да није њих све уметности би пале у воду и претворила би се у архаичне музејске експонате. Ништа није лепше од лепоте – али не неке оностране, космичке, недодирљиве, која постоји само у књигама и у главама великих, већ и оне уличне, свакидашње, где све те девојке раде неке сасвим обичне ствари, готово неприметне…

Све оне делују нестварно, иако су реалне. Ту су, са нама, испред нас, а као да нису. Као Богови, а нису Богови. Подсећају ме на још ненаписане песме које непрекидно одјекују у нама чекајући да се запишу. Подсећају ме на изворе воде који неуморно струје и ударају, али никако да избију на површину. Као идеали који тек треба да се створе и да се прогласе идеалима. Као једине преостале звезде на мрачном небу промашаја. Као наше једине шанса и као наше једине победе…

Даница је таква и свет из кога долази је такав, али Даница је сваким даном, нажалост, све мање. Као и светова из којих оне долазе…

Објављено у Проза. Ознаке: , . Comments Off on Љубав пре првог погледа
%d bloggers like this: