Књига Стива Лоа: Никола Тесла – Ја сам будућност


Никола Тесла полако, али сугурно, осваја Кину, ту најмногољуднију земљу несагледивог потенцијала, у свим правцима, па тако и научном правцу. Пре неког, не тако далеког времена, пре 2 године, у Кини је изашла прва књига о Тесли, то је књига кинеза Стива Лоа: „Никола Тесла – ја сам будућност“.

Све ово сам сазнао недавно приликом конверзације са нашим Теслијанцем Велимиром Абрамовићем, па сам га замолио да за мој сајт напише нешто о књизи Стива Лоа.

*********************

Аутор: Велимир Абрамовић

Kа научној духовности технолошког комунизма…

Неизмеран је допринос ове књиге успостављању Глобалног друштва и новој планетарној цивилизацији.

ЈА САМ БУДУЋНОСТ – Никола Тесла, аутора Стива Лоуа, професора екологије на Пекиншком и Шангајском универзитету је прва ауторска књига о Тесли, која се појавила у Kини. Пре тога изашла је само Теслина аутобиографија.

У Теслијанском планетарном друштву сва ће енергија бити добијана из неисцрпних и бесплатних природних извора.

Никола Тесла и његова наука прожета моралом и хуманошћу непорцењиво је значајна не само за савремени свет планетарног телекомуникационог система већ и за Духовно-научно разрешење дубоке кризе смисла и вредности тхничко-технолошке цивилизације.

Не само љубитељи и физичари – аматери, који настављају Теслин рад, већ и сви људи који дубоко мисле о науци, слажу се у једном: учење савремене физике у основи је скуп нелогичних ставова, један контрадикторан систем.

На катедрама на којима се проучава нуклеарна физика, односно распад атомског језгра, важи претварање материје у енергију без остатка и у фисионим рачунима све се слаже. На катедрама за астрофизику, међутим, претварање материје у енергију не узима се озбиљно, већ се маса рачуна преко јачине гравитације, која се опет израчунава преко Доплеровог помака, тако да на папирима недостаје преко деведесет посто материје у Kосмосу. Уместо да се мења теорија, ово се у школама назива “дефект масе”. То јест, крива је маса што недостаје, јер професор физике је “држава за катедром”. “мисли тачно” и “предају истину”. А ко му не верује, има и оцену као санкцију. Нажалост, ствари се од Галилеја и Ђордана Бруна нису много измениле.

Тесла је радио и на специјалној “вакуумској цеви са отвореним крајем” која служи као пројектор честице на неограничене даљине. Циљање се врши електростатички, дуж електростатичких слојева атмосфере, који се могу видети и голим оком: то су управо они слојеви по којима клизе облаци. Показује се да су полифазни систем, индукциони мотор и генератори наизменичне струје – мање значајна Теслина открића. Најважније је свакако оно што се из његових експеримената са етром и временом може извући као потпуно нова, космолошка физика, утемељена на енергетској резонанцији етра и резонантним ефектима времена, и поставити уместо физике засноване на плитком и нејасном концепту “свеопштег и вечног кретања изазваног силом”.

Теслина главна открића су: пренос енергије на произвољну дистанцију (заправо, суперпроводљивост природних медијума), његове ватрене лопте (фузија структурних елемената етра у материју), Теслин високофреквентни резонантни осцилатор за његове таласе нехерцијанског типа са такозваном бочном модулацијом (то јест својеврсне менталне-машине, које производе зрачења таквих карактеристика да непосредно интерферирају са електромагнетским пољима људског мозга, пригушујући мождане осцилације или мењајући саму природу осциловања, што у емоционалном сегменту принудно индукује разна осећања и расположења, као и измењена стања свести, као што су креативност, хиперперцепција, хипермнезија, све до хиперкогниције у којој се појављују “релативистичке” аномалије у временском домену), динамичка теорија гравитације (диференцијална теорија по којој сваки елемент Мендељејевог система има своје Г, своју гравитациону константу; Тесла је овде наставио Етвешове радове и извео низ потврдних мерења), и напокон, то је Теслина електромагнетска теорија, никада објављена нити јавно формулисана која не користи уобичајене појмове као што су “енергија”, “таласна дужина”, “фреквенција” и друге, већ уместо њих важе појмови: “крива распореда”, “вибрација система завојница”, “електрични притисак”, “пропорција преноса”, “етар”, “динамика електричног флуида”, “геометријске могућности цеви” итд.

Од модерне математике Тесла је користио само Фуријеове низове да би развијао електромагнетске ентитете у више и ниже хармонике, јер се то слагало са његовом основном претпоставком о истовремености свих делова бесконачног физичког континуума. Ту је он усвојио Архимедову дефиницију Kонтинуума као “бесконачне суме неједнаких делова”: Јасно је да се бесконачност не може састојати од неистовремених делова, па се очито ради о темпоралном континууму, или вечној садашњости. Међутим, и ако сви делови узети заједно чине непокретни Kонтинуум, неједнаки делови се међусобно разликују по карактеристичним временима и у томе је и порекло кретања – кретање је асинхроницитет самих тих делова и није примарно узроковано силом.

Теслина космологија је најопштијег типа, важи за изотропни и бескрајни, једном речју, целокупни Kосмос, док је Максвелова електромагнетика важећа за мала растојања; у суштини Максвел је извршио математизацију Фарадејевих скромних експеримената, не схватајући проблеме до краја. Недостаци Максвелове теорије произвеле су као последицу велике тешкоће у Специјалној теорији релативности (однос енергије кванта и брзине светлости у другом постулату; сам Ајнштајн занемарио је у фото-ефекту релативистичке промене простора и времена у кретању, јер ако се енергија мења са брзином, никаквог ефекта не може ни бити, уколико нема енергетске еквиваленције путање избијеног електрона и упадног фотона. У општој теорији релативности, недостаци Максвелове теорије довели су до идеје светске линије (заправо до панкосмичке екстраполације Фарадејевих магнетских линија сила, које описују гвоздени опиљци на лабораторијском столу), најзад до представе о коначном свемиру, који се повремено сабија у бездимензионалну тачку (проблем сингуларитета) и експлодира. На све ово не би се смејао само Тесла, него са њим и многи антички философи и научници јасног ума: Мелис са Самоса, Еуклид, Платон, Питагора и други.

Никола Тесла са својом науком исто је толико значајан за савремени свет планетарног телекомуникационог система и разрешење дубоке кризе вредности научно-технолошке цивилизације, која тражи своју философску онтологију, као што је за Хришћанску цивилизацију био значајан мит Исуса Христа. Интересантно је да смо током стотина и хиљада година имали толико много великих научника, али ни један од њих није добио своју цркву као што је има Тесла у Kалифорнији, у Сан Дијегу, управо у центру светске научно-технолошке моћи. Ни Планк, ни Ајнштајн, ни Бор, ни Паули, ни Њутн, ни Kеплер, и поред бављења алхемијом и теологијом (Њутн), или астрологијом (Kеплер), или мистиком (Лаплас), нису убедили колективно несвесно човечанства у трансценденталну димензију својих научних погледа. Тесла јесте.

Хришћанска цивилизација је метафора ослоњена на патњу, жртву и искупљење, на тајну крштења, ускрснућа и загробног живота, она је трајно обојена човеком и његовом осећајношћу. С друге стране, сцијентистичко доба има Теслу као хумани симбол јединства духа и материје, а уместо митологије и религијске метафоре успоставља веру у научне принципе и јасно виђење најдубљих космолошких закона. У историјском смислу, Тесла фундаментално мења облик религиозности на планетарном нивоу. Дакле, он није обичан научник, па ни само генијалан човек, већ светско-историјска појава највишег ранга, која духовност теологије замењује духовношћу науке. Уосталом, савремена физика већ је постала философија новог доба јер се отворено бави структуром материје, генезом космоса, а од скора и етиком.

Kвантна механика копенхагеншког круга окупљена око Нилса Бора није решила питање основне структурне јединице материје и принципа фузије (напокон и саму фисију математички описује једначина која се накнадно и насилно изводи из Лоренцових трансформација (E=mc2), релативистичка теорија није решила проблем научне, тј. субстанцијалне дефиниције времена (време је…, па шта је), а такође није објаснила ни садржину концепта силе (у општој теорији релативитета Фундаментални тензор са малим корекцијама има исту вредност као Њутнова сила ((F) и не даје никакво друго објашњење за путање планета око Сунца, сем што се необразложено тврди да планете морају имати путање какве имају због облика простора, чија се закривљеност, опет, не може другачије установити него по облику тих истих путања; ради се о кружном доказу, који не доказује ништа и не пружа право објашњење гравитације и праву операционалну теорију из које би проистицала могућност конверзије гравитационе силе у локалну ротацију и њено коришћење).

Теслина физика реалног физичког континуума или етра и његова научна мисао наслоњена на предсократовску античку космологију и питагорејску генеричку математику, (а не на електромагнетику деветнаестог века), није одмах могла да буде настављена, пре него што су се показала сва ограничења других настојања да се јединственом физичком теоријом обувхате збивања у физичкој реалности. После Чернобила сваком је јасно да без праве концепције времена и без дубљег познавања структуре материје, разбијање атомског језгра није ништа друго до неодговорно зло експериментисање на нивоу емпиријских метода. Чернобил је почетак слома инфантилних визија квантних механичара по којима су и роштиљ, млин за кафу и машина за прање веша требало да раде на атомски погон. А трагедија space-shutle Челенџера подсетила је људски род на чињеницу да није овладао правим принципима путовања кроз бескрајни космички простор и да се реактивним моторима дужа путовања не могу предузимати. О медицинским проблемима међузвезданих путовања и да не говоримо.

Теслина физика пружа одговоре и указује на интелектуални инструментаријум којим се ови проблеми могу решавати. Она се најкраће може описати као интердимензионална стационарна космологија и једина је актуелна теорија чије могућности нису испитане.

Дешава се да израз који ми данас употребљавамо за неки физички појам није ни постојао у Теслино време. Исто је тако и са начином писања математичких исказа и знакова рачунских радњи. (Од велике је користи за младог електроинжењера, који је, на пример, много пута већ чуо да је Јулиус Роберт Мајер открио закон о “одржању енергије”, да се изненади када, читајући оригинал, открије да Мајер нигде и ни у ком смислу не употребљава реч енергија; или када код Архимеда и Галилеја, који су све изводили геометријским путем, не нађе ни један знак рачунских радњи; или када види да чак и Њутн, који је већ био пронашао инфинитезимални рачун, још увек све доказује геометријски, исто као Еуклид и сви други научници у временском размаку између њих двојице.)

За разумевање Тесле је апсолутно неопходно не само читање његових оригиналних текстова, већ и разјашњавање садржаја термина његовог научног језика, да и не спомињем шифровани део заоставштине где је један те исти појам коришћен у различитим контекстима, тако да има н-факторијал комбинација семантичких извода. Без јасне хипотезе Теслине теорије и подударног обрасца мишљења, ово је практично немогуће разумети.

Авангардна светска наука полако се окреће Тесли. Нису у питању ни комерцијални, ни универзитетски сегменти научног мишљења, већ јавности непознати пикови светске моћи, чворови дифузне мреже светских управљача глобалног информатичког и сцијентистичког човечанства, у коме су сви појединци повезани са свим другим појединцима каналима светских телекомуникација и то на само два општа принципа: сродности идеја и нивоа интелигенције.Међутим, оно што их све спаја фундаментално јесте субјективна релација према времену као суштини нове цивилизације. Све досадашње цивилизације засноване на онтосу простора (тј. на простору као њиховој суштини) само су историјске чињенице.

Тесла је открио да је Земља језгро огромног генератора и да ротацијом електрише спорију јоносферу милијардама волти и ампера, и да, заправо, човечанство живи у сферном кондензатору неизмерне снаге, који се сам од себе непрестано пуни и по жељи се може празнити. Постоји јоносфера (фаза), диелектрик (атмосфера) и Земља (нула). Имамо, дакле струјно коло које даје природни електрицитет неограничене снаге, то јест чисту енергију, која не трпи никакву конверзију: изврши рад и у истом облику врати се у природну средину, у систем планете Земље.

Постоје и Теслини линеарни акцелератори у облику отворених вакуумских цеви, то јест цеви које раде на собној температури и чији се енергетски сноп не расипа, јер не путује кроз простор већ је навођен електростатичким карактеристикама циља, тако да на било коју дистанцију може да се пренесе било која количина енергије индукцијом. То су Теслини чувени “зраци смрти” направљени према моделу функционисања Сунца. Kенет Kорум, који је поновио Теслин експеримент у Америци и добио ефекте ипак није схватио поенту: Теслине честице не путују кроз простор као лоптице или Херцови таласи, већ настају из индукционих поља, баш као и његове већ споменуте “ватрене лопте”. Ради се о Теслиној оригиналној теорији космичког зрачења, коју је и експериментално доказао.

Теслино обртно магнетско поље има универзално важење. Напросто, то је једна истина дубља од људске гносеологије и људске осећајности, истина математичког типа, чија идеја се непосредно остварује у свакој инстанцији космичког Бића.

Усуђујем се да закључим да ни Теслин индукциони мотор, такозвани асинхрони, није концептуално довољно проучен. У њему се налази још неоткривена тајна ротације небеских тела и ротације уопште. Убрзано кретање Теслиног јајета проистиче из промене геометрије поља, а не из додавања квантума магнетске силе. Рад овог мотора изгледа јасан, баш као што је некада, пре Галилеја и Њутна, свакоме изгледало јасно да је тежина тела узрок његовог слободног пада.

Од других Теслиниих енигми, непроучене су: радио-техника (више неометаних емисија на истој фреквенцији) са дванаест у суштини непримењених патената); структура материје (“Обичавао сам да разбијам атом не ослобађајући никакву енергију” – изјава Н. Тесле из 1923. г.); гравитација (модел гравитационог мотора са оловним ротором и статором од стакла, који ради једном годишње, реагујући на констелацију планета); теорија етра (материја се структуира из етра и поново раствара у етар, по једноставним математичким законима, али нешто више материје настаје, него што нестаје – одатле повремене космичке катастрофе); Теслини медицински апарти и дејство Теслнихи нискофреквентних таласа на рад мозга (изазивају контракцију и дилатацију субјективне временске базе, тј. промену психолошке секунде).

Тесла је сматрао истинитом Будину идеју о “ја” као о илузији. “Заиста,” говорио је:

“Ми нисмо ништа друго до таласи у субјективном простору и времену и када ти таласи ишчезну, иза нас не остаје ништа… Нема индивидуалитета. Не може се рећи да талас у океану има индивидуалност. Постоји само илузорно следовање таласа једног за другим. Ви нисте иста особа која сте били јуче; и ја сам само низ приближних егзистенција, не потпуно истих. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике, а не моја субјективна и погрешна представа о мом реалном животу”.

Kада замишљам Теслу, не видим га насмејаног, него жалосног због онога што људи сами себи чине, у својој неизмерној подређености непознатим природним силама.

Kњига професора Стива Лоуа уздиже наду човечанства у победу одуховљене науке и Етарске физике над правим људским проблемима, а то свакако нису повећање новчаног богатства, територије или моћи над људима, него су то старост, болест и смрт, а њих само само Теслијански оријентисана наука може да превазиђе.

“Ја сам Будућност!” отвара нову страницу Теслијанства и то у најмногољуднијој и технолошки најразвијењој земљи света.

*********************

О кинезу Стиву Лоу и његовој књизи о Тесли, Велимир Абрамовић је у неким детаљима говорио и на свом недавном гостовањер код Теше на БалканИнфо, па можете и то погледати. Цела емисија није била о томе, већ причало се о свему по мало, па и о кинезима, о Стиву Лоу и његовој књизи о Тесли, али и о једној заједничкој књизи о Тесли коју припремају Веља Абрамовић и Стив Ло. Књига би требала да изађе идуће године, на дан кинеске нове године…

Интервју: Велимир Абрамовић – Теслина открића ће помоћи стварање нове цивилизације! (18.11.2018.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Зоран Тасић, ревизор и судски вештак: Пет начина како банке, кршећи закон о облигационим односима, пљачкају грађане и привреднике путем узимања кредита!


Поред Драгана Радовића економисте, код нас постоји још један истински стручњак и експерт за разоткривање организоване пљачке, где је је један од учесника (најбитнији) и држава (њени високи чиновници), овога пута у банкарству и банкарском пословању приликом узимања кредита, то је Зоран Тасић. Зоран Тасић је дипломирани економиста, овлашћен је рачуновођа што му омогућује да потписује завршне рачуне, да буде шеф рачуноводства. Такође, Зоран Тасић има дипломе које му омогућују да буде: судски вештак, ревизор и ризик менаџер.

Зоран Тасић - Судски вештак и ревизор, и поред 2 покушаја атентата наставља борбу против банкарске мафије и државног органзованог криминала, пљачке грађана и привреде

Зоран Тасић – Судски вештак и ревизор, и поред 2 покушаја атентата наставља борбу против банкарске мафије и државног органзованог криминала, пљачке грађана и привреде

Нешто Ново – Зоран Тасић – 18.02.21016.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Одмах да напоменем врло важну ствар да је у овом прилогу: „Нешто Ново – Зоран Тасић“, Зоран Тасић рекао да су покушана 2 атентата на њега, да га убију, и то баш у периоду када је добио правоснажну пресуду (укупно их има 2) у привредном суду у Београду, где је закон стао на страни оштећеног клијента, јер је банка код које је узео кредит прекршила постојеће облигационе законе, који су доле побројани у 5 ставки.

Како прича Зоран, први покушај атентата је био када су га накачили на струју, а други када су њему и његовом адвокату 3 дана експлодирале гуме на аутомобилима, и то после победничке пресуде на суду, па се тиме желело да се спречи Зоран да о тим пресудама уопште и прича, да је оштећени клијент добио банку на суду. Но, Зоран храбро наставља своју борбу, међутим, не може један човек сам да се бори против пљачкашког система, Зорану је и те како потребна помоћ патриотске сцене, ако то у Србији уопште и постоји, врло мало од тога има, поготову у парламенту, јер све је роб до роба. Вербална подршка није никаква подршка, потребна је организована акција оно мало патриота што је остало, а и оштећених узимаоца крдита, ваљда желе да им се врати онај део новца који је противзаконито опљачкан од њих.

А сад хајде да кратко и прецизно погледамо који су најглавнији упечатљиви показатељи где банке крше законе током отплаћивања кредита грађана, а после ће по свакој тачки бити додатна појашњења.

Пет начина како банке путем кредита, кршећи закон о облигационим односима, пљачкају грађане, привреднике и државу Србију:

  1. Незаконито је кредит добијен као кеш у динарима везати валутном клаузулом за евре, швајцарце, а то банке код нас раде,
  2. Незаконито је обрачунавање законске затезне камате пре крајњег рока доспећа кредита, а то банке код нас раде,
  3. Незаконита је наплата разних накнада на кредит, а то банке код нас раде,
  4. Незаконита је наплата разних провизија на кредит, а то банке код нас раде,
  5. Незаконито је самовољно повећавање камате, а то банке код нас раде.

Како банке пљачкају грађане Србије – 02.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Што се тиче тачке 1. која говори о томе да је незаконито валутном клаузулом везивати добијен кредит у динарама, суштина је у следећем …

Банке, да би превара успела, користе велико незнање масе људи, па тако приликом додељивања кредита користе двоструке аршине. Наиме, банке неки уговор о кредиту, када га именују, одобравају и у динарима и у некој страној валути (обично код нас ради се о еврима и швајцарским францима), а исплаћују га кориснику као кеш у динарима. Ово је по закону о рачуноводству и ревизији противзаконито, јер не може се један кредит истовремено везивати и за динаре и за девизе валутном клаузулом, дакле да буде двосмислен, већ мора бити јасан и једносмислен, или ће се везивати и односити само на динаре, или само у некој страној валути, рецимо евре. Па с тога, ако кредит добијеш у динарима, што се каже „кеш“ – на руке, има се вратити такође у динарима.

Међутим, банкари кршећи закон везују тај динарски кредит за рецимо евре, да би обрачунавали курсну разлику целим током времена док ви исплаћујете тај кредит, у односу на дан када сте уговор о кредиту закључили, па вам тако зарачунавају и курсне разлике те стране валуте према динару, које вам НЕЗАКОНИТО накалеме на рате које отплаћујете, и тако се одвија та пљачка, користећи незакониту двосмисленост у уговору!

Пример …

Рецимо, када сте добили кредит (рецимо 1 милион динара) тада је 1. евро вредео 100 динра, а ви треба тај крдит по уговору да вратите рецимо за 2 године. Но, током тих 2. године курс евра у односу на динар расте, па он достиже цифту: 103, 105, 110, итд … и банкари вам зарачунавају ту курсну разлику у односу на вредност евра према динару која је била на дан закључивања уговора

То је незаконито!
То је пљачка!

Све је то супротно и члану 394 о облигационим односима, који говори о монетарном номинализму, што значи, ако кредит добијете у динарима, у динарима га и исплаћујете, и сва везивања иду за динаре, никакве евре, швајцарце!

Када говоримо о тачки 2. која се односи на плаћање законске затезне камате, ту је ситуација врло јасна, та затезна законска камата наплаћује се тек када дође крајњи рок доспећа отплате кредита, не пре, не док тај рок траје, док је у току отплата кредита, а још није дошао крајњи дан доспећа кредита. Све што вам банка пре тог рока наплати на име затезне камате противзаконито је, то је пљачка! Рецимо, ви сте узели кредит од милион динара 05.05.2014. године, а рок доспећа кад треба да отплатите све камате и главницу је 05.05.2016., дакле 2 године је рок, а то све значи да се законска затезна камата наплаћује тек на дан доспећа отплате целог кредита, под условом да га нисте отплатили, а то је 05.05.2016., не пре тог датума, у противном то је пљачка, а то банке и раде, пљачкају грађане!

Како Зоран прича, обично се у првим ратама отплаћује само камата, а тек касније на ред долази главница, па се рецимо дешава да у 2. или 3. рати ви отплатите камату која вам долази тек у 15. или 16. рати, тако да ако банка у било ком периоду, пре крајњег рока отплате кредита, изврши пресек стања, и зарачуна вам неку своју затезну камату, то значи да вам зарачунава затезну камату на камату коју сте ви већ платили.

Пре свега, ово треба знати, затезна камата је КАЗНА, КАЗНА која се извршава на име неиспалћивања у отплати кредита на крајњи рок доспећа отплате. Та затезна камата се зове „ЗАКОНСКА ЗАТЕЗНА КАМАТА“, а не „затезна камата“, и она износи око 18%. Међутим, банке не обрачунавају ту законску затезну камату, већ неку своју затезну камату, и код нас она је већа него што то закон прописује, дакле 18%, код наших банака је 25%, 26% па чак и 40% по кредиту како говори Зоран, тако да су банке веће крвопије него зеленаши…!

Ако је законска затезна камата КАЗНА и износи 18%, како то да је каматна стопа наших банака, у којој банка изражава своју добит и зараду (маржа), већа од казнене законске затезне камате, јер, како Зоран говори, каматна стопа код нас је 22%, 23%?!!

Србија је изгледа рај за бруталне банкарске пљачкаше, а наиван и осиромашен народ, жељан пара, ухваћен је у дужничко ропство.

Још бруталнија од банка је држава, њени високи чиновници и службеници, која треба да спречава овакве банкарске пљачке, а судство и тужилаштво да хитро реагује, да кажњава банке које пљачкају народ, јер банке, без прећутне или изричите сагласности високих државних чиновника и службеника, не би смеле да пљачкају грађане и привреду Србије, разна правна лица која узимају кредите код банкарских крвопија у Србији!

Каматна сопа Централне банке Европске Уније је 1,24% годишње, а код нас иде од 22%, 23% до 25%. Да би оправдале и набиле такву пљачкашку камату, банке користе квалификацију наше земље да има велики ризик, да је Србија земља високог ризика, а најглавније је то, да Србија још законским прописима није одредила до ког нивоа, и колико треба да износи каматна стопа за издавање кредита.

Под тачком 3. и 4. на ред да се објасни долази незаконито наплаћивање разних провизија и накнада на кредит: накнада ова, накнада она, накнада на пуштен кедит, накнада за обраду кредита,… итд …

Да би се то схватило, треба знати основна законска и банкарска правила шта је камата, шта она садржи. Да би се то још лакше схватило, камата је исто што и зарада путем маржи у трговинама, која рецимо може да буде 20% – 30%. Дакле, зарада банке путем камате, је пластично речено маржа којој банци обезбеђује зараду на додељен кредит, тако да се у камату по правилима струке и банкарског знања, зарачунава све што спада у камату, односнуо зараду, а то су разне накнаде и провизије, цена капитала, трошкови радне снаге и сл., тако да су у нашем случају, накнаде и провизије већ садржане у камати на одређен кредит, која је рецимо 20%, па тако када вам банке ДОДАТНО наплаћују разне накнаде и провизије изван камате коју су вам прописали, то је незаконито, то је пљачка! То значи да вам банкее 2 пута наплаћују те провизије и накнаде.

Законски речено, све то је супротно члану 1065 облигационих односа, који је опште важећи и ОБАВЕЗУЈУЋИ закон за све учеснике у привредном животу нашег друштва, који каже да банка има права да наплати само главницу и камату на кредит, само оно што је садржано у камати, када се говори само о камати, не преко тога!

Под тачком 5. је незаконито и самовољно повећавање камате током отплаћивања кредита. Без обзира што је неко потписао уговор о кредиту и сагласио се са тиме што пише у уговору (из незнања да је то противзаконито), да банка може самовољно и произвољно да повећава камату током отплате кредита, а у складу са пословањем банке, како се обично наводи у кредитном уговору, то не значи да сте безакоњу и пљачки дали легитимитет, не! Другим речима, без обзира што сте потписали да банка може самовољно да вам повећава каматну стопу током отплате кредита, у складу са својим пословањем, то не може да буде изговор банке за пљачку: „па ви сте то потписали“, јер банка је дужна да своје законске нормативе приликом склапања уговора о кредиту, усклади са тренутно важећим прописима и законима, а у нашем случају то би био закон о облигационим односима, који је обавезујући за све учеснике у привредном и финансијском послоавње једног друштва.

Кредит је имовина, и чим ви узмете кредит, то је ваша имовина, и када је говорио о привредном животу поводом тога, Зоран је дао пример како то ради „нецивилизован“ арапски свет, у односу на „цивилизовани“ запад, јер у арапским државам ако банка оформи камату на неки кредит, том „срећнику“ по њиховом закону следи смртна казна. Међутим, и кредитори имају вајду од кредита, нису арапски банкари будале. Рецимо, када у арапским државама неки појединац узме кредит да би реализовао свој посао, банка му не наплаћује камату на кредит, већ се уговором, ради своје зараде, уграђује у профит клијента коме даје кредит да одради неки посао, и тек кад кредитом клијент оствари свој профит неким својим послом, тек тада банци враћа само главницу, док банка која му је дала кредит има 20% од тог профита, али му на кредит не наплаћује камату на главницу док тај привредник врши своју привредну делатност ради остваривања своје зараде, јер би му узимала тако његову имовину (финансијску) с којом треба да ради, његов капитал, и тако би га банка спречавала да заради.

У Србији се дешава све супротно, „смртну казну“ потписује неки привредник чим узме кредит од банке, јер како ћеш неким бизнисом да обрнеш паре које си добио на кредит, и створиш профит, када ти банке путем крвопијских камата отимају паре пре него што зарадиш својим бизнисом, и спречавају те да тако започет посао и завршиш, јер како да га завршиш кад ти непрекидно узимају камату, разне накнаде, провизије, тако ћеш само осиромашити и пропасти.

Голи Живот – Зоран Тасић – (ТВ Happy 2013.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Овде је Зоран Тасић гостовао код  чувеног „(И) Ја имам таленат (Миломир Марић), и претежно је причао о времену с почетка 90-их и објашњавао је пирамидалне пљачке Дафинине банке, а једним делом дотакао се и горе поменутих незаконитих ствари око додељивања кредита од стране наших банкстера.

У једном од идућих чланака, још једном ћу писати о врсном и истинском зналцу финансија, банкарских послова, банкарству и адекватним законима који произилазе из тога, о Зорану Тасићу, јер имао је 2 исцрпна и детаљна интервјуа око пљачке грађана од стране банака путем кредита. Једно гостоавње је било на интернет радију „Снага Народа“, а друго на интернет радију „2М“.

Један критички поглед на текст Љубодрага Симоновића о „крвавим“ парама Новака Ђоковића


Будући да сам због преморених очију затворио коментаре на текст» о разлазу са Дуцијем, прекјуче ми је стигао на мој мејл, мејл једног комунисте, где је одмах почео да ме напада са: „Господине Небојша, Дуци Вас је хранио са донацијама, а ви му узвраћате тако…“ и више пута је додавао „… како не схватате да су национализми зло…!“ итд… итд…

Е, кад ми тако неко нешто ИСКЉУЧИВО каже: „национализми као национализми су зло, сами по себи“, желудац ми се преврне за 360 степени.

И шта ту рећи, нема дијалога са таквим изфанатизованим космополитско-анационалним умовима, јер он није поменуо ни један свој контра аргумент на моје аргументе, не против Дуција као човека, већ против Дуцијевихих ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ ставова као јавног ОДГОВОРНОГ интелектуалца, о чему сам у том тексту АРГУМЕНТОВАНО и писао, као и о одређеним Дуцијевим недопустивим ћутањима и неизјашњавањима. Такви су сви изфанатизовани комунистички умови када су такви, ма како им ти аргументовано говорио о неким њиховим ставовима, па им контрираш неким својим супротним мишљењем и аргументацијом, они то доживљавају као лични напад и атак на њих као комунисте, на њих као личности, јер они су, ето… „богом дани да попују шта је добро, а шта зло“, само је довољно детиње неодговорно рећи: „Ура! Ја сам комуниста…! Ја волим цео свет…! Ја желим добро свим људима света…!“

Он потпуно превиђа да сам се ја одрекао Дуцијевих месечних донација од 9.000,00 динара, што ми је једини извор неког прихода био (уз врло малу социјалну новчану помоћ, која се исплаћује само 9 месеци у календарској години), само да бих писао и излагао своје аргументоване ставове, и да ни речју нисам вређао Дуција. Међутим, не… код тоталитарне комунистичке свести нема се право на другачије мишљење, свако другачије мишљење се доживљава као „удар на саму личност комунисте“, „на сам комунизам као идеју“ ма какве аргументе имао против ЊИХОВИХ ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ СТАВОВА ИЛИ НЕДОПУСТИВИХ ЋУТАЊА КАО ЈАВНИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА ХУМАНИСТИЧКО-КОМУНИСТИЧКЕ ОРЈЕНТАЦИЈЕ.

Решио сам да коригујем план и да из претходног текста», који је као увод у моје неслагање са Дуцијем базичан за читање, извучем 4-5 тематских делова као текстуалне целине, уз можда нека мала додавања нових мисли, док не одморим очи и припремим најважније текстове о фанатичним уверењима разних србских идеалиста која су фатална не само за њих, они то и не примећују, већ и за масе срба на које делују својим беседништвима или другим видовима јавних наступа. Исто је тако битно и писати о идентитету човека који је јако сложен и компликован, а комунисти га своде И УПРОШЋУЈУ само на индивудеалну грађанску појединачну свест, и класну свест, ту нема места за колективну националну свест, која је узгред органска, јер има историјски континуитет!

Они су се егоцентрично поставили као неки врховни божји арбитри за представу шта је добро, а шта зло, без и да помисле да им нико није дао право на то, већ су га самољубиво сами себи доделили, мислећи самозаљубљиво и халапљиво да су у праву.

Да би се расрбљени срби поново посрбили» треба им у разним аргументованим анализама указати да схвате да не требају да се стиде да буду националисти, већ да се поносе што су Срби-Националисти, којима је историјски гледано национална свест и самосвест давала снагу да се кроз историју боре за своје боље сутра, а не анационално-космополитска свест!

Рекао сам у претходном тексту да сам се задужио 6.000,00 динара да бих могао да пишем у новембру, али стицајем околности почео сам и да продајем неке ствари да бих имао пара за дажбине и да пишем, продао сам телевизор који ми ионако не треба, па има шансе да пишем и у децембру, макар да уплатим за интернет и за најнеопходније дажбине, за струју и телефон, док за кирију (станарина) дугујем већ око 295 €.

Зато, још једном да апелујем, а то важи само за оне малобројне али одабране људе који подржавају моје целокупно досадашње осмогодишње писање, ко жели добровољно да ме донира неким скромним донацијама, ко колико може, може то учинити путем ПостНета на мој мобилни телефон:

062/354 943

, или пак на текући рачун у Интеса банци који се може видети на овој» страници за донације.

Ево, прекјуче ми је преко ПостНета на мобилни стигла једна донација од 1.000,00 динара, а када би било пара да издржим да пишем и у јануару, било би супер, но било како било, макар остао без пара и ичега, писаћу до краја децембра то је сигурно, а док не припремим неке важне теме, из главног првог текста извући ћу тематске блокове следећим редоследом.

Сада ћу поставити тему о Дуцијевом односу према Ђоковићу и Дивцу, за 3-4 дана биће једна нова тема, кратка и сажета, реч је о АВНОЈУ 1943. који није имао кворум да би био правно легитиман, што је веома битно, јер се цео правни систем СФРЈ надовезује на правно нелегитимни АВНОЈ. Затим о Дуцијевом анационализму са одређеним анимозитетом ка националном идентиту као таквом, затим о Титовом награђивању ратног злочинца Курта Валдхајма и Дуцијевом НЕДОПУСТИВОМ неизјашњавању и одређивању према Титу као таквом, као и осталих комуниста такође. Затим, о МАСПОК-у 1971. где су хрвати као народ, а не само као усташе, јасно рекли да не желе више да буду у Југославији, па засебна тему о Титовој тајној плати сво време владања од 1945. до 1979., а после тога биће други текстови.

У кармичком смислу, а они малобројни знају о чему причам, следећа 2-3 месеца су ми најбитнија, у том периоду ћу својим писањем одвезати своју карму, па после тога чак и ако ми буде горе у егзистенцијалном смислу, биће ми боље у суштини, јер душа ће бити ослобођена и растерећена једног великог кармичког дуга и везаности, спремна за нови живот, ма како он тежак био. И оно најбитније, одужићу се нашим великим и храбрим, мудрим Србским Прецима! Без чије жртве ми данас не би ни битисали овако апатични и безвољни за борбу!

Па да почнемо прво са Дуцијевим недопустиво некритичким ставом према Влади Дивцу, када је требао да буде најкритичнији, као председнику ОК Србије који се срамно сложио да се непризната тзв. „држава“ Косово прими у чланство МОК-а, али је зато и ту одлучио да се „покрпи“ Новаком Ђоковићем, да би скренуо пажњу са индиректног брањења Дивца, па онда иде анализа Новакових „крвавих“ пара.

Па да кренемо…

Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ово доле је цео транскрипт дијалога измеђе водитеља Оливере Милетовић и Дуција, а тиче се одлуке МОК-а да непризнату државу тзв. „Косово“ прихвати у своје чланство, што је супротно самом статуту МОК-а, који признаје чланство само државама званично признатим у Уједињеним Нацијама. Због драматургије разговора и моје анализе, прво иде Оливерин увод у тему емисије и касније ступа на сцену дијалог између ње и Дуција, па погледајмо то све. Иначе, овај део транскрипта се од целог тока емисије искључиво тиче Дуцијевог става према потезу Дивца као председника Олимпијског Комитета Србије према одлуци МОК-а, ко жели може да провери. Па добро, онда да видимо шта се све каже…

Оливера Милетовић:

„Добро вече поштовани гледаоци, добро дошли у емисију „Питања и одговори“, одмах на почетку вам најављујем ексклузивног госта.

Шта је тема?

Па тема је оно што је обележило протеклу недељу, дакле Међународни Олимпијски Комитет МОК једногласно прихватио је непризнату државу Косово као свог пуноправног члана, чији ће спортисти наступати 2016. године у Рију. Председник МОК-а, да се подсетимо Томас Бах, захвалио се Дивцу председнику Олимпијског Комитета Србије, који није ни присуствовао тој седници, што је, па цитирам: „индивидуалне интересе ставио изнад интереса спортиста Косова“.

Председник Олимпијског комитета Дивац је рекао да, цитирам: „нисмо задовољни, али ми се бавимо спортом, не бавимо се политиком“. Лепо, и онда би смо ми могли да га упитамо, а када је цепао шаховницу, да ли је то била политика или је био спорт? И када је 1999. рекао да је Милошевић крив за све што нам се дешавало, укључујући бомбардовање, да ли је то политика? Па, предизборна кампања Бориса Тадића у којој је активно учествовао, да ли је то политика? Па, покушај куповине „Књаза Милоша“, за име, у име заправо америчких интереса, да ли је то политика? И уопште та крилатица: „спорт нема везе са политиком“ је нешто што објективно вређа интелигенцију сваког нормалног човека. Е, сад, ко је наш гост… Дивац неће бити тема, ако вас интересује шта мој гост мисли о Дивцу, то можете наћи на Ју Тјубу» ево за дан-два, 11.000 уплива, а тај разговор смо водили пре нешто више од 7 година;- Дуци о Дивцу, Дуци о Косову.

Е, пре него што вам представим госта, а већ сам на неки начин открила његов идентитет, морам да кажем, да је наш вечерашњи гост магистар правних наука, доктор филозофије, да је објавио неколико књига, да су многе преведене на енглески, руски, на неколико страних језика. Иначе, да… он је спортиста, 109 утакмица одиграо за кошаркашку репрезентацију Југославије, освојио златну медаљу на Светском првенству у Љубљани 1970. Играо је 7 пута за најбољу селекцију Европе. Био је учесник олимпијских игара у Минхену 1972. године. У знак протеста, због заташкавања допинг афере са Порториком напустио је игре, након чега је избачен из репрезентације. То говорим због наших млађих гледалаца, неки од њих то не знају, а знам да су верни гледаоци ове емисије, а наравно највећи број вас то зна… Љубодраг Дуци Симоновић: „Добро вече, и добро нам дошли“.

Љубодраг Дуци Симоновић:

„Добро вече, и боље вас нашао Оливера.“

Оливера Милетовић:

Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… имамо пола сата разговора, после тога гледамо ваш филм „Олимпијски пламен“ који је пре 15 година настао. И то јесте проблем када ви видите оно што ће неки видети за 10-15 година, а једна од тих прича су управо те чувене олимпијске игре, спорт, и ево чувени Дивац кога поменух као парадигму једне моралне катастрофе која нас је задесила. С тим у вези морам да Кажем, Чавић, и нећу више дужити, да Чавић коме је уништена спортска каријера, коме је одузета златна медаља због оне мајце „Косово је Србија!». Али можда има неке божанске правде да ћемо њега памтити управо због тога: „Косово је Србија!“ Као што ћемо Дивца памтити управо због овог његовог ћутања.

Е, сад изволите…“

Дуци Симоновић (00:04:05 – 00:06:49):

Оливера, Дивац није ту говорио у своје лично име, он је говорио као председник Олимпијског комитета Србије. То је значи питање државне институције једне, која заправо треба да следи политику државног врха, односно званичну политику наше земље. Ако је званична политика да се не призна Косово као држава, онда он никада у својству председника Олимпијског комитета Србије, значи он је могао лично да има свој став, ко што је Чавић имао за Косово у своје време. Међутим, он је имао, кажем, као представник Олимпијског комитета. И то није могао да донесе без сагласности људи који су у Олимпијском комитету, као и оних који заправао контролишу Олимпијски комитет. Хоћу да кажем, овај, ту се иза брда, по мени, ваљају ствари које су јако лоше за нашу земљу, и мислим да Дивац никада не би донео такву одлуку у име Олимпијског комитета Србије, да није имао прећутну или експлицитну подршку одређених структура које практично владају нашом земљом.

То је мој став. То је мој став. Ја сматрам Оливера да је то начин стварања атмосфере да Србија призна Косово као независну државу, да би ушла у Европску Унију, да је то део стратегије, овај, и да је он у том контексту деловао, да је у том контексту деловао.

Иначе, што се тиче тезе да спорт мема везе са политиком, као што сте и сами добро рекли, то је једна флоскула, једна лаж која се понавља од када је створен олимпијски комитет уопште, организовани спорт у модерном добу. И овде се не ради уопште о интересу спортиста. Да се ради о интересу спортиста, они су могли под заставом Србије. Значи, спортисти са Космета, могли су под заставом Србије, нико им не брани да, овај, наступају на олимпијским играма. Или, коначно су могли и под заставом Албаније, они који су за Албанију и такве ствари. Значи, није уопште у питању, нису у питању интереси спортиста. Ово је чисти политички акт. Значи, питање статуса државе одређене, и МОК је прекршио статут који има, да само оне државе које су признате у Уједињеним Нацијама, оне могу да буду чланови олимпијског комитета, односно могу да учествују на олимпијским играма. И мене не изненађује то, јер од Кубертена надаље, као што је у овом филму и дато уосталом, то је све била чиста политика. Од организације олимијских игара уопште, тај врхунски такозвани спорт, то је у чистој функцији политике, односно капитала. И ко говори о томе да се води ту рачуна о интересима спортиста, он или је будала, или је један покварењак. Јел то стварно нормалан човек после свега што се десило, нико нормалан то не може да каже више. Нико нормалан, да спорт нема везе са политиком.“

Оливера Милетовић (00:06:49 – 00:07:11):

„Да, у том контексту сам и споменула Дивца, јасно је мени да је он ту небитна фигура, али кад говоримо сад ко ће по чему бити… мислим запамћен, по неком моралном кредибилитету, сви ми на овај или онај начин, у неком тренутку, можемо да кажемо да учествујемо у томе, не учествујемо у томе, а просто, људи су осетљиви на спортисте, и мислим да…“

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари. Свако од њих, ја стално говорим о тој тези која је заправо невероватно реална, а то је тамо где су ти паре тамо ти је домовина. Тамо ти је домовина. Пошто они сви имају паре на западу и интересе заправо везане за те банке и за те који их финансирају, од тих тениских турнира до не знам чега другог. И они шаљу паре у те банке, тамо живе, узимају та држављанства, избегавају да плаћају порез код нас итд… Па зар то није чин који говори о томе на којој су они страни.

Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Сећам се атмосфере која је владала пре горње емисије, на интернету је било велико интересовање, јер је претходно 2-3 дана кружио видео прилог» где је Дуци критиковао Дивца, то су заправо били издвојени исечци са Дуцијевог гостовања на ТВ Палма плус из маја 2006, дакле пре 8 ипо година је то било од ове актуелне емисије, а не 7. година како је Оливера рекла. Имајући у виду ту критику која је за само 2-3 даан имала на Ју Тјубу заиста око 11.000 посета, сви су очекивали Дуцијеву оштру критику Дивца о том срамном потезу саглашавања да се тзв. „Косово“ прими у МОК, с обзиром на тежину тог политичког чина.

Међутим, од тога директно није било ништа, још на самом почетку емисије Оливера је нагласила да тема емисије неће бити Дивац, већ одлука МОК-а да непризнату државу у Уједињеним Нацијама тзв. „Косово“, прими у своје чланство. Али, наравно, било је неизбежно разговарати и о Дивцу, будући да је он део те приче, јер он се као председник ОК Србије срамно сагласио са МОК-ом који је прекршио и свој статут и међународно право, и тако је постао саучесник кршења Устава Србије и пуштања Космета низ воду, све до коначне велеиздаје и формалног признавања Космета од стране садашњих власти, јер то од њих и траже налогодавци и ментори из Европске Уније, зарад уласка Србије у ту накарадну творевину, то је баш сада актуелно.

И шта сад ми овде видимо?

Неуобичајено у односу на критику пре 8 ипо година, и којим епитетима га је тада крстио, Дуци сад све то рационализује, он чак посредно и брани Дивца, има „пуно разумевања“ за њега, раздваја га на 2 особе, и наговештава да се Дивац личност, попут пливача Чавића, можда и не слаже са одлуком Дивца као председника ОК Србије, да се сагласи са одлуком МОК-а, јер ето Дивац као „председник ОК Србије“ је изгледа „одговорна особа“ која само следи „политику државног врха“. Па добро, ако је тако, онда би Дивац „личност“ могао да организује уличне протесте испред скупштине, да Дивац „председник ОК Србије“ да неопозиву оставку због тог срамног чина. Можда му и успе то, мислим Дивцу као „личност“, сигуран сам да ће народ да га подржи ако то та личност организује.

У свему овоме видимо не само Дуцијев морални пад и срозавање, већ и безобразлук, јер тера Новака Ђоковића „да реагује“, као и остале спортисте, „да каже да је то срамота“, а он сам није јасно и гласно рекао да је то срамота што је Дивац урадио као председник ОК Србије?!

Ако ти је до морала, прво ти лафе јасно и гласно кажи „То је срамота!“, и тек онда имаш право да то исто захтеваш од Ђоковића и свих других, не пре тога! То је стварно срамота од Дуција.

Уосталом, Дивац као председник ОК Србије треба да брани опште интересе заједнице, државе Србије, а не као личност, јер да је само личност, да нема и политичку функцију, ко би га ишта питао за било шта, а камо ли за нелегитимно и незаконито признавање тзв. „Косова“ од стране МОК-а, у своје пуноправно чланство.

Јасно је, овде имамо: „Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се обијају“, јер кад тад, кад тад… „конобар“ дође да наплати. Дуци је овде наступио као носиоц националне пензије, јер да је јасно и гласно рекао како он то уме: „Па то је срамота! Та битанга…!“ … „Видите како је то прљаво!“, угрозио би кинту, не би га Дивац као политички функционер, и ови из државе, раздвајао на личност и националног пензионера, врло вероватно би му укинуо пензију, јер има моћ функције да то уради, као функционер, а не као личност, „наплатио“ би он и критику из 2006.

Зашто би сад Ђоковић осудио Дивца за тај сраман потез, кад сам Дуци који то тражи од њега није урадио, заправо сада би Ђоковић поводећи се Дуцијевим аршинима могао слично као он да каже:

„Знате шта, ја верујем да се Дивац лично не слаже са пријемом Косова у МОК, међутим, он је као председник ОК Србије морао да следи државну политику“.

И да би све то прикрио, мислећи да наивна маса то неће да примети, тај свој морални пад, Дуци дрско и безобразно скреће пажњу на Новака, јер Новак не може да му ускрати пензију ни као тенисер, ни као личност, и тако ће барем да има сатисфакцију код обожаваоца који му слепо повлађују, без икаквог критичког суда. То срамно скретање пажње са себе, Дуци покушава да „покрива“ не само са Новаком, већ и с тенисеркама Аном Ивановић и Јеленом Јанковић:

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

„Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари…“

И, ето, своје морално срозавање Дуци покрива скретајући пажњу и на ове две тенисерке, не само на Ђоковића, али погледајмо шта је о њима говорио 2009. године, о том сликању с Клинтоном, то можете видети у следећем прилогу»: „Дуци на ТВ Палма Плус, март 2009.-НАТО бомбардовање“ где га је Оливера питала да прокоментарише сликање Ане Ивановић и Јелене Јанковић са Билом Клинтоном, а Дуци одговара овако…

Дуци Симоновић 00:38:18:

„Па знате шта Оливера, објективно гледано, шта је то произвело? Оне су велику штету нанеле нашем народу. Ја не кажем да су Ана Ивановић и Јелена, како се зове.., Јанковић, да су оне то намерно урадиле, нити да су оне желеле да направе штету. Оне су једноставно биле изманипулисане, а друго, оне су се вероватно водиле неким тим малограђанским разлозима, као то је спорт, рекламе, турнири, паре.. рекламни ти типови, они носе те разноразне чварке, односно те рекламе тих фирми, и то им повећава рејтинг… (00:39:36): „Ја сам 100 пута рекао да млади људи, поготову млади људи, имају право на грешку. То је једна велика грешка, али то не значи да сад те девојке треба да обесимо због тога…„(00:40:59) „Не, хоћу да кажем само, не треба бити престрог према тим девојкама, оне су младе, имају шансе у животу много шта да ураде, али објективно Оливера гледано, имајући у виду који су оне квалитет, да су…“

Овде видимо да је Дуци правилно поступио те 2009. године. Оправдано је критиковао и Ану и Јелену, али није хтео да их сроза и понизи као личности, јер стварно, младима треба увек дати шансу (тада је Ана имала 22., а Јелена 24 године), не треба их у старту жигосати, већ им дати шансу да размисле, да увиде грешке и да их исправе, јер млади су. За разлику од тада, 2014. Дуци их поново жигоше, нема милости, уместо да их пусти на миру кад је већ рекао „да их не требамо обесити због тога„. Али, да би прикрио свој морални пад и срозавање, Дуци невешто скреће пажњу и на њих, што је дубоко некоректно и неморално, јер он би требао да има одговорност за јавну реч и своје изречене ставове, будући да он није било ко, већ за народ „каризматични бунтовник“ и јавна личност чије речи маса упија, интелектуалац који је посвећен мисији истине и правде.

Још каже:

„Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Мислим… заиста смешно и тотално несувисло питање, јер потпуно је нормално да „човек који је радио за запад“ дође на ту функцију, функцију председника олимпијског комитета Србије, будући да је исти тај запад, ПