Помозите ми да откријем тајну ко ми је отац, и да ли имам брата близанца или сестру близнакињу…!


Верујем да није касно да дођем до истине, а даћу све од себе да то сазнам, да сазнам тајну ко ми је отац, и да ли имам брата близанца, или сестру близнакињу, а писање о томе на мом сајту може то само да убрза, интернет даје ту шансу.

Можда сам још раније требао да искористим повољност што имам свој блог (сајт) па да пишем о овоме, али добро, дошло је и то на ред, а ради се о томе да сам ја ванбрачно дете мајке Јовановић Стојанке (рођена 1937. – умрла 2013.). Мајка ми се родила у селу Ново Корито, а ту негде 1949. године са родитељима је прешла да живи у Бору, јер је мој деда, Божин Јовановић, добио посао да ради као рудар. Мајка ми никада није рекла ко ми је отац, крила је то упорно, и ту тајну је однела у гроб. Имали смо безброј разговора о томе, највише у мом младеначком добу, али ниша. Такође, неколико пута сам питао и разне рођаке по мајчиној линији да ми октрију тајну ко ми је оатац, надајући се да ће кад-тад да ми то кажу, да то ипак неко мора да зна, али нико „није знао ништа“ што се тиче то рођачке линије. Мало је то чудно, али тако су причали…

Оно што сигурно знам је да сам по рођењу имао 1кг. и 800 грама, дакле био сам недоношче, то ми је мајка неколико пута рекла током живота кроз разне разговоре. Исто тако знам да сам зачет у Панчеву, док је моја мајка била на стено-дактилографском курсу, и чим га је завршила запослила се те 1958. године у Институту за бакар Бор као дактилограф. У институту је стекла и пензију. Иначе, ја сам се родио 13.12.1958. у Зајечарском породилишту, а не у Борском, будући да је моја мајка живела  у Бору са својим родитељима, са мајком и оцем.

Да кренемо на те, барем за мене, мистичне појединости, јер мени је „кум“ био Зајечарски МУП који ми је 3 месеца након рођења (13.март.1959.) дао име – Небојша. Тада се у СФРЈ МУП називао: „Отсек за унутрашње послове НОО-е„. Ово „НОО“ је вероватно Народно Ослободилачки Одбор, а то је данашњи МУП.

Ево мог извода из матичне књиге рођених где ове податке о мојим кумовима можете видети…

Извод из матичне књиге рођених

Кликни на криказ да га видиш увеличано

Погледајмо најбитније детаље из извода.

Означен детаљ црвеном стрелицом и бројем 1 је следеће:

(1)Накнадни упис и прибелешке

Дете је добило име Небојша. Накнадни упис рођеног имена извршен на основу решења Отсека за унутрашње послове НОО-е Зајечар 095 р. 03-1924/59 од 13. марта 1959. год. Зајечар
Издато дана 28 марта 1959 г.
Матичар, Борислав Живковић

Означен детаљ црвеном стрелицом и бројем 1 је следеће:

(2) Примедбе и исправке грешака:

Уписано на основу писмене пријаве опште болнице у Зајечару бр 105/81/58.

Породично и рођено име пријавиоца: није уписано
Пријавилац: није уписано
Матичар: Бранко Стјеповић

Е, сад, шта се овде да приметити под детаљем назначен са бројем 1?

Очигледна је чињеница да се између моје мајке и ванбрачног оца водио неки правни спор, спор око тога коме ћу ја да припаднем, иначе зашто би ми тадашњи МУП Зајечар давао и име, ако се није водио тај спор. Следеће… када се води неки правни спор, морају се навести и имена људи који су у спору, а то је у овом случају моја мајка и тај мој отац (ја сам последица), с тога следи логичан закључак, да је у том решењу ондашњег МУП-а Зајечар, по коме сам добио име, написано и име тог мог оца, тако да би ја тајну о свом оцу открио када бих имао увид у то решење, јер као што видимо, у мом изводу из матичне књиге рођених, назначен је и број тог решања по коме сам ја добио име, и то решење садашњи МУП Зајечар по закону треба да има у свјој архиви, врло просто. Да, то је врло просто, али кад требаш да дођеш у посед тог документа, на шта по закону имаш право, у нашим институцијама и најпростија ствар уме да се закомпликује до изнемоглости.

Марта прошле године био сам У МУП-у Зајечар да откријем тајну свог живота, упутише ме на главног инспектора МУП-а Жаклину Тричковић. Међутим, одмах чим смо започели разговор да ми се пронађе у архивама решење по коме сам добио име, и да копија решења, инспекторка није баш била расположена да ми изађе у сусрет, по тону и начину како смо водили разговор осећао сам то, и инспекторка ми је рекла да њена инситуција наводно нема то решење у архиви, а да претходно није вршила никаква истраживања у архиви, цео наш разговор је био готов за 5 минута.

Па како онда зна да ли има тог решења или не, без икаквог претраживања архиве…?!

Затим ме је упутила да то решење потражим у матичној служби града Зајечара, јер као тамо се налази.

Међутим, проста организациона логика налаже да је то немогуће, јер нема логике да матична служба у својој архиви има ОРИГИНАЛНИ документ којег није ни донела, већ искључиво институција која је и створила тај докумњент, која га је и донела, а то је садашњи МУП Ззајечар који се те 1959-те године када је издао то решење називао „Отсек за унутрашње послово НОО-е„.

Али добро, одем ти ја до матичне службе и рекох шта имам, и наравно службеник матичне службе ми рече да они не држе таква документа у својој архиви, и када га ја упитах. „И шта сад ја да радим„?, он ми рече… „Идите до Историјског архива града Зајечара» и потражите то решење код њих„?!!

Тек ово нема везе с мозгом, и помислих у трену: „Батице, решише ови да те шетају тамо-амо…“ и рекох себи. „… „добро ајде, прошетај се мало својим родним градом, лепо је време…„. Нађем ти ја тај архив, уђох, и на моје велико изненађене, један човек и једна жена који су тада радили у архиву, тако су ме лепо и људски примили кад сам почео да им излажем мој проблем, чак су ме и понудили кафом, да мало уз кафицу попричамо натенане, па да ми они предложе шта да радим даље. Попричаснмо лепо ми, но видели су и они да инспекторка Зајечарског МУП-а није желела да ми изађе у сусрет, па ми саветоваше следеће:

„Нема сврхе да опет идете код ње да разговарате, бићете поново одбијени, већ идите на писарницу МУП-а и упутите инспекторки писмени захтев да вам се изда копија тог решења, јер тако ћете имати тај документ код себе, за своје даље потребе.“

Учиних ја тако… и за 5-6 дана инспекторка ми на моју адресу у Бору пошаље следеће обавештење:

Обавештење полицијске управе у Зајечару

Кликни на приказ да га видиш увеличано

Као што се и види у обавештењу, добио сам исто образложење као у петоминутном разговору са инспекторком, а лично не верујем да је било шта у међувремену „копала“ по архиви, јер да је истраживала, морала је наћи то решење, будући да нема логике да оригинални документ МУП-а држи нека друга институција која га није ни издала, то су ми и потврдили људи из архива града Зајечара! Њима је та материја и проблематика позната.

Е, сад, моје питање је за оне који се разумеју у ове правне заврзламе, а желе да ми помогну (правници, адвокати…), шта ја да радим даље да бих добио тражени документ?

Моје мишљење је да још једном идем до инспекторке, да поново разговарамо о свему, па ако ми поново не изађе у сусрет, да се обратим са захтевом начелнуку Зајечарског МУП-а?

Има још једно битно питање, на то ми је сугерисао Иван Миљковић», то је за познаваоце закона, а питање је:

По ком законском оснуву је те 1959. године тадашњи МУП Зајечар, односно „Отсек за унутрашње послове НОО-е“ имао законска овлашћења да одреди име неком детету, некој беби по рођењу?

Друго, нека ми познаваоци ове материје кажу по ком законском основу који важи данас, МУП може да да име некој беби по рођењу?

Могуће је да се све то поклапа са законом из 1959. година, зато то и питам, а и када се сазнају све законске стваке по којима МУП има овлашћења да некој беби одреди име, лакше је проникнути из ког КОНКРЕТНОГ разлога се то ради, а у мом случају је евидентно да је то било због мене, или због брата близанца или сестре близнакиње ако су се евентуално родили, па се решавало ко ће коме да припадне, ко мојој мајци, а ко том мом несуђеном оцу, а око тог зашто ја мислим да имам брата близанца или сестру близнакињу, започећу сада да прозборим коју реч, а пре него што почнем са обрзлагањем, замолио бих све који желе да ми помогну следеће:

Сви они који саветима желе да ми помогну, нека то учине преко мојих контаката које ћу оставити на крају текста.

Моја сумња да имам брата близанца, или сестру близнакињу је податак који ми је лично мајка неколико пута рекла током живота, а то је да сам по рођењу имао само 1 кг. и 800 грама, а то се обично дешава када се роде близанци. Друго, имам врло снажну интуицију у том правцу, то ме прати целог живота! И једини начин да се сазна истина је имати увид у протокол порођаја моје мајке, то још нисам затражио, но намеравам да то ускоро затражим од болнице где ми се мајка породила, али плашим се да ће ме и ту одбити, но све у свему то ћу урадити, а Иван» ми је написао у мејлу како да срочим тај захтев, будући да има огромног искуства са тим институцијама и законима. Ових дана „копам“ и тражим неки евентуални утицајни контак, који би ми помогао да добијем и копију решења Зајечарског МУП-а по коме сам добио име, као и контакт из болнице у Зајечару, ради добијања копије протокола мајчиног порођаја.

Ако би неко од људи који прате мој блог могао у томе да ми помогне, био бих му врло захвалан. Доказ да је било мутљавине на порођају моје мајке је и податак број 2 кога сам невео да стоји у мом изводу из матичне књиге рођених (МКР), а то је следеће:

(2) – Примедбе и исправке грешака:

Уписано на основу писмене пријаве опште болнице у Зајечару бр 105/81/58.

Породично и рођено име пријавиоца: није уписано
Пријавилац: није уписано
Матичар: Бранко Стјеповић

Дакле, постоји и писмена пријава заведена под одређеним бројем у Опшој болницу, и по тој пријави матичној служби су послати подаци да их стави у извод из МКР, али видимо да нема потписа пријавиоца у рубрици за то, нити пријавиоца из саме болнице, као ни породично име пријавиоца!?

Заиста чудно, зар не?
И те какве је ту мутљавине било…!

Сад долази на ред нешто што је веома снажно утицало на мене, ради се о једном догађају када сам имао 18 година, но пре тога потребан је мали увод, да се види како је до тога дошло…

Од најранијег детињства, па отприлеке ту негде до 13-14 година мог живота, редовно сам са мајком ишао код једних мајчиних пријатеља, то је био један диван брачни пар, супруг је био утицајан судија у Борском општинском суду, звао се Дуцић Драгомир, а са његовом женом Дуцић Славком, моја мајка је радила у истој канцеларији. Заиста сам се веома пријатно осећао док смо били у госте тој породици, једва сам чекао када ћемо следећи пут ићи. И тако једном приликом када сам има ту негде око 12-13 година, сећам се да ми је чика Дуца рекао, да ако пожелим да икада разговарам с њим, да решим неки проблем, или били о чему да се ради, могу слободно да дођем код њега у суду где је радио, а потребно је само да кажем портиру да сам Стојанкин син, и одмах ће ме портир послати у његовој канцеларији.

Пар година после тога размишљајући о мистерији ко ми је отац, мени у магновању, онако одједном, сине мисао и закључак:

Па да, то је тооо…!! Чика Дуца је као судија узео моју мајку у заштиту кад је био тај правни спор око мене, између ње и тог мог оца (зато ме је она и стално водила у тој доброј породици док сам био мали…), јер она се поверавала чика Дуциној жени на послу где су заједно радиле у истој канцеларији (у институту се моја мајка запослила пре порођаја), тако да је чика Дуца тачно знао сваког момента кроз шта моја мајка пролази, и 100% је рекао својој жени, да ако се ситуација искомпликује, да га обавести одмах“.

И био сам у праву, чика Дуца је знао све, а то показује следећи догађај…

Била је то 1976. година, имао сам 18 година, сетих се тих чика Дуциних речи и одох до суда да га посетим, с намером да га питам може ли се сазнати ко ми је отац. И било је како је и рекао, уђох у згради општинског суда, и чим сам портиру објаснио ко сам, овај му то јави, и чика Дуца је јавио да ме пошаље код њега. Уђох ја у његову канцеларију, чика Дуца се осмехну онако срдачно, поздрависмо се, он ме понуди соком, и после кратког уводног необавезног разговора: „Како си Небојша, шта радиш“… итд… чика Дуца ми рече:

„Хајде Небојша, сад кажи због чега си дошао?“.

Ја га одмах упитах:

Чика Дуцо, да ли се може сазнати ко ми је отац„?

Чика Дуца ми одмах одговори, онако јасно, кратко и значајно, био је савршено миран, без и једног трзаја нервозе на лицу рекао ми је савршено мирно:

„Небојша, то може да се сазна, али ти ја то не бих препоручио.“

И не знам зашто, али мене је тако јасан, миран и брз одговор баш изненадио, нисам знао шта да му одговорим, био сам збуњен, па сам му онако мало кроз зубе и дрхтавим гласом одговорио:

„Овајјј… јааа ћу… ја ћу чика Дуцо да размислим 2-3 дана, па ћу доћи до вас да вам кажем шта сам одлучио…“.

Чика Дуца се насмеши, и онако топло ми одговори:

„Важи Небојша, договорено“.

Поздрависмо се и ја изађох из његове канцеларије.

И погађате, нисам никад дошао код чика Дуце, а имао сам шансу живота да сазнам ко ми је отац, јер чика Дуца је био тако добар и поштен човек, човек који држи до части и речи, и да сам доша код њега са захтевом да се отвори процес око сазнања ко ми је отац, апсолутно сам сигуран да би чика Дуца све то покренуо, и ја бих сазнао ко ми је отац. Али ја због неких мени и дан-данас неразјашњених околности нисам учинио корак који је требало да учиним, као да сам био на неки чудан начин омађијан нечим, а требало је само да поново дођем код чика Дуце, његова канцеларија је била на 5 минута хода од зграде где сам становао. Тако близу, а мени тако далеко…

То нисам никад могао себи да опростим, тај кикс, јер године су се низале и пролазиле, и када сам се поново сетио свега, и намерио да одем код чика Дуце да отвори цео тај просец око мог оца, чика Дуца је већ био умро… остале су само речи да одзвањају у мом сећању…: „Небојша, то може да се сазна, али ти ја то не бих препоручио„. Но ко зна, можда из неких разлога то тек сада треба да сазнам, и можда тај мој отац више није ни жив, јер да је жив, требао би да има више од 80 година, а можда је и жив. Да ли је мртав или жив, то не знам, али знам да КОНАЧНО желим да сазнам ко је он!

А што се тиче тога да ми је тадашњи МУП Зајечар дао име, то не само да говори врло јасно да је вођен спор између моје мајке и тог мог оца само око мене, коме ћу да припаднем, јер да је мајка родила само мене, ја би у тој ванбрачној заједници припао њој, јер само по себи се разуме, будући да нису били венчани, да ја припадам мајци која ме је родила, а не ванбрачном оцу који неће да ме призна за сина, и то је разлог да се не води у том случају било какав спор, али… ако је моја мајка родила близанце, јер ја сам био тежак само 1 кг. и 800 грама нашта све то указује, е ту би онда имало неких елемената да се води спор око деце, које ће коме да припадне, поготуву што лично мислим да је тај мој несуђени отац био утицајан човек у Бору, неки моћан комунистички функционер сигурно, а у прилог тој варијанти говори следећа чињеница, а то је да је моја мајка отишла у 35 км. далеки Зајечар да се породи (?!), а не у породилишту у Бору које је на 15 минута хода (или 2 минута вожње неким возилом) било удаљено од рударског стана где је моја мајка живела са родитељима, јер ко би уопште и пристао да је вози до Зајечара да се породи, ако зна да му је породилиште ту испред носа.

Међутим, када сам размишљао о томе, и пратећи логику догађаја и могућег сценарија, вероватно је моју мајку да се порађа у Зајечару наговорио који месец раније тај мој отац, јер знајући њу, знам да лично то не би урадила никад, не само она, већ било која мајка, али ко зна шта јој је све обећавао тај мој отац, а евидентно је да није желео да се порођај деси у Бору, могуће је да је био већ ожењен, могуће да је имао неке своје личне скривене планове, па је зато моју мајку уз разноразна слаткоречива обећања убедио да се порађа у Зајечару кад дође време за то, а и не само то, већ сам сигуран да јој је у тој ситуацији он лично гарантовао и обезбедио превоз до Зајечара, до Зајечарског породилишта, јер нико жив је не би возио до Зајечара у моменту када она задобије трудничке болове, кад зна да за 2 минута колима може да стигне до Борског породилишта које је било оспособљено за порођаје исто као и Зајечарско.

Још један детаљ… мислим да је то била 2009. година када сам ишао до Параћинског села Стрижа да се упознам са једним Дуцијевим поштоваоцем (тада сам одржавао Љубодрагу Симоновићу Дуцији блог), јер позвао ме је у госте. Претходно ми је хвалио неког тамошњег видовњака, да је добар, да има резултате. Наравно, ја нисам отишао тамо због тог видовњака, већ због тог Дуцијевог фана, и после сам требао да за дан -2 продужим пут з Београд. Одведе ме он код тог видовњака, и он ми рече да сам имао сестру близнакињу кад се порађала мајка, још нешто ми је рекао у вези тога, али се сад не сећам шта, али ето, и тај детаљ је интерсантан, мада наравно моја сумња да имам брата близанца или сестру близнакињу, базирана је на овим јаким чињеницама да сам био недоношче од 1 кг. и 800 гр. као и речи судије, чика Дуце, које упућују на јако сложену и компликовану ситуацију, па затим моја јака интуиција итд.. итд… али добро, ако ми из Зајечарске болницве дају копију протокола мајчиног порођаја, све ће то да се сазна, а с друге стране ко зна, могуће је да ми и болница не изађе у сусрет, као и инспекторка Жаклина.

Да сумирам, пре свега, ако је могуће да неко ко познаје законе (правници, адвокати) да ми каже по ком законском основу је те 1959. године Зајечарски Отсек за унутрашње послове имао законска овлашћења да некој беби по рођењу да име?
Какав је тај закон данас, за данашње време?

