Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!


Данас (10.07.2014.) ћу затворити блог за писање и коментаре на дужи рок, што ћу детаљније објаснити у следећем тексту. Зато користим прилику, да ако случајно, због разноразних егзистенцијалних проблемане не будем могао да плаћам интернет, објавим колико-толико неке ствари које ми оптерећују душу, да не буде да ништа нисам рекао. Нешто ме невиђено изнутра тера и гони да пишем о страдању Срба у другом светском рату, а пре свега од комуниста, осећам да се на тај начин некако одужујем прецима. Осећам велики притисам да детаљно пишем о свему томе. О Титу као највећем злочинцу над Србима, после Павелића, будући да постоје документоване чињенице о томе! То је злочин „на дуже стазе“, злочин у брисању историјског сећања (Јасеновац) и друго, не само то, за који је одговоран Тито, а пре свега србски анационални, а самим тим антисрбски комунисти, око њега у КПЈ властима, који су пристали на то, зарад „братства и јединства“… да се прекине рад комисије о злочинима хрвата у Јасеновцу, само да се „браћа“ не узнемире и увреде“, а све у нади, да ће нас хрвати „кад-тад заволети, и схавтити „нашу жртву“. А сад видимо, да наша „браћа“ још више фалсификују да се у Јасеновцу десио геноцид над Србима, тако да за следећих 20-30 година, наша покољења неће ништа ни знати о Јасеновцу, ону праву истину, јер ће у оптицају бити званична „истина“ да је Јасеновац био некакав радни логор за заробљенике, који су умирали од неких болештина, а не од монструозног клања!

Србски комунисти се уче на нама, на просутој крви србског народа, на уништењу и губљењу србског националног идентитета у титоистичком антисрбском режиму, али кад их неко пита: „Шта имају да кажу на бази критике КПЈ и комунизма у СФРЈ?“, они кукавички избегавају да кажу истину, иако је знају, па кажу:

Комунизма није ни било у СФРЈ, нема шта да се критикује„.

Да, комунизма није ни било, оног правог комунизма, али да је он достигнут, тада моји драги србски комунисти, не би ни било места критикама, јер би био остварен ваш сан:

Да радимо колико можемо, а да узимамо колико нам треба„.

Тада ту не би било места никаквој критици, већ само похвалама, али тако наши драги србски комунисти, кукавички избегавају да кажу и ПИШУ КЊИГЕ о правој истини, јер унутар себе намају ни храбрости да се суоче са њом…!!

Нешто се сад питам: „Па шта ће им храброст?„, будући да су огромним делом анационални и самим тим анти-србски настројени (свака част изузецима који имају јако упориште у својој националној идентификацији и самосвести, што је на граници „инцидента“ код Срба када се ради о комунистима којима је у срцу и души идеја комунизма) будући да је њихова једина нација: „човечанство“. А у то њихово човечанство улазе све друге нације, сем „њихових“ Срба који су за њих у ПОГРДНОМ СМИСЛУ само „*ебени националисти“! По томе су у свету једино карактеристични искључиво србски комунисти! Они друге нације доживљавају и виде као „продужену руку човечанства“, док су Срби само: „затуцани, примитивни националисти (!)“ … „који само мисле на себе (!), не и на то човечансто“. Могу Срби за то човечанство да изгину колико хоћеш, попут првог светског рата, али за анационалне србске комунисто то су само „националисти!! Зато и не виде када се злоупотреби идеја комунизма на штету срба, јер они србе не виде као продужену руку тог човечанства. Њима, само њима за разлику од комуниста свих других светских нација, други, друге нације су њихове (човечанство), а „њихова“ србска нација и народ само су „националисти!“ (човек са најнижом „друштвеном свешћу“). То ми срби, врло добро на свјој кожи осећамо…!!!

Како у овом тексту о Титу, нешто од те ближе историјске истине са којом србски анационални комунисти немају храбрости да се суоче (својим писањем, јавним студијама, књигама…), само сам мало дотакао у садржини доњих текстова (догађаји, личности…). Те историјске лекције, ради свог здравља (културно-национални идентитет, самобитност и самопоштовање! Ради свог опстанка! Као нације! Као Срби!!) Срби треба да знају „напамет“, попут таблице множења!

Зашто то истичем?

Зато што су нас наши душмани кроз целу историју уништавали и таманили само зато што смо Срби, а не зато што смо идентитетно: „грађани“, „комунисти“, будући да идентификационо, „грађанин“ и „комуниста“ може да буде свако људско биће из свих нација, то је апстрактно, вишезначно, али Србин је само Србин!

То запамтите Срби ако хоћете да опстанета као нација!
Као Срби!
И… научите, научите те „лекције живота“ већ једном! Да их више не би никада понављали! Никада више!
Иначе ћемо нестати као народ!

Наравно, о свему томе се пише и говори од доста компетентних људи (на интернету, на сајтовима, блоговима, мањим ТВ станицама, на интернет радију „Снага Народа“, на разним трибинама, а пишу се и књиге…), ја сам само у свом домену дао свој одређен допринос, а ако Бог да писаћу још…

Ево неких од тих текстова:

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму!
http://wp.me/p3KWp-6zS

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
http://wp.me/p3KWp-6Ml

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!
http://wp.me/p3KWp-6KP

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!
http://wp.me/p3KWp-6Lh

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!
http://wp.me/p3KWp-5HO

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!
http://wp.me/p3KWp-69j

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6yy

Немачки научник Александер Корб негира геноцид над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6Go

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

А у овом тексту би додао још нешто, о лажном миту који је владао од 1945. до 1990. да су комунисти КПЈ и ТИТО „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Да то сагледамо, омогућује нам следећи видео прилог:

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У овом дијалогу се види да су Тито и КПЈ чак направили краткотрајни споразум о ненападању са немцима, да ће КПЈ да се бори против четника и савезника, јер је Тито мислио да ће се савезници искрцати на Јадран, па се плашио да ће то можда помоћи да Дража освоји власт.

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Јасно, али гледајте, постоје људи који су и данас живи, који су били у том рату, који су се борили, који су били у партизанима, и који су били у КПЈ, који ће рећи да је то била борба против фашизма и да ништа од овога о чему ви пречате није истина?“

Перо Симић:
„Не, апсолутно, ја могу ако, ако се неко може, а ја мислим да је дужност човека просто да буде отворен према чињеницама. То је по мом мишљењу смисао нашег боравка на овом свету, да будемо отворени према чињеницама, да би могли превазилазити трауме из прошлости и остввљати својим потомцима историјско искуство које ће их ипак, омогућити им, да не понављају грешке својих предходника. Дакле, ако смо отворени за чињенице, онда молим вас шта значи реченица изговорена у наредби коју Тито шаље својим командантима у Босни и Херцеговини и Црној Гори почетком 1942. године да:

„избегавају борбу са усташама“,

буквално цитирам, односно да, навод:

„Сву оштрицу свога оружја морају окомити на ликвидирање четничких снага“.

Шта је то него ширење грађанског рата! За кога је комунистичка историографија окривила само четнике.

Молим вас, за један атако велики крупан грађански рат који ће прогутати 3 четвртине укупних жртава у II светском рату пашће у грађанском рату, а не у борби против окупатора. Било је потребно ипак бар двоје! Не може бити један само!

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Добро, можде је овде у ствари био обрачун са оном владом краља, са том идеологијом и демократијом која је била пре рата успостављена“?

Перо Симић:
„Али шта је последица тога? Шта је последица тога? Нису случајно немци слали депеше, кад је Тито преговарао преко својих најближих сарадника, о примирју марта 1943. године, са немачким изасланицима у Сарајевуи и у Загребу. А Титове интересе су заступали члан Политбироа Милован Ђилас, командант I пролетерске, дакле ударне најелитније јединице, Коча Поповић, и Титов најбољи обавештајац Владимир Велебит.

Кад су немци, пратећи те преговоре и слушајући Титове преговараче, који кажу, „да су они спремни, да се у случају искрцавања западних савезника на Јадран, боре против западних савезника“!? Па шта је то него да „ћемо учинити заиста све, изневерити чак и своје западне савезнике у борби против фашизма! Зашто? Да би дошли на власт, јер би искрцавање западних савезника можда би повећало шансе доласка Драже Михаиловића на власт. У тим преговорима, иде се дотле, да немци, то њихове депеше које шаљу у Берлин показују… Иде се дотле, да немци кажу да њима одговара, и нису они случајно подстицали него намерно подстицали те анимозитете и мржњу између четника и партизана, јер је то заправо њима одговарало! Шта значи податак да Титови преговарачи нуде немцима у Загребу, и команди 717-те немачке дивизије која се тада налазила у Сарајеву, нуде споразум у којима неће бити сукобљавања немаца и партизана, него ће партизани сву своју снагу искористити за обрачун са четницима! Нудећи чак и опцију, и Тито ће ту опцију искористити, јер ће послати наредбу главном штабу Хрватске , да се зауставе диверзије на прузи Београд – Загреб! Ево, задржимо пажњу на том податку.

Шта значи обустављање диверзија, са наредбом да се обустави диверзија, и то је трајала наредба, на снази неколико месеци, на прузи Београд – Загреб. Том пругом немци шаљу своје војнике на источни фронт, и феноменално им одговара. Том пругом они извлаче из румунских налазишта нафту, и снабдевају своје јединице на западном фронту. Али зашто то одговара и усташама? А одговара! Зашто? Зато што се поред пруге налази Јасеновац! Значи неће их узнемиравати!

То је један од најтежих биографских података о комунистичком руководству у II светском рату! Он говори нашта је све, тај сами врх КПЈ… Опет фокусирам на сам врх, не оптужујући обичне чланове партије који о томе ништа нису знали. Нити борце који такође ни данас то можда не знају, многи од њих. Нашта је све био спреман (врх КПЈ на челу са Титом) само да би дошао на власт. На све буквално! Заиста све!…“

Све то потврђује и дијалог из доњег прилога „Шешељ против комуниста“, имате то доле, где дијалог тече овако:

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Дакле, ово је несумњиво тачно, јер да није, комуниста Китановић не би то потврдио!!

Да ја нисам априори против комуниста, против србских комуниста, говори и прилог са Ратком Дмитровићем, где он наводи пример србског комунисте, Душана Бркића, који је и те како имао у срцу и души србски национални идентитет!! Што је истина код србских комуниста на граници феномена, али комунисти Душану Бркићу, и пре свега Србину, требамо бити захвални што је заштитио колико је могао својим национализмом, србске националне интересе!! Требамо му заиста бити захвални максимално!! Јер, деловао је у мору анти-србски напаљених србских комуниста око Тита:

Водитељ(00:23:38 – 00:23:41):
„Како је требало да Земун припадне, и Срем, Републици Хрватској?“

Ратко Дмитровић (00:23.41 -00:24.09):
„Да, то је био план Бакарића. Бакарић је хтео да цео Срем припадне Хрватској, данас би гранична линија била испод Калемегдана, закључно са Земуном. Међутим, ту је значајну улогу одиграо Душан Бркић, Србин из Хрватске, који је можда чак и жртвовао причу о аутономији Срба у Хрватској, јер је отишо код Бакарића, и реко, он је био министар правде, чини ми се, предратни студент. Умро је 2005. године у Београду. Он је рекао: „Не може! Е ту ћеш сад да станеш! О овоме више нема приче!…“

У другом прилогу о Титу, Перо Симић нам отктрива 2 највеће тајне непознате до краја Титовог живота. О Титовом мистериозном доласку на чулу КПЈ, баш у периоду када је ликвидирано 800 водећих југословенских комуниста. Симић је о томе причао у првом прилогу са много више детаља, док у том свом другом прилогу, детаљније износи Титову дуго скривану тајну, да је био коминтернин коордонатор тима, који се бавио саботажама и ликвидацијама у Шпанији за време грађанског рата, а када је реч о ликвидацијама, тај тим је учествовао у ликвидацијама ШПАНСКИХ ДОБРОВОЉАЦА, а не ФРАНКИСТА!! Поводом овога се мора знати и то, да је „комуниста“ Тито, до краја свог живота негирао уопште да је био у Шпанији током грађанског рата, а сад видимо не само да је био, него и да је координирао, надзирао и контролисао ликвидације шпанских добровољаца! Још једну битну чињеницу је истакао Симић, а то је да су амери после Титовог разлаза са Стаљином 1948., да би га одржали на власт, из интереса – због хладног рата са СССР, доделили Титу и његовом режиму 102 милијарде долара бесповратних кредита! Ето, како је „комунистичка“ СФРЈ имала „јааакуу економију“, са туђим капиталистичким парама!

Паре не смрде, зар не?

А сад, не би више ништа рекао, надам се да ћу с пролећа идуће године написати све што желим о овим стварима, доста, доста, више… ако буде здарвља и егзистеницијалне среће да се одржим, а ако не буде тога, барем сам написао нешто, оставио сам писани траг, какав-такав, да намирим душу, да се колико толико одужим прецима, то ме напросто прогањало иако сам сав измрцварен дугогодишњим радом на интернету, посебно очи, тако да је прави подвиг да сам и оволико успео, јер само ја знам шта сам све пролазио до сада пишући на свом блогу пуном паром, више од 7 година.

ТРАНСКРИПТИ У ВЕЋЕМ ДЕЛУ РАЗНИХ ДРАГОЦЕНИХ ВИДЕО ПРИЛОГА. ОВОГ ГОРЊЕГ, И ЈОШ ДОЊА

Током неког времена, потрудићу се да исправим грешке у писању, „гутање“ слова, и слично, вероватно их има, само не знам у којој мери…

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Већи део транскрипта.

Део о комунистичким злочинима. Прво говори сведок комунистичког злочина (имао је увид у измасакриране лешеве) у Црној Гори.

Радован Дубак (00:00:43 – 00:01:05):
„… тако да нисам знао ништа за себе, кад сам гледао те људе, какви су и шта су од њих урадили (мисли на лешеве пострадалих).Ту су били, у онај снег затрпано, па пашчад у… па, некоме се види рука, некоме се види нога, ту немаше, немаше, ја..ја гарантујем једнога немаше да је убијен метком!“

Наратор Оља Ћурић:(00:01:04 – 00:01:43):
“ Пасје Гробље – По злу најчувенији злочин комуниста у Црној Гори! Дотадашње комшије на Бадњи дан 1942. године код Колашина, зверски су унаказили 240 мештана! Руке и ноге су им поломљене, зуби вађени клештима још док су били живи, лобање су им смрскане дрвеним маљевима!! Над телима комунисти су разапели лешину пса на крст и напиосали: „Ово је пасје гробље“!! Њихова једина грешка била је што нису прихватили комунизам. Комунисти су оставили трага и у бројним јамама у које су бацали жртве. Најпознатије су јама у селу Гриже код Берана, „Шакотичка јама“ код Бијелог Поља, „Шамничка јама“, јама код реке Црнојевића, „Которска јама“ код Никшића!“

Говори Васиљка Шарановић, сведок злочина своје настрадале фамилије (00:01:43 – 00:02:07):

Овде су убачени у јаму мој деда, 2 стрица и стрина, не знам тачно да ли 17. или 18. фебруара 1942. године. А пре тога два дана, погинуо је мој отац и мајка, убијени су кући на спавање. Они су овде доведени из села Лаћа код Даниловграда…“

Наратор Оља Ћурић:(00:02:07 – 00:03:29):

Прочитај текст до краја»

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!


Архиве су доступне, документи постоје, депеше комуниста постоје, могу се читати и проучавати,анализирати.

Али…?

Зашто србски часни и поштени комунисти, који су рођени и одрасли у СФРЈ (У СФРЈ су чули за комунизам, и својим проучавање те идеје, заволели га), који се иначе експонирају у нашој јавности у медијима, јавно не објављују своје студије о овом догађају, о „савезничком““ бомбардовању само градова у Србији, а заправо ради се о Титовом одобрењу да „ради истеривања непријатеља“ „савезници“ (али чији?) бомбардују само градови у Србији, и да тако дају свој суд о томе, своје мишљење и званични став?

То кажем зато, јер само њиховим јавним и писаним делима о овом ми можемо знати шта они заиста мисле о неком догађају везаним за комунисте, а не да само претпостављамо шта мисле. То мислим на оне србске комунисте који су како-тако присутни својом речју у јавности јавног мњења Србије, они који имају своје фељтоне по разним медијима, чланке, писали су и књиге.

На интелектуалном нивоу, неки од њих до бруталности критикују србе као националисте, не србе шовинисте, већ националисте.

Међутим, рећи ћу вам зашто они ћуте.

Довољно је за њих (потпуно идентитетно анационална бића) бити само србски националиста који баштини србски национализам (да, он га баштини, али он – тај „*ебени проклети Србин“ је уједно и грађанин по идентитету за свакодневни уобичајен живот, не само националиста), па га дисквалификовати као биће, јер они национализам, попут Коче Поповића, третирају као „најнижи облик друштвене свести“?!!

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

А ја кажем…

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Уреду, србски комунисти, не може Вам се променити свест о идентиту на силу. Слажем се, ако у души и срцу немате идентификацију са србским националним бићем, то је уреду, будући да се ви искључиво идентификујете са идејама, ви сте у идентификационом смислу: идеја, апстрактна идеја. Ви се у идентификационом смислу (душа, срце, емоције – не чисто интелект као интелект), по мени, око 80-90% у оггрррооомниммм емоцијама идентификујете са идејом комунизма, па је стога комунизам (За све људе света: Ту, за специфично и једино србске анационалне комунисте, у МИСАОНО ИДЕНТИФИКАЦИОНО-СУШТИНСКОЈ БИТИ, нема конкретности у нацијама, народима, већ само уопштено: „људи“, „народи“, „човечанство“…) условно речено Ваш уважени „национализам“.

Добро, ми србски националисти (у једном делу свог ЦЕЛОКУПНОГ ЉУДСКОГ БИЋА, не целом) смо нижа бића у друштвеном смислу за србске анационалне комунисте, али зашто онда, ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ И МОРАЛНО-ЕСЕНЦИЈАЛНЕ ЧАСТИ РАДИ, ти србски комунисти одрасли у СФРЈ, када је реч о очигледним злочинима комуниста према „њиховом“ србском народу, тотално ћуте…!!!

Зар смо ми за њих само *ебени националисти!
Зар ми нисмо део Вашег човечанства…!
Зар ми, Срби, нисмо ти „људи“, „човечанство“…!
А толико изгинусмо за то човечанство на ветрометини најкритичнијих путева светске историје, поготову у првом светском рату!
Нисмо се борили „само за себе“, већи за цело човечанство у бити…!
Па чак и за своје џелате, нашу „браћу“ из првог светског рата која су била на супротној страни, прихватисмо их после тог рат у заједничкој држави…

Аххх… Боже…
Еххх… Човече…

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Следе чланци, где се може сагледати како су хрватски и словеначки комунисти (Тито, Кардељ, и остали… искључиво у врху КПЈ) сврсисхдно одлучивали да се у савезничком бомбардовање Југославије 1944. – 1945. бомбардују искључиво градови у Србији, не и градови у Словенији и Хрватској, јер рецимо да је ВРХ КПЈ то хтео, могло се одобравати да се бомбардује Загреб, не би ли се тако натерао усташа Павелић да затвори кланицу у Јасеновцу где су 90% страдали и поклани Срби…!

Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка власти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!

Савезничко бомбардовање је изгледа била врло добродошла прилика да се србском комунисти, Кочи Поповићу, пружи прилика да се обрачуна са србском „нижом друштвеном свешћу“, па је сходно томе, једини он, за разлику од хрватских и словеначких комуниста, који се нису слагали са бомбардовањем градова у њиховим републикама, одређивао „мете“ у градовима на подручју Србије, да се неселективно бомбардују широки појаси где је у огромном броју страдо србски народ, цивилно становништво! А не немци, кад би се бомбардовале само изоловане локације где су се само немци налазили, а не широки појасеви градова, где су се искључиво кретали, живели и боравили србски цивили!

*********************

Извор: СрбинИнфо

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!

(Борис Субашић)

krvavi-uskrs

Убијено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акције.

Крвави Ускрс, како је названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме је погинуло више од 2.000 људи, дуго је био табу тема, а ни данас са њега није потпуно скинут вео тајне. Досијеи Балкан ер-форса, који је 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени. Британски обавештајац Мајкл Лиз био је члан војне мисије у Јабланичком округу 1944. и горко је закључио да се Стаљин сигурно грохотом смејао док су савезнички бомбардери убијали Србе за рачун његовог пулена Тита.

– Интензитет бомбардовања превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. За партизанско вођство сврха тих и осталих бомбардовања није била војничко већ политичко дејство. Циљ је био да се становништву покаже ко су сада газде – констатовао је Лиз.

Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: војни, економски, морални и политички.

– Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место. Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“. То све говори – каже проф. др Павловић.

Савезници су бомбардовали и друге окупиране јужноевропске градове, али никада са тако мало штете по Немце и са страшним цивилним жртвама као у Србији. То потврђују и радиограми Главног штаба ЈВУО упућени влади у Лондону.

– Кад је на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво је било обузето одушевљењем. Свет је веровао да се авиони враћају после бомбардовања непријатељских циљева у Мађарској. Тек кад су затрештале прве експлозије савезничких бомби, становништво је потрчало у склоништа. Савезничко бомбардовање изазвало је страшно разарање. На улицама су лешеви жртава свуда – гласио је 20. априла извештај из Михаиловићевог штаба.

Страдале су Бајлонијева и Каленићева пијаца, препуне света, као и Црква Александра Невског. Уништена је болница са болесним српским заробљеницима из Немачке који су доведени на рехабилитацију. Разорено је прво београдско породилиште. У прах су претворени Централни хигијенски завод, Дечја болница, Дечји диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ. Сравњене су Теразије.

“Пријатељско“ разарање Србије
Савезници су бомбе 1944. најчешће бацали на Ниш, 15 пута.
На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

– Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске војске, на Београд је пало 1.457 бомби првог и другог дана православног Ускрса. Порушено је укупно 687 зграда, а 20. априла је у рушевинама пронађен 1.161 леш. Број тешко повређених био је 1.468 – пише у радиограму упућеном 21. априла у Лондон.
bombardovanje-1944.

Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен „пријатељским бомбама“.

– Ја бих разумео бомбардовање да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом – рекао је тада нишки окружни начелник Јован Барјактаревић.

Несрећни човек није ни слутио колико је близу истине.

– Би-Би-Си је на Ускрс 1944. објавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд. На то је сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату. Јефтићу је усмено образложено да савезници бомбардују читаву Европу, па ни Београд није изузетак. Међутим у белешци Форин офиса о том догађају пише:

„Нама би било драже да Би-Би-Си није објавио ту вест јер овако имамо непријатну дужност да објашњавамо своју политику“.

У британској влади је несумњиво постојала подршка Титовом покрету – каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју Србије.
krvavi-uskrs-1944

Под бомбама су страдале читаве породице

На став западних савезника о догађајима и добрим и лошим момцима у Југославији пресудно је утицала група совјетских „кртица“ у британској тајној служби СОЕ. Почетком Другог светског рата они су као дипломци Кембриџа, повезани салонским левичарењем и хомосексуалношћу ушли у СОЕ и постали веома утицајни. С њима је веома близак био и Фицрој Меклин, Черчилов изасланик у Титовом штабу. Ова група је била кључна и у ланцу одлучивања у Балкан ер-форсу (балканским ваздушним снагама), који је бомбардовао српске градове.

– Меклејн је сматрао да бомбардовање треба да „помогне да се оконча грађански рат у корист партизана и потврди их као једину снагу отпора у Југославији“.

Почетком априла 1944. Черчил је у Лондон позвао свог изасланика код Тита, бригадира Меклејна и Владимира Велебита, који је био Титов официр за везу прво с Немцима а потом с Британцима. Они стижу у штаб генерала Вилсона, команданта Средоземља 15. априла, а већ сутрадан је први пут бомбардован Београд – каже Милослав Смарџић, аутор књиге „Крвави Васкрс 1944“.

Енглеске ваздухопловне снаге су углавном бомбардовале преко дана, а стратешка бомбардовања с безбедне висине и ноћна бомбардовања обављали су Американци.

– Успостављена је координација између Балкан ер-форса, односно команде у Барију и мисија које су се налазиле при врховном штабу НОВЈ и главним штабовима република који су слали своје предлоге за бомбардовање о којима су одлучивали Меклејн и Тито – каже проф. др Павловић.

За разлику од Едварда Кардеља, који је одлучно одбио предлог да се бомбардује Љубљана, и Тита, који упркос захтевима савезника није допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба НОВЈ за Србију Коча Поповић и британски обавештајац Џон Хеникер Мејџор сипали су предлоге као из рукава.

Убијали само за цивиле
Савезници су бомбе 1944. најчешће бацали на Ниш, 15 пута.
На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

-Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић.
krvavi-uskrs-1944-2

*********************

Савезничко бомбардовање Београда за Васкрс 1944.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Савезничко бомбардовање Лесковаца 6 септембра 1944. Порушене Лесковачке Грађевине у бомбардовању…

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

До темеља је срушена зграда лесковачке гимазије и објекти око ње!!
Комунисти Србије рођени у СФРЈ!
Зашто о овоме не причате и осуђујете србске комунисте који ово нису спречили!!
Зар се у гиманзији, налазе фашисти, или Срби, србска деца!!
Зашто сада својом ЈАВНОМ ПИСАНОМ РЕЧЈУ, кад се све ово зна, не осуђујете издају србских интереса и србских живота од стране србских комуниста у врху КПЈ за време другог светског рата!!
Да ли смо ми Срби припадници тог вашег „ччооовввеееечччааааанства“ или смо само „проклети нациоанлисти!!“, дакле биолошки отпад на паганистичком жртвеном колцу ваших „веееелллииикиих идеја“…!!

„Савезничко“ бомбардовање Србије 1944 на захтев партизанске команде

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

*********************

Извор:http://www.srpsko-nasledje.rs/

Како су савезници бомбардовали Србију и Црну Гору: операција „Недеља пацова“
НА БОМБАМА ЈЕ ПИСАЛО СРЕЋАН УСКРС

Пише:ПетарАлексић

-Зашто је ёенглеско и америчко разарање Србије и Црне Горе, било и остало једна од највећих табу тема и Титовог и садашњег режима

-Због чега се више од 50 година тврди да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким масакрирањем највећих градова у Црној Гори и Србији?

-Шта је био прави циљ највећег разарања наших градова у њиховој историји?

-Како је функционисао сценарио класичне терористичке инвазије Енглеза и Американаца на Србију и Црну Гору?

-Зашто никада нису пописане жртве наших „западних савезника и ослободилаца“?

-Због чега су губици нашег невиног цивилног становништва били 300 пута већи од жртава немачког окупатора?

-Ко је тражио, ко предлагао, а ко одобравао „савезничка“ рушења десетина српских и црногорских градова, вароши и села?

-Како су Енглези и Американци организовали „Недељу пацова“ у Србији?

-Какву су улогу у масакрима над хиљадама беспомоћних жена, деце и стараца имали маршал Тито, Коча Поповић, Митар Бакић, чланови Титовог Врховног штаба и његових главних штабова у Србији и Црној Гори?

-Како је после ваздушне инвазије са Запада уследила класична копнена инвазија са Истока?

СТРАНА 42 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: ТИТО СЕЈЕ СМРТ

СТРАНА 44 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: СРБИЈА ЈЕ ПАЛА НА КОЛЕНА

СТРАНА 49 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: КРВАВИ УСКРС

Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, режими Слободана Милошевића и Момира Булатовића, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована.

Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили „на посебан начин„. Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој? Најзад, зашто је ова терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори „немају готово никакве губитке“, а да је њен прави ефекат „хиљаде наших мртвих људи“, како је тврдио Титов најближи сарадник Едвард Кардељ.

Тек у последње време неке од ових енигми су, не само стидлјиво и опрезно, већ и крајње површно, покренуте с мртве тачке. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове „помоћи“ англо-америчких „савезника и ослободилаца“ организован је и један научни скуп, али после свега контроверзе о свему томе данас су изгледа још и веће него што су биле. Формално табу тема је начета, а прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Чак се полако ствара утисак да се та велика мистерија до краја и не може расветлити.

Све је почело још 1943. године: прво бомбардовање Ниша

После вишемесечног истраживања у југословенским, руским и енглеским архивама, „Евроглас“ је први био у прилици да ту велику тајну, свакако једну од највећих из наше новије историје, потпуно дешифрује.

Из приче која следи видеће се све. Видеће се хиљаде невиних жртава, жртве и џелати, сценарио по коме је све то чињено. Видеће се и они који су то тражили и одобравали, видеће се и сав цинизам ове „хумане мисије“. Видеће се и смисао и бесмисао и оних који се и данас плаше истине, којима су заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, утопија дража од образа. Видеће се они који су за власт давали и дају све, од немоћних стараца до тек рођених беба.

Прва жртва наших западних „савезника“ био је Ниш, највећи српски град после Београда.

Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници показују да је 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера.

С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна.

Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице.

НИШ МЕТА 15 ПУТА

Поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци су, по Титовом одобрењу, истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори.

Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

Пакао је трајао 14 минута

У рушевинама живот губи више од 250 људи, жена и деце. Међу њима су били Марија Стојановић са својим малим синовима Миодрагом и Слободаном, па Драгиња, Верица, Љиљана, Драган и Властимир Миленковић, ученици Радомир Ђорђевић, Душан Јовановић и Александар Јанковић, радници Живојин Ђорђевић, Никола Вујаклија, Милан Стојановић, Љубомир Косовац, Божидар Велачић, Костадин Здравковић, Милун Стојановић, Милосав Јовановић, Светислав Ранђеловић, Душан Јокић, његова супруга и троје деце, ћерка и два сина.

Убијени су и Новка Пајић, Борјанка и Димирије Ивковић, Зорка Вукановић, Зора Маринковић, Борка и Димитрије Димитријевић, Перса Јовановић, Ранђел Ристић, Илија Јовановић, породица Драгољуба Митровића, сељаци из Габровца, Печењеваца, Суповца, Брестовца, Липовице, Доњег Матејевца, Буковице, Јошанице, Грајача…

Опело за жртве савезника

Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи:

„20. октобар 1943.“

На вест о англоамеричком разарању Ниша, које је уследило само неколико дана после московске конференције представника СССР-а, САД и Велике Британије, на којој се расправљало и о ситуацији у Југославији – у Београду су предузете све мере за проглашење узбуне. Железнички саобраћај је одмах обустављен. Са железничке станице склоњени су сви цивили, а чиновници Министарства саобраћаја послати су кућама.

Седам дана касније, 27. октобра у 11 часова, у Саборној цркви у Београду одржан је помен невиним нишким жртвама. Уз саслуживање великог броја београдских свештеника и хора Првог београдског певачког друштва чинодејствовао је епископ Валеријан, а говор посвећен жртвама првог „савезничког“ бомбардовања Србије одржао је Влада Милутиновић, протојереј београдске Вазнесенске цркве.

Тајна чувана пола века

Истог дана, у исто време, помен првим страдалницима англо-америчког бомбардовања, које, иначе, није имало никакве везе са било каквом копненом операцијом у овом делу Балкана, одржано је и у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије.

Месец дана касније, крајем новембра 1943. године, Тито је, на предлог својих сарадника из Словеније, у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији упутити депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну – ко је, у ствари тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји.

У овој депеши Тито своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им од речи до речи каже:

Депеша која открива: Тито је бомбардовао Србију

– Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.

Ова депеша разрешава све дилеме које су наши историчари и други Титови доушници деценијама измишљали да би „највећег сина наших народа и народности“ сачували од њега самога. А они су деценијама, многи то чине и данас, тврдили да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким бомбардовањем највећих градова Србије и Црне Горе, да они ту операцију ни случајно нису одобравали, да се Тито наводно љутио на Енглезе и Американце због ове чудовишне операције, чак да је код својих западних савезника протестовао што тако бездушно уништавају српске и црногорске градове, што безразложно убијају беспомоћно цивилно становништво… А сада је, као на длану, јасно да је све те терористичке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова реч била и прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, њихове жеље он је усаглашавао са својим жељама и сам је одлучивао кад ће оне, како и с колико авиона и бомби, бити реализоване.

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ.“

(Подвучено у оригиналу).

Капитулација пред Титом: друго бомбардовање Ниша

Ова депеша скида било какву примесу енигме са било ког потоњег бомбардовања било ког српског и црногорског града, али и са првог англо-америчког митраљирања Ниша. На основу механизма који је у њој изложен, најлогичније је претпоставити да Тито за то масакрирање Ниша није тражио никакво „покриће“ у жељама својих повереника у Србији, већ да је том приликком испуњавао само своје жеље.

Да је тај закључак тачан потврђује чињеница да ће се Енглези и Американци убрзо после слања ове Титове депеше поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Само једна бомба тешка 500 килограма срушила је и у прах и пепео претворила четири породичне куће у центру овог измученог града.

Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Седмог дана поред заједничке гробнице жртава од 20. октобра 1943. ископана је нова колективна гробница. У њу су 7. априла 1944. спуштена тела 11 Нишлија, а неколико десетина преосталих несрећника сахрањено је у породичне гробнице.

– Ја бих разумео бомбардовање Ниша – рекао је опраштајући се од својих суграђана окружни начелник Јован Барјактаревић – да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.

Прочитај текст до краја»

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!


Питања и одговори: Јован Јовановић – 22.09.2012.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Титов „комунизам“ је Србима, за историјски веома кратак период од 40-50 година, нанео толико зла и несреће, да је то просто незамисливо да се нешто тако може догодити у историјски тако малом периоду, али мора се признати да је томе кумовао један катастрофално трагичан корак незрелог србског краља Александра, трагичан и самоубилачки корак стварања краљевине Југосалвије 1918. године са својом пораженом „браћом“ из првог светског рата, Хрватима и Словенцима. Да није било тога, не би било ни зла Тито-комунизма, коме није био циљ никакав истински комунизам од самог почетка, већ уништење Срба као нације и распарчавање Југославије на штету Срба, на више мањих државица, трасирање пута ка том циљу, и само финале распада „кад дође прави час“…

Чим су дошли на власт, тито-комунисти су трасирали тај пут разбијања Срба и Србије унутар Југославије стварањем 2 аутономне покрајуне само у Србији, од 6 постојећих република, иако је једино имало смисла стварати аутономну покрајину унутар Републике Хрватске, у Србској Крајини, ради заштите Срба од усташа и хрвата којима је Југославија била само привремена творевина до прве прилике за толико жељено отцепљење, и стварање НДХ коју су започели злочинима у Јасеновцу, па после малог „прекида“ преласком на страну победника, посао су завршили 1990. када је дошао „тај прави час“.

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Да је у Југославији после доласка комуниста на власт била створена аутономна покрајина тамо где је једино било и потребно, у Хрватској, а не у Србији, распад Југославије на штету Срба био би немогућ! За то, што се то није десило, искључиво су криви срби комунисти који нису имали никакву националну србску самосветс, већ напротив, то су били анти-срби „југословени“, који су своје југословенство доказивали анти-србством. Тито их је пажљиво бирао, јер да није било њих да као прави вазали служе господару, Тито не би могао да каже ово о чему нам говори Јован Јоца Јовановић:

“… Знате шта је Тито изјавио Мештровићу. Имате у књизи… у књигама, ја то што причам имате у књигама. Биланчић, историчар загребачки је читао записнике политбироа, десет дана по уласку у Београд Тито је изјавио. ” Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори… И још нешто, сретне се Иваном Мештровићем, то имате у сећању сина Мештровића, имате о томе у Загребу књигу. Каже Тито, пошто је и Мештровић масон, па се срели масони. Каже:” Што се ви не вратите у Југославији”? Каже Мештровић: “Бојим се Срба“. Тито каже:Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек”!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: ” Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Е, то је то, сад се лакше схваћају Титове речи, прошле су тих 50 и кусур година (то је ово скорије и садашње време), а Срби излуђении не знају ни куд ће ни шта ће, нит ко су, ни шта су. Тито је уз послушне србо-комунисте, које је пажљиво одабирао када их је постављао на неким битним позицијама у властодржачкој послератној комунистичкој структури и хијерархији, спроводио план: „Слаба Србија, јака Југославија“. Те Титове „закрпе“ били су они водећи „заслужни борци“ из партизанско-ратничког периода, не они обични из борбених редова и нижих инстанци КПЈ (који нису ни слутили манипулацију врха КПЈ у односну на ОБЕЋАНИ ОЧЕКИВАНИ РАЈ, кад „ми дођемо на власт“), већ они на самом врху власти у КПЈ, те интелектуалне издајице свога србског народа који су са становишта свог антисрбског „југословенства“, послушно спроводили све мере ради уништења Србије, србског идентитета код Срба посебно, и Србије!! Тито је са њим СКОРО потпуно очистио Србију од виђенијих и утицајних Срба националиста, србских интелектуалаца који су били чврсто утемељени у националној самосвести! Неки су брутално без икаквог суђења побијени у чисткама од 1944. -1953. хиљаде и хиљаде њих. Неке је Титов антисрбски режим послао на Голом отоку, у затворе итд… а неки су срећом избегли то и побегли у иностранство, тако да је у Србији, у интелектуалној србској сфери, остао само колебљив и млак анационалан слој тзв. „Срба“: То су Срби који би продали веру за вечеру, за функцију на власти, фотељу: За положај директора у фирми, и рођеног брата би жртвовали, само да буду на власт…

Некад Било: Срђан Цветковић – Комунистички злочини у Србији!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Са сајта телевизије Републике Српске скинуо сам емисију: „Некад Било„: http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=21887 , коју води и уређује господин Синиша Михаиловић, у којој је гост био историчар Срђан Цветковић, историчар и писац књиге „Између српа и чекића“ која говори о комунистичким злочинима, тортурама и репресалијама у Србији. Обрађен је детаљно период до 1953. године.

И кад је Тито очистио до 1953 земљу и Србију од „реметилачких“ национално и културно освешћених Срба, онда је ланце репресије могао да олабави, да тзв. „критику“ режима сведе у оквире „дозвољеног“ и ефемерног, без суштинског плурализма супротстављених мишљења и идеја, где би неко могао да постави питање комунистичких злочина. Наравно, у то време то би било лудило, јер би те у томм случају „прогутао мрак“, без да неко и сазна неки податак о теби. Дакако, сво ово планско погубљење „реметилачких“ Срба одрађено је у строгој тајности, односно далеко од очију јавности, 95% обичног србског света није ни слутио шта се испод тепиха „веееллииких идеја“ комунизма и југословенства одвија. Тај монструозни програм за уништења срба зацртан још у Дрездену 1928. године, на IV конгресу КПЈ»! Прочитајте добро тај чланак Ратка Дмитровића о томе. О овоме ти тзв. „морални срби комунисти-чистунци“, одрасли и васпитавани у СФРЈ, кукавички и подло ћуте, а својим јавним наступима се представљају да им је наводно „једино истина на првом месту“!! А зашто то тврдим? Зато што ништа не пишу о томе, немамо на јавној сцени никакву њихову писану студију о томе, књигу, а СФРЈ је управо срушена по том плану КПЈ из Дрездена 1928 године. Хајде да кажемо да за овај документ из Дрездена за разбијање Југославије нису знали за време СФРЈ, па и коју годину касније, али овај брижљиво скриван и прећуткиван документ, доступан је за истарживање.

Истовремено, народ се хипнотички „дрогирао“ и пропагандно „дресирао“ историјским „истинама“, „злочиима“ и митовима, а тај мит, тај лажни мит је био да су комунисти „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Али „пасја гробља“ говоре нешто друго! На основу те наметнуте „васпитне доминације“, тог јавног дисакурса у СФРЈ, заснована је и репресија на интелектуалној основи, репресија над србском самосвешћу, у циљу брисања националног идентитета код Срба, да се код срба усади кривица и комплекс што су Срби.

Титиов антисрбски режим, верне слуге имао је у србима комунистима на високом положају комунистичке тито-власти. Били су потпуно анационални и антисрбски настројени, радећи тако на штету србске нације, док су комунисти осталих народа, Хрвата и Словенаца, и те како били национално освешћени, и под параваном лажног и глумљеног југословенства, припремали су терен за отцепљење својих народа и прављења својих независних држава, баш онако како је зацртано било у Дрездену 1928. на 4 конгресу КПЈ.

Да је то тачно о томе има подетака и на сајту Комунистичке Партије  –  Јосипа Јошке Броза, истина онако стидљиво написано, са мало података, ево како:
http://www.kp.rs/

Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Уосталом на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе, тј. ових садашњих држава, које се налазе у суседсву Србије а које су биле у саставу Краљевине Југославије.“

Да ја нисам априори против срба комуниста, треба одмах рећи да су Срби имали у својим редовима најобразованије комунисте који су били национално освешћени, који ни по којој цени не би зарад „вееллииких идеја“ радили против интереса србске нације! Такав високо образовани комуниста био је Сима Марковић, ево шта о њему прича Ратко Дмитровић, баш у периоду када се одржавао тај IV конкрес КПЈ у Дрездену:

„Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи.

Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова“.

А шта раде ови садашњи србо-комунисти, иако је овај документ доступан за истраживање?

Они кукавички ћуте о овоме, да је разбијање Југославије одрађено по програму КПЈ, да је идеја комунизма која има циљ да усрећи све људе и народе света, злоупотребљена у циљу разбијања Срба и борбе против њих!!
Зар Срби нису део тог вашег човечанства Србо-комунисти који упорно ћутите о овоме…!
Зар су заслужили то ти „проклети Срби националисти!“ који су поднели главни терет у првом светском рату за то ваше човечанство!

Преко милион и 200 хиљада побијених Срба!!

Уместо да се оперете од ове злоупотребе идеје комунизма од стране КПЈ својом писаном јавном речју, ви и даље пропагирате идеју:

„Само комунизам може спасити свет“!

Кој свет!
Свет без Срба!

И ко да вам од Срба верује у ту: „срећну комунистичку будућност“, коју наново и наново стално пропагирате, кад ћутите о томе да је иза паравана „срећне будућности за све народе“, спровођен план за уништење Срба као нације и народа!

Како ћете да придобијете Србе за то…!
Има ли неких „нових гаранција“ да се поново „неће скренути са пута“ на штету Срба, а на добробит „осталог човечанства“!!

А сада бих обратио пажњу на економски аспект у бившој СФРЈ, о томе је писао наш:

Ненад Д. Поповић

nenad

Као што је Јоца у горњем видео прилогу рекао, у књизи „Yugoslavia: The New Class in Crisis (1968)“c (Југославија: Нова класа у кризи) коју је написао часни патриота и изузетан економско-финансијски стручњак – Ненад Д. Поповић, налази се веома битан податак, да је Титов „оригинални социјализам“ финансирао нико други до амерички капитализам, односно, да је с почетком 60-их година прошлог века па надаље, САД тајно, бесповратно и сукцесивно са 120 милијарди долара финансирала Тита и наше „велике социјалистиче изградње и победе“ … нашу „снажну економију“ у бившој СФРЈ, што је чиста фарса и обмана, јер је крајем 50-их година СФРЈ била банкротирала, та наша чувена „снажна социјалистичка економија“.

Све то пише и још много тога у књизи врсног финансијског стручњака и србског патриоте, Ненада Д. Поповића. Он је крајем 50-их година прошлог века био опуномоћен министар у министарству унутрашеих послова Југославије, био је и лични секретар Светозара Вукмановића Темпа. На крају крајева, морао је да емигрира и побегне у САД да се на време склони од тоталитарног Титовог режима који је био усмерен искључиво да уништи Србе као нацију!

Ступио сам у контакт са Синишом Михаиловићем који води и уређује емисију „Некад Било“ и рекоа му за Јована Јоцу Јовановића, као и за ову Поповићеву књигу, дао сам му контакт за Јоцу, а Синиша рече да ће после летње паузе позвати на јесен Јована да гостује у његовој емисији, а ко зна, можда се изнађе могућност да се преведе на србски језик Поповићева књига. Радовало би ме да се то деси.

О америчким бесповратним кредитима Титовом режиму да би га одржала на власт, говори и Перо Симић у овом прилогу: „П.Симић:Тито је био координатор тима за ликвидацију шпанских добровољаца у шпанском грађанском рату!„, но он помиње 102 милијарде долара.

Да је са становишта и економске науке СФРЈ била погрешно уређена, са неминовним крахом, говори и ова научна студија:

Економски модел социјалистичке Југославије – Сага о аутодеструкцији

Ову научну студију заједнички су написали професор економије на филозофском факултету у Београду, др Миодраг Зец, и ванредни професор економије, такође на филозофском факултету у Београду, др Огњен Радоњић.

Цитат:

„АПСТРАКТ У раду се анализирају узроци урушавања привреде социјалистичке Југославије. У срцу проблема се налази неспособност југословенске привреде да генерише акумулацију којом би се финансирао одрживи привредни раст и развој. У недостатку јасних својинских односа, југословенска привреда је у читавом послератном периоду генерисала системске дефиците који падају на плећа будућих генерација. Након пола века прерасподеле, а не креирања нове вредности дошло је до нарастања политичких и социјалних тензија на федералном и међурепубличком нивоу које су на крају довеле до дезинтегрисања државе. Нажалост, у камуфлираном облику ”антикомунистичког комунизма” ова парадигма је жила куцавица српског друштва данас. Уколико српско друштво не изгради нови вредносни систем који почива на новој политичкој и социјалној филозофији доживеће темељну девастацију са несагледивим
штетним последицама.“

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!


Извор: Васељенска ТВ

Прича о човеку који је спасао Павелића и хиљаде усташких злочинаца, а умро је у Сарајеву као угледан грађанин

Ратко Дмитровић (Фото: www.bigradiobl.com)

Ратко Дмитровић (Фото: http://www.bigradiobl.com)

Трст је деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они којима је то био посао, није наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку јавност, политичке и обавештајне структуре посебно.

На узвишење изнад града, место где је давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано се пењао црни „мерцедес“, југословенске регистрације, са двојицом путника. Паркирали су испред хотела, ушли унутра и у ресторану, смештеном близу рецепције, наручили две кафе. Десетак минута касније на рецепцији се појавио човек са великим кофером и једном кожном торбом.

Регулисао је формалности на рецепцији и пришао оној двојици који су се у међувремену подигли да га дочекају. „Па, господине Златко, ја сам спреман“, казао је човек са кофером. „Професоре, и ми смо спремни“, одговорио је средњовечни мушкарац и показао руком према вратима.Границу су прешли код Козине и тек када се у ретровизору изгубио гранични прелаз, Златко је одахнуо.

Вишегодишњи оперативни посао изузетне осетљивости био је окончан. Аутомобил се кретао према Београду. Сутрадан је светска јавност била у некој врсти шока, агенције су јављале да се југословенским властима предао један од најпознатијих људи са списка ратних злочинаца нове Југославије; професор, доктор, монсињор, Крунослав Драгановић. Ватикан упадљиво ћути, америчка обавештајна служба повлачи тројицу својих кључних људи са Балкана и једног из Италије, на хитне консултације у немачку централу. Хрватска усташка емиграција је констернирана и у општој пометњи. Нико нема одговор на бројна питања. Како; зашто; шта то може да значи; шта ће Драгановић да каже; да ли се предао или су га Титови обавештајци киднаповали?

Више од маште

То је, уосталом, Драгановић? Један од одговора могао би да гласи – човек са животном биографијом изнад маште најбољих филмских сценариста. Рођен 1903. године у Брчком, потиче из села Матићи код Орашја, Драгановић се још као дечак опредељује за позив свећеника. Школовао се у Травнику, Сарајеву и Бечу. У Сарајеву је завршио филозофију и теологију, у том граду је заређен за свештено лице Католичке цркве и одатле га надбискуп Иван Шарић шаље у Рим, на постдипломске студије, где докторира 1935. године.

У сутон Другог светског рата, 1940. године, Драгановић добија позив да предаје на загребачком Католичком богословном факултету. Следеће две године Драгановићевог живота недовољно су истражене, у архивама стоји само да их је провео у Загребу, али оно што ће уследити искључује могућност да је млади Драгановић био тек обични предавач на Богословији. Мање је познато да је после слома Југословенске војске и формирања Независне Државе Хрватске, нова усташка власт (без одобрења Алојзија Степинца то се није могло) послала у Београд младог Крунослава Драгановића да окупља и организује Хрвате, официре Краљевске војске, и пребацује их у Загреб.

Тај посао Драгановић је обавио успешно, као и многе друге којих ће се прихватати тада и касније, па га 1943. године Главни стан Независне Државе Хрватске шаље на место саветника у представништво НДХ у Ватикану. Касније ће се испоставити да је он тамо био апсолутно централна фигура. Саветник најмање.

У усташким архивама остало је записано да је Драгановић у Ватикан упућен по препоруци Степинца, врха Католичке цркве, што је неким савременим тумачима тог дела хрватске историје било довољно да закључе да је Степинац већ тада био свестан да ће Хитлер изгубити рат, са њим и Павелић, да НДХ нема перспективу у времену које долази, па се ваља припремати за ново време и нове околности, спасавати што се спасти може. Та теорија каже да је Драгановић добио упутства да за време боравка у Италији успостави контакт са „другом страном“, пре свега Енглезима, и позиционира се као њихов човек.

За време које ће доћи. Ова прича, у проширеном оквиру, каже да је иза овог плана стајала једна група усташких генерала, подржана од Павелићевих министара Лорковића и Вокића, свесних да је рат изгубљен. Они су, преко Степинца и утицајних католичких кругова у Европи, тражили могућност поузданог контакта са савезницима, а Драгановић им се учинио веома погодним за ту врсту посла. Лорковић и Вокић били су за сарадњу са Енглезима, прелазак НДХ на страну савезника и отпочињање борбе против Немаца, што је Павелић одбацио као опаку антихрватску заверу, затворио обојицу и побио их пред сам крај рата.

По ономе што је уследило у тим месецима по окончању Другог светског рата, могло би се закључити да је Драгановић у Ватикану заиста вредно радио, готово даноноћно, на неколико разбоја. Контакт са Енглезима је успоставио, делимично радио и за њих, помало и за Американце, а највише за Хрвате. Разбијена усташка војска бежи из Хрватске, доживљава потпуни слом код Блајбурга, а кључни људи НДХ, војно и политичко крило, чине све да се докопају савезника.

Веровали су да ће представници „демократског света“ имати разумевања за њихова убеђења, циљеве и методе. Неки доспевају до Енглеза, али их ови испоручују Титовим генералима и пуковницима који су тих дана завршних операција боравили у Словенији. Анте Павелић успева да се докопа Аустрије и Италије, успоставља везу са Крунославом Драгановићем, и ту почиње најзанимљивији и најдраматичнији део животне приче монсињора родом из Матића код Орашја. Крунослав Драгановић организује мрежу за спасавање усташких ратних злочинаца, активира делове Католичке цркве у Аустрији и Италији, све уз апсолутну логистичку и материјалну помоћ великодостојника Ватикана, блиских папи. Операција се води из Завода Светог Јеронима, смештеног у Риму, на адреси: Виа Томацелли 132. То је место где су усташки емигранти имали седиште пре Другог светског рата, где су припремали све акције против Краљевине Југославије, укључујући атентат на краља Александра.

Велика игра никад разјашњена

У великој игри обавештајних структура више држава, игри која никада неће бити разјашњена до краја, промењена је већ донета одлука Американаца и Британаца да Павелића ухапсе и изруче Југославији. Операција са тим циљем је заустављена уз оцену да се Павелић налази под заштитом Ватикана, смештен је у један самостан Католичке цркве, и да би његовим хапшењем и изручењем Београду, Ватикану био нанет велики ударац. То Крунославу Драгановићу потпуно отвора могућност да крене са операцијом касније названом „Пацовски канали“, у ствари спасавањем усташких и делом нацистичких ратних злочинаца, њиховим пребацивањем у Јужну Америку.

Драгановић у касну јесен 1947. године убацује у Ђенови Анту Павелића на италијански путнички брод „Сестриере“, са документима на име Пабло Араниос, рођен у Мађарској, по занимању инжењер, са пасошем Међународног црвеног крста. На тај и сличне начине Драгановић је у Јужну Америку, према изворима западних обавештајних служби, успео да пребаци више од двадесет хиљада усташких и немачких ратних злочинаца. Међу њима и Клауса Барбија, „крвника из Лиона“, који је у Јужну Америку доспео као Клаус Алтман.

Било је лето 1983. године. Врео јунски дан притискао је Сарајево. На Барама, централном градском гробљу, неколико људи испраћало је на вечни починак човека чији ће живот тек касније, кад темељи Југославије почну да пуцају и растачу се, доћи у жижу интересовања историчара, новинара, публициста. Обред је трајао кратко; без говора, са неколико молитви тројице окупљених фратара и ћутањем исто толико људи у тамним оделима. Када су радници погребног предузећа завршили свој посао на заглавље гроба пободен је крст на којем је писало: Крунослав Драгановић 1903-1983.

Од тада је прошло тридесет година, а она питања, рођена у дану Драгановићевог појављивања у Београду, 1967. године, и даље траже одговор. Какав је то пакт направио Крунослав Драгановић – лични пријатељ и спасилац Анте Павелића, ратни злочинац чије је изручење Југославија од Италије тражила још 1947. године – са комунистичким режимом у Београду? Шта им је дао тако крупно да би заузврат добио слободан живот у Сарајеву (месту студирања), спокојну старост и часну смрт? Или је Београд на тај начин нешто враћао Ватикану? Одговор се и данас налази у Београду. У једној од архива и у главама неколико стараца који, плашим се, никада неће проговорити.

*****************

Друже Тито, ја као твој верни пионир ништа не разумем. Лепо си нас учио „братству и јединству“, ту сам лекцију научио, па чим ми Срби почнемо „да кукамо“ о Јасеновцу, да се не би увредила наша „браћа“ Хрвати (а, добро, и ти си Хрват, ваљда, тако кажу…), ја одмах попут србских анационалних комуниста, почнем да причам „да су и четници чинили злочине према Хрватима!!“. Додуше, не у толико огромном броју као што су хрвати таманили Србе, и не организовано, по државотворном плану, али „братски“ је да се спомену и четници, клање је клање, зар не? Али, кад већ „частиш“ хрватско-усташке злочинце „мирним животом“ у СФРЈ, зашто то исто чашћавање ниси применио и код неког „доказаног четничког злочинца“ који је побего из Југе?

Ред је, ако ћемо о „братству и јединству“, јер анационални србски комунисти којима је нација „човечанство“, а срби им онда дођу „национална мањина“, могли би да се увреде, па да помисле да ниси доследно следио пут који си зацртао, пут „братства и јединства“?

Уместо да будеш веран „братству и јединству“, ти још више провоцираш анационалне србске комунисте, па доказаног нацисту и злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, частиш и награђујеш 1977. највећим југословенским ордењем?!!

Ах да.. „четници су наши главни и примарни непријатељи“, док су усташе и нацисти секундарни.

Е… Србски анацинални комунисти, знамо ми Срби да је за вас тзв. „Србе“, национална свестнижи облик друштвене свести„, али ради интелектуалне части и морала, зашто не дате прави суд о Титу, неки ваш писани траг? Ајде да разумемо да је овај Драгановић „ситан“ злочинац, али ако неко награђује „угледног“ и „уваженог“ нацистичког злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, највећим државним ордењем „наше вооољљееене Југосалвије“, а претходно га тај исти „вољени Тито“ проглашава ратним злочинцем у име свих нас, па ваљда је и он; Тито – злочинац?

Слика је преузета из књиге Пере Симића: "Тито феномен 20 века". Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Слика је преузета из књиге Пере Симића: „Тито феномен 20 века„. Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Зар вам је идеја комунизма и југословенства толико обузела емоције и ослабила морал, етику, интелектуално поштење и част, па немате снаге да се суочите са истином и поред толико чињеница?

Ако је тако, дођите у мој Бор, у оближну Брестовачку бању са прегрш извора лековите воде. Имамо овде воду за живце, за очи, па можда прогледате, можда вам се отворе очи за истину, а уз пут можете да посетите и конак Кнеза Милоша, па летњи дворац Краља Александра, да се мало одморите, разонодите и освестите, па се тако спремите за суочење са истином?

Аууу… извињавам, ја заборавио да ви мрзите краљеви, цареви и кнезови. Добро, онда само умивајте очи сас воду за очи, и пијте воду за живци… то је то, тотална терпија…!

Добро, што се тиче србских комуниста, мора се рећи да нису сви анационални и анти-србски настројени, али то је веома ретка појава код Срба који су задојени комунизмом, толико мала, да такве комунисте можемо на прсте једне руке набројати, у односу на бројни национални корпус. Не обраћам се њима. Њих је Тито на време „почистио“ да би верно служећи коминтерни и Стаљину, био доведен на власт једне Коминтернине анти-Србске НВО која се звала КПЈ (Комунистичка Партија Југославије) и која је зацртала на свом IV конгресу 1928. године у Дрезрдену, да се Краљевина Југославија треба разбити у 8 независних држава, јер је србски народ хегемонистички и реметилачки фактор, непријатељ осталим балканским „народима и народностима“!

Књига Пере Симића: „Тито феномен 20 века“ (четврто, најновије издање) Књигу можете наручити и преко мејла истраживача и публицисте, Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Tito-Pero Simic

Ускоро ћу затворити блог за писање на дуже стазе, али ћу за неки дан да напишем један текст, јер и поред великог премора радом на блогу, компјутеру, нешто ме гони да пре те паузе „намирим душу“, да се одужим нашим србским прецима који су пролили крв за Србију и Србство, за Србску Нацију, за Србски Род, за Отаџбину Србију! За Србе!
А уједно, то је била и борба за то „човечанство„, јер величанствена победа Срба у I светском рату била је уједно и борба за човечанство; – симултано, и практично и симболично!! Многи су се овајдили на тој милионској србској крви, и „пријатељи-савезници“ и непријатељи, и наша „браћа“, цела Еврпа!

Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!

Али, то не виде србски анационални комунисти, а умеју да ти кажу, кад неки србин покрене неке комунистичке злочине и неправде Титовог режима и комуниста према Србима и Србији у СФРЈ, и II светском рату, онако пежоративно и прекорно: „Ти си националиста!!“ У, преводу: „човек ниже свести“, јер баштини националну идеју, не и идеју „човечанства“, апстрактност, апстракцију. А када се други народи диче и поносе својим националним идентитетом, анациоални срби комунисти њих виде као „продуженом руком човечанства“, јер представљају „другост“, јер нису Срби, тзв. „њихов народ“ са „нижом друштвеном свешћу“.

Будући да је Југославија потрошена србском крвљу на паганистичком колцу југословенства, остало им је „човечанство“, сад једина „нација“ коју имају Срби анационални комунисти, и са којом се идентификују -90%, то је само њихова специјалност. Ту „аномалију“ од многобројних народа имају у својој нацији само Срби, јер кад су „савезници“ 1944. – 1945. бомбардовали само градове у Србији, Словенци и Хвати у својим редовима имали су комунисте који су одбили да се бомбардују и градови у НДХ и Словенији ради „истеривања немаца“, јер им је на првом месту била нација, па онда комунизам, југословенство! То можете прочитати у овом и овом чланку, у депешама где се види да су Хрватски комуниста Бакарић, као и Тито, и Словеначки Кардељ, одбили да се одобри бомбардовање градова у НДХ (Загреб) и Словенији (Љубљана), али не и за Србију антисрбски комуниста Коча Поповић, који је одређивао циљеве за бомбардовање градова У Србији. Јер, требало је „преваспитати“ Србе у Србији који нису прихватили комунизам, и комунисте, требало их је казнити, „променити им свест“ и „припремити терен“ за освајање власти након „наше-победе“, уз „малу“ помоћ 414.000 војника Стаљинове Црвене Армије.

Пре тог мог будућег текста, погледајте у слици и речи из Симићеве књиге документоване матерјале о сарадњи Тита и КПЈ са нацистима 1943!! ( странице су усликане преко мобилног, јер немам скенер, али све је читљиво)

Слика-1Слика-2Слика-3Слика-4Слика-5Слика-7Слика-6

Да је све ово тачно, потврдио је и један комуниста, Бранко Китановић, редак пример интелектуалног поштења и части код србских комуниста, рекао је:

„Потписам је, и то је грешка била.“

Тај дијалог можете видети у изузетно толерантној полемици између Шешеља и тројице комуниста. По мени, ова полемика се догодила у периоду одмах иза НАТО бомбардовања 1999. па до периода пред изборе 2000. године. У овој полемици се види да се изузетно толерантном полемиком могу „сукобити“ потпуно различита гледишта и погледи на свет, није било ни једне увреде, ружне речи, или псовки „зараћених страна“, попут данашљих пит-бул полемика на нож, где се противници готово „кољу“ и „уједају“ речима.

Шешељ против комуниста

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Није то била „грешка“ Тита и ужег круга КПЈ, али добро, Бранко Китановић је као комуниста ипак смогао снаге да потврди истину, истина благо, не правим речима, али разуме се, није ни њему лако, јер сви ми који смо живели у СФРЈ били под дејством стравичне лажне пропаганде, били смо под пресијом тоталитарног измишљеног мита, веровали смо у њега, у мит да су комунисти „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“, нема средине, а то још детаљније говри овај видео прилог којег сам поставио на свом Ју Тјуб профилу, биће још речи о њему ма мом блогу.

Наравно, као што каже и Перо Симић, обични комунисти нижег ранга, као и многи партизани обични борци, нису ни слутили какву прљаву игру играју Тито и његов најповерљивији узак круг сарадника, да су спремни на све, чак и да сарађују са нацистима и фашистима у борби против западних савезника и четника, да би дошли на власт, јер се Тито плашио да ако се савезници искрцају на Јадран, можда би Дража Михаиловић могао да буде „фаворит број 1“ за власт.

Објављено у Наша историја, Распад Југославије. Ознаке: , , , , , , , , , , , , . Comments Off on Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!

Тодор Вулић: Историја нам се у тачном временском циклусу понавља


За разлику од класичних историчара који историју третирају као мање-више хаотичан след случајних догађаја, господин Тодор Вулић је у својим истраживањима доказао да то нипошто није тако. Он у својим књигама тврди да је историја објективно нужан и закономеран процес, који се одвија по одређеним временским ритмовима. Утврдио је, проверавајући нашу историју, да постоје више ритмова по којима се разна збивања понављају, али, ти ритмови се изводе из једног математичког образца, затим, они се међусобно допуњавају и комплементарни су и тако заједно чине мрежу тих историјских збивања, и затим каже:

„Значи, ако имамо неку историјску годину, она по једној ритмици наслеђује једно збивањеа из тамо неке претходне године, друго збивање по другој ритмици из неке друге године, и онда сва та збивања се стичу по тим временским ритмовима, градећи сад тај један мозаик догађаја за актуелну неку годину, која може да буде и 2008. год“.

Др Тодор Вулић: Историја нам се у тачном временском периоду понавља

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

На нивоу биографија господин Вулић обрађује временски ритам од 69 година у случају краља Милана Обреновића и краља Петра II Карађорђевића:

„Марија Катарџи, мајка краља Милана рођена је 1831. год., 69 година после ње рођена је Марија Хоенцолерн, мајка краља Петра II. Милан Обреновић је рођен 1854. год., Петар II Карађорђевић 1923. године, 69 година после њега. Милан је проглашен за кнеза и преузима кнежевска овлашћења 1972. год. Петар II Карађорђевић 1941. после оног војног пуча преузима кнежевска овлашћења, 69 година после Милана. Милан се жени са Наталијом Кешко, значи краљицом Наталијом 1875. год. Петар се жени са Александром Гликсбург 1944. године, 69 годиина после њега. Милан и Наталија добијају 1876. сина Александра, који је убијен заједно са Драгом Машин, а Петар и Александра добијају сина Александра 1945. године, 69 година после оног Александра, то је овај актуелни престолонаследник, сада. Милан је 1876. године лишен краљевске титуле. Петрар II Карађорђевић 69 година после њега је 1945. год. лишен краљевске титуле победом револуције. Милан умире 1901. год. у 47 години живота у иностранству, напуштен од свих у хотелској соби. То се исто дешава и Петру II Карађорђевићу, који 69 година после њега, у 47 години у иностранству, сам напуштен од свих умире.“

Затим, господин Вулић говори о временском ритму од 39 година по којем су Немањићи умирали и долазили на власт, то је невероватан и шокантан број понављања. Мене је све ово заинтригрирало, па сам онако офрље без икаквог проучавања везе и повезаности личности, а узимајући у обзир временски ритам од 69 година, открио циклус од 69 година и у случају атентата на краља Александра I Карађорђевића и Зорана Ђинђића. Краљ Александар је убијен у аутомобилу 1934. год. А Зоран Ђинђић је убијен 69 година касније – 2003., када је изашо из аутомобила.

Убрзо ћу на сајту објавити Тодоров текст: „Ханибал анте портас (или Трећи светски рат је пред вратима)“ којег је господин Тодор написао још јануара 2009., а у коме се тачно по одређеном временском циклусу предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014. што знамо да се тако и догодило, у том временском распону, јер дестабилизација Крима од стране запада и пре свега САД, управо је удар на Русију, жртвовањем Украјине, брига је њих за украјинце и њихове животе, они су само „топовско месо“ за напад на Русију. Али пре тога, да би се схавтио временски и смислени ток догађаја, објавићу 2 Тодорова текста који претходе тим догађајима у историјском смислу, па тек онда тај текст који је повезан са познатим догађајима око Крима, а то су текстови: „Француска револуција, Прва република и Наполеон Бонапарта – Немачка револуција, Вајмарска република и Адолф Хитлер“ и „Америчко – француско огледало„.

Немачки научник Александер Корб негира геноцид над Србима у НДХ!


Извор Двери
Пише: Владимир Умељић

Владимир Умељић: На делу је промена у немачкој историјској науци: у НДХ, по новим „истраживањима“ није извршен геноцид над Србима!

Александер Корб - типичан "научни" представник запада који негује култ лажи и обмана према словенским православним народима (Срби, Руси и остали....), у свим битним делатностима које се тичу политичке сфере, сфере званичног дискурса, нарочито званичне "историје", итд...

Александер Корб – типичан „научни“ представник запада који негује култ лажи и обмана према словенским православним народима (Срби, Руси и остали….), у свим битним делатностима које се тичу политичке сфере, сфере званичног дискурса, нарочито званичне „историје“, итд…

Немачки историчар Александер Корб на Хумболтовом Универзитету у Берлину с највишом оценом summa cum laude одбранио је докторску тезу из области историјских наука под насловом „У сенци светског рата. Масoвно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима“. Његове радикално нове тезе гласе:

  1.   у тадашњој хрватској држави 1941–1945. „није се догодио геноцид над Србима“;
  2.  клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу“ при масoвном насиљу над Србима у хрватској држави 1941–1945, тако да је и насилно покатоличавање Срба имало „искључиво секуларни карактер“.

Корб, дакле, улази у радикалну колизију с огромном већином свих досадашњих научних радова и њихових закључака.

Ова анализа поставља Корбове тезе на проверу с три тачке гледишта: а) научно-историјске, б) језичко-филозофске (теорија дефиниционизма), и в) политиколошке.

Научно-историјски гледано, Корб бира једностран, селективни приступ овој проблематици и већ на почетку драстично редукује тј. искључује енормни део примарних историјских извора и научне литературе. Томе припадају сви српски извори, закључно са сведочанствима преживелих српских жртава, с образложењем да су иста или „српско-националистичка“ или „српско-комунистичка“, све изворе сведока-очевидаца из редова тадашњих окупатора – немачких нациста и италијанских фашиста – с образложењем, да су исти „српско-националистички“ или „српско-комунистички“ манипулисани, као и све примарне историјске изворе и научну литературу, који сведоче о улози хрватског католичког клира и Ватикана, јер су „антиклерикални“.

Језичко-филозофски, Корбов доказни поступак недвосмислено припада принципу „узурпација власти над дефиницијама и психагогијама“, који теорија дефиниционизма препознаје као покушај интересног редефинисања, виртуализовања стварности и психагошког етаблирања те нове „стварне стварности“ у свести циљне групе путем њене интернализације. Корбов рад је тиме пре релативистички језичко-филозофски трактат у научно-историјским хаљинама, него научна историјска студија.

Политиколошки се може констатовати, да је и његовим неспорним трудом промена парадигме у немачким друштвеним и хуманистичким наукама достигла нови квалитет, сасвим други ниво самовољне и виртуелне рефлексије стварности.

Анализу Владимира Умељића, која је првобитно објављена у Зборнику Матице српске за друштвене науке бр. 141 прочитајте преко доњег линка:

Владимир Умељић: Промена парадигме у Немачкој историјској науци: У хрватској држави 1941–1945. није
извршен геноцид над србима?

Скини студију

Драган Симовић: О ратницима и духовницима


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Сврха сваке духовности, сваке посвећености па и сваке религиозности јесте уздизање и узрастање до Божанске Свести, до Божанске Свесности, до Божанске СамоСвесности.
Божанску Свест можете звати и Космичком Свешћу, ако вам је тако воља, ако је то вашем унутарњем бићу ближе и јасније.
Песнички речено, сврха је свега онога што умно, словесно и освешћено чинимо, да се уздигнемо понад ове жабокречине, понад ове мочваре, понад ове каљуге неосвешћеног и бесловесног живота и живљења којим владају моћне узрочно-последичне силе, које нас вазда вуку надоле у безнађе и бесмисао, у таму и ништавило.

02

У овоме се свету, на Земљи, води непрестани рат – рат за Живот са Сврхом и Смислом.
За овај наш живот, за овај наш животни ток, будност је битна.
Нисам рекао да је будност важна, већ управо тако – битна!
Зато што је битност понад важности; битност је највиши ступањ важности.

Бити будан, значи: бити повезан са Свешћу, бити Биће Свести.
Надаље, бити будан, значи: бити одговоран.
Одговоран пред Створитељем који је у нама, у нашем најдубљем унутарњем бићу,
бити одговоран пред Духом Стварања,
бити одговоран пред Божанском Свешћу.

03

Побеђен је само онај непријатељ којега смо победили у Пољу Свести.
Ако то знамо, онда нам је јасно зашто су се све србске победе на ратничком пољу,
после кратког времена, преобраћале у србске поразе.
Зато што Срби већ вековима ниједног свог непријатеља нису победили у Пољу Свести.

Сваки онај непријатељ којега не победимо у Пољу Свести, лукаво се прикраде и (заобилазним и невидљивим путем) ушуња, потуљено увуче, у наше унутарње биће – свеједно да ли у Биће Личности, или, пак, у Биће Народа.
Узалудне су све наше победе на војничком и ратничком пољу, ако своје душмане нисмо победили тамо где се једино и побеђују – у Пољу Свести.
Штавише, дешава се да непријатељ којега смо победили само на војничком пољу, после неког времена, гле,
бива још јачи и жешћи!

04

Зашто Срби ниједног свог непријатеља, у последњих десетак векова, нису победили у Пољу Свести?
Зато што је србски народ давно остао без словесног духовног племства, без онога што се зове културна елита.

За опстанак Рода и Народа битне су две касте – каста ратника и каста духовника.
Народ без тих двеју суштих каста и није више Словестан Народ, већ најобичније крдо за кланицу.

Ми смо све време у последњих десетак векова имали из самог Бића Народа самониклу и самобитну касту ратника, али, нажалост, никада нисмо имали самосвојну и самобитну касту духовника.

05

Хајде, сада, у овоме трену, да песнички и сликовито разјаснимо како су се све србске победе после кратког времена преобраћале у србске поразе.
Да би непријатељ био истински поражен за сва времена, онда морају усаглашено и усаображено (усаглашено и усаображено са Галактичким Језгром) да дејствују обе касте – каста ратника и каста духовника.

Каста ратника побеђује непријатеља на војничком пољу, што је нижи ступањ победе, а потом каста духовника тај исти рат наставља, али на једном вишем ступњу, и тако у Пољу Свести коначно (коначно!) побеђује непријатеља.
Тек тада је (и само тада!) непријатељ побеђен за сва времена.

06

Срби, данас, у овоме часу вечности, немају више ни касту ратника ни касту духовника.
То је истина, сушта истина, коју морамо да освестимо.
Колико могу, и шта могу, Срби да учине без тих двеју суштих каста – када знамо да управо те две касте и држе Биће Народа – видећемо!

%d bloggers like this: