Верујем да није касно да дођем до истине, а даћу све од себе да то сазнам, да сазнам тајну ко ми је отац, и да ли имам брата близанца, или сестру близнакињу, а писање о томе на мом сајту може то само да убрза, интернет даје ту шансу.
Можда сам још раније требао да искористим повољност што имам свој блог (сајт) па да пишем о овоме, али добро, дошло је и то на ред, а ради се о томе да сам ја ванбрачно дете мајке Јовановић Стојанке (рођена 1937. – умрла 2013.). Мајка ми се родила у селу Ново Корито, а ту негде 1949. године са родитељима је прешла да живи у Бору, јер је мој деда, Божин Јовановић, добио посао да ради као рудар. Мајка ми никада није рекла ко ми је отац, крила је то упорно, и ту тајну је однела у гроб. Имали смо безброј разговора о томе, највише у мом младеначком добу, али ниша. Такође, неколико пута сам питао и разне рођаке по мајчиној линији да ми октрију тајну ко ми је оатац, надајући се да ће кад-тад да ми то кажу, да то ипак неко мора да зна, али нико „није знао ништа“ што се тиче то рођачке линије. Мало је то чудно, али тако су причали…
Оно што сигурно знам је да сам по рођењу имао 1кг. и 800 грама, дакле био сам недоношче, то ми је мајка неколико пута рекла током живота кроз разне разговоре. Исто тако знам да сам зачет у Панчеву, док је моја мајка била на стено-дактилографском курсу, и чим га је завршила запослила се те 1958. године у Институту за бакар Бор као дактилограф. У институту је стекла и пензију. Иначе, ја сам се родио 13.12.1958. у Зајечарском породилишту, а не у Борском, будући да је моја мајка живела у Бору са својим родитељима, са мајком и оцем.
Да кренемо на те, барем за мене, мистичне појединости, јер мени је „кум“ био Зајечарски МУП који ми је 3 месеца након рођења (13.март.1959.) дао име – Небојша. Тада се у СФРЈ МУП називао: „Отсек за унутрашње послове НОО-е„. Ово „НОО“ је вероватно Народно Ослободилачки Одбор, а то је данашњи МУП.
Ево мог извода из матичне књиге рођених где ове податке о мојим кумовима можете видети…
Извод из матичне књиге рођених
Кликни на криказ да га видиш увеличано
Погледајмо најбитније детаље из извода.
Означен детаљ црвеном стрелицом и бројем 1 је следеће:
(1) – Накнадни упис и прибелешке
Дете је добило име Небојша. Накнадни упис рођеног имена извршен на основу решења Отсека за унутрашње послове НОО-е Зајечар 095 р. 03-1924/59 од 13. марта 1959. год. Зајечар
Издато дана 28 марта 1959 г.
Матичар, Борислав Живковић
Означен детаљ црвеном стрелицом и бројем 1 је следеће:
(2) – Примедбе и исправке грешака:
Уписано на основу писмене пријаве опште болнице у Зајечару бр 105/81/58.
Породично и рођено име пријавиоца: није уписано
Пријавилац: није уписано
Матичар: Бранко Стјеповић
Е, сад, шта се овде да приметити под детаљем назначен са бројем 1?
Очигледна је чињеница да се између моје мајке и ванбрачног оца водио неки правни спор, спор око тога коме ћу ја да припаднем, иначе зашто би ми тадашњи МУП Зајечар давао и име, ако се није водио тај спор. Следеће… када се води неки правни спор, морају се навести и имена људи који су у спору, а то је у овом случају моја мајка и тај мој отац (ја сам последица), с тога следи логичан закључак, да је у том решењу ондашњег МУП-а Зајечар, по коме сам добио име, написано и име тог мог оца, тако да би ја тајну о свом оцу открио када бих имао увид у то решење, јер као што видимо, у мом изводу из матичне књиге рођених, назначен је и број тог решања по коме сам ја добио име, и то решење садашњи МУП Зајечар по закону треба да има у свјој архиви, врло просто. Да, то је врло просто, али кад требаш да дођеш у посед тог документа, на шта по закону имаш право, у нашим институцијама и најпростија ствар уме да се закомпликује до изнемоглости.
Марта прошле године био сам У МУП-у Зајечар да откријем тајну свог живота, упутише ме на главног инспектора МУП-а Жаклину Тричковић. Међутим, одмах чим смо започели разговор да ми се пронађе у архивама решење по коме сам добио име, и да копија решења, инспекторка није баш била расположена да ми изађе у сусрет, по тону и начину како смо водили разговор осећао сам то, и инспекторка ми је рекла да њена инситуција наводно нема то решење у архиви, а да претходно није вршила никаква истраживања у архиви, цео наш разговор је био готов за 5 минута.
Па како онда зна да ли има тог решења или не, без икаквог претраживања архиве…?!
Затим ме је упутила да то решење потражим у матичној служби града Зајечара, јер као тамо се налази.
Међутим, проста организациона логика налаже да је то немогуће, јер нема логике да матична служба у својој архиви има ОРИГИНАЛНИ документ којег није ни донела, већ искључиво институција која је и створила тај докумњент, која га је и донела, а то је садашњи МУП Ззајечар који се те 1959-те године када је издао то решење називао „Отсек за унутрашње послово НОО-е„.
Али добро, одем ти ја до матичне службе и рекох шта имам, и наравно службеник матичне службе ми рече да они не држе таква документа у својој архиви, и када га ја упитах. „И шта сад ја да радим„?, он ми рече… „Идите до Историјског архива града Зајечара» и потражите то решење код њих„?!!
Тек ово нема везе с мозгом, и помислих у трену: „Батице, решише ови да те шетају тамо-амо…“ и рекох себи. „… „добро ајде, прошетај се мало својим родним градом, лепо је време…„. Нађем ти ја тај архив, уђох, и на моје велико изненађене, један човек и једна жена који су тада радили у архиву, тако су ме лепо и људски примили кад сам почео да им излажем мој проблем, чак су ме и понудили кафом, да мало уз кафицу попричамо натенане, па да ми они предложе шта да радим даље. Попричаснмо лепо ми, но видели су и они да инспекторка Зајечарског МУП-а није желела да ми изађе у сусрет, па ми саветоваше следеће:
„Нема сврхе да опет идете код ње да разговарате, бићете поново одбијени, већ идите на писарницу МУП-а и упутите инспекторки писмени захтев да вам се изда копија тог решења, јер тако ћете имати тај документ код себе, за своје даље потребе.“
Учиних ја тако… и за 5-6 дана инспекторка ми на моју адресу у Бору пошаље следеће обавештење:
Обавештење полицијске управе у Зајечару
Кликни на приказ да га видиш увеличано
Као што се и види у обавештењу, добио сам исто образложење као у петоминутном разговору са инспекторком, а лично не верујем да је било шта у међувремену „копала“ по архиви, јер да је истраживала, морала је наћи то решење, будући да нема логике да оригинални документ МУП-а држи нека друга институција која га није ни издала, то су ми и потврдили људи из архива града Зајечара! Њима је та материја и проблематика позната.
Е, сад, моје питање је за оне који се разумеју у ове правне заврзламе, а желе да ми помогну (правници, адвокати…), шта ја да радим даље да бих добио тражени документ?
Моје мишљење је да још једном идем до инспекторке, да поново разговарамо о свему, па ако ми поново не изађе у сусрет, да се обратим са захтевом начелнуку Зајечарског МУП-а?
Има још једно битно питање, на то ми је сугерисао Иван Миљковић», то је за познаваоце закона, а питање је:
По ком законском оснуву је те 1959. године тадашњи МУП Зајечар, односно „Отсек за унутрашње послове НОО-е“ имао законска овлашћења да одреди име неком детету, некој беби по рођењу?
Друго, нека ми познаваоци ове материје кажу по ком законском основу који важи данас, МУП може да да име некој беби по рођењу?
Могуће је да се све то поклапа са законом из 1959. година, зато то и питам, а и када се сазнају све законске стваке по којима МУП има овлашћења да некој беби одреди име, лакше је проникнути из ког КОНКРЕТНОГ разлога се то ради, а у мом случају је евидентно да је то било због мене, или због брата близанца или сестре близнакиње ако су се евентуално родили, па се решавало ко ће коме да припадне, ко мојој мајци, а ко том мом несуђеном оцу, а око тог зашто ја мислим да имам брата близанца или сестру близнакињу, започећу сада да прозборим коју реч, а пре него што почнем са обрзлагањем, замолио бих све који желе да ми помогну следеће:
Сви они који саветима желе да ми помогну, нека то учине преко мојих контаката које ћу оставити на крају текста.
Моја сумња да имам брата близанца, или сестру близнакињу је податак који ми је лично мајка неколико пута рекла током живота, а то је да сам по рођењу имао само 1 кг. и 800 грама, а то се обично дешава када се роде близанци. Друго, имам врло снажну интуицију у том правцу, то ме прати целог живота! И једини начин да се сазна истина је имати увид у протокол порођаја моје мајке, то још нисам затражио, но намеравам да то ускоро затражим од болнице где ми се мајка породила, али плашим се да ће ме и ту одбити, но све у свему то ћу урадити, а Иван» ми је написао у мејлу како да срочим тај захтев, будући да има огромног искуства са тим институцијама и законима. Ових дана „копам“ и тражим неки евентуални утицајни контак, који би ми помогао да добијем и копију решења Зајечарског МУП-а по коме сам добио име, као и контакт из болнице у Зајечару, ради добијања копије протокола мајчиног порођаја.
Ако би неко од људи који прате мој блог могао у томе да ми помогне, био бих му врло захвалан. Доказ да је било мутљавине на порођају моје мајке је и податак број 2 кога сам невео да стоји у мом изводу из матичне књиге рођених (МКР), а то је следеће:
(2) – Примедбе и исправке грешака:
Уписано на основу писмене пријаве опште болнице у Зајечару бр 105/81/58.
Породично и рођено име пријавиоца: није уписано
Пријавилац: није уписано
Матичар: Бранко Стјеповић
Дакле, постоји и писмена пријава заведена под одређеним бројем у Опшој болницу, и по тој пријави матичној служби су послати подаци да их стави у извод из МКР, али видимо да нема потписа пријавиоца у рубрици за то, нити пријавиоца из саме болнице, као ни породично име пријавиоца!?
Заиста чудно, зар не?
И те какве је ту мутљавине било…!
Сад долази на ред нешто што је веома снажно утицало на мене, ради се о једном догађају када сам имао 18 година, но пре тога потребан је мали увод, да се види како је до тога дошло…
Од најранијег детињства, па отприлеке ту негде до 13-14 година мог живота, редовно сам са мајком ишао код једних мајчиних пријатеља, то је био један диван брачни пар, супруг је био утицајан судија у Борском општинском суду, звао се Дуцић Драгомир, а са његовом женом Дуцић Славком, моја мајка је радила у истој канцеларији. Заиста сам се веома пријатно осећао док смо били у госте тој породици, једва сам чекао када ћемо следећи пут ићи. И тако једном приликом када сам има ту негде око 12-13 година, сећам се да ми је чика Дуца рекао, да ако пожелим да икада разговарам с њим, да решим неки проблем, или били о чему да се ради, могу слободно да дођем код њега у суду где је радио, а потребно је само да кажем портиру да сам Стојанкин син, и одмах ће ме портир послати у његовој канцеларији.
Пар година после тога размишљајући о мистерији ко ми је отац, мени у магновању, онако одједном, сине мисао и закључак:
„Па да, то је тооо…!! Чика Дуца је као судија узео моју мајку у заштиту кад је био тај правни спор око мене, између ње и тог мог оца (зато ме је она и стално водила у тој доброј породици док сам био мали…), јер она се поверавала чика Дуциној жени на послу где су заједно радиле у истој канцеларији (у институту се моја мајка запослила пре порођаја), тако да је чика Дуца тачно знао сваког момента кроз шта моја мајка пролази, и 100% је рекао својој жени, да ако се ситуација искомпликује, да га обавести одмах“.
И био сам у праву, чика Дуца је знао све, а то показује следећи догађај…
Била је то 1976. година, имао сам 18 година, сетих се тих чика Дуциних речи и одох до суда да га посетим, с намером да га питам може ли се сазнати ко ми је отац. И било је како је и рекао, уђох у згради општинског суда, и чим сам портиру објаснио ко сам, овај му то јави, и чика Дуца је јавио да ме пошаље код њега. Уђох ја у његову канцеларију, чика Дуца се осмехну онако срдачно, поздрависмо се, он ме понуди соком, и после кратког уводног необавезног разговора: „Како си Небојша, шта радиш“… итд… чика Дуца ми рече:
„Хајде Небојша, сад кажи због чега си дошао?“.
Ја га одмах упитах:
„Чика Дуцо, да ли се може сазнати ко ми је отац„?
Чика Дуца ми одмах одговори, онако јасно, кратко и значајно, био је савршено миран, без и једног трзаја нервозе на лицу рекао ми је савршено мирно:
„Небојша, то може да се сазна, али ти ја то не бих препоручио.“
И не знам зашто, али мене је тако јасан, миран и брз одговор баш изненадио, нисам знао шта да му одговорим, био сам збуњен, па сам му онако мало кроз зубе и дрхтавим гласом одговорио:
„Овајјј… јааа ћу… ја ћу чика Дуцо да размислим 2-3 дана, па ћу доћи до вас да вам кажем шта сам одлучио…“.
Чика Дуца се насмеши, и онако топло ми одговори:
„Важи Небојша, договорено“.
Поздрависмо се и ја изађох из његове канцеларије.
И погађате, нисам никад дошао код чика Дуце, а имао сам шансу живота да сазнам ко ми је отац, јер чика Дуца је био тако добар и поштен човек, човек који држи до части и речи, и да сам доша код њега са захтевом да се отвори процес око сазнања ко ми је отац, апсолутно сам сигуран да би чика Дуца све то покренуо, и ја бих сазнао ко ми је отац. Али ја због неких мени и дан-данас неразјашњених околности нисам учинио корак који је требало да учиним, као да сам био на неки чудан начин омађијан нечим, а требало је само да поново дођем код чика Дуце, његова канцеларија је била на 5 минута хода од зграде где сам становао. Тако близу, а мени тако далеко…
То нисам никад могао себи да опростим, тај кикс, јер године су се низале и пролазиле, и када сам се поново сетио свега, и намерио да одем код чика Дуце да отвори цео тај просец око мог оца, чика Дуца је већ био умро… остале су само речи да одзвањају у мом сећању…: „Небојша, то може да се сазна, али ти ја то не бих препоручио„. Но ко зна, можда из неких разлога то тек сада треба да сазнам, и можда тај мој отац више није ни жив, јер да је жив, требао би да има више од 80 година, а можда је и жив. Да ли је мртав или жив, то не знам, али знам да КОНАЧНО желим да сазнам ко је он!
А што се тиче тога да ми је тадашњи МУП Зајечар дао име, то не само да говори врло јасно да је вођен спор између моје мајке и тог мог оца само око мене, коме ћу да припаднем, јер да је мајка родила само мене, ја би у тој ванбрачној заједници припао њој, јер само по себи се разуме, будући да нису били венчани, да ја припадам мајци која ме је родила, а не ванбрачном оцу који неће да ме призна за сина, и то је разлог да се не води у том случају било какав спор, али… ако је моја мајка родила близанце, јер ја сам био тежак само 1 кг. и 800 грама нашта све то указује, е ту би онда имало неких елемената да се води спор око деце, које ће коме да припадне, поготуву што лично мислим да је тај мој несуђени отац био утицајан човек у Бору, неки моћан комунистички функционер сигурно, а у прилог тој варијанти говори следећа чињеница, а то је да је моја мајка отишла у 35 км. далеки Зајечар да се породи (?!), а не у породилишту у Бору које је на 15 минута хода (или 2 минута вожње неким возилом) било удаљено од рударског стана где је моја мајка живела са родитељима, јер ко би уопште и пристао да је вози до Зајечара да се породи, ако зна да му је породилиште ту испред носа.
Међутим, када сам размишљао о томе, и пратећи логику догађаја и могућег сценарија, вероватно је моју мајку да се порађа у Зајечару наговорио који месец раније тај мој отац, јер знајући њу, знам да лично то не би урадила никад, не само она, већ било која мајка, али ко зна шта јој је све обећавао тај мој отац, а евидентно је да није желео да се порођај деси у Бору, могуће је да је био већ ожењен, могуће да је имао неке своје личне скривене планове, па је зато моју мајку уз разноразна слаткоречива обећања убедио да се порађа у Зајечару кад дође време за то, а и не само то, већ сам сигуран да јој је у тој ситуацији он лично гарантовао и обезбедио превоз до Зајечара, до Зајечарског породилишта, јер нико жив је не би возио до Зајечара у моменту када она задобије трудничке болове, кад зна да за 2 минута колима може да стигне до Борског породилишта које је било оспособљено за порођаје исто као и Зајечарско.
Још један детаљ… мислим да је то била 2009. година када сам ишао до Параћинског села Стрижа да се упознам са једним Дуцијевим поштоваоцем (тада сам одржавао Љубодрагу Симоновићу Дуцији блог), јер позвао ме је у госте. Претходно ми је хвалио неког тамошњег видовњака, да је добар, да има резултате. Наравно, ја нисам отишао тамо због тог видовњака, већ због тог Дуцијевог фана, и после сам требао да за дан -2 продужим пут з Београд. Одведе ме он код тог видовњака, и он ми рече да сам имао сестру близнакињу кад се порађала мајка, још нешто ми је рекао у вези тога, али се сад не сећам шта, али ето, и тај детаљ је интерсантан, мада наравно моја сумња да имам брата близанца или сестру близнакињу, базирана је на овим јаким чињеницама да сам био недоношче од 1 кг. и 800 гр. као и речи судије, чика Дуце, које упућују на јако сложену и компликовану ситуацију, па затим моја јака интуиција итд.. итд… али добро, ако ми из Зајечарске болницве дају копију протокола мајчиног порођаја, све ће то да се сазна, а с друге стране ко зна, могуће је да ми и болница не изађе у сусрет, као и инспекторка Жаклина.
Да сумирам, пре свега, ако је могуће да неко ко познаје законе (правници, адвокати) да ми каже по ком законском основу је те 1959. године Зајечарски Отсек за унутрашње послове имао законска овлашћења да некој беби по рођењу да име?
Какав је тај закон данас, за данашње време?
Ако неко ко прати мој блог, има неки јак контакт у Зајечарском МУП-у, као и у општој болници у Зајечару, нека ми се јави, да ми да тај контакт, и тада би требао да решим своје проблем, да добијем копију решењеа по којем ми је Отсек за унутрашње послове дао име.
То решење је кључ свега…!
Ићи ћу до краја, па шта буде!
Моји контакти су следећи:
Е – пошта: orgonster@gmail.com
Вибер: (062/354943)
Скајп: „orgonster“, или откуцати моје име и презиме: Јовановић Небојша, може и латиница и ћирилица, наћи ћете ме.
Напомена за Вибер. Вибер имам само на рачунару преко једног емулатора (тако да компјутер имитира паметни телефон), јер мој мобилни телефон не подржава вибер, али вибер ми је и те како користан и овако на рачунару, због бесплатних СМС порука и чата.
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Небојша 