Ако неко ко прати мој блог, има неки јак контакт у Зајечарском МУП-у, као и у општој болници у Зајечару, нека ми се јави, да ми да тај контакт, и тада би требао да решим своје проблем, да добијем копију решењеа по којем ми је Отсек за унутрашње послове дао име.

То решење је кључ свега…!
Ићи ћу до краја, па шта буде!

Моји контакти су следећи:

Е – пошта: orgonster@gmail.com
Вибер: (062/354943)
Скајп: „orgonster“, или откуцати моје име и презиме: Јовановић Небојша, може и латиница и ћирилица, наћи ћете ме.

Напомена за Вибер. Вибер имам само на рачунару преко једног емулатора (тако да компјутер имитира паметни телефон), јер мој мобилни телефон не подржава вибер, али вибер ми је и те како користан и овако на рачунару, због бесплатних СМС порука и чата.

Радио 2М: Милан Миленковић се разболео, саопштење за слушаоце – 23.12.2016


Један врло значајан човек, зналац, интелектуалац и медијска личност се разболео. Ради се о Милану Миленковићу који је више од 5 година у медијском простору Србије, али на алтернативним медијима, на интернет радију. Прво је почео да ради на радио Фокусу, па затим на радију „Снага Народа“ (чини ми се од септембра 2013. је стартовао са радом тај радио), и од средином јула 2016. основао је свој радио, „Радио 2М“, где је нажалост пре 10-ак дана, морао да престане са радом због озбиљне болести (следе му 2 операције), а о чему се ту ради, чућете од самог Милана у његовом саопштењу за слушаоце.

Милан Миленковић...

Милан Миленковић…

Ја нисам пратио Миланове емисије на радио Фокусу, јер нисам слушао тај радио, већ сам почео да га слушам на Радију Снага Народа, па после наравно и на његовом Радију 2М. Слушајући Милана у његовој емисији „Гнев Србије„, ја сам се све више одушевљавао њиме, и могу да кажем, по неком свом аршину, да је Милан генијалан човек и генијалан интелектуалац (каквог Србија дуго није имала на јавној медијској сцени), има црту мудрости и практичности коју многи интелектуалци немају, већ само своје суво знање, своје ЗАЦЕМЕНТИРАНЕ У ПОДСВСТ ИДЕЈЕ, ИДЕОЛОГИЈЕ, ДОКТРИНЕ, ТАШТИНЕ, СУЈЕТЕ… и то им је најважније на свету. На крају, такви интелектуалци су увек жртве своје сопствене личности, али за њихова разочарења и заблуде, увек је крив неко други, а не они сами, па и народ, јер „неће да слуша“ те „паметњаковиће“, да се управља и ради по њиховим доктринарним и идеолошко-идејним „инструкцијама“.

Због свега овога, зато је Милан од огромног значаја пре свега за нас Србе, јер је на медијској сцени Србије пионирски започе заиста тежак „рударски“ посао, да „описмени“ Србе у најбитнијим областима за живот једног народа, које су најважније за његово интелектуално, ментално и биолошко опстајање кроз историју, у живом оригиналном облику – са слободом у срцу и души, а не да буде мутант разних идеја и идеологија, „жртвено јагње“ недовршених интелектуалаца и политичара-шибицара, политиканата и отворених мрзитеља србства, којих Србски Народа процентуално има највише од свих народа у свету! Зато смо ми срби ту где јесмо, као народ, заједница и колектив полако венемо, нестајемо, а недовршени интелектуалци, преваранти и багра опстају, јер су инстант творевина, људи без душе, код њих постоје само приватни интереси и корист, једном речју – лукративност.

Зато су људи попут Милан Миленковића прави бисер и драгуљ у једном народу…!

Јер, Милан је започео пионирски рад у најбитнијим областима за један народ, да разумеју и правилно схвате суштину: политике, геополитике, историје, образовања, битисања једног народа… али и да правилно схвате свој ментални склоп, своју етно-психологију, значај своје култре, својих предака и њихове жртве, ради нас, њиховог покољења, да не би били колатерална штета историјских процеса, идеја, идеологија, „интелектуалаца“…

Морам да признам да сам под Милановим утицајем и сам научио доста тога, схватио, променио сам и кориговао разне „углове гледања“ и схватања, јер сам, после преиспитивања, увидео да је Милан у прву. Уверења никада не требају да вам буду зацементирана, већ меко-чврста, у противном… бићете жртва својих уверења, и нећете имати храбрости да истини поглеадте у очи.

Има нешто у том човеку, нека чаролија са којом је рођен, јер заиста уме да у медијима своје огромно знање пренесе том обичном човеку, као и интелектуалцима, што нимало није лако, правилан И МУДАР поглед на најбитније области за историјско битисање једног народа у оригиналној суштини и облику, да не буде препарирани патрљак превараната, шибицара, промашених политичара и „интелектуалаца“.

Милану желим да има успешне операције, да нам што пре оздрави, и да нам се врати у свом „Гневу Србије“!

Не брини Милане, вратићеш нам се ти, оздрвићеш, јер снага је у теби, и духу наших мужјака и предака, који је са тобом….!

А сада погледајмо шта Милан има да нам каже…

***********************

Радио 2М – Миланово саопштење за слушаоце, јер се разболео – 23.12.2016.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Милан Миленковић:

„Поштовани слушаоци, добар дан. Данас слушате, а заправо и не слупшате ново издање емисије: „Гнев Србије.“ ја сам Милан Миленковић и први пут за 5 година колико се бавим овим послом, не говорим уживо него шаљем гласовну поруку коју ће Веки емитиовати током ове емисије.

Ево о чему се ради…

За ових 5 година колико се бавим овим послом, стекао сам међу вама стотине пријатеља. Нећу претерати ако кажем да сам упознао хиљаде људи, а да су десетине људи прошли и кроз моју кућу, тако да вас у неку руку сматрам својим пријатељима, не слушаоцима, него пријатељима. Ви знате да они који су се виђали самном, знате да смо увек били у пријатељском односу, и једноставно, нисам од оних новинара и оних јавних радника који се држе далеко од људи, попују им и држе им предавања из даљине. Ја сам само један од вас.

Нажалост, допао сам озбиљних здравствених проблема и не знам да ли ћу од радија бити одвојен неко време, можда месец дана, или ће ово можда бити моја последња порука коју ћете слушати. Оболео сам од озбиљне болести, и велико је питање у ком правцу ће се то одвијати. Очекују ме 2 скоре операције, једна на глави, једна на плућима, тако да неко време, ако све буде по добру кренуло, неко време нећемо бити заједно, а ако крене на зло, заборавите све ово што сам вам причао. У сваком случају, без обзора на то шта се самном догоди, врло је важно да овај радио опстане, не као мој радио, него као радио једини можда слободан медиј у Србији који није везан низакога, осим за вас.

Ми никада нисмо имали донација од богаташа, ми никада нисмо имали донације од власти, ни из прве, ни из друге, ни из треће руке. Све што смо створили, створили смо сами, са вама заједно. Идеја слободе, мора да се сачува у медијском простору Србије, ма колико она данас мала изгледала, у тренутку неких великих друштвених потреса, та идеја може да нарасте до неслућених размера. Срећом, скупили смо се овакви какви смо, и колико нас је, ја верујем да је 90% људи који, има ту и хејтера (мрзитеља) има људи који ће се веома радоваита овоме што ми се десило, али, у већини сам сигуран да сте ви изабрани људи у овој Земљи. Да ово што се скупило око овог радија, да су заиста људи којима је стало до слободе и до Србије, без обзира где живите: на Новом Зеланду, у Америци, Малој Крсни, потпуно све једно.

Дакле, ми смо оно са чим Србија још може да рачуна. Мене је ова болест можда стигла, и због тога што сам за 5 година имао преко 1400 емисија, и провео за кратко време, дакле неких 5 година, 4 хиљада и 200 сати у програму, у пољу електромагног зрачења. Нисам се штедео ни једног тренутка, радио сам по својој савести, по својој ћуди. Могао сам да смањим, нисам хтео да смањим рад, волим да будем у етру, волим да будем са вама. Можда је и то узрок, пушење свакако, сви знате да вадим цигару за цигару. Ко зна шта је све то… стресови, 300 чуда. Било како било, ја се надам добром исходу, али ако до тога не дође, немојте дозволити да овај медиј пропадне и да се угаси. Нећете имати други. Сви други који се појаве, биће у рукама, зваће се „опозиционим“, а биће у рукама или власти, или богаташа. Будите опрезни, врло често се у Србији појављују патриотски медији који то брзо престану да буду.

Ја ћу покушати за ново време док не будем са вама, имам у виду једног момка који је, неће се ни он наљутити да овој чује, мој ученик… на неки начин ученик, један ингениозан момак из Новог Сада, Игор Антишић. Ако га наговорим да пристане да води по неку емисију док ја не дођем, док се не вратим у игру, добро ће бити. У сваком случају, ако буде нечега још важно, обавестиће вас Веки и Оливера, послушајте у Оливерине емисије, онда ћете сазнати све што је важно, и морам да се извиним свима вама који су ме звали лично, нисам био у ситуацији да свакоме одговорим на позив и поруку, јер просто, немам енергије. Ја 3 месеца водим емисије са метастазом у мозгу, уз крајњи напор, везан за столицу, а сад већ од куће у последње време, нисам хтео да прекидам до последњег тренутка, само треба да будем са вама. Сад је већ готово, сад већ не могу да бирам шта ћу да радим, морам да идем на операције, и то је то.

Хвала вам што сте свих ових година били самном. Како год, кажем, да се ово заврши, хвала вам што сте били са нама, и чувајте идеју слободе!

Ми смо потомци слободних људи и великим мужјака, и великих мајки!

Ми нисмо народ слугу, ми нисмо народ колаборациониста. Чувајте ту идеју слободе! Како год се кажем, ово заврши, ова Земља треба да живи и после мене, и после вас. Треба да живи за нашу децу, за наше унуке. Нама су дедови ово оставили не да ми то растуримо, да не кажем неки гори израз, него да то пренесемо својој деци. Да не будемо прва генерација Срба, која је деци оставила мање него што је добила од предака.

Још једном, хвала што сте били с нама. Чућете све што је важно, или што ми мислимо да је важно у вези самном. Останите уз радио. Лично, за себе не тражим никакву помоћ, никада нисам тражио ни од кога. Од вас нисам тражио новац лично за себе, нити ћу тражити. Али, покушајте да радио одржите у животу.

Хвала вам још једном, и желим вам пријатан дан.“

Гнев Србије: 26.12.2016. – Миланова порука – Цигла

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Мианов Текст. Извор: Миланов сајт

Цигла

brick_by_miles_johnston

После пет и по година рада, са само петнаестак дана одмора, преценио сам своју копаоничку снагу и дошао у ситуацију да се – после више од хиљаду четиристо урађених емисија и четири и по хиљаде сати програма уживо – извучем из дневне политике и да се ограничим на, мање-више, читање наслова дневне штампе.
За десетак дана игнорисања медијског простора и друштвених мрежа, почела је поново да ми се формира „велика слика“ коју сам почео да губим под теретом посла, који је подразумевао бављење дневним догађајима. То никако не приписујем неким својим посебним способностима; пробајте сами – искључите се са друштвених мрежа недељу дана, игноришите медије, приватне и кафанске разговоре, а онда се вратите свему томе и уочите колико ће вам смешни и банални бити коментари за које сте, само неколико дана пре тога, мислили да су озбиљни и садржајни и у којима сте сами учествовали. Заблуде лако отпадају од човека онога тренутка кад одлучи, или кад живот одлучи тако, да у њима не учествује.

Ми, Срби, смо народ егалитариста, средњака, народ у коме свако мисли да може о било чему да донесе квалификоване одлуке, и то чисто интуитивно да две ганглије не укључи. Да се куће у Србији зидају на начин на који Срби размишљају о политици, Србија би изгледала као да ју је цунами развалио.

Зато, ово што пишем и говорим, неку вредност има – и то, наравно, у оквиру оних личних вредности које ја имам – само за оне међу нама који нису склони олаком закључивању на основу двоминутне телевизијске репортаже, или на основу неке претходно постављене доктринарне претпоставке којом се гола емоција просто рационализује. У уобичајеној српској шеми то изгледа отприлике овако: мој деда је био монархиста – ја волим свога деду – монархија је најбољи облик државног уређења у Србији. То, да у свету има и богатих и сиромашних монархија, и девастираних и богатих демократија, те да се у политици, када она то заиста јесте, никада не ради о догмама и доктринама, него увек само о практичним питањима, кроз мозак доктринара никада прошло није, нити пролази.

Лакше нам је да мозак користимо за довијање и доношење брзих и нетачних судова, него да мислимо. Уверења сматрамо самом сржи људског бића, али само онда када су нетачна и када их треба бранити од чињеница. Сви наши аргументи заправо јесу аргументи против чињеница, иако ниједан аргумент није оборио чињенице. У Србији је увек било надмоћних духова, људи са изразитим поштовањем за чињенице и за стварност, али смо им ми увек као народ претпостављали доктринаре, сањалице, идеологе, а обично свима њима – преваранте. Вазда смо више волели лепу лаж, него чињеницу, јер се са чињеницама треба борити и изборити. Идиотска поставка да се прво треба створити идеологија, односно шема деловања, па да тек онда треба видети како да се живот уклопи у ту шему, век и по разара српски народ. Живот сам по себи нема шему и нема систем. Када идеологија и живот дођу у сукоб, а увек дођу, сви српски доктринари, од либерала из XIX века, преко комуниста до данашњих патриота и европејаца, рупу између живота и система крпе лажима, па су још притом бесрамно уверени да је њима лаж дозвољена само зато што се она одвија у неком вишем интересу који само они виде.

Последња практична питања у српској политици је решавао Милош Обреновић. Од та времена на овамо решавају се идеолошка и доктринарна питања, без икаквог циља и смисла за историју. Оно што је релативно стално вазда се мешало са оним што је привремено и ефемерно. Нација, као релативно стална категорија, протеривана је и унижавана од грађана који ће доћи и проћи, а шта ће остати од нације кад грађански вандализам прође, гледаће наши унуци. Монархија је, између два светска рата, прогањала комунисте, као да су они хиљадугодишње питање за српски народ, а не минорни политички покрет. Пошто су дошли на власт, комунисти су, како их је Бог паметне дао, и сами поверовали да су зајашили историју, па су кренули да прогањају своје непријатеље, а да нису ни приметили да су их истребили већ 45-те. Српске владике, у најбољој традицији жалосног схватања политике, су, током 80-их, уместо да чувају Дечане, Грачаницу и Пећку Патријаршију, вијале комунисте по Београду, ни не увиђајући да су проблеми Срба и Шиптара потпуно независни од облика политичког система у коме се одвијају.

Почетком 90-их је створена идеја да је српско питање заправо демократско питање. Рђави катедарски мољци, спарушни институтски научници и Фулбрајтови стипендисти су читаву једну нацију још једном везали за политички систем, ни не увиђајући да је нашим непријатељима сасвим свеједно да ли су Срби комунисти, демократе, или Марсовци. Не постоји тај облик политичког система код Срба који може да пасивизује наше непријатеље; генералу Кастеру је био добар само мртав Индијанац, а да ли је он био Апач, Сијукс, или Чироки, њему је било свеједно. То је оно што Срби не разумеју.

Ових дана је, колико видим и пратим, главна тема у српским медијима оно што се, у београдском жаргону, зове „продаја цигле“. То је, иначе, београдски израз за подвалу. Наша русофилија је коначно добила и свој израз у еврима. Не памтим кад сам видео тако сложно одушевљење европејаца и русофила у Србији и то око пола ескадриле старог гвожђа. Опет смо побркали Русију са руском политиком и платићемо цех за то. Прочитао сам много коментара од којих је већина, до у ситна цревца, описивала техничке карактеристике полуувенулих авиона, затим бурне поклике Русији што се враћа на Балкан са толиком силом, којом није успевала да освоји ни мања предграђа града Грозног током рата у Чеченији. Постали смо, кажу русофили, војна сила у региону, док им европејци терцирају и гледају које ће провизије да узму ремонтовањем бабе у девојку.

fonstola-ru-95576

Безмозговићима је потпуно промакло да на Балкану не постоје регионалне силе, јер Балкан никада није ни одлучивао о својој судбини. Ми водимо туђе ратове и ту неколико рђавих мигова ништа не може да промени. Опасност која се крије иза ове, на око привлачне трансакције, потенцијално је веома велика. Вучић постаје водећи патриота у земљи. Патриотске групе којима је овладао сада могу отворено да му пруже подршку, уз изгледе да овлада још већим медијским простором у Србији. Русофили су тренутно заслепљени и желе да верују да је уз неколико рђавих авиона коначно досегнут аргумент да се ствари у свету мењају и да ветар коначно почиње да дува у српска једра. И увек имају оправдање за Русе: и кад смо мирно гледали понижавања њиховог народа у Литванији, Естонији и Летонији, и кад смо гледали како олигарси и службеници Светске банке и ММФ-а, петнаест година после пада Јељцина, воде монетарну политику у Русији и своје девизне резерве држе у Америци; разумели смо сваку руску муку, сваку бољку, сваку спорост, али како ћемо разумети да су, од свих народа, баш нама продали циглу? Кад се буде испоставило, а испоставиће се, да се од те цигле, ремонтоване за сто евра по комаду, неће направити грађевински блок, наши русофили, у најбољој традицији доктринарства и сањалаштва, уместо да признају да је продаја цигле оно што је одувек била – фора, утројиће своје појање мајчици Русији, не да би одбранили Русију, јер то више неће ни моћи, већ да би одбранили своје заблуде. Тако ћемо се опет вратити на онај негативни циклус са почетка ове приче.
Србин, ако хоће да живи, а не само да гледа за чије ће бабе здравље погинути, мора да научи бар да рођеног брата воли више него брата од стрица. То, истина, и није нека нарочита мудрост, али нам је некако испала из видокруга са појавом грађанског друштва. Једног дана ће чак и задрти русофили видети да је цигла ипак само цигла, па ће онда направити другу врсту грешке и окренуће се Западу, а са те стране ће доћи друга цигла са сличном ценом ремонта у грађевински блок.

Другим речима, мали народи имају само два избора, да преживљавају као слуге великих, или да схвате да су сами на свету и да се боре са том чињеницом. Иако је политика, скупа са светском позорницом на којој се одвија, више налик ноћи у кишној џунгли, него утопијској представи о братимљеним народима света, ни у тој кишној џунгли не умиру сви мали и слабији. Простора за преживљавање има, али само онолико колико памети за то има и колико та памет успева да се пробије кроз бескрајне талоге нашег бедног политикантства, кроз пресушене долине наших доктрина и кроз нашу, сад већ и биолошку, запуштеност. Карађорђе и Милош су налазили своје путеве и ми смо, као народ, са неминовним осцилацијама, пола века расли и јачали. Дакле, онај ко решава практична политичка питања, ко зна ко су му непријатељи и ко не брка ко су му савезници, ко свој хлеб једе и ко своју пушку носи, има будућност. Проблем са будућношћу је у томе што она, у материјалном или доктринарном смислу, награђује само појединце, али не и народе којима ти појединци владају. Народи, колико год ово у кључу политичке коректности изгледало бласфемично, имају само једну шансу, а то је да имају биолошку моћ над другим народима, а та биолошка моћ сама по себи рађа одгој и дисциплину и природни нагон за одбраном, нагон коме не треба никакво објашњење. Тек такав народ, на темељу биолошких вредности, може да створи Милоша и Карађорђа. Праве вође не настају из доктрина и идеологија, из исправности становишта, већ зато што су одабрани, пре свега биолошки и у сталној конкурентности са једнако добрим биолошким материјалом. То је та разлика између бета примерака који данас воде Србију и некдашњих алфа примерака. За Вучића мислим да би умро од страха да мора да уђе са Карађорђем у лифт, већ негде до трећег спрата, а Коштуницу ни међуспрат не би живог видео.

Али, Милош, Карађорђе, а богами и Мишић, нису куповали циглу.

Милић од Мачве – Ратни савет Вожда уочи Мишарске битке

Милић од Мачве – Ратни савет Вожда уочи Мишарске битке

НЛО У Бору: Моћ монтаже…


НЛО У Бору: Моћ монтаже…

Линк ка видео прилогу на: https://www.youtube.com/

Данас, с напретком технологије можете у видео продукцији произвести било коју савршену монтажу, односно илузију, да изгледа као стварност, јер све и изгледа тако стварно, и стварност, и илузија, но само је стварност стварна, али како је препознати ако све изгледа тако стварно, и стварност и савршено произведена илузија?

Чувајте се манипулација, научите да препознате илузију, научите да препознате стварност.

Ова стварна НЛО илузија „догодила се“ у делу Бора под именом „Албанске споменице“, непосреедно поред солитера где живе моја мајка и очух.

А, шта кажете, како је вешто урађено, баш да изгледа тако стварно, како „они“ долазе.

Но, никад се не зна, можда „они“ једног дана и СТВАРНО дођу, да направе неки ред и мир у овом хаотичном човечанству, кад су већ људи неспособни да то сами ураде.

Попајеее, спаси меее»

Prvi prikaz
Drugi prikaz

Чудо од игле


Аутор: Сретен Петровић

ЧУДО ОД ИГЛЕ

Гвоздени предмет, налик на велику иглу, нађен је 1999. године у лесковачком Хисару, у слоју старом око 3.300 година. На захтев професора Милорада Стојића, доктора археологије из Археолошког института САНУ, предмет су анализирале лабораторије у Винчи и челичане Сартид у Смедереву. Обе су утврдиле да је предмет налик на велику иглу сачињен од елементарног гвожђа, „чистог, да чистије не може бити“.

Резултат је био толико запањујући да је од САД, земље са тренутно најразвијенијом металургијом на свету, затражен еталон – узорак тамо произведеног најчистијег гвожђа. Упоредна анализа и нова експертиза откриле су необјашњиву чињеницу – гвоздени предмет налик на велику иглу, стар најмање 33 века – знатно је чистији од америчког еталона, произведеног у 21. веку хришћанске ере. Још једна чудна чињеница. Велика игла није оксидисала, није зарђала, јер не (може да) оксидише у додиру са ваздухом у којем има кисеоника, док амерички еталон може.

Рентгенски снимак предмета налик на велику иглу

Игла од чистог гвожђа

Свака помисао на фалсификат је искључена. Ниједна земља на свету, колико год била развијена, данас нема технологију за производњу апсолутно чистог гвожђа од којег је сачињена велика игла. Према усвојеној историји науке гвоздени предмет налик на велику иглу потиче из периода у којем су се људи на Земљи служили само бронзаним оруђем. Још нису знали како да обрађују гвожђе.

Према теорији да се човекова цивилизација развијала постепено да би стигла до нивоа на коме је данас, гвоздени предмет налик на велику иглу не може да постоји, али он ипак постоји.
(крај)

Човек и веверица најбољи пријатељи, видео прилог и фото албум


Погледајте ово, заиста је предивно, пријатељство човека и веверице, где год иде човек, иде и веверица. Слике и целу причу нашао сам на интернеету, а прича иде овако…

За време служења војног рока у Белорусији, војник је нашао полумртву малу веверицу.
Узео је и бринуо се о њој, као о беби, хранећи је свака 4 сата током више недеља.
Ускоро је напустио војску и постао таксиста.
Веверица је увек уз њега и свуда га прати.

Погледајте ове дивне фотографије…

Човек и веверица- фото албум

Потрудио сам се и након поставке фото албума претражих Ју Тубе и нађох да је име белоруса који је спасао веверици живот Пети Панкратов, а веверици је дао име „Масик„. Из доњег прилога су и извучене слике за горњи фото албум којег сам претходно нашо, пре овог видео прилога.

Заиста предивно, уживајте…!

Масик и Пети Панкратов заједно таксирају… хее… хее…

Цвеће и биљке разумеју и осећају наше мисли, уверио сам се у то!


Данас ми се десило нешто невероватно, нешто што морам да поделим са свима вама, нешто што ме истински обрадовало и усрећило, нешто што сам умом само веровао да је могуће, а јутрос се уверио да је то и стварно тако…!

Они који ме знају, знају да не причам ово тек тако, да је ово врло озбиљно.

Наиме, одувек сам веровао да биљке и цвеће имају на свој начин душу, осећања, мисли, емоције, онако како им је то Бог доделио, да оне такође препознају и реагују на људске мисли и осећања. Касније сам читајући одређену литературу сазнао да је то могуће, да је то реалност која је научно доказана.

Значи… пре више од месец дана, посадио сам на својој тераси петуније, отприлике 10 саксија, све сам редовито и пажљиво залевао, и све су прелепо процветале, сем једне у једној саксији, коју сам разуме се такође залевао, без пропуста.

Да ли јуче, или прекјуче, не сећам се баш… док сам у предвечерју залевао петуније, погледах у ову саксију где петунија није процветала, затим одједном, не знам шта ми би, почех на нивоу мисли и јако позитвних истанчаних емоција да јој, гледајући је, шаљем следеће поруке, да јој тепам, у овом стилу:

„Шта ти је, кажи ми, зашто не цветаш иако те редовито залевам? Хајде, молим те, молим те, почни да растеш, да цветаш, ја те волим, моја љубав ће ти помоћи да опстанеш, да истрајеш и будеш потпуно здрава. Молим те, процветај, потребна си ми!…“

Тако сам јој заиста у том стилу једно време тепао мислима и слао позитивну осећајну енергију.

И, затим…

Јутрос, рано, када сам се вратио са „зоро-сунчарења (06:15)»„, изађох на терасу и погледах у петуније да видим да ли им је потребно заливање, да ли одмах или можда поподне…

И, гле чуда…!!

На петунији, која није процветала ни после више од месец дана редовитог заливања, угледах један прелеп цвет, овај…!!!

Моја Петунија

„Шта ти је, кажи ми, зашто не цветаш иако те редовито залевам? Хајде, молим те, молим те, почни да растеш, да цветаш, ја те волим, моја љубав ће ти помоћи да опстанеш, да истрајеш и будеш потпуно здрава. Молим те, процветај, потребна си ми!…“

Нисам веровао својим очима, потпуно сам се пренеразио, али био сам пун среће и радости…!!

Невероватно…!

Знао сам, и знам, да ово није случајно, јер немогуће је да баш непосредно дан-два после моје мисано-емоциналне молбе, непроцветана петунија наједном и „случајно“ процвета, а више од месец дана није цветала и поред редовитог заливања, за разлику од других петунија које су све нормално цветале, а да притом ни једној нисам слао мисаоно-емоционалне поруке.

Непроцветана петунија је примила моју мисаоно-емоционалну поруку, препознала је и одреаговала, цветањем!

Ах, како је то Божанствено!

После сам јој се захваљивао од срца што је процветала, а и свим осталим петунијама почео сам да шаљем позитивне мисли и емоције, да им тепам, да случајно не постану љубоморне 🙂

Људи… кад заливате водом своје цвеће и баште са органски засађеним плодовима, без пестицида и хемикалија, то се подразумева… шаљите им позитивне мисли, емоције радости и љубави, комуницирајте на тај начин са њима, тепајте им… и гарантовано ће вам та дражесна бића дати већи род, него иначе…!!

Новак Ђоковић: Краљ тениса и Србије!


Новак Ђоковић – Рафаел Надал 3:2 – завршница меча Australian Open-а 29.01.2012.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Готово да и не гледам телевизију која само служи за манипулацију, заглупљивање и идиотизацију људи, али када наш тенисер Новак Ђоковић игра на неком турниру у полуфиналу и финалу, то обавезно гледам.

Због чега…?

Има нечега дечачки чистог у овом дивном човеку, нешто што не може ни политички владајући олош да оскрнави када Новакове успехе користи као маркетинг, говорећи нам да и ми Срби имамо нешто вредно са чим можемо да се представимо свету.

Иронија живота је та, до то у наше име ради исти тај владајући петооктобарски олош који је све што је у Србији било вредно упропастио и уништио, како у привреди кроз пљачкашку приватизацију, тако и у културном, духовном и историјском смислу, преводивши нас од слободарског народа, који је потоцима крви платио слободу, ка геноцидном, сводећи нас на обичну руљу. За „статус кандидата“ продају нам територију, историју и будућност, понижавају нас до крајњих граница, животе нам претворише у беду, јад и глад. Главни „привредни раст“ и домет су им народне кухиње, ту нам константно „расте производња“. Привреду су претворили у музејски отпад, старо гвожђе, јер да се тениским речником изразим, на власти су дошли скупљачи лопти који чак и профитабилне фирме приватизују ( Мобтел 063, а припрема се Телеком за исто и сл.) ?! Док су истовремено разни наши привредни Новаци Ђоковићи, који умеју и знају, остали без посла, уништени спавају испод мостова у картонским кутијама или се понижавају радећи по бувљацима борећи се за голи живот.

Сигуран сам да није било поносног Србина који је гледајући меч Ђоковић-Надал и сам постизао неке своје победе и за моменат се осетио вредним од силног обезвређивања и понижавања петооктобарске власти, док се истовремено у свом „исцрпљујућем мечу“ попут вентила празнио од свих пратећих фрустрација, понижавања и обезвређивања, тако да се готово и не зна ко је био више исцрпљен, Новак Ђоковић или ми који смо гледали меч.

Али чињеница је да смо ми гледаоци барем за трен осетили радост победоносног делања, поноса и успеха.

Новак Ђоковић нам је пример да када је неко упоран, активан, истрајан и неустрашиво посвећен својим циљевима да створи нешто вредно својим рукама и умом, и Бог му помаже када се можда изгуби свака нада за помоћ, за додатни напор, јер само посвећене Бог помаже, кад је готово све изгубљено!

Баш при крају меча по покретима усана види се како је Новак погледом у Небо изговарао:

„Боже, моли те помози, помози, ајмо…!“

Новак је дао све од себе, апсолутно је учинио све што је било у његовој моћи да победи Надала, како физички тако и ментално-психички, ништа се више није могло, али опет све је било неизвесно до крајњих граница ко ће да победи, ова молитва је дошла као задњи вапај за помоћ.

И, гле…!

Победу је Новак извојевао баш оним што га је најмање служило у овом антологијском тениском мечу свих времена, првим сервисом!

Погледајте завршницу меча и видећете. После одличног Новаковог првог сервиса Надал је успео да само благо врати лоптицу до средине Новакове половине терена, после чега је Новак могао лагано и сконцентрисано да приђе лоптици, да се намести, и да прецизним волејем обезбеди антологијску победу!

Победа…!
Победа…!
Победа…!
Урраааа……!

Која смболика, која порука!

Учинимо „брејк“ у својим апатичним главама и психама, тргнимо се и пренимо се, имамо ми безбој Новака Ђоковића који би ову земљу извукли из блата и беде у којој су нас увукли скупљачи лопти, време је да оду у историју, доведимо на власт праве истинске мајсторе који ће да раде за опште добро свих нас, јер свакоме ће бити добро, тек кад свима буде добро.

%d bloggers like this: