Кубертен, Хитлер, Буш, као „папагаји“!


Интервју Љубодраг – Дуци Симоновић
Dato listu: Правда
11.08.2008

Кубертен, Хитлер, Буш, као „папагаји“!

Љубодраг Дуци Симоновић

Љубодраг Дуци Симоновић

Они који су највише употребљавали реч мир и демократија су највеће убице човечанства

Мото „Важно је учествовати“ изгубио је своју вредност. Данас је важно само победити „Дошли су нам пријатељи из далека, како срећни смо ми“. Овом реченицом чувеног кинеског мислиоца Конфучија почело је отварање 29. олимпијских игара у Пекингу. Љубодраг-Дуци Симоновић каже да спектакл отварања Игара има уметнички карактер, али да је у суштини идеолошка подвала, стварање илузије о срећном свету, док је стварност потпуно другачија.

– Протагонисти олимпизма настоје да кажу да је то хуманистичка манифестација и миротворачка прича. То што причају Џорџ Буш, кинески руководиоци, говорили су и Адолф Хитлер, Кубертен… То је прича оних који владају светом. Али ту мора да се „умува“ један идеолошки и хуманистички карактер. Они који су највише употребљавали реч мир и демократија су највеће убице човечанства. У најбуквалнијем смислу – рекао је Симоновић и наставио – Са једне стране те тачке отварања могу се посматрати са уметничког и естетског аспекта. Али када се има у виду политичка и економска позадина целе приче онда све то пада у воду. Олимпијске игре служе да се створи илузија о „срећном свету“. Уистину, оне су манифестација са којом се велича дух који уништава свет – и то на спектакуларни начин. Ради се о духу који је отелотворење социјално дарвинистичког принципа – борба свих против свих, као и апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка који је изражен у максими цитиус, алтиус, фортиус. Нема естетског бића човека, нема развоја међуљудских односа, нема националних култура, нема духовног стваралаштва… Отуда је бесмислено позивати се на Конфучија чија филозофија инсистира на саживоту људи која се заснива на духовности и мудрости. Какве везе имају Олимпијске игре са духовношћу? Отварање Игара у целини гледано је мегаломански кич који има за циљ да засени, а не да продухови људе.

Симоновић сматра да је церемонија отварања 29. Игара имала пре свега за циљ да прикаже кинеску експанзију.
– Кина је у великом економском и војном успону. Пекиншке Олимпијске игре треба да покажу развојну моћ најмногољудније државе света. Не само оно што је она сада, већ оно што она може да буде. „Бити највећи, најбољи, најорганизованији…“ – то је израз тежње да се постане доминирајућа сила у свету.
Спортски терени постају полигони за економски „рат“ великих светских моћника.

– Настојање да се освоји што више медаља, израз је тежње да се постигне што боља позиција на капиталистичкој карти света. Јасно се види да је у питању ратна стратегија. Број медаља означава број победа. Мото „Важно је учествовати“ изгубио је сваку хуману вредност. Данас је важно само победити. Већ сада се збрајају медаље. Победе немају спортски, већ политички и економски карактер. Монструозне убице појављују се под „миротворачким“ маскама, а њихови злочини добијају анђеоски изглед. Најбољи пример је агресија на Србију од стране НАТО-а која ја добила име „Милосрдни анђео“. Оно што је најгоре, на Олимпијским играма доминира екоцидна логика. Однос капитализма према телу у спорту одговара односу капитализма према природи. Дух који се глорификује на Олимпијским играма је заправо дух који уништава живот на планети. Све је то једна велика – олимпијска превара.

Западни моћници више него пре покушавају да у сврху сопствене моћи искористе Олимпијске игре?
– Владари најмоћнијих држава у свету користе прилику да се у Пекингу што више истакну. Зашто је сада Буш тамо? Скупља политичке поене, јер је његов рејтинг у Америци драстично опао. Сви они ће се сликати са победницима, а не са оним који изгубе. Поистовећују се са спортистима и присвајају њихове тријумфе. То је прљави механизам, који је постојао од првог дана Олимпијских игара.
Легендарни кошаркаш истиче да је пријатељство међу светским сила све само не искрено.

– Американци су потпуно везани, дугују Кини велики новац, која је практично стабилизатор америчког тржишта и економије. Рачунају на Кину као савезника у покушају да се Русији одузме Сибир. То је стратешка игра. У суштини, они не гледају на њих као на пријатеље, већ као на смртне непријатеље. То је борба на глобалном простору која уништава све око себе и која се заснива на владајућем принципу монополистичког капитализма: „Велика риба прождире малу рибу!“. Све је мање животног простора, енергије, тржишта… Игре у Пекингу имају велики симболички значај: готово је уништена природна животна средина, људи тамо једва дишу, а све захваљујући економском развоју који се заснива на логици профита. Истовремено, ту се одржавају Олимпијске игре на којима се глорификују принципи који воде уништавању природе и човека, пре свега принцип „брже, даље, снажније“. Какво лудило!

Светски медији се утркују ко ће пре у први план да истакне негативну страну домаћина Игара.
– У Атини је погинуло преко 80 радника, у Атланти је велики број црнаца отеран на улице. Вршен је огроман терор над народом, али то је било у реду, јер је то Америка. Све Олимпијске игре функционишу на исти начин, нису само радници у Кини остављени на цедилу, неплаћени за свој посао. Али све што се дешава у Кини је „катастрофа“, а када се исто то дешава у другим земљама онда је то„оличење хуманизма“ – казао је Симоновић.
А.К.

Објављено у Љубодраг Дуци Симоновић, Олимпизам и фашизам. Ознаке: , , , , , , , . Comments Off on Кубертен, Хитлер, Буш, као „папагаји“!

Досије Самаран !


Самаранова фашистичка прошлост брижљиво се чувала од очију светске јавности…

Samaranč

Прво прочитајте Самаранов патетично-лицемеран интервју часопису „Време“ под насловом:

Помагао сам вам кад год сам могао“
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=334506

где он самог себе представља као „добричину“, ето … он нам помагао, а неко се усуђује да га оптужује да је био фашиста, али ова Самаранова слика горе и Симоновићев текст у потпуности разбијају сву ту скривану Самаранову фашистичку прошлост…!

Текст је дугачак и други део текста је у атачменту на крају првог дела текста…

Љубодраг Симоновић-Дуци

ДОСИЈЕ „САМАРАН“

Посвећено шпанском песнику
Федерику Гарсији Лорки кога су
стрељали Франкови фашисти.

Почетком 1992.године у Енглеској се појавила књига „Господари олимпијских кругова“ („The Masters of the Rings“) која је изазвала велико интересовање у Европи и ускоро била преведена на више језика. Њени аутори су Вив Симсон (Vyv Simson) и Ендрју Џенингс (Andrew Jennings), британски новинари запослени у ТВ кући „Гранада“ , који су стекли славу (и били одликовани) својим истраживањем о сарадњи између британског Скотланд Јарда и лондонских препродаваца дроге; о повезаности „Беле куће“, CIA-е и британских плаћеника са никарагванским „контрашима“; о мафији, тероризму и другим „врућим“ темама.
За разлику од спортских новинара, који по правилу приказују само ону страну спорта која привлачи гледаоце, доноси новац и политичке поене, Симсон и Џенингс су, током четворогодишњег рада, истражили тамну, од јавности брижљиво скривану, страну спорта. Аутори су посебну пажњу поклонили Међународном олимпијском комитету (МОК) и његовом председнику Хуану Антониу Самаранчу (Juan Antonio Samaranch). У раду на његовој пре свега политичкој биографији, ослонили су се на истраживања Хајме Боикса (Jaume Boix) и Аркадиа Еспаде (Arcadio Espada) која су објављена у њиховој књизи „El Deporte del Poder“ („Спорт моћи“), која је 1991.године издата у Мадриду (Ediciones Temas De Hoy). Iстовремено, аутори су у свом истраживању користили аутентична документа, а од посебног значаја били су разговори са оним људима који су, посредно или непосредно, били укључени у закулисне игре чији су протагонисти челници међународног спорта.
Самаранч је жучно реаговао. Оптужио је Симсона и Џенингса да раде за оне који желе да поткопају његов ауторитет да би дошли на место председника МОК-а. Уместо да се аргументима о својој политичкој и „олимпијској“ биографији супротстави наводима британских новинара, Самаран је подигао тужбу против њих и то баш онда када је требало да предоче јавности документацију на основу које су написали књигу. Интересантно је да је тужба подигнута у Лозани, где се налази седиште МОК-а, а не у некој од земаља у којима је књига објављена.
Текст који следи рађен је на основу података који су изнети у Симсоновој и Џенингсовој књизи (ради се, иначе, о немачком издању са насловом „Geld, Macht und Doping“ / „Новац, моћ и допинг“ / Knaus Verlag, München, 1992.), као и на основу одређеног броја студија које су наведене у мојој књизи „Олимпијска подвала“ (Дечја књига, 1992.). Од посебне помоћи била је изванредна студија Триве Инђића „Савремена Шпанија“ (Нолит, 1982.), као и преводи, необјављени рукописи, писма, слике, информације и објашњења које сам добио од социолога Радивоја Николића, који се у грађанском рату у Шпанији борио против фашизма да би, након пораза Републике, провео више година у фашистичким казаматима. Захвалност дугујем и његовим каталонским и шпанским саборцима који су ми помогли да боље схватим природу Франковог фашистичког режима, као и улогу коју је Самаранч имао у том режиму.

Симсон и Џенингс већ на почетку своје књиге износе тврдње које неупућене могу да запање: „На наше изненађење, показало се да су ова истраживања тежа од свих досадашњих. Протеклих година писали смо и састављали телевизијске извештаје о различитим темама: о мафији, Иран-Контра афери, тероризму, корупцији у Скотланд Јарду и о другим тамним странама јавног живота. Најтеже нам је, ипак, било да продремо у свет олимпијских игара и аматерског спорта. Никада раније нисмо се суочили са толиким препрекама када смо хтели да дођемо до интервјуа који су били за јавност, докумената и других оригиналних извора.“ (7.с.)
Говорећи о водећим структурама међународног спорта, аутори констатују да се ради о свету који је сакривен од очију јавности и који се налази у „елитном домену“ у коме се све одлуке о спорту доносе „иза затворених врата“. У свету Међународног олимпијског комитета, по Симсону и Џенингсу, новац не служи да се спортистима створе услови за тренинг, већ пре свега да омогући једном уском кругу функционера ексклузивни начин живота. Новац, који је упућен спорту, бива пребачен на рачуне у иностранству. То је друштво у коме функционери не подлежу избору и могу трајно да остану на водећим положајима. „У овој књизи не ради се о спортистима, који се боре за златне медаље“, констатују на крају аутори, „већ се ради о скривеном свету тамних елегантних одела, о људима који манипулишу спортом ради остваривања сопствених интереса.“ (8.с.)

Пут ка олимпу

Објављено у Олимпизам и фашизам. Ознаке: , , . Comments Off on Досије Самаран !

Олимпизам и фашизам


Pierre de Couberten

Pierre de Couberten

Henri de Bailet-Latour

Henri de Bailet-Latour

Sigfrid Edstrom

Sigfrid Edstrom

Avery Brundage

Avery Brundage

Huan Antonio samaran

Huan Antonio Samaran

Нашој а и Светској јавности, што би се рекло обичним људима, мало је позната чињеница континуалне везе између Олимпизма и Фашизма. Постоје људи који су ту везу открили и покушали да је обелодане и локалној а и широј светској јавности, али су људи који контролишу у глобалу медијску сферу то упорно и ревносно заташкaвали… заташкaвали…!

Зашто?

У чијем је интересу да се заташка та веза „Олимпизам-Фашизам“…?

Један од ретких људи који су ту везу својим савесним храбрим и дуготрајним документованим радом откривали и писали о томе је и наш човек… Љубодраг Симоновић-Дуци!
Писао је о томе ту и тамо, где је могао, говорио о томе на трибинама где је могао и никада није одустао од борбе за истину, нити се поколебао око тога. Издао је и књигу о томе.

Објављујем Дуцијев текст „Олимпизам и фашизам“ на свом блогу и биће још текстова о томе, тако да ћете овде моћи да се информишете око тога. Пошто је Дуцијев текст дугачак, објавићу га из два дела, почетни текст и у наставку ће бити остатак у атачменту.

………………
Љубодраг Дуци Симоновић
ОЛИМПИЗАМ И ФАШИЗАМ

Након што су америчке компаније откупиле од Међународног олимпијског комитета право да организују следеће летње олимпијске игре (Атланта 1996.), све чешће се поставља питање ко су та господа из МОК-а и која је права природа МОК-а и данашњег олимпизма. Да би се на то одговорило потребно је прелистати странице историје. Многе задате „истине“, показало се, нису друго до ординарне лажи. Колико је модерни олимпизам само мит створен и одржаван од оних који настоје да човека по сваку цену одрже у покорности, остављам читаоцу да просуди. На мени је да јавност упознам са резултатима свог истраживачког рада који је допуна онога што је изнето у првом издању „Олимпијске подвале“.

Интересантно је да у нас још увек није објављено ни једно од бројних дела „великог хуманисте“ Пјера де Кубертена (Pierre de Coubertin). Исто тако, није објављено ни једно дело које указује на својевремену органску везу између фашистичког покрета и Међународног олимпијског комитета. Након свих романтизованих представа о олимпијској господи, које му се свакодневно нуде, човек остаје запањен пред чињеницом да је не само Пјер де Кубертен, већ да су и његови наследници на месту председника МОК-а: Анри де Баје-Латур (Henri de Baillet-Latour), Сигфрид Едстром (Sigfrid Edstrøm), и Евери Брендиџ (Avery Brundage) – били одушевљене присташе фашизма. Ако се има у виду да је данашњи председник МОК-а Хуан Антонио Самаран (Juan Antonio Samaranch) своју олимпијску каријеру градио на темељима и под окриљем Франковог фашистичког режима, много шта постаје јасније. Оно што посебно забрињава није само чињеница да је МОК годинама био стециште фашиста и њихових симпатизера и сарадника, већ да данашња олимпијска господа чине све да се то сакрије од јавности.

До које мере се Кубертен заглибио у нацистичком блату, постајући оруђе у рукама нацистичке пропаганде, показује и његов контакт са Херманом Есером (Hermann Esser). По речима историчара Масера (Maser), Есер је још у периоду од 1921. до 1924. године био „један од најутицајнијих Хитлерових сарадника у Национал-социјалистичкој партији“ (број 2 са фиктивне листе Нацистичке партије из 1925.). (1) Хитлер ће га, 1925.године, поставити за руководиоца нацистичке пропагандне службе. Ускоро постаје уредник хушкачког листа „Die judische Weltpest. Judendämmerung auf dem Erdball“ („Јеврејска светска куга. Сумрак Јевреја на земаљској кугли“). Државни секретар у министарству за пропаганду постаће 1939.године, а за време агоније нацистичког режима представљао је Хитлера на минхенским партијским јубилејима (1943. и 1945.). Бонски историчар Брахер (Bracher) говори о Есеру као „фанатичном“ припаднику Нацистичке партије који се служио „најнижим тоном антисемитске и антидемократске пропаганде“. (2)

Ево шта ће овај „стари борац“ написати о свом сусрету са Кубертеном Ламеру (Lammer), шефу канцеларије Рајха: „Приликом мог задржавања у Швајцарској прошлог месеца, ради преговора о новом споразуму о путовањима, са разних страна ми је препоручено да посетим остарелог оснивача олимпијских игара, барона Де Кубертена. То је утолико пре могло бити корисно за немачку ствар, јер барон Де Кубертен није баш обасут пажњом од стране Швајцарске и његове домовине Француске. Због тога сам се одлучио не само да посетим барона у Женеви, већ и да позовем овог, у целом свету познатог човека у неку немачку бању, или немачко лечилиште. По доласку у Женеву, немачки конзул, коме сам поверио припрему посете, саопштио ми је да је бароново здравље изузетно лоше. Упркос томе, желео је да ме прими. Да ли ће прихватити позив да посети Немачку зависило је у суштини потпуно од тога ко, у ствари, упућује тај позив. Током посете барону Кубертену имао сам утисак да разговарам са човеком који се налази на ивици гроба. Учинило ми се, с обзиром на ове околности, оправданим да старом господину, који је о Фиреру и Рајху говорио са изразима највишег одушевљења, уручим поздраве од Фирера, као и позив за опоравак у некој немачкој лековитој бањи, по Фиреровом налогу.

На срећу, изгледа да ће се здравствено стање барона Кубертена још једном толико побољшати да он сада озбиљно рачуна са путем у Немачку. Ја сам већ обавио све припреме да барон, чије присуство има изузетан значај за немачки туризам и за посету немачким бањама, са читавом својом породицом, буде као кнез прихваћен и угошћен на рачун Туристичког савеза Рајха у Баден-Бадену. Сматрам да су нам овакве пропагандне посете од највећег значаја и верујем да ће због тога Фирер одобрити мој позив Кубертену.“ (3)
Верујући да му је Хитлер упутио позив да посети Немачку, Кубертен пише Хитлеру:
,

„Екселенцијо,
Био сам дубоко ганут посетом коју ми је учинио државни министар Х. Есер у име и по налогу Ваше екселенције, и журим да због тога изразим своју захвалност. Немачка се тиме – и то на најдивнији начин – придружује мојем јубилеју који је 20. јануара ове године био свечано прослављен на Универзитету у Лозани, поводом чега сам позван да заокружим педесет година оствареног рада који се сав, на овај или онај начин, односи на реформу и усавршавање образовања. Немачка је више пута показала своје симпатије за тај рад, и ја јој за то дугујем најдубљу захвалност. Уколико ми у пролеће моје обновљено здравље допусти, имаћу у виду могућност да искористим тако љубазан позив који ми је достављен у име Ваше екселенције, и који је још један доказ благонаклоности који треба придодати онима које сам већ примио.
Молим Вашу екселенцију да изволи примити изразе мог поштовања и дубоке оданости.

17. март 1937.год. Pierre de Coubertin“ (3x)

Нацисти су, с правом, у Кубертену видели искреног пријатеља нацистичке Немачке. Говорећи 1938.године на берлинском радију о Кубертеновој заоставштини Карл Дим (Carl Diem), организатор нацистичких Олимпијских игара и Кубертенов дугогодишњи пријатељ и блиски сарадник, каже и следеће: „Немачкој је припао задатак да буде духовни чувар олимпијске идеје. Оснивач олимпијских игара модерног доба, Пјер де Кубертен, кратко време пре своје смрти предложио је немачкој влади да оснује Олимпијски институт којем је завештао своју писану заоставштину. Тако су списи Кубертена, који обухватају 60 000 куцаних страна, почевши од његове прве свеске са колеџа, прешли у немачке руке, па се животно дело великог педагога и светског ума непосредно може пратити почевши од његових првих студентских састава о Русоу до дана када је копље у његовим рукама постало претешко и када га је нама поверио. Он је сматрао, да ми Немци имамо пуно разумевања за обухватну културну снагу олимпијске идеје, а ми смо и поред тога освојили његово срце.“ (4) Говорећи о потреби да олимпијска идеја и даље живи, при чему треба сачувати основне принципе и развијати форму, Дим истиче да ће се из Кубертеновог наслеђа вероватно заувек моћи извући духовна снага, јер Кубертен је имао „опсежно знање и стваралачки дух“. (5)

Кубертен је био више него „велики пријатељ“ нацистичке Немачке. Он је, као врховни свештеник олимпијског покрета модерног доба, био органска спона између старе Грчке и „нове Немачке“. Кубертен је био олимпијски гласник који ће саопштити свету да су олимпијски богови, посебно Зевс – бог рата, своју наклоност заувек подарили аријавској „надраси“.
Стога није чудо што је Хитлер, 28.1.1936. године, прихватио предлог да се простор испред јужног улаза на олимпијски стадион у Берлину назове по Кубертену. (6) Са тим у вези је и изјава Дима, из 1946.године, да је „само у Немачкој подигнут споменик Кубертену и да само у њој једно место носи његово име.“ (7)
Истовремено, нацисти предлажу Кубертена за Нобелову награду за мир, као противкандидата Карлу фон Осијецком (Carl von Ossietzky) који је, као противник Хитлера, трунуо у нацистичком затвору – иза кога је стајала светска анти-фашистичка јавност. Кубертен је прихватио кандидатуру нациста, рачунајући на подршку Норвешког олимпијског комитета. Након што је Норвешки мировни комитет Нобелову награду доделио Осијецком, Кубертен, разочаран, пише нацистичком министру за спорт Хансу фон Чамеру (Hans von Tschammer und Osten): „Зато знам да сам током педесет година више допринео миру тиме што сам изграђивао међународни спорт, него што бих то могао да учиним узалудним говорима и бескорисним примедбама. Ваше признање у том погледу ми је драгоцено.“ (8)
Када је реч о новцу који је Кубертен примио од нациста, треба рећи да му, при крају живота, није много преостало од 500.000 златних француских франака са којима је кренуо ка Олимпу. Шта се десило са толиким богатством? Француски истраживач модерног олимпизма Ив-Пјер Булоњ (Yves-Pierre Boulongne), у раду који ће 1976.године објавити у књизи „Будућност олимпијских игара“ („Die Zukunft der Olympischen Spiele“, Hrsg. Hans-Jürgen Schulke, Pahl-Rugenstein, Köln – под насловом „Pierre de Coubertin. Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes“), пише: „1908. отац му оставља наследство у износу од тадашњих 500.000 златних француских франака. Када је 1937. умро, од тога више ништа није преостало: читава његова имовина била је посвећена олимпијском покрету и реформи образовања.“ (86.s.Fus.) У књизи „Олимпијски дух Пјера де Кубертена“, која је код нас издата 1984.године („Народна књига“, Београд), исти аутор тврди: „Међутим, рат (Први светски, прим.аут.) га је готово материјално упропастио. Сматра се да је половина његовог иметка пропала на берзи.“ (31.с.)
Било како било, Кубертен је остао без новца. Да би му се помогло, основан је, на предлог Баје-Латура, „Pierre de Coubertin-Fonds“ у који ће Француски и Норвешки олимпијски комитет уплатити по 5.000 рајхс марака. Државни секретар у министарству унутрашњих послова нацистичке Немачке, Пфундтнер (Pfundtner). Схватио је да помоћ Кубертену може да има позитиван одјек у међународној јавности и да буде добар пропагандни потез за режим. Стога је предложио Хитлеру да Немачка буде „шире руке“ према Кубертену. Хитлер је одмах одобрио да се Кубертену исплати 10.000 рајхс марака. По сведочењу Левалда (Lewald), који је другу рату лично уручио Кубертену, он је „са великим задовољством и великом захвалношћу примио чек“. (9)

Након доношења нирнбершких „Расних закона“ (15.9.1935.), по којима се Јеврејима одузима немачко држављанство и забрањују се бракови између Немаца и Јевреја, долази до распламсавања покрета за бојкот нацистичких Олимпијских игара. Да би се светска јавност уверила у подобност нацистичке Немачке да организује олимпијске игре, Баје-Латур, у својству председника МОК-а, одлази на састанак са Хитлером (5.11.1935.) чији је исход унапред био познат. Дан након разговора Баје-Латур саопштава својим колегама: „Имам част да вас упознам, да су ме разговори са немачким канцеларом и истраживања која сам предузео уверила да ништа не стоји на путу да се XI олимпијске игре у Берлину и Гармишпартенкирхену (Garmischpartenkirchen) спроведу у дело. Услови које олимпијски правилник поставља су од стране Немачког олимпијског комитета испоштовани. ’Покрет за бојкот’ ни од једног нашег колеге неће бити подржан. Он је политички покрет, заснован на неоснованим тврдњама чију нетачност бих лако могао да оповргнем.“ (10)

Колико су нацисти испоштовали олимпијску повељу можда најбоље говори заплет око Гретел Бергман (Gretel Bergmann), немачке скакачице у вис јеврејског порекла. О томе Арнд Кригер (Arnd Krüger) пише: „У немачкој екипи, наравно, није било Јевреја. Гретел Бергман, скакачица у вис светске класе и сигурни освајач медаље, није била на списку. Њој није било омогућено да учествује у квалификацијама за Олимпијске игре не зато што је Јеврејка, већ зато што њено спортско друштво није било учлањено у Лако-атлетски савез. А оно није могло бити учлањено, јер је Савез одбио да га, као и друга јеврејска друштва, прими у чланство. Да би Бергманову спречили да у Берлину обавести стране извештаче о дволичности вођа националсоцијалистичког спорта, она је за време трајања Игара држана у кућном притвору.“ (11)
На позадину „коректног“ држања нациста у време Олимпијских игара у Гармишу и Берлину упућује и ангажман председника Организационог комитета олимпијских игара, Карла фон Халта (Karl von Halt). Плашећи се да би прогањање Јевреја у време одржавања Зимских олимпијских игара у Гармишу могло да доведе до напада на сваког ко личи на Јевреја, што би могао да буде „огроман губитак престижа“ за Немачку, он пише државном секретару у министарству за унутрашње послове Пфундтнеру (Pfundtner): „Господине државни секретаре, молим вас да разумете да ја не износим ова своја страховања да бих помогао Јеврејима, већ се искључиво ради о олимпијској идеји и олимпијским играма, којима већ годинама часно служећи посвећујем све своје слободно време.“ (12) У истом духу Халт пише свом пријатељу фон Лексу (von Lex): „Драги Лекс, ти знаш мој став. Ти знаш сасвим добро, да ти ја ова страховања не износим, да бих помогао Јеврејима… Било би то највеће разочарење у мом животу, ако се због изнетих разлога баш у Немачкој не би могле организовати Олимпијске игре.“ (13)

У сличном тону написан је и Гебелсов апел Немцима пред Берлинске олимпијске игре: „По жељи Вође, Немачка је у пуном јеку припрема за Олимпијске игре 1936. године. Стотине хиљада страних гостију треба да буду достојно примљени и да осете сјајан пример немачке гостољубивости. Убеђен сам да ће сваки Немац настојати да страним посетиоцима, који ће сви бити под покровитељством немачког Рајха, у највећој мери да изађе у сусрет. За случај да им буде потребна нека помоћ, треба им притећи било саветом било делом.“ (14)
Све то није омело Дима да, након рата, напише: „Како у Гармишу, тако и у главном граду Берлину, одвијала се светковина у савршеној хармонији. Тек након слома нашли су се немачки критичари, као и поједини странци, који су жигосали свечаност као недопуштену политичку пропаганду. То се лако може оповргнути, будући да је након завршетка Игара МОК званично изразио захвалност и признање (нацистичком режиму, прим.аут). Интернационални олимпијски институт је на Кубертенов захтев и уз одобравање МОК-а смештен у Берлин. Када су Зимске олимпијске игре из 1940. у Ст. Морицу (St. Moritz) дошле у тешкоће, МОК је на свом заседању 9. јуна 1939. године у Лондону одлучио, једногласно, путем тајног писменог изјашњавања, да се Зимске игре наново понуде Гармишу, а да су оне, као што се тврди, на било који начин злоупотребљене у политичке сврхе, или да се десило било шта што противуречи олимпијском духу, сигурно да би се у овом међународном удружењу подигло неколико гласова против.“ (15) Овим коментаром Дим није успео да прикрије праву природу нацистичких Олимпијских игара, али је успео да верно прикаже праву природу МОК-а.

Олимпизам и фашизам

Хуан Антонио Самаран


Ко су људи који су водили Међународни Олимпијски Комитет…? Хуан Антонио Самаран је на челу МОК-а био 21-у годину, од 1980.-до 2001-е.
samaran-1samaran-2

Jедна изјава господина Самарана из интервјуа листу „ВРЕМЕ“…

……..

„Енглески новинар Ендрју Џемс, кога именујете у мемоарима, претворио се у вашег највећег критичара. Знате ли да у Југославији постоји један бивши олимпијац (Минхен, 1972), кошаркаш Љубодраг Симоновић, који је такође ваш жесток критичар. Шта је истина о вашој прошлости?

Нисам знао… Моја прошлост је јавна и цео свет је зна. И треба да буде оцењена од стране мојих сународника, а не од странаца који јако мало познају оно што се половином прошлог века дешавало у Шпанији. Очито, тај ваш земљак нема исти осећај пријатељства према мени као ја према народу Југославије и југословенским спортистима којима сам помагао у тешким моментима.“

……..

Ово је господин Самаран из млађих дана…

%d bloggers like this: