Манастир Новин Стјеник: Нови прозори на конаку


За неког ко живи у граду и има неке приходе, замена старих прозора новим потпуно је нормална и рутинска ствар, а за неког је то право Божје чудо и благодат, као што је случај замене старих прозора новим на конаку женског манастира Нови Стјеник» на Кучајским планинама, јер монахиње, и поред вредног рада око пољопривреде да би се прехраниле, често не могу себи да обезбеде залихе хране за зиму» (а камо ли да финансирају нешто, око побољшања услоав живота), које су овде врло оштре и јаке, а понекад и сурове, тако да изградња манастира, надоградња и његов живот са својим монашким сестринством, искључиво зависи од донација добрих људи у новцу, роби и добротворном раду разних помагача око елементарног осавремењивања манастира, за најосновнији егзистенцијални самоодржив живот.

Манастир је почео да се гради 2005. године, но изгледа да је 2013. година била кључна за побољшање услова живота у манастиру, будући да је Кучајски простор на коме је изграђен манастир, најненасељеније подручје Србије, јер иако је природа предивна, у смислу насељености тај простор делује попут пустиње, немаш комшија, суграђана, да брзо притекну у помоћ ако затреба, јер најближе насеобине у виду села и градова, далеко су од манастира. Те 2013. године, захваљујући донацијама, изграђена је и минијатурна самоодржива водоводна мрежа од једног јаког и непресушивог извора чисте питке воде, који је од конака удаљен око 300-400 метара, а како је текао тај процес, можете погледати у фото албуму на крају овог текста».

Међутим, било је критично када се ближила зима те 2013. године, јер прозори на конаку били су нефункционални, слабо су дихтовали, монахињама је било хладно и поред грејања. Међутим, брзином муње стигла је помоћ на време од великог србина и добротвора, Драге Коларева, који је некада живео у Книну.

Погледајмо из текста манастирског блога, како је текао тај процес…

**********************

Извор: Стјеничанка»

Нови прозори на конаку, милосрђе и благодарна радост

Текст написан: 24. децембар 2013.

Данас за већину људи, који живе у другачијим условима од нас у пустињско-планинском општежићу, овако нешто можда не би било чудно, али за наш манастир, нови прозори на конаку јесу још једно чудо Божије, које је изазвало не само нашу велику благодарност Богу и добротвору нашег манастира, већ и неописиву радост. Дуго очекивани, прозори који ће напокон вршити своју функцију…

Дуго прижељкивани нови прозори

Дуго прижељкивани нови прозори

Наиме, у манастиру дуго година на нашем главном конаку прозори су били крајње лоши, нефункционални, и већ мада не тако стари, почели су одолевати зубу времена и временских неприлика. Гледајући на манастирске основне приходе, није се могло ни разговарати о новим прозорима, и некако смо се помирили са условима, и тешкоћама које они носе, посебно зими. Сурови планински ветар се увек сасвим јасно осећао у кући, снег је неометано навејавао кроз те прозоре, а готово сва спољна стакла веома слабачка разбијала су се под ударом ветра, температура у кући није се могла подићи баш до сасвим пријатне…

Како је у нашој планини већ уследила зима, стога смо престали да се надамо да ће прозори бити замењени ове године, спремали смо се на још једну зиму са овако лошим, крајње несврсисходним прозорима, кроз које и снег и ветар слободно улазе код нас у наше просторије. Ипак, Божије милосрђе је погледало на нашу муку, и веома брзо, за само неколико сати сви прозори на двоспратном конаку су замењени, у самом зачетку ове зиме.

За нас изненада, али тачније великом милошћу Божијом и Његовим свебрижљивим Промислом, који су се пројавили кроз доброту великог србина и патриоте брата Драге Коларева који је из околине Книна, неочекиваном брзином и спретношћу, које до сада нисмо сретали, сви дотрајали прозори су замењени, новим, алуминијумским, добро дихтујућим и лепим прозорима. Овај велики манстирски добротвор, је не само комлетно финансирао овај пројекат већ је довео и своју веома стручну екипу која је овај посао специјално и хитро завршила. Било нам је велико задовољство сарађивати и у манастиру угостити ове племените људе.

Скидање недовољно издржљивих прозора

Скидање недовољно издржљивих прозора

Добротвор Драго Коларев из околине Книна

Добротвор Драго Коларев из околине Книна

Екипа Драге Коларева креће са радом...

Екипа Драге Коларева креће са радом…

Стручно, брзо и ефикасно уграђивање

Стручно, брзо и ефикасно уграђивање…

Нови, функционални прозори

Нови, функционални прозори…!

Сада, у сасвим топлим и лако загрејаним просторијама, боравимо, гледајући како планински оштар ветар ковитла снежне пахуље… а при том сада они више нису гости и у нашим собама. У молитви сећамо се свих наших добротовра.

Неизмерна је наша благодарност Богу Свемилосрдном, који је услишио наше молитве и добротвору Драги и његовој стручној екипи, који је несебично помогао нашу обитељ. На спасење ова велика жртва, труд и одрицање, зарад нас недостојних, али ради имена Христовог и ради ове светиње.

**********************

Ко се имало информисао око наших монахиња, њиховог прогонства из првобитног манастира „Стјеник“ 2003. године, и каснијег наставка живота у новоизграђеном манастиру Нови Стјеник 2005. године, може врло лако увидети, да има људи добротвора и разних помагача манастира, који се можда и не слажу са свиме што монахиње проповедају, али оно што осваја баш те људе, је искреност, посвећеност и чистота монахиња у томе што живе, проповедају и живо сведеоче, јер оне то показују на делима, не на испразним речима, будући да је њихов мото: „Православље – или смрт!“

Ту њихову чистоту, искреност и посвећеност на делима, а не на речима, људи одмах препознају, и баш због тога их новчано донирају, помажу колико могу на разне начине, па чак и ако се са свиме интелектуално и не слажу са монахињама, јер све нас србе везује заједнична национална нота, Србство!

Били ми „ови“ срби или „они“, заједничка нота која нас историјски спаја је Србство!
А то је и кључ опстанка Срба као народа!

За разлике од монахиња Новог Стјеника, многи срби су само на интернету „храбре“ патриоте, урлају по фејсбуцима и сајтовима: „Стоп за ГМО!!“, „ГМО не сме проћи! Не!“, али када их позовеш да у двомилионском Београду дођу на протесте против ГМО, дођу само 500-600 људи.

Хајде сад да мало упознамо тај предивни природни простор планинског Кучаја, окружење манастира, а пре свега оближњи природни драгуљ и бисер Србије, Лазарев кањон», који се налази на само неколико километара од манастира.

Туристички караван Микуљски камен 2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Овај први и други видео прилог, путописне су репортаже ТВ Ресаве из Деспотовца, са организованих каравана обиласка Микуљског камена и Лазаревог кањона. Све прилоге прати лепа пратећа музика, а на појединим деловима снимака, види се и манастир Нови Стјеник.

Туристички караван 2: Лазарев кањон – Злот

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Лазарев кањон код села Злот – Оаза 2000.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А ово је један предивни прилог са Палма Телевизије о Лазаревом кањону. Уједно, то је и једна од ретких, али најозбиљнијих студијско-медијских презентација Лазаревог кањона, тог непроцењивог природног блага којег поседује Србија! То је све врло савесно, стручно и детаљно обрадила и представила у својој емисији „Оаза„, Драгана Атанасијевић.

Нажалост, поред непроцењивих лепота кањона, при крају прилога видећете снимке (тај део почиње од: 01:23:26) стравичне недозвољене сече једног дела шуме на простору којег обухвата Лазарев кањон, који је под заштитом државе, и било каква сеча шуме на том простору строго је забрањена и кажњива! Поготову сеча у већем обиму што снимци показују. То је знак да овај злочин према Лазаревом кањону, није могао бити спроведен, а да неко из „ЈП Србија Шуме“ није био корумпиран и то прећутно дозволио!

Један мештанин из Злота је о томе причао. Међутим, желео је да буде анониман, да не би изгубио посао, јер не види му се лик, чује се само глас који је указивао на то да се та сеча морала снимити кришом (то су снимци из 2004. године, снимци гомиле већ насечених стабала шуме наређана поред макадамског пута, стабла која су стара по 100 и више година!), јер су их криминалци јурили, пазећи да ови не сниме њихово недело, чак је мештанин и напомињао, да је ризиковано да им се пише и пријава?!

Лудило…!

Највећа багра и криминалци су државни чиновници на највишим положајима, јер на нижим инстанцама у локалним самоуправама, нађе се и по који разуман и праведан човек, као што је то био случај са начелником одељењља за урбавизам у Бору, под чијом надлежношћу је и манастир Нови Стјеник. Својевремено је дошао у манстир са решењем о рушењу дотада свих изгарђених објеката. Међутим, у пријатном разговору са монахињама, где су му монахиње причале своју причу, човек се тотално променио, јер био је пренеражен када је увидео како му је лажно представљена сва та ситуацијама са монахињама, са том „наоружаном сектом“, тако да је од тог момента постао заштитник манастира, док је он на том положају. И наравно, објекти нису срушени.

Ето, то је та чистота која се уочава код монахиња, она има тако јаку снагу, да мења људе око себе.

Мини фото албум манастира и манастирског живота

Манастир Нови Стјеник: Рад са нашом браћом у невољи и молба за помоћ


У прошлом чланку» о манастиру Нови Стјеник», о зилотима Србије илити верницима Србске Истинске Православне Цркве (СИПЦ), објаснио сам целу проблематику, и у ствари смишљену негативну бруталну медијску пропаганду, према зилотима Србије и пре свега монахињама Новог Стјеника на челу са игуманијом Ефросинијом Николић», и уопште према зилотима, јер се и сам појам „зилот„, преноси ширим масама у искључиво негативном контексту (а све је супротно – реч „зилот“ у свом суштинско-духовном значењу, има позитиван контекст, верско-посвећенички), у смислу да су то некакви: „агресивни секташи“, „јеретици“, „отпадници од Православља и србства“, па чак се ишло и дотле са лажима, да наводно зилоти из манастира Нови Стјеник и верници СИПЦ, „припремају србску децу за рат“, да врше „војну обуку“ србске омладине у Светолазаревском Омладинском Православном Кампу» (СПОК) који се организује сваког лета у близини манастира и прелепе кучајске природе.

Наравно, да организатори СПОК-а не „припремају децу за рат“, то је доказала и борска полиција после увиђаја, што све детаљније можете сазнати из мог првог чланка о зилотима, јер се СПОК по ничему не разликује од класичних извиђачких кампова» широм Србије и света.

Ко је читао тај чланак, зна да се изградња манастира Нови Стјеник, као и сви објекти потребни за живот једног манастира, искључиво заснивала на донацијама верника, зилота са Свете Горе, итд… и разних обичних људи добротвора, тако да је сад то постао прави модеран манастир, који има своју сопствену водоводну мрежу сачињену од чисте изворске пијаће воде, леп конак, објекат за пријем гостију, баште, стоку, њиве где се узгаја храна на потпуно природан начин, без икаквих хемикалија, дакле све што треба да има један манстир да би се у њему одвијао нормалан самоодржив егзистенцијални живот, а о духовном брине Бог, иако на простору Кучаја зиме умеју да буду сурове. Да је манастир, и предео у коме је изграђен, прави мали Природни и Божји Рај, можете се уверити поново са доста нових фотографија у новом фото албуму на крају текста, а којих није било у претходном из претходног чланка.

Но, прави разлог мог чланка је да вам прикажем добротворан и несебичан рад самих монахиња, на помагању разним угроженим особама које им се саме обраћају, јер су одбачене и напуштене од свих, а највише им прилази и тражи помоћ наша омладина, те најосетљивије душе.

О свему томе ћете највише сазнати из чланка са манастирског блога» кога преносим.

**********************

Извор: Стјеничанка

Рад са нашом браћом у невољи и молба за помоћ

И одговарајући Цар им рече:
Заиста, заиста вам кажем –
Ако не учинисте једноме од ове моје најмање браће
– Мени не учинисте! ( Мт. 25:40 )

Јужни Кучај

Јужни Кучај

Када је наше сестринство изабрало усамљени Кучај као место за манастир, очекивали смо да ћемо имати такође усамљени, испоснички живот у планини, служећи ближњима највише кроз молитву. Међутим, како су године пролазиле, Господ нам је слао многе болне и уморне душе од света, које су тражиле духовну утеху и прибежиште, а ми смо полако схватали да Он од нас, осим молитвеног, захтева и мало другачији вид помоћи, о чему ћемо говорити у наставку текста.

Гости Новостјеничког манастира су свих узраста и различитог порекла, али смо нарочито посећени од стране младих људи којима је потребна духовна и материјална помоћ. Можемо их сврстати у три групе, а то су углавном: они, који су током прошлих ратова у бившој Југославији изгубили своје домове, људи са Косова, из Хрватске или Босне; они који су напуштени од стране родитеља, или они који су стицајем околности доспели у разне невоље, развијајући се у проблематичне личности са лакшим облицима зависности од алкохола, дрога и сл. Стручно образовање у области психологије, рад са малолетним деликвентима и психички нестабилним личностима, нашој игуманији Ефросинији дају сигурност у решавању проблема које ови несретни људи износе пред њу, а још више вера у Господа и дугогодишњи опит у духовном животу. Ради искрене љубави ка ближњима и састрадалности са сваким човеком који јој прилази, Господ кроз њу делује на људе на различите начине, стављајући благи мелем на отворене ране њихових напаћених душа.

Верни помоћници

Верни помоћници

Поносни на манастирске плодове

Поносни на манастирске плодове

На путу до манастирске баште

На путу до манастирске баште

Са друге стране, сам живот у манастиру се показао као чудесно исцељујући. Много пута смо били сведоци како благодат Божија, нежно и тихо лечи и оздрављује људске душе, молитвама Светог Јована Крститеља Господњег, нашег небеског покровитеља. Без неког посебног „програма“ са наше стране, него просто живећи у манастиру чија је основа служење Богу и ближњима кроз молитву и послушање, многи су се природно приближили нашем Господу, односно искусили благодат блискости са Њим, по први пут у животу. Многе душе, које су доживљавале само патњу под суровим ударцима света, прибегле су манастиру као сигурној луци и уточишту, где уз искрену молитву Богу и Његовим Светитељима, налазе мир и спокој. Иако по својој спољашности прилично једноставан, монашки живот је по својој унутрашњости веома садржајан, уколико се наравно трудимо да радимо на својој духовности. Светски живот, проведен без имало сећања на Бога и вечни живот, нуди спољашње утехе али празнину духа, од чега Господ да нас сачува. Искусивши и један и други начин живота, неки од наших гостију постали су ревносни Хришћани, а неки од њих су се чак и одлучили за монаштво, што је нама наравно, причинило велику радост. Многи од њих су вративши се у свет, променили своје погледе и ставове у односу на живот, почели су да своје поступке мере Јеванђелским заповестима, схватајући смисао овог живота и ка њему стремећи. На жалост, има и оних који су стицајем несрећних околности, неспособни и за један и за други облик живота, и сву своју наду полажу на Господа да ће се Он бринути о њима. Уздајући се у помоћ Господњу, под будним надзором Игуманије мати Ефросиније трудимо се да им помогнемо колико је то у нашој моћи. Примера ради, ево једног доказа како благодат Божија делује на људе, из искуства наше матушке, која нам је испричала живот једног дечака, који је сада наш одани пријатељ:

Брат Ђурђевић Ненад

Брат Ђурђевић Ненад

„Интересантна је и дирљива прича о Ћурђевић Ненаду. Као студент Дефектологије, ја сам волонтирала са тенденцијом да ћу остати радити у „Дому за напуштену децу“ у браће Јерковића. Радила сам са групом најмлађе деце од 6 до 8. година. Организовала сам са још неколико пријатеља одласке по манастирима са децом и у Зоолошки врт, посете на ручкове које су пријатељи организовали разним поводима, а ја доводила децу код њих, понекад и србске славе, наравно, на које смо одлазили као увек радо виђени гости. Између осталог међу том децом је био и Ненад, не конкретно у мојој групи, али је био присутан повремено. Деца су долазила да ме посећују и у стари манастир „Стјеник“, када сам отишла да монахујем. После много година када сам ја већ у манастиру и постоји манастир „Утешитељево“, пре две године појављује се младић који се представља да је из дома за напуштену децу и прича се потпуно поклапа са мојим животом и све постаје јасно и њему и мени. Он ми је причао недавно да су ти периоди када смо ми долазили као студенти бавећи се са децом професионално, али и као хришћани пружајући им разне утехе, да су то биле једине светле тачке у њиховом тужном животу без и једног сунчаног зрака. Та деца су била остављена од родитеља и ма како да су ти родитељи били лоши и безосећајни за сопствену децу, та деца су их верно годинама чекала да дођу по њих, да их одведу дому њиховоме. И ма како да је он био јадан, тај дом је био њихов, и никада нису осуђивали своје очеве и мајке који су их оставили и заборавили. То су увек била злостављана деца, у свакоме смислу, од разних насилника, педофила и криминогених група које су их терали да краду, просе и проституишу се за интересе разних јадника са најнижег дна. Један из те претужне приче, који није имао шансу да доживи један спокојан дан без патње и ужаса, који је више био гладан него сит, јесте и Ненад Ђурђевић. Причу о његовом животу направила је једна од телевизија, не знам тачно како се зове, мислим да је “ ВИШЕ ОД ЖИВОТА“, Ненад Ђурђевић. Мајка му је такође смештена у старачки дом, иако није стара, има 56 година, пошто је подлегла немилосрдном злостављању мужа и покушала је себи да одузме живот, скочивши са Савскога моста и чудом преживела, али од тада се лечи и болује, и душом и телом.“

Tрпељиво подносећи ударце и патњу током читавог свог детињства, Ненаду је једина утеха била молитва Богу, у којој је налазио мир и спокој. Томе га је научила његова бака, још док је био сасвим мали. Касније, како је са годинама бивао све старији, све више се интересовао за веру Православну, одлазио у Цркву, почео да пева у Црквеном хору… Како је расла његова вера и побожност, тако је Господ њега све више упућивао на Истинско Православље, чији је он данас ревносан верник. Такође, његова мајка је захваљујући посетама мати игуманије и сестара, као и брижних свештеника, почела да води један црквени живот, редовно се исповедајући и причешћујући Светим Тајнама Христовим.

Брат Ненад је последња два лета провео у Новостјеничком манастиру, помажући нам у свим пословима, редовно посећујући сва Богослужења. Он каже да је то најлепши период који је имао у свом животу.

Спремни за истраживање пустиње са храбрим Микуљским чопором

Спремни за истраживање пустиње са храбрим Микуљским чопором

Међутим, када наступи позна јесен, а хладне кише и прве пахуље пошаљу све наше драге госте својим кућама, брат Ненад је принуђен да се врати у „Дом за децу без родитељског старања“, будући да нема свој топли дом и породицу. Наши скромни услови у којима живимо, нарочито отежани у зимским месецима, нису решење за људе као што је Ненад. На првом месту, велику улогу игра у томе наша неприступачност које се људи плаше, нарочито у зимским месецима када је планина затворена због снега и великих сметова, како за оне који би желели да дођу, тако и за оне који би хтели да оду из ње. Снег се углавном отапа тек на прагу Васкрса, што је прилично дуг период без урбаног живота. Нису сви способни да издрже усамљеност у планини, што је сасвим разумљиво. Током зимских месеци, наш метох “Утешитељево“ у Раљи, близу Београда је једина утеха брату Ненаду и свима онима који траже Господа, где могу да присуствују редовним Богослужењима. Међутим, они се након тих пар сати проведених у Цркви, опет враћају својим животима, “ својим домовима“, у хладне установе препуне бола и патњи, јер другог избора немају. Непрестано се бринући за људе попут Ненада, који су ради преживљених траума постали неспособни да живе сами, желимо да им за почетак понудимо смештај на “Утешитељеву“, уколико будемо били у могућности да им обезбедимо најједноставнији тзв. контејнер за становање, који ће имати пар соба и купатило. Циљ је да и они осете нечију бригу и старање, нечију љубав, коју нису осетили током целог свог напаћеног живота, да и они буду део заједнице која их воли без икаквих услова.

Ко је у могућности да помогне ово велико дело милосрђа, може да пошаље донацију на рачун овде». Молимо вас да нас обавестите мејлом, уколико сте се одлучили на тај корак.

Контејнер - кућица за становање

Контејнер – кућица за становање

И за крај, желимо да поделимо са вама речи наше Игуманије, које нам често упућује, кад год разговарамо о тужним људским животима и нашом одговорношћу пред Богом за те невине Божије страдалнике :

„Морамо наћи довољно ширине и разумевања за људе са маргине, који страдају поред нас сасвим неприметно, не њиховом заслугом и вољом. Они су пред нашим очима и моле нас за један осмех и утешну реч коју смо призвани дати њима сви ми који заволесмо Христа. Јер пред Христом и они и ми смо једнаки, наше душе Господ испитује, не гледа на наш положај, углед, моћ, звање и имање…. убожјаци и болесни умом то јесу блажени нишчи духом који тихо живе међу нама…“

Нa спасење душе и улазак у Царство Небеско свима који могу да помогну, по нелажним Христовим речима – „блажени милостиви, јер ће бити помиловани!Амин, Боже дај!

**********************

Пре него што погледате нове фотографије манастира Нови Стјеник, из манастирског живота и околног простора, ко жели да новчано донира манастир, сви неопходни подаци могу се наћи овде», са манастирског блога и рубрике за донације. С друге стране, сви који су заинтересовани да из првца Бора крену до манастира, да обиђу монахиње, да се друже и разговарају са њима неко време, да помогну нешто ако могу… до манастира могу доћи, тако што ће кренути из Бора ка борском језеру (16-17 км.), и тик до самог језера, с леве стране главног пута, оштро скреће кривина ка природном богатсву и резервату Дубашница, па када се дође до самог краја асфалтираног пута, до манстира се иде још 18 км. макадамским путем. После пређених 15 км., скреће се до манастира, до кога имате још 3 км. сасвим солидног макадама.

Фото албум манастира Нови Стјеник

Покрет за препород: Перунови Вртови


Перунови Вртови

У Србији се зачео и родио један уметнички, исцелитељски, духовни и еколошки покрет под називом: „Перунови Вртови„. Ко жели да помогне покрет, добродошао је. Да би сазнали нешто више о Перуновим Вртовима, преносим речи једног од креатора покрета:

Ова је моја песма постала темељ једног уметничког, исцелитељског, духовног и еколошког Покрета у Великом Гају (у општини Пландиште, а у Банату), који смо заједнички осмислили мој пријатељ, Др Зоран Стојановић, из Вршца, и ја!

По замисли Др Зорана Стојановића (иначе, ортопеда-хирурга, који је пре неку годину напустио званичну западну медицину, и прешао на древне методе духовног исцелитељства), ово би, истовремено, требало да буде и Покрет и Школа самоисцељења и самоизлечења илити самооздрављења! Сва та Древна Знања, превасходно Ведских Срба и Руса, о Свеколикости Живота и Живљења, уткана су у темеље, како Покрета тако и Школе.

И Покрет и Школа обједињени су под именом Перунови вртови!

Мој је пријатељ, Др Зоран Стојановић, дошао до самопознања, да су све болести савременог човека, последица његовог удаљавања од Природе и Духа, те да ће се поновно исцељење и оздрављење, уистини, догодити само онда када се човек врати Природи и Духу Стварања! По веровању, и сазнању, Др Стојановића, свако је самоме себи једини истински лекар и исцелитељ!

Дакле, Др Стојановић, у Перуновим вртовима, жели да пренесе своја искуства, знања и сазнања, свакоме ономе ко жели да крене овим Путем Посвећења, те да свако самога себе и лечи и исцељује. Ми се надамо, и верујемо, да ће неко у Србији ово препознати, и да ће стати иза нас.

Све смо осмислили, заокружили и надахнуто написали. Имамо кућу од двеста квадрата. Имао баште и вртове. Имамо у селу три парка за духовно тиховање и за летња предавања.

Село је на путу ветрова са Карпата уистини ваздушна бања!

Једино нам недостају скромна средства, од општине и од покрајине, па да се на стотине људи учини радосним и задовољним животом у Истини и у Лепоти!“

Прилози покрета, текстови, песме…

Божићна Посланица 2011.


Извор: Епархија Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска
у егзилу
http://goo.gl/sOHJQ
петак, 06 јануар 2012 23:56

А Р Т Е М И Ј Е
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ
У Е Г З И Л У
Свему свештенству, монаштву и свима правоверним
Синовима и кћерима
Сверадосни хришћански поздрав
МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Засијао си од Дјеве Христе, духовно Сунце правде,
и звезда показа Тебе несместивог Који си се сместио
у пећини. Мудраце си упутио на поклоњење твоје,
са њима Те и ми величамо: Животодавче, слава Ти“!
Тропар на Паримејима на Вечерњи

Небо и земља данас се веселе, Анђели и људи духовно прослављају, јер онима који су у тами и сенци смрти, Бог се јави у телу као „Отроча младо“, рођен од Дјеве у пећини Витлејемској. Пећина и јасле Га са радошћу примише; Пастири витлејемски који му се први поклонише, већ Га проповедају; Мудраци са истока, вођени чудесном звездом, журно хитају дарове носећи; Ирод, цар опаки, се смућује чувши о рођењу Новога Цара. Све је у покрету, све и сви осећају да се нешто необично, нешто ново догађа. А ми, шта ми радимо, браћо и сестре, ове чудесне ноћи и овог сверадосног дана? Ми се придружујемо, иако нечистим устима, хоровима Анђела и са њима Му хвалу приносимо радосно кличући: Слава Богу на висини, и на земљи мир, јер дође очекивање народа – Господ Христос, Емануил, да нас спасе од робовања ђаволима.

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2011.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Немоћан је људски језик да речима искаже сву дубину тајне данашњег празника, али га срце осећа и, као поигравајући, говори нашем уму да се данас десило преславно чудо: Дјева рађа и утроба остаје неповређена; Реч Божија се оваплоћује и од Оца се не одваја; небо и земља се удружују у једно, јер данас Бог на земљу дође и човек на небо узиђе. Отуда, драга децо духовна, нема ништа важније од Божића. Зашто? Зато што је Бог сишао у овај свет и постао човек. Господ је на Божић добио ново име; назван је Емануил, што значи „с нама Бог“ (Мт. 1, 23). А дотле, до тог првог Божића од пре две хиљаде година ко је био с нама? Ђаво! Ђаво кроз грехе, кроз страсти, кроз сваки грех почев од оног Евиног и Адамовог у Рају па до последњег човека. И још једно име које Архангел Гаврило донесе, име Исус, што значи Спаситељ. Спаситељ од чега? Управо од греха, од смрти, од ђавола. Страшно је било живети људима на земљи где ђавола има, а Бога нема. Такав живот, је живот у паклу.

Али, долази Господ, долази Спаситељ управо да људе ослободи тог ужасног присуства ђавољег, да човека спаси. То је програм и мисија Богомладенца Исуса – Спаситеља, чије рођење данас свечано и радосно прослављамо. Јер, гле, Он је дошао да спасе свет од греха, јер је Он једини јачи од греха. То није могао учинити нико од људи, од царева, од војсковођа, од научника. И нико од Анђела и Арханђела, од Херувима и Серафима. Једино Он, Бог Који је постао човек, могао је да из човека истера грех, да истера то најстрашније чудовиште које човека баца у смрт. До Господа Христа у овоме свету царује смрт, царује кроз грех (Рим. 5, 12-14). Уствари, кроз грех и смрт над људима царује ђаво. Долазак Господа Христа у овај свет представља објаву рата греху, смрти и ђеволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побеђује и уништава и тако спасава човека и дарује му живот вечни.

Отуда и јесте најрадоснија вест – благовест за човека и човечанство, да је Он, Бог постао човек. У томе је сва тајна нашег живота, сва тајна нашег спасења. Бог се јавио у телу људском, ето, наше тајне. Јавио се Христос да сједини човека са Богом, тако сједини да Бог из човека потисне сваки грех, свако зло, сваки мрак, сваку таму, сваку смрт и сваког ђавола. Нема приснијег и ближег јединства у овоме свету између било чега и било кога као што је јединство између Бога и човека у Христу. О том ипостасном сједињењу Бога и човека говоре Оци четвртог Васељенског сабора сведочећи да се оно збило на чудесан начин: несливено и нераздељиво, непроменљиво и неразлучно. Тако да у Господу Христу ми видимо и познајемо истинитог Бога и истинитог човека, у коме обитава „сва пуноћа Божанства телесно“; видимо и познајемо истинског Богочовека.

Другим речима, Божић је празник који је пред нас постављен као чудесно огледало у коме јасно сагледавамо правог Бога и правог човека. До рођења Богомладенца Христа људи нису знали правога Бога, због чега су били окружили себе и живот свој разним и многим лажним боговима и идолима. Шта све човек, помрачен грехом, није проглашавао за бога, чему се све није клањао! Биле су то: природне појаве, мртви предмети, направе руку људских, зверови и животиње, па и сам човек, врло често у својим најгорим представницима, крвницима и тиранима, попут римских царева.

Божић нам враћа људско достојанство. Он нас срођује и орођује са Богом, Творцем нашим и Оцем небеским. Рођење Христово враћа нас к себи; у Њему схватамо и спознајемо да смо створени по образу и по подобију Божијем, да је лик Божији утиснут и урамљен како у душу тако и у тело човека. Због свега тога, браћо и сестре, Божић је празник радости духовне која испуњава срца наша и зрачи кроз лица наша, особито кроз лица ове невине и анђелски чисте дечице. То је празник исконске светлости која је засијала пастирима у оној витлејемској ноћи и кроз векове допрла и до нас данашњих хришћана, окупљених око наших храмова и манастира, око наших огњишта и наложених бадњака, који смо се и ове године окупили да поново дочекамо и прославимо долазак Бога на земљу.

Као што Богомладенац Христос испуњује нас духовном радошћу и обасипа нас својим небеским и божанским даровима, доносећи нам вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечни Живот, и ми смо дужни, драга наша децо духовна, да Њему – Богу и Спаситељу нашем, узвратимо нашим даровима, попут источних мудраца. Који су то дарови које ми можемо и требамо да принесемо Њему – Богомладенцу? Шта је то што Бог од нас потребује и очекује? Има ли ишта што Њему недостаје а што ми људи имамо што му можемо поклонити? Шта ми имамо што од Бога добили нисмо? И тело, и душа, и ум, и срце и све наше способности, све је то дар Божији нама. Управо, Бог очекује да Му ми, као људи, узвратимо оним што нам је Он Сам даровао, јер ми ништа своје и немамо, сем греха наших. Па ипак, ми Богу можемо и требамо да узвратимо вером правом, вером чистом и неисквареном; па усрдном молитвом „о всјех и за всја“; па љубављу према Богу и ближњему; па нашим трудом на испуњавању Његових Еванђелских заповести: постом, милосрђем, добротом, чистим срцем, смирењем, трпљењем и осталим светим врлинама. Наравно, све то што Бог од нас очекује није потребно Њему већ нама. Јер тим нашим трудовима и добрим делима ми чинимо себе способним и пријемчивим за Његове небеске дарове.

Тако је некад било. Са таквим мислима и расположењем Божић се дочекивао и прослављао. И благослов Божији нас је пратио. А данас? Да ли је и данас тако? Нажалост, није. Све се изменило, тако да се човек пита: Где су данашњи људи? Где су Срби данас? Како они дочекују и прослављају Божић? Да ли онако као што су то чинили наши свети Преци, наши дедови, наши очеви? Авај, не, не и не. Зашто? Шта се изменило? Много! Много тога се изменило. Нажалост, у новије време, многи у нашем православном светосавском народу не припремају себе достојно и долично за сусрет са Богомладенцем Христом, него, напротив, попримили су многе нецрквене и неправославне утицаје, због којих смо лишени Божићне духовне радости и Божанске светлости. За многе је Божић постао само један обичај и прилика да се још једном предаду и препусте својим лошим и грешним навикама преједања, опијања и других непочинстава.

Да ли је за такву промену само народ крив? Опет, не, и не. На то погрешно усмеравање нашег народа, на напуштање и одступање од православног светосавског пута у многоме утичу савремена средства масовног информисања, штампана и електронска, који својим садржајем и пропагандом трују духовно наш народ, уливајући му у главу, између осталог, став и осећај да Нова година претходи Божићу. Колико и колико нашег народа дочекује „најлуђу ноћ“, проводећи је у грешним и недоличним делима, забавама, кршећи свете заповести Божије, а пре свега нарушавајући света правила поста, којим се управо припремамо за дочек Божића. Чак и многе фирме и друштвене организације, упућујући празничне честитке народу, најпре му честитају „новогодишње“, па тек онда „Божићне“ празнике, што је анахроно.

У том погрешном усмеравању и завођењу нашег народа у новије време, предњаче нажалост народне вође – политичке и црквене – својим присуствовањем и активним учешћем у прослављању Божића код римокатолика и протестаната, што је било јако изражено и ове године, а што су медији, пре свега телевизија, преносила и износила пред очи верног народа, ширећи саблазан и жалост код благочестивих душа. Гледајући Председника државе Србије, г. Тадића на прослави код протестаната, а премијера г. Цветковића и црквене великодостојнке код римокатолика, као и београдског Нунција у „братском сусрету“ са Патријархом, како да народ не стекне осећај и уверење да је то све исправно? А где је онда православна свест и савест? Где је верност и оданост светом Предању Цркве Православне, где је верност путу светога Саве и осталих наших светих Предака? Који ће то онда народ бити и остати „чувар праве вере“ као што је вековима било? Многи залудеше и застранише „претворивши истину Божију у лаж“, због чега их „предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту и у срамне сласти“ (Рим. 1, 22 – 26), објашњава свети апостол Павле.

Ови тамни и градоносни облаци, браћо и сестре, који се надвијају над наш народ и нашу отаџбину, не смеју и не треба да нас поколебају у нашој одлучности и ревности да останемо на путу Божијем, на путу који од Витлејема преко Голготе води до Маслинске Горе, јер је то пут освећен и освештан животом данас рођенога Богомладенца Христа. Останимо са Њим увек, на сваком месту и у свако време, јер другога Спаситеља и помоћника немамо. Прослављајући данас рођенога на земљи Спаситеља света, треба да знамо да Господ увек пребива у Цркви Својој и са Црквом Својом, дарујући нам све што је потребно за наше вечно спасење, Ми то гледамо и доживљавамо из године у годину, а посебно од када нас је удостојио да Његовог Имена ради будемо вређани и нападани, гоњени и извођени пред судове „за сведочанство њима и незнабошцима“, и још да личимо на Онога „Који нема где главе заклонити“, тешећи се да је таквима „обећано Царство Небеско“.

У тој и таквој духовној радости, браћо и сестре, желимо да вам честитамо и наступајућу нову 2012. годину, са молитвеном жељом да нам она буде благословена, да донесе више мира, слободе и правде међу људе и народе на земљи, како би се целе године трудили само у ономе што је Богу мило и драго, а избегавали све оно што од Бога удаљује и од Бога одводи.

Призивајући благослов Божији на све вас, децо наша духовна, још једном и много пута поздрављамо вас сверадосним поздравом

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Ваш молитвеник пред Витлејемским Богомладенцем
О Божићу 2011. г.
+Епископ АРТЕМИЈЕ

Ж. Которанин: У СПЦ извршен црквени пуч


Србски народ је данас у најтежој ситуацију у својој историји, у најтежим тренуцима по први пут је истовремено издан, и од државе, и од Цркве, која одступа од изворног Православља и Светосавља, православне Србе води екуменизму под патронатом Ватикана! Што се тиче цркве, најодговорнији за издају су водећи епископи у владајућим црквеним телима. На срећу, има епископа и свештених лица који су уз њега, попут Владике Артемија, који су у најтежим временима остали уз народ, остали су верни изворном Православљу и Светосављу!

Овај текст који објављујем, мој је скромни допринос ширењу истине, јер србском народу који је потпуно излуђен, треба утрти наду и веру да истраје, да опстане, да се врати себи и свом правом путу.

Амин!

********

Извор: Епархија Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска у егзилу
Aутор текста Жељко Которанин
уторак, 23 август 2011 12:48

У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ИЗВРШЕН ЦРКВЕНИ ПУЧ

Уз Божију помоћ расветлићемо питање претседавања Сабором у случају Патријархове спречености.

То је одређено чланом 61. Устава Српске православне цркве. Члан 61. Устава СПЦ је посвећен у целини само једном питању, а то је претседавање Сабору, али и Синоду, када је Патријарх спречен, односно није у могућности да ту своју претседничку дужност обавља.

Ваља уочити три ствари код овога члана:

1. Он не прави разлику између узрока због којих је Патријарх спречен да врши своју претседничку дужност. У члану се каже: „Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши…“ итд. Дакле, члан покрива све могуће узроке: болести, изгнанство…, а све то смо имали у историји.

2. Овај члан (61.) одвојено посматра замењивање Патријарха као претседника у Сабору, од онога у Синоду, и одређеју да га „замењује, по његовом овлашћењу (не може, дакле, без овлашћења Патријарха, да се не би десило да му се отима власт) најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода“. Значи, ова два тела имају, по правилу, одвојене вршиоце дужности претседника у својим телима. Може да се догоди да то буде једна особа, под условом да је најстарији у Синоду уједно најстарији и у Сабору, јер су сви чланови Синода уједно и чланови Сабора. То може, дакле, да се деси, али је чињеница, принцип је да Устав у овоме члану, када одређује ко замењује Патријарха, одвојено посматра Сабор, а одвојено Синод.

3. Овде, такође, ваља приметити да је то учињено сагласно са 86. каноном Картагенског сабора, учињено сагласно са црквеном праксом по којој када поглавара нема у Сабору њега замењује, у претседничкој дужности, најстарији епископ по части међу осталим епископима у томе Сабору.

И овде би било све јасно, и не би имало потребе да даље читамо Устав, да 62. његов члан није мањкав, нејасан и недоследан. Такав он пружа прилику људима да га, уперивши прст у ту мањкавост, тумаче у складу са својим амбицијама и долазе до невероватних закључака.

Ако погледамо члан 62. Устава, који је неодвојив од 61, видећемо да он прописује следеће:

„Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карарактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод…“.

Ако ово доведемо у везу са претходним чланом, видећемо да 61. члан уопште не говори шта бива са осталим дужностима, које Патријарх по својој власти обавља у Цркви.

Члан 61. одређује једино шта бива са његовом – дужности претседника Сабора, односно Синода.

Члан 62. даје одговор управо на ово питање. шта бива са његовим осталим дужностима, ко ће њих да обавља, ако је спреченост Патријарха трајнијег карактера, или уколико је патријарашки престо упражњен. Одговор који овај члан нуди јесте тај да те остале дужности (подвлачимо: остале дужности) врши Свети архијерејски синод, као извршни орган Светог архијерејског Сабора.

Да би се то могло применити потребно је да Синод о томе обавести све епархијске Архијереје понаособ, и државне органе – државну власт, ради знања. Другим речима, уводи се једно ванредно стање. По аналогији са државом, када се оно уводи, мора да се објави. Овоме је разлог и тај, да би све било јавно и да се Патријархова власт не би на тајно узурпирала.

И овде би било све јасно да се не поставља једно питање, а то је: Ако Патријархову власт преузима Синод, да ли то значи да он преузима и дужност претседавања Сабору, односно Синоду? Јер, и то је један од важнијих делова власти Патријарха. Уколико би Синод, заиста, преузео и ту дужност, дошло би се до тога да у Синоду – Синод претседава самом себи, што је свакоме јасно да је бесмислица.

Ако би се дало закључити, из члана 62, да Синод треба да претседава Сабору, онда би члан 61. био потпуно непотребан.

Међутим, постојање члана 61. јасно одређује шта бива са овом једном Патријарховом дужношћу; члан 62. говори шта бива са осталим Патријарховим дужностима.

Управо, постојање члана 61, од одредаба члана 62, изузима, Патријархову дужност да претседава Синоду, односно Сабору. У односу та два члана рекло би се да је члан 61. Лекс специалис, а члан 62. Лекс генерали. Јер 62. члан генерално говори о Патријарховој власти, а чл. 61 говори о само једном делу те власти, о претседавању Сабору, односно Синоду. И због тога по начелу: Леџ специалис дерогат леџ генерали наше је закључивање као што смо рекли.

У члану 62 из реченице: „…Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема“, излазило би да онај ко врши дужност претседавања у Синоду, по тој својој функцији, председава и у Светом архијерејском сабору. Овде би се напустило начело из члана 61., по коме се одвојено разматрају Синод, односно претседавање Синодом, одвојено претседавање Сабору. Мањкавост ове реченице је управо у томе што она мора да гласи: најстарији по производству члан Синода, односно Сабора. Дакле, те две речи: „односно Сабора“ овде фале, њих овде нема.

Показаћемо још на једном примеру због чега је ово, овако како пише, не-црквено.

Сада нам се десило да онај ко је најстарији архијереј, односно митрополит у Синоду, није уједно најстарији и у Сабору. Долазимо до ситуације да млађи митрополит у Сабору претседава старијем митрополиту, и не само митрополиту, него и архиепископу охридском Господину Јовану, чије архиепископство јесте без уставне подлоге, али он има архијерејско достојанство, и не може њему да претседава митрополит. То се може проверити у 86. канону Картагенског сабора, и не само у том канону, него је то црквена пракса, и црквено предање. Јер чему би служило онда првенство по части?

Овако како стоји, изгледа да неко ко врши дужност претседавања Синоду, извршном органу Светог архијерејског сабора, тиме има право да претседава и самом Светом архијерејском сабору. То право је једноставно искључено. Оно извршном органу Синоду потчињава СА Сабор.

Надаље, чл. 62. Устава одређује не само за слуцај спречености Патријарха, него уједно и за ситуацију када се патријарашки престо упразни. То нас је навело да погледамо шта Устав предвиђа у другим члановима за такву ситуацију.

Ако погледамо 43. члан Устава СПЦ, видећемо да се у том члану говори о избору Патријарха. Када је патријарашки престо упражњен, говори се у томе члану у изменама и допунама, да избор обавља Сабор коме претседава најстарији по посвећењу архијереј. Дакле, не помиње се да му претседава Синод као тело, нити се помиње да му претседава онај ко претседава Синоду. У овом члану се говори о Сабору, о најстаријем архијереју, и очигледно је да је то члан Сабора, јер се Синод ту уопште не спомиње.

Ова одредба је недоследна наведеним канонским установама и пракси Цркве о преимућству, о првенству по части. Јер не може претседавати било који архијереј који је најстарији по посвећењу. То може да важи међу епархијским епископима, чији су престоли равне части, али митрополити уживају већу част од њих, без обзира на своје посвећење, или производство.

Да бисмо све ово боље разумели узели смо чланове Устава које је овај 43. члан Устава заменио. Он је заменио два члана и то: ранији 46. члан, и ранији 43. члан. Ова два ранија члана су уједињени, зато то и изгледа тако извештачено и нејасно. Дакле, по ранијем 43. члану избор Патријарха почиње прво избором тројице кандидата. То се обавља на Светом архијерејском сабору, а под претседништвом најстаријег члана Сабора – не Синода, али, напомиње се, митрополита, а ако овога нема, најстаријег епископа члана Светог архијерејског сабора. Дакле, опет се поштује првенство части епископа.

У ранијем 46. члану каже се (у првом ставу) да изборном Сабору претседава најстарији члан Сабора – митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Пише, дакле, члан Сабора, а не Синода; и пише митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Дакле, опет се води рачуна, поштује се начело првенства по части.

Морамо приметити да је овај ранији поступак, барем како је он овде био објашњен, јасан и сагласан са канонима и праксом, барем у овом делу о коме говоримо. Морамо и то приметити да су ранији 43. и 46. члан из времена доношења 62. члана Устава. Према томе, није од важности што су то замењени чланови. Они постоје у сагласности са 62. чланом Устава.

И не само што постоје, него се рад Сабора, претседавање Сабором одвија у условима упражњености патријарашког трона, а то је ситуација о којој одређује 62. члан Устава. То, да поновимо још једном, доказује да је она одредба мањкава, недовршена – просто техничка грешка. А техничка је грешка то и новом 43. члану, с тим што је он до те мере аљкав да не поштује оно што је канонски и по црквеној пракси установљено.

Сада се ваља вратити на почетак, па видети да Свети архијерејски синод, као тело, ни по члану 62. не може да претседава Сабору. Извршно тело не може претседавати телу које је извор власти у Цркви, због тога што претседавање Сабору подразумева власт у Сабору. Патријарх има власт у Сабору, власт која припада поглавару Сабора. Онај ко је вршилац дужности преузима део Патријархове власти у Сабору. Али извршни орган не може имати ни мало власти над Сабором.

То је црквени пуч! И није случајно да исти, 62. члан, ограничава активност Сабора, али и Синода, у вези члана 63. и говори да се не могу доносити црквенозаконски прописи, уредбе или начелне одлуке. Значи, ништа важније се не може доносити, никакве одлуке општег карактера. Сабор и Синод једино могу припремати избор новог Патријарха; могу узимати к знању неке чињенице, неке дописе итд.

Једино у случају ургентне ситуације према цлану 63. Сабор, али и Синод, имају могућност да донесу одлуку, која има карактер црквенозаконског прописа, уредбе, или начелне одлуке, али, будући да је донета без присуства Патријарха, а то значи да Сабор није био потпун (потпун је Сабор онај коме претседава Патријарх, а то изричито пише у канонима Антиохијског сабора), па стога и одлука коју донесе, има непотпуну снагу. Зато се таква одлука мора Патријарху, када се актуелни а спречени врати дужностима, или када буде изабран нови, дати на увид и на сагласност да би она добила карактер одлуке, да би била трајна, да би ушла у црквени живот за стално, а не да би залечила један ургентни тренутак.

За данашњу ситуацију је интересантно то, да је Синод активирао 62. члан Устава у време заседања СА Сабора. Када Сабор заседа, Синод је утопљен у рад Сабора. Синод, као извршни орган Сабора, док Сабор заседа не може без саборске одлуке прогласити важење 62. члана и тиме ограничити рад Сабора. Осим, ако се није издвојио и уздигао изнад Сабора, узевши себи председавање Сабору.

С Божијом помоћи ово смо расветлили. Могло би боље (Бог да прости што није боље), али колико смо могли, толико смо урадили, а бољи ће урадити боље.

Слава Богу и хвала за све.

Амин.

УСТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ДРУГО ИЗДАЊЕ СВЕТОГ АРИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА (БЕОГРАД 1957)

Устав Српске православие цркве обнародонан је први пут у „Гласнику“, службеном листу Српске православне цркве бр. 7-8 од 1 августа (19 јула) 1947. год. Син. Бр. 1899/зап. 520 12-ВИ/30-В-1947

Члан 43.

Избор Патријарха врши Изборни сабор између тројице кандидата, које предложи Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве, у седници на којој је присутно најмање 2/3 епархиских Архијереја, под претседништвом најстаријег члана Сабора, Митрополита, односно ако овога нема, најстаријег Епископа, члана Светог архијерејског сабора.

Имена тројице предложених кандидата саопштава Изборном сабору писменим путем Свети архијерејски синод.

Члан 46.

Изборном сабору претседава најстарији члан Сабора митрополит, односно, ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ.

Претседавајући отвара Изборни сабор. На позив претседавајућег Изборни сабор бира из своје средине два секретара од којих је један свештено и један световно лице и два оверача записника од којих је такодје један свештено а један световно лице; са овима претседавајући прегледа пуномоћја присутних чланова и руководи пословима избора.

Затим претседник позива секретара да прочита решење Светог архијерејског синода о сазиву Изборног сабора и списак позватих и присутних чланова Сабора.

Члан 61

Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши своју претседничку дужност у Сабору, односно Синоду, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода.

Члан 62

Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархиским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема.

У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке.

Члан 63

Ако би Свети архијерејски сабор, односно Свети архијерејски синод, због хитне и неодложне потребе, изузетно у случајевима поменутим у чл. 61. и 62. морао да донесе неки црквенозаконсни пропис, уредбу или начелну одлуку за Цркву, има се то накнадно поднети Патријарху на увиђај и сагласност. У случају несагласности, предмет се доставља на расправљање и коначну одлуку Светом архијерејском сабору, под претседништвом Патријарха.

Измене и допуне устава СПЦ

Oд 1957. до 1970, однсоно до 1985. године сређене према одлуци СА сабора АСбр. 31/зап 51 од 19. маја 1970. године, као и одлуци Синбр. 2642/зап. 1010 од 26. новембра 1985.

Члан 43. гласи

Патријарх се бира на заседању СА сабора, на коме је присутно најмање две трећине чланова, под председништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жребом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином.

Одсутни архијерерји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају са тим, да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом.

(Чланови Устава СПЦ од 44. до 50. и први два члана 52. стављени су ван снаге)

21. мај 2оо8.
Жељко Которанин

Извор: Новинар.де

Писмо подршке Митрополита Пирејског Епископу Артемију


Преносећи ово писмо Митрополита Пирејског Епископу Артемију, са сајта Епархије Рашко – Призренске и Косовско Метохијске у егзилу, дајем пуну подршку Епископу Артемију и свим оним свештеним лицима који су заједно са њим устали у одбрани изворног Православља и српског Светосавља, јер јасано је било и пре, да су високи Епископи који управљају Српском Православном Црквом, у случају Владике Артемија, прекршили своје сопствене Каноне и Црквене законе, што потврђује и Митрополит Пирејски.

Аутор превода са јелинског: Архимандрит Симеон

Писмо  Митрополита Пирејског Епископу Артемију

РЕПУБЛИКА ГРЧКА
МИТРОПОЛИЈА ПИРЕЈСКА
Бр. Прот. 115
Пиреј 31-1-2011

Митрополит Пирејски

Преосвећеном Епископу
рашко-призренском и косовско-метохијском
Господину г. Артемију
С Р Б И Ј А

Преосвећени, Многопоштовани и Љубљени Брате,

Са неизрецивим болом, горчином и патњом примио сам и прочитао дописе које сте ми послали, како онај упућен Светом Архијерејском Синоду СПЦ, тако и други упућен свим Православним Јерарсима широм васељене, који заједно са својим стадима сачињавају Једну, Свету, Католичанску, Апостолску, Недељиву, Неизмењену Цркву Христову, и такође веома пажљиво прочитах Одлуку Шестог Кривичног Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, и са великом смерношћу и побожношћу хитам да Вам поручим следеће:

1.

Непоколебиво верујем и са смирењем јавно објављујем, имајући 20-годишње искуство бављењем Црквеним Правом као Црквено-судски истражитељ и Секретар Великог Црквеног Суда Грчке Цркве, да је Ваше Цењено Преосвештенство, сагласно Божаственим и Свештеним Канонима Светих Седам Васељенских Сабора, као и Помесних које су они потврдили (25, 74. и 75. Светих Апостола, 6. Другог Васељенског Сабора, 9. и 17. Четвртог Васељенског Сабора, 12, 87. и 96. Картагенског Сабора и 1. Кирила Александријског), као и сагласно Еванђелском Божанском Закону, Канонски Епископ Најсветије Епископије рашко-призренске и косовско-метохијске, и поред постојања против Вас донетих Одлука, од стране Светог Архијерејског Синода као и од стране Светог Архијерејског Сабора, без Канонске оптужнице и прилагања стварних чињеница, Канонских истражних радњи и испитивања оптужнице, Канонског суђења и Одбране, и могућности правних лекова, и то:

  • а) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 11-2-2010 о Вашем привременом удаљавању са Ваше богомчуване Епархије

  • б) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 2-5-2010 о наметању Вам казне коначног уклањања са Ваше Канонске службе

  • в) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 18-9-2010 о наметању Вам казне неограничене забране свештенодејства

  • г) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 18-11-2010 о наметању Вам казне рашчињења са високог Архијерејског Достојанства и Вашег враћања у ред монаха, с обзиром да ове Одлуке флагрантно крше сваки појам Канонског Права и Канонског процесног поретка, и да у канонском смислу немају валидност, са непосредном последицом да су поменуте Одлуке неважеће, неосноване и непостојеће, и да непоправљиво и грубо повређују Канонску веродостојност наведених Управних и Судских органа најсветије Светосавске Српске Цркве, као и Канонско Начело адекватних казни, које важи у Аутокефалним Православним Црквама.

    2.

    Као што је несумњиво потврђено снагом Одлуке Шестог Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, која се односи на одбацивање Налога за хапшење, издатог од стране Истражног Судије Вишег Суда Србије под бр. Ki.Br 1181/01, и изручењe Високопреподобног Архимандрита Симеона (Виловског), Вашег Архијерејског Заменика, који је такође антиканонски рашчињен и одлучен, Светосавска Српска Црква и Српскa Државa, будући потчињене наредбама демонског Америчко-ционистичког фактора, који угрожава колевку Православног Српског Народа на Косову и Метохији, и ради на Исламизацији Европе кроз слабљење њених Хришћанских темеља и њене особености, ради постизањa, по његовом мишљењу, лакшег прихватања од њега очекиваног „Месије славе“, који се препознаје у лицу најсрамнијег Антихриста, и који ју је предао у окрвављене руке Шиптара исламиста, који у 21. веку у Европи промовишу лажљиву слику света Теократског Ислама, који контрадикторно проповеда да је, са једне стране Исус Христос истински Месија и Логос Божији који је оваплоћен од Бога и Приснодјеве Марије, али који изопачује и поништава Његово спаситељско дело – кроз Крст неизрециву кенозу и кроз Васкрсење славно саваскрсење људске личности, са мамцем учешћа у Евро-атлантским интеграцијама и под претњом „контролисаних“ Међународних Судова, исконструисалe су против њега, и следствено томе против Вас, злобну и опаку оптужбу тобожње злоупотребе службеног положаја и крађе и проневере суме од 27.640.125 динара тј. 349.857 евра, те се испоставља да је већ поменуто кривично гоњење и оптужба исценирано са циљем „да би се погоршао положај траженога (о. Симеонa Виловског) због његових верских и националних убеђења, на такав начин и у толикој мери да у случају изручења поднесе флагрантно кршење свога права на праведно суђење у држави која га тражи (Србији)“, као што наведена Одлука Арео Пага у свом образложењу на 8. страни износи. Уза све то и пуштање из притвора прошлог децембра, због недостатка доказа, од стране српских органа г-на Предрага Суботичког, грађевинског предузимача, оптуженог као тобожњег саучесника Високопреподобног Архимандрита г. Симеона Виловског у тобожњој злоупотреби и проневери већ наведене суме, још јасније потврђује подмукли и злочиначки план Ваших гонитеља, по налогу антихристовских сила, против Вашег Цењеног Преосвештенства и Вашег Високопреподобног Архијерејског Заменика.

    3.

    Горко и болно изненађење доживели смо као чланови Најсветије Православне Католичанске Цркве, због уочене, и свакодневно појачаване, трагичне путање Светосавске Српске Цркве, према којој смо се у прошлости сви односили са дубоким поштовањем и поверењем, јер је у злокобним годинама и смртоносним временима, Устројитељ Цркве и Њен Промислитељ Господ Наш Исус Христос послао свога ангела, Вашега ментора и васпитача, дубокоумног теолога и непатвореног хероја, васељенско светило Тросунчаног Божанства, међу Светима преподобног и Богоносног Јустина Поповића, чијим су списима смртно рањени „угојени“ беси синкретистичког Екуменизма, Папизма и антихристовског Просветитељства. Сагледавање догађаја изазива у свима нама ране и бол.

    Као људи у немогућности смо да схватимо како је могуће да потомци преподобног Оца нашег Јустина и Ваша духовна сабраћа учествују у безаконим заједничким молитвама и скупљањима са непокајаним и непреумљеним злославним и јеретичким Папистичким кољачима, џелатима и погубитељима свога Народа, који су током фашистичке окупације њихове отаџбине искасапили, преко Римокатоличких Хрватских Усташа, 800.000 Српских Новомученика, и недавно прогласили за „светог“ духовног и моралног подстрекача злочиначког геноцида, Римокатоличког Кардинала Загребачког Алојзија Степинца.

    Присуство познатих Архијереја са блаженопочившим Патријархом г-ном Павлом на лажној и непостојећој „литургији“ јеретичких Паписта у Загребу, ради проглашења за „светитеља“ поменутог суровог злочинца, који се налази у Паклу у друштву са демонима, не може се оправдати разлозима пристојности или екуменистичког надахнућа и диригованог заборава, већ само разлозима претходно наведеним.

    Уз то, пре неколико дана, 27-1-2011, позив и молитва у капели светога Јована Богослова на Богословском Факултету у Београду, Надбискупа Станислава Хочевара и папског Нунција Орландо Антонинија, уз присуство Сватјејшег Патријарха Иринеја, недвосмислено и јасно показују и потврђују истините разлоге Вашег антиканонског прогона и безаконе осуде, јер се urbi et orbi показујете као продужени глас преподобног Јустина (Поповића) и, коначно, једини његов истински ученик.

    4.

    С правом призивате светог Златоуста и његово страдање и сведочанство, јер се показујете ‘и нравом причастник и престолом намјесник’ Светих Отаца и Исповедника.

    Целивајући Вашу најцењенију десницу и просећи моћне братске молитве Вашег Преосвештенства, остајем Ваш у Христу брат.

    Митрополит Пирејски
    + Серафим

    Превод са јелинског
    Архимандрит Симеон

Бунт монаха манастира Црна Река: Одбрана Православља и Светосавља!


Време је за истину…!

У овим тешким временима, дешава се нешто по први пут у историји српског народа, дешава се да га је истовремено издала и држава и црква. Овим текстом покрећем серијал чланака о издаји и скретању са Православног пута од стране највиших свешттених лица Српске Православне Цркве, који управљају њом, а наравно биће и речи о стубовима Православља попут Владике Артемија, Владике Никанора и осталих храбрих свештених лица и монаха, који се у овим најтежим временима за Српски народ, боре да очувају наш оригинални Православно-Светосавки духовни пут од јереси разних новаторија, које уносе забуну и немир међу вернике. Такође се боре и против екуменизма под патронатом Римокатоличке цркве и Ватикана. Ово је осетљива тема и биће пажљиво обрађивана. У овом и будућим текстовима биће доста видео материјала који ће на арументован начин говорити о овим стварима од стране како наших свештеника и теолога, тако и Руских, јер Православље је угрожено у целини, код многих народа.

Нажалост, апатичан народ је већ навико годинама уназад да његове највиталније интересе изневерује држава, политичари са својим страначким сектама, јер мотив полуписмених квази лидера који све то предводе је да се овајде, окористе, да отму од државних добара, од народа, од грађана, то је једини мотив данашњих политичара странчара да са баве политиком, инач не би ни улазили у политику, а опште добро, добро народа и грађана, тим преварантима и лажовима служи да путем хипнозе лажи изборних обећавања свега и свачега, обезбеде себи мандат за „миран сан“.

Задњи ослонац, уточиште и чувар препознатљивог идентитета Српском народу је увек била његова Православна вера која је одржавала нацију и њен идентитет. Међутим, сада је дошао и ту ударац, и на сцени имамо тотални атак на уништењу национално-културо-религијског бића Српског народа, са циљем да се убије у појам, да му се разбије идентитет и направи на аморфну безличну масу, тикву без корена. Међутим, кад будете пратили овај серијал, видеће се да ни овај атак на српско Православно биће није тако изненадан, он се брижљиво припремао, и изгледа да су се неки „спавачи“ активирали у прави час.

Али отпор постоји…

У знак подршке стубу одбране Православља, од екуменизма под патронатом Римокатоличке цркве и јересима новаторија, Епископу Артемију који је противно Канонским прописима нелегално уклоњен, 17 монаха  манастира Црна Река, трећег јуна напустило је манастир нашавши ново станиште у селу Лозница, поред Чачка. У следећа два видео прилога гледаћете опроштајни говор протосинђела Николаја. Окупили су се верници из многих крајева, потекле су и сузе…

Протосинђел Николај о напуштању манастира Црна Река 3 Јуна 2010-те (1)

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Оба видео прилога можете преузети следећи ово упутство.

Протосинђел Николај о напуштању манастира Црна Река 3 Јуна 2010-те (2)

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

У манастир је остао само отац Иринеј. Монаси су напустили манастир без канонског отпуста. Нови администратор рашко призренске Епархије је црногорско-приморски Митрополит Амфилохије Радовић.

Осам дана пре него што су напустили манастир монаси су тражили канонски отпуст од митрополита Амфилохија Радовића, али он им није дао отпуст. Повод да монаси напусте манастир је био тај када је српска црква донела одлуку да Владика Артемије више не буде њихов духовник, прича отац Николај, јер каже да су некако и прешли преко тога што је црква прекршила своје сопствене канонске прописе и законе, уклонивши Владику Артемија са свих функција, али када су га склонили са позиције њиховог духовника, монаси су реаговали.

Наравно, ово је само врх леденог брега, корени и трагови странпутице којом српску цркву највиши Епископи воде су дубљи. Нешто од тога ћете чути када прегледате свих 16 делова доњег видео прилога, ја сам поставио два. Чућете од оца Николаја како се у учењима Српске Православне Цркве (СПЦ) уводи нека нова теологија пуна новаторија и нових учења, што је у ствари јерес по канонима СПЦ-а. Све је то противно нашем оригинално светосавским путем без кога ми нисмо препознатљиви. Мења се Православно учење, уводе се новаторије које збуњују вернике. Високи црквени оци негирају и Светог Саву и његово учење, и кад им то поменеш, прича отац Николај, они кажу:

„Да, то је било тада, тако је било у том времену, сада је друго време. Тада је било тако, а сада  је овако…“

И тако одбацују Светог Саву, Владику Николаја, Светог Јустина и остале духовнике који су душа оригиналног српског Православља. Чак неки високи духовници у цркви мењају и речи светог пима, како би имали оправдање за неке своје грехе и пороке, говори отац Николај. Највиши црквени оци припремају издају Светосавља, јер једном приликом католички надбискуп словенац Хочевар је рекао:

„Срби не могу у Европи са Светим Савом“

Отац Николај: Игуман црноречког манастира Св. Арханђела Михајла 1/16

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Отац Николај: Игуман црноречког манастира Св. Арханђела Михајла 2/16

Једно је потпуно и кристално јасно, темељ било какве духовности је чистота и искреност. Без тога нема духовности и духовног уздизања. Но највиши црквени оци СПЦ су прекршили своје световне каноне уклонивши Владику Артемија без доказане кривице и без црквено-судске одлуке. То се лако може доказати, само треба погледати црквене прописе, то и говоре монаси.

Ако високи црквени оци СПЦ-а крше световне прописе, шта рећи онда за духовну сферу, како у њој могу имати било каквог ауторитета?

Отац Николај је за једно савршено у праву када је рекао да је и народ одговоран, да су верници одговорни. Јер ако они само немо посматрају увођење новаторија, странпутицу екуменизм под патронатом римокатоличке цркве и тако аминују брисање задњег идентитетног ослонца Срба, ослонца у православном идентитету, онда борба монаха можда неће имати успеха. Јер подршка верника ће дати додатну снагу монасима, а црква без верника није црква, зар не?

Подржимо борбу монаха манастира Црна Река и њиховог духовног оца Владику Аретемија…!

Отац Николај

Праведна борба српских монаха...!

%d bloggers like this: