Драган Симовић – Поезија из књиге песама „Бела Србија“ (видео)

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Драган Симовић: Поезија из књиге песама „Бела Србија“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган Симовић: Поезија се мора живети!

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Лирски записи

Сваки посвећени песник-вилењак, пре или доцније, дође до познања, суштог познања, да највише може да учини за себе и ближње своје, онда када се осами, када изиђе из света, и, када постане невидљив, непознат, скривен и тајинствен за свет.
Тим путем су, кроз векове и светове, ходили сви тајинствени песници и велики посвећеници стваралачког и градитељског духа.

Тим путем су, такође, ходили и сви тајинствени и посвећени ратници светлости; они посвећени ратници светлости који су ушли у бајке, у митове и легенде, у предања хиперборејских племена и народа.
Мој пут јесте пут есотерног тајинственог и оностраног паганства; есотерног оностраног хиперборејског, ведског, аријевског, прасрбског и галактичког паганства.

Ретки су они који могу, срцем и душом, да појме и схвате ово што сам овде и сада записао.
Зато о овоме, сем овога пута, нећу никада више да пишем.
Нећу више никада да пишем, стога, што бих у ближњих својих, што бих у саплеменика својих, могао да изазовем љутњу, бес, мржњу и прогон.

То не желим!

Живећу и понашати се одсада тако, као да сам сасма непознат у роду и племену својему; као да никада ништа добро и узвишено нисам учинио за племе и род свој.
Живећу и понашати се као непознати и незнани песник-вилењак; као песник-вилењак о којему се ништа неће знати у спољноме (егзотерном) свету.

Не желим да ме ико икада у школама проучава; да ме ико икада спомене у неким књижевним круговима, на неким књижевним трибинама и вечерима.
Никада ништа нисам ни чинио ни стварао зарад славе света, те се зато и повлачим из света.

Има међу вама – међу вама који читате ове моје лирске записе! – тако дивотних, племенитих и божанских душа које се ретко где у свету могу срести и препознати.
Ви сте ми несебично помагали свих ових минулих година; ви сте ме спасавали онда када ми је веома тешко бивало у овоме свету привида, варки и опсена.

Вама ћу, уистини, остати благодаран заувек!
Ја ћу, већ колико сутра, поћи некамо на село.
А то значи, да неко време (не знам које!), нећу ништа писати и, ништа, наравно, објављивати на овим страницама.

Желим, у осами, у тиховању, и насамо, да разговарам са својом душом.

Пре или доцније, песник-вилењак дође до онога места, на својему тајинственом духовном путу, када појми и схвати, када позна и спозна, да није довољно само писати и стварати поезију, већ да се поезија, већ да се све оно што је, годинама и вековима, писао и стварао, мора и живети, али истински – срцем и душом – живети!

Ако песник-вилењак не живи своју поезију, онда би боље и паметније било, да је никада ни стварао није!

Драган Симовић: Древно Предање о Белим Србима

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Древно Предање о Белим Србима

У Златно Доба Стриборије, у области између Седморечја и Белоречја, тајанствено и тајинствно, на Беломе Ветру, низвела се, из Језгра Звезданог Јата, Велика Раса Белих Срба, чувара Светих Знања и Божанских Тајни.
Настанивши се међу многољудним а гостољубивим племенима КолоВена, они су почели да предају Света Знања и да поступно откривају Божанске Тајне.
Најпре су коловенским племенима пренели АзБуку, а затим Пруне и Руне, Звуковно и Гласовно Писмо у знамењима и сликама, те Писмо са резама и цртама, како би што лакше и што верније сачували Знања која би им Бели Срби предавали.
Због Пруна и Руна њих су КолоВени прозвали Прунима, односно Рунима, а некад и ПеРунима, што је доцније запамћено, и остало, као Име Бога Који Је Земљом Ходио.
И дан-дањи, сва словенска племена Перуна, Бога-Муња-и-Громова, Бога Доњег Неба, доводе у везу са Белим Србима.
Одмах да разјаснимо порекло појма
Бели Срби.
По Предању, Бели Срби нису једно од коловенских илити словенских племена, већ су се они низвели Одозго, по Задатку, као Божански Учитељи свих КолоВена.
Надаље, по том истом Предању, Белим су их прозвали због Белога Ветра који је иза њих остајао када су се низводили на Земљу, а Србима због опонашања звука и бруја који је за њима стизао.
Што значи, да је реч Бели слика ветра или облака, а реч Срби ономатопеја илити подражавање, опонашање тајинственог звука који је стизао за облаком.
Корен речи СРБ јесте СРРРББ-СРРРББ, а то ономатопејско слово, осећате већ, дуго одзвања у нама, а поготову тек понад снежног горја Стриборије илити Северије!

Предање даље каже, да су Бели научили КолоВене да слове, да причају, и да ришу (отуда риши, као божански песници и мудраци у Перуновим Ведама!), односно, да шарају знамења, да пишу.
Тако су, захваљујући Белим Учитељима, КолоВени постали први Словестан Род на Земљи.
Будући да су Бели неко време провели мед коловенским племенима, предајући им Знања и уводећи их у многе Тајне, коловенски су их кнежеви, у знак захвалности, даривали најлепшим невестама, како би се мешањем Земаљске и Звездане Расе створила Нова Раса ПраАријеваца.
Изравни мушки потомци Белих Богова прозвани су доцније Белим Србима, а ови су се, потом, умножили и раширили Великим КолоВенским Царством, тако да су од њих постали сви ини Бели –
Бели Срби, Бели Руси, Бели Мугри, Бели Сури.
По обављеном Задатку мед КолоВенима, Бели су Богови отишли у неприступачне висинске земље ТиВетра, где непрестанце бели ветри дувају, а то је данашњи Тибет, да и тамошњим племенима објаве Божанске Тајне.
Отуда и данас постоји тајинствена духовна веза између свих ПраАрјеваца, свеједно на ма којему крају Мајке Земље да обитавају.
Срби, Руси, Пољаци, Тибетанци, Персијанци, Индуси, Иранци, Ирци, Шкоти, Норвежани, Пруси и ини, сви су они, уистини, потомци Белих Богова који су давно негда Стриборијом ходили.
Наравно, не сви, већ само они, између ових споменутих народа, који имају ДНК и Светлосни Запис Белих Богова, Белих Срба.
Колики је постотак у којему народу потомака Белих Богова, то нека свако самостално, за себе, истражује.
По Предању, потомци се Белих препознају по израженим божанским начелима, по племенитости и отмености Стваралачког Духа, по Љубави према Истини и Правди, по милосрђу и предусретљивости, по потреби да дају и предају, да се жртвују за ближње и суближње и, на концу, да имају веома развијено Начело Одговороности пред самим Животом.
И још нешто да разјаснио.
Значи, сви Срби нису Ови СРБИ, сви Руси нису Ови РУСИ, сви Индуси нису Ови ИНДУСИ, сви Тибетанци нису Ови ТИБЕТАНЦИ, већ само Они који се, између се, по нечему тајинственом, препознају!
А то нешто происходи из Виших Духовних Светова.

Драган Симовић: Победимо страх!

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Победимо страх!

Живот у страху је страшнији од смрти за слободу!
Више смисла има умрети за слободу, него ли живети у непрестаном страху за живот без смисла.
Уистини, ми и немамо већега непријатеља од страха.
Страх је наш једини заклети непријатељ.
Сви други непријатељи, гле, нису ни до колена овоме непријатељу!
Боље један дан бити орао, каже Пробуђени Песник са Истока, него стотину година кокош!
Живот у вечитом страху поништава и сам живот.
У страху су велике очи, а мали разум.
Штавише, у страху и нема разума, нема свести!
У страху постоји само страх, и ништа више.
Докле ћемо да страхујемо од самога страха?!
Докле ћемо да страхујемо зато што смо Срби, што мислимо србски, што осећамо србски, што говоримо србски, што имамо србске претке, и што имамо србски светлосни запис?!

Докле ћемо да мислимо онако како би непријатељи наши желели да мислимо; докле ћемо да причамо онако како би душмани наши желели да причамо; докле ћемо да се понашамо онако како би крвници наши желели да се понашамо?!
Живећи (а уистини не живећи!) у вечитом страху, ми ни једно србско питање нисмо ваљано решили.
Ми смо много тога започели, али ништа ваљано и до краја нисмо заокружили, само стога што живимо у страху од страха.
Сва наша суштинска и суштаствена животна, културна, духовна и политичка питања, ми смо препустили нашим душманима.
Да наши душмани, уместо нас, пишу нашу повесницу, да пишу уџбенике за наше школе, да пишу нашу књижевност, да пишу наше законике и законе, да решавају сва наша горућа животна и философска питања, да нам доносе прописе када ћемо шта и како радити, или не радити!
А све смо то са страха од самога страха дозволили.
Наш страх за св ове године, минуле и долазеће, толико нарастао, да је постао и већи од нас.
Заиста, наш страх је много већи од нас.
Нас одавно нигде нема, ми се одавно нигде не видимо, јер нас је страх посве закрилио, посве обурвао и усисао, тако да смо ми изгубили сваку самосвојност и самобитност, и постали крдо и стадо које крвници по потреби на кланицу воде.
Е, ако је већ тако, ако смо се дотле предали и препустили страху, онда смо се ми већ одавно исписали из Србске Књиге Живота!

Драган Симовић: Светлопис србскога језика

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Светлопис србскога језика

Један песнички оглед са становишта духовне науке

Истина о Србству полако осваја Простор и Време и, преко Бића Времена, шири се горњим духовним световима, као и најудаљенијим звезданим јатима, допирући до Језгра ПраСветлости, односно, до Великог Духа Стварања.
Захваљујући Бићу Србскога Језика, свака реч, свака мисао и замисао, свако суштаство, свака истина изречена на србскоме језику, има неупоредиво моћније дејство од свега изреченог на неком другом језику који није, нити може бити, усаображен са Бићем Србскога Језика!
Србско је писмо фонетско илити звучно, гласовно и мантричко (а писмо је васаображено са Бићем Језика!), што значи, да је србски језик, преко Бића Писма, усаглашен са звучним и гласовним титрајима и трептајима ПраВасељене, са светлосним титрајима и трептајима звезданих јата, а то су титраји и трептаји који стварају и одржавају светове и звездана јата.
Да будем још сликовитији, и јаснији.
Србски јесте језик Вертикале илити Божанске Осе, језик који покрива истовремено како Хоризонталу илити Обзорницу тако исто и Вертикалу, коју ћемо овога пута назвати Сварожницом.
Једно песничко упоређење са становишта духовног језикословља илити мета-лингвистике, како бисте имали што јаснију представу о овоме о чему управо беседим.

Рецимо, да је енглески језик, са својим писмом, сушта опречност србскоме језику, на свим пољима, на свим ступњевима.
Енглески је језик Хоризонтале, док је србски, као што већ рекох, језик Вертикале.
Енглеско писмо није фонетско, а и сами гласови тог језика немају јасне и чисте мантричке титраје и трептаје усаображене са звезданим јатима, тако да је готово немогуће преко енглеског језика општити по Вертикали.
За разлику од енглеског језика, чије речи вуку надоле и саме се од себе урушавају у унутарњу празнину НеБића, србски је језик отворен према звезданим јатима, према ПраВасељени, и речи се саме од себе вазносе пут Светлосног Бића.
Идемо даље са језичким упоређивањима!
Енглески језик допире до петога ступња Божанског Успињања, и ту застаје и, распршује се у светлосне мрље, док србски језик прелази девети ступањ и, на тренутке, допире, штавише, и до десетога ступња, а то значи, да јасно изговорене србске речи допиру и до Божанскога Стварања, са јасним светлосним сликама!
Будући да србски језик прелази, као што рекох, девети ступањ, а испод деветог је осми илити каузални, односно, узрочно-последични ступањ, то значи, да преко Бића Србскога Језика може изравно да се утиче на Карму илити Усудбу, како унапред тако и уназад, како по Хоризонтали тако и по Вертикали.

Они који причају да су Срби изгубили медијски рат јесу они који обитавају у опсенама и омајама овога света, јер њихова знања не прелазе пети ступањ Божанског Узрастања, будући да су оптерећени лажним знањима европског позитивизма и материјализма, тако да ствари и појаве не могу да сагледавају у светлу нових духовних наука, а те науке су усаглашене са појачаним светлосним дејством из Језгра ПраВасељене.
Они који причају да су Срби изгубили медијски рат, посматрају свет из бунара, из жабље перспективе, будући да за њих постоји само свет Хоризонтале, јер нису у Духу узрасли, нису следили Вертикалу, тако да не могу да сагледају појаве и ствари са Пропланка Светлости илити из божанске перспективе орла.
И сами Западњаци знају да никада, против Срба, не могу да добију ниједан медијски рат, зато што је србски језик, у вишим духовним сферама, неупоредиво снажнији и моћнији од енглеског језика!
Они то знају, и стога су тако узнемирени и разјарени, љути и бесни до пуцања, па зато на све могуће начине покушавају да Србе одврате од Божанског Језика, јер знају, заиста знају, да ће тек тада, кад Србе одвоје од Бића Србскога Језика, успети и да, умно и духовно, заувек поробе Србство!

Западњаци знају, заиста знају, да се све њихове медијске битке противу Србства завршавају на Обзорју, а то значи, да на кратко само, својим ин-форма-ци-јама, успевају да покрију Планету, а потом се те ин-форма-ци-је распрше у судару са Бићем Времена, које је друго име за Вертикалу, и губе се, сасма ишчиле, у НеБићу, у Ништавилу Нигдине.
Отуда греше сви они србски интелектуалци и академици који Истину-о-Србима преводе на енглески или неки ини западни језик!
Ако су већ вољни и расположени да србске књиге преводе, онда нека их изображавају на језицима Вертикале, језицима који су усаображени са Бићем Србскога Језика, на језицима светлосних титраја и трептаја.
Светлопис србскога језика путује далеким световима, допирући, гле, и до најудаљенијих звезданих јата!

Драган Симовић: СвеСловенски Покрет – Повратак на духовну Хипербореју!

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

СвеСловенски Покрет – Повратак на духовну Хипербореју!

СвеСловенски Покрет јесте будућност Словена!
Словени неће опстати, неће постојати, ако се, овде и сада, не васпостави СвеСловенски Покрет!
Ниједан словенски народ, понаособ, и самостално, неће моћи да одоли варварском Западу!
Варварски Запад одувек је живео у мржњи према Словенима!
Мржња према Словенима, то и јесте поетика живота и живељења Запада.
Стога би млади србски родољуби, млади србски националисти, морали што пре да се удружују са сродним покретима у Русији и у Пољској, те да се промисли и осмисли СвеСловенски Покрет, илити СвеСловенски Фронт, што би била пробуђена снага Словена, јемац свесловенског опстанка, битисања и бивствовања.
Кажем, превасходно са Русима и Пољацима, зато што су Руси и Пољаци највише сачували ПраСловенски Аријевски Дух.
Највећи постотак ПраСловенских Аријеваца јесте управо међу Русима, Белорусима и Пољацима.
Срби су једини ПраСловенски Аријевци на Балкану.
Од свих Јужних Словена само су Срби истински Аријевци.

Само у Срба постоји та самосвест, Божанска Свест, о аријевском пореклу.
У иних (тобожњих!) Јужних Словена нема те Божанске Свести!
Сви ини Јужни Словени јесу уистини словеномрсци!
Они су, по свему, ближи Западњацима него ли Словенима!
Њихова љубав према Западњацима одвећ делује патолошки, нешто као болест духа!
Нама су Србима, како душевно тако и духовно, много ближи Руси и Пољаци, него иједан јужнословенски народ.
Штавише, међу Јужним Словенима, који нису Словени Аријевци, ми никада нећемо ни имати пријатеља.
Ово је веома важно да схватимо, и да освестимо, како не бисмо улудо распршивали животно дејство!
Пут младих србских родољуба и отачаственика води преко Русије и Пољске.
А то и јесте будућност Словена Аријеваца!
Повратак на Стриборију, повратак на духовну Хипербореју!

Драган Симовић: Умни и духовни рат за Београд!

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Тајна Знања Ананде Ор СрбИнде
о Души и Духу Престоног Града

Београд, још од смрти Деспота Стефана Лазаревића, нема србску духовну и енергетску потку.
Када се Београд посматра са становишта духовне науке, одмах се види да је тај Град под јаким чинима, под јаким утицајима магијских и енергетских зрачења, да је, буквално, запоседнут сенкама и утварама, прикојасама и бесовима.
Сенке и утваре немају толико утицаја у надземљу колико имају у подземљу Града!
Душе луталице, дуси изгубљени у простору и времену, тамни ентитети који бивају заглављени између двају упоредних светова, скривају се, и већ вековима обитавају, у мрачним подземним пролазима, у прахришћанским катакомбама, у спиљама и раселинама оног другог, невидљивог и сеновитог, Београда.
Судбина Срба, на овим просторима, повезана је са судбином Престоног Града!
Ово о чему говорим, то су суштаствена Знања наших аријевских Предака, ВедСрба, КолоВена.
Престони Град јесте Теме илити Круна једног Народа и једне Државе.
Потка Места, на којему почива Престони Град, пресудна је, скоро судбинска, за свеколики живот, и њезина енергетска и ментална зрачења творе поље усудбеног илити кармичког исијавања, чијим најтананијим дејством, титрајима и трептајима, бивају захваћени и Народ и Држава.
То је чудо једно, како се Срби нису томе посветили!
Како се нико од Срба није запитао, зашто је Београд тако често рушен и спаљиван, зашто је толико невиног народа, превасходно Срба, умирало мученичком смрћу у своме Престоном Граду!?
Само име града скоро да не одговара, у овом случају, уклетом Бићу Града!
Београд је био БеоГрад само за владавине Деспота Стефана Лазаревића, будући да је Деспот Стефан био велики посвећеник, упућен у многа Тајна Знања; био је ВедСрбин, Аријевац.
Зато су Га и убили мучки, потуљено и лукаво у лову! Није истина оно што стоји у житијима и у древним летописима, да је Деспот напрасно умро, већ је истина да се око Њега ковала завера, која је ишла преко Ватикана, и да је, као што рекох, мучки убијен у лову!
По убиству Деспота Стефана, Београд, а са Београдом и Србство и Србија, упадају у вековно ропство, у тартарски духовни мрак, а из тог духовног мрака, после скоро четири столећа, Србство васкрасава Црни Ђорђије, који је, опет, био у кармичкој и духовној вези са ВедСрбином, Деспотом Стефаном Лазаревићем.
Да Карађорђе није мучки убијен, управо као и Деспот Стефан (а није случајно да су обојица ВедСрба убијена скоро на истом месту!), Београд би, за кратко, васпоставио Србску Духовну и Енергетску Потку!
Сви доцнији покушаји да се развежу ментални и енергетски чворови Потке Београда, нису уродили плодом.
Из једног јединог разлога – што је србска културна и духовна елита, од средине деветнаестог века, била искључиво прозападна, односно, под јаким утицајем европског позитивистичког и материјалистичког учења, и што, будући таква никаква, није могла да појми и да схвати духовне димензије Живота!

У међувремену се био појавио један Велики ВедСрбин, Божански Посвећеник, Аватар Перунов, који је имао намеру да над Београдом распростре енергетску и духовну мрежу, да над Београдом постави невидљиви дејствени и умни штит, те да тако заштити Београд, за сва времена, од свих нежељених и негативних утицаја
(штавише, и од самог бомбардовања, како из ваздуха тако и са земље!)
али је и Он, као и претходници му, био осујећен од прозападне, ватиканско-унијатске, србомрзачке културне и политичке елите.
Име тог Божанског ВедСрбина сви знамо.
Зове се Никола Тесла!
Срби морају да знаду, да је Тесла, због тог Наума, био исмејан од прозападне, ругалачке и србомрзачке елите, када је почетком тридесетих година прошлога века, затражио од Југословенске владе скромна средства, да над Београдом постави невидљиви енергетски штит!
Тесла је, кажу, био веома тужан и сетан због тога!
И даље се присетимо свега онога кроза шта је све Београд пролазио у целоме двадесетом веку.
У васцелом двадесетом веку, заиста, Београд није ни седам година био Србски!
Србомрзачко умно и духовно дејство двадестог века, прелило се и у двадесет и први век!
Ако бацимо поглед на Београд са становишта Тајних Знања, ако га посматрамо Одозго, из Виших Светова, видећемо и схватићемо да Београд нема Србску Духовну Потку, да Београд, штавише и није Србски Град, нити по Дејству нити по Духу.
Али, не очајавајмо!
Ускоро ће се појавити велики посвећеници, ВедСрби из Русије, који ће развезати све енергетске и менталне чворове, и снова, после толико времена, васпоставити Србску Потку Београда.
И тада ће Београд, али заистнски, бити Србски Бели Престони Град!