Велимир Абрамовић: Милутин Миланковић о светлости


Ево и наредног чланка Велимира Абрамовића о научном раду Милутина Миланковића.

Велимир Абрамовић:Милутин Миланковић о светлости

Кликните на команду: „Fullscreen“ Scribd плејера да би текст читали преко целог екрана.

Преузмите текст у Wordu 2003

Објављено у Милутин Миланковић. Ознаке: , , , , . Коментари су искључени на Велимир Абрамовић: Милутин Миланковић о светлости

Велимир Абрамовић: Миланковићев услов синхронизације светлости


Преносим један текст професора Велимира Абрамовића о нашем генијалном научнику Милутину Миланковићу. Самим тим је и отворена нова рубрика на сајту:
„Милутин Миланковић“
, о његовом генијалном научном делу.

Овде можете преузети цео текст:
Велимир Абрамовић: Миланковићев услов синхронизације светлости (Word 2003)
Велимир Абрамовић: Миланковићев услов синхронизације светлости (Pdf.)
Аутор: Велимир Абрамовић

У расправи  О другом постулату специјалне теорије релативитета, (1924.г.) Милутин Миланковић поставља теоријски захтев по коме светлост у распростирању мора бити синхрона сама себи, што је и нужан темпорални услов за сваки остварив догађај.

Портрет: Велимир Абрамовић

Да би људска спознаја кретања светлости кроз простор уопште имала смисла, Миланковић сматра да нису довољна само прецизна мерења или постулат, већ је неопходна и дубља, онтолошки непротивречна логичка база из које следе тачни закључци несумњиво сагласни са искуством. О чему се ради? Свако мерење је непоуздано јер има грешку, а други постулат Специјалне теорије релативности је проблематичан, јер се односи на непостојећи природни медијум – чисти ваkуум, тако да и сам Ајнштајн у Општој теорији релативности одустаје од концепције константног једноликог кретања светлости, и, уводећи закривљени простор, уводи убрзање и за светлост.

Миланковић настоји да избегне ове Ајнштајнове недоследности, нерешиве формалном двовалентном ‘да-не’ логиком, која је једина надлежна за утврђивање научне истине (напомињем да је и фази-логика, на основу које раде многи корисни апарати, већ у другом кораку сводива на формалну). Суштина моћи формалне логике је у темпоралном искључењу: у једном те истом садашњем тренутку ‘не’ и ‘да’ не могу да важе истовремено за исти ентитет. Услед овога, неједнаки интервали ординате, t = 0,1,2,3…n значе да је ордината Лајбницов “ поредак неједновремених догађаја” и да је истовремена себи само онда, ако је тачка. И наравно да се према томе временски интервал никако не може приказати просторно, геометријском линијом, јер је “простор поредак коегзистенција”, што интервал времена очито није, јер су његов почетак и крај различито темпорално координисани.Напросто, природна ордината није и не може бити Декартова дужина.

Да би уопштио концепцију кретања до степена да уједини Ајнштајнову “константну брзину светлости” из Специјалне релативности и “убрзано кретање светлости” из Опште релативности, Миланковић формулише временски захтев за кретање светлости кроз простор, који има превасходно физички карактер, и који је стога дубљи од оба Ајнштајнова, који су  спекулативно геометријски: по Ајнштајну, светлост се у вакууму креће праволинијски, али, будући да правог вакуума у ствари нема, светлост у међузвезданим пространствима ипак убрзава, јер је тај простор благо закривљен галактичким гравитационим масама. Другим речима, с обзиром да константна брзина светлости важи само у вакууму који не постоји у физичкој реалности, Други постулат СТР је физички постулат који, по самом аутору, не важи у физици.

Свестан свега овога, Миланковић разликује:

а) фреквенцу или унутрашњи квоцијент простор-време у конституцији фотона (таласна дужина/време), и

б) брзину, која је спољашњи квоцијент простор-време, али важи за однос целог фотона и медијума кроз који он пролази (пут/време).

Да би се одржала фреквенција, односно да би се одржао идентитет самог фотона, његова брзина кроз разне природне медијуме мора бити променљива. И дакле, јасно је да конзервација светлосне фреквенце резултира варијацијама њене брзине. И, према Миланковићу:

“Приликом ширења светлост треба да задовољи услов ²синхронизације², тј. да се светлосне осцилације приликом распростирања шире на такав начин да у свакој тачки простора кроз коју пролазе наилазе на исту таласну дужину и фреквенцу коју извор у том тренутку ствара.”

Из овог услова непосредно следи противуречност приказивања кретања  светлости, па и кретања уопште, како у Декартовом систему, тако и у систему Минковског.

Онтолошки проблеми Декартовог координатног система

И Време и Простор Декарт је представио истим геометријским објектом – линијом: Време –  ординатом,  Простор –  апсцисом. Али, ако су и време и простор приказани линијама, односно временски интервали приказани просторним дужинама, а тренуци и позиције – тачкама, онда се у свету геометрије физичко време ни по чему не разликује од физичког простора. Ову Декартову непрецизност у геометријском диференцирању времена од простора, Ајнштајн  је у дефиницији симултаности (прва једначина Специјалне теорије релативности) довео до апсурда.

О чему се ради?

Једноставно о томе да физички простор нема особине тачке, (“тачка је оно што нема делове”), а физичко време нема особине линије (“линија је дужина без ширине”). Наравно, Х. Минковски упада у исту грешку, приказујући и време и простор само тачкама (простор не може бити тачка, јер тачка није распрострта).

И према томе, у свом координатном, систему, Декарт је извршио спатијализацију времена, приказујући временски интервал као линију, која је у суштини искључиво просторна, док је Х. Минковски само инвертовао Декартову грешку. Представљајући и простор тачкама, Минковски је извршио неадекватну темпорализацију простора, јер тачка нема делове, не распростире се, и због тога тачка никако не може бити одговарајући геометријски објект за физички простор.

Декарт је време прогласио за линију, док је Минковски простор прогласио за тачку. И једно и друго је неадекватно.

Формално геометријско решење је, као што знамо, врло једноставно, и овде ћу на њега само подсетити, јер се он детаљно онтолошки изводи на другом месту: геометријски модел физичког времена је тачка, а физичког простора – релација тачака (другим речима, границе простора су временске). Већ ова специфична разлика у представљању времена и простора довољна је да се обори Специјална теорија релативности, која ни по чему није разрешила унутрашње противуречности Декартове временске линије – ординате.

Пре него што пређемо на Ајнштајнову симултаност, анализирајмо основу Декартове геометрије времена.

Декартова ордината квантирана је јединицом и састоји се од неједнаких временских интервала са заједничким почетком у нули, то јест иста је као бројна оса. Недостатак оваквог начина бројног означавања времена је преклапања интервала на ординати, што сукцесију (0,1,2,3…) противуречно своди на симултаност (0), што даље узрокује несимултаност ординате самој себи. Ево о чему се ради:

0—–1—–2—–3—–t——-   Ордината

Координате саме ординате су:

Орд. (0;0) ‘вечна’ садашњост

Орд. (0;t) ‘било која’ садашњост

(0;0) < (0;t);

И према томе, ако еквиваленцију интервала узмемо као критеријум симултаности, Декартова ордината је очигледно несимултана самој себи, јер 1≠2≠3≠4….

Одавде следи још један проблем Декартовог линијског времена, непосредно повезаног са дефиницијом симултаности у Специјалној теорији релативности: сви интервали ординате почињу нулом и зато се преклапају.

Ако, на пример, основни интервал 1 почиње у нули ординате, а мора ту почињати, иначе не би био интервал 1, интервал 2 такође почиње у нули и завршава се у 2, исто тако интервал 3, итд., онда:

0—–1;

0—–0—–2;

0—–0—–0—–3,

што значи да између 0 и 2 имамо на декартовској ординати 3 јединична интервала, а не два, измедју 0 и 3 имамо 6 јединичних интервала, а не три, итд. Ако, на пример, разграничимо 2 и 1, преостаће нам један интервал вишка, јер 2-1=1. Ето како се у непокретним позицијама акумулира Ајнштајново време: крајева дужина има увек за један више од дужина и сваки спатијализовани временски интервал, који има два краја, у тим ће крајевима забележити вишак времена. Међутим, проблем Ајнштајнових “ стационарних сатова” је дубљи. У ком смислу су ти сатови стационарни, односно – непокретни? Математички гледано, непокретан је сат, а физички гледано, непокретно је само “круто тело”, док је сам сат покретан. Зашто? Као што сам већ раније јасно указао, “непокретни сат” уопште не може да мери временске интервале, односно не може да региструје “временски ток”, јер се при таквом мерењу и сам сат мора кретати. Али, иако је нужно да се сат који мери време – креће, није нужно да се креће и само време, као што ни закон гравитације не кружи око Сунца, него планете. Ако релацију двеју тачака не схватимо као  “временски интервал”, него као “простор”, а време схватимо искључиво као “тачку”, нема више никакве противуречности.

Неједнакост временских интервала који сачињавају ординату не смета нам, и поред тога што то имплицира неистовременост ординате самој себи. Зашто? Зато што се општи појам интервала заснива на погрешном људском утиску да време тече, да се креће.

Проблем Ајнштајновог модуларног израза Дефиниције симултаности

“Не можемо одредити заједничко “време” за A и B, јер оно уопште и не може бити одређено уколико то не учинимо дефиницијом по којој је “време” потребно светлости за путовање од A до B једнако “времену” потребном за путовање од B до А. Нека зрак светлости крене у “А време”  tA из А према B, и нека у “B време” tB буде рефлектован од B у правцу А и стигне поново у А у “А време” tA.

У сагласности са дефиницијом два сата се синхронизују ако

tB – tA = t’A – tB  .

(Према Albert Einstein, The principle of Relativity, a collection of original papers on the special and general theory of relativity, Dover Publishing, 1952. Напомена: све математичке ознаке су латиничне, као у оригиналу.)

Дискусија:

tA , tB , tA су суследни бројеви a,b,c растављени модулом t = modul а сам Ајнштајнов израз за синхронизацију је модуларна једначина са константом 1, облика ba/cb = 1, то јест, tB – tA /tA – tB = 1.

С обзиром на то да СТР претендује да буде физичка теорија, следимо прво физички пример, па онда погледајмо одговарајућу математику. Пре свега, мора се одговорити на неколико питања:

У 1 сат после подне (tA= 1) зрак светлости крене из позиције А и након једног сата путовања, (t =1), дође у позицију B. Колико је тада време tB ?

По једначини, време tB = tA + t. И према томе, у тренутку рефлексије зрака у B, tB = 2.

Ово отвара проблем истовремености А и В, односно бројне еквиваленције tA и tB. И ево, да учиним пример свакоме очигледним, заменићу зрак светлости самим експериментатором, или ако публика више воли, Ајнштајновим посматрачем:

Крећем из Београда у један сат после подне (tA= 1) и стижем у Младеновац  у два сата после подне (tB = 2). Колико је у том тренутку сати у Београду, то јест, колико је tA у тренутку мог уласка у Младеновац, tB = 2 ?

По Ајнштајну, док сам на путу, време у Београду је константно tA = 1, и то је тако ма колики да је интервал мог путовања. Очигледно, услов t > 0 искључује могућност tA= tB, односно, ако је modul > 0, суследни бројеви a и b, растављени таквим модулом, такође нису једнаки

Да би важио Ајнштајнов израз за синхронизацију, tB – tA = t , то јест 2 – 1 = 1, мора се испунити претходни захтев tA= tB = 1 Const., што физички значи да за све време мог путовања из Београда (А) у Младеновац (В), време не сме протицати, ни у Београду (tA), ни Младеновцу (tB), макар то путовање трајало и више светлосних година. Другим речима, ако Београд емитује зрак светлости у правцу Младеновца, све док светлост путује, и Београд и Младеновац биће независни од времена, да би Ајнштајнова релација важила, то јест да би за t > 0 (што је услов да путовања уопште буде), tA + t = tB.

У модуларној математици наравно важи да се бројеви не мењају док им се не дода други број (неком операцијом), али да ли то важи и за физичко време, односно да ли време у Београду и Младеновцу стагнира, док светлост путује између ова два града? Ајнштајн се овим уоште не бави, а то је суштина математизације појма симултаности. Све ово је можда и тачно, али треба објаснити зашто у току путовања зрака светлости између А и В, у тим позицијама време не протиче? У А и В имамо „времестој“. Да и не спомињемо да је ова последица Ајнштајнове једначине директно противречна његовом чувеном „парадоксу близанаца“,  по коме је обрнуто, брже стари онај који не путује. Без озбиљног и детаљног одговора на ова питање, нема ни онтолошки засноване релативности времена у физици.

Логички скелет Специјалне теорије релативности, (СТР), или како Ајнштајн из једне исте формуле за једнолико кретање, s/t=v, изводи неједнакост дужина, брзина и времена

Ако се упореде обе трансформације формуле s=vt, tj. 0=vt-s i 0=s-vt, с обзиром да су антисиметричне, и ако се у оба случаја 0 замени општим бројем за простор s, добија се оно што називамо ‘релативност’.

Ево из чега и како се у СТР “мисаоно” изводи контракција дужина, (асиметричност дужина), и дилатација времена, (асиметричност времена), – из особина саме формуле v=s/t, односно из њених антисиметријских трансформација:

0) s/t = v (физички систем у једноликом кретању; s,t,v > 0 )

1) vt = s (физички систем мирује; s – s = 0 )

2) s = vt (физички систем је једнолико покретан; st/st = 1= v Const.)

1) 0 = s – vt (одавде следе Галилејеве релативистичке трансформације за мировање)

2) 0 = vt – s (одавде следе Ајнштајнове релативистичке трансформације за кретање и релативно мировање)

Напомена: када се уместо 0 напише s, што су учинили и Галилеј и Ајнштајн, онда из исте формуле v=s/t следе противречни резултати за исти догађај. У чему је грешка? У томе што је 0 садашњост у којој су и величине s,t,v, а s је будућност, (будућа садашњост), која се израчунава. У физичком тумачењу формула мора се у обзир узимати темпоралност саме математике, иначе се спонтано конструишу бесмислена решења, са онтолошким грешкама, које се лако превиђају. Али ту важи једно правило: ако уопште постоји онтолошка грешка, у пресликавању онтологије на математику, неминовно се појави и формална математичка грешка.

Изведимо даље последице:
Прочитај текст до краја >

Објављено у Милутин Миланковић. Ознаке: , , , , , . Коментари су искључени на Велимир Абрамовић: Миланковићев услов синхронизације светлости
%d bloggers like this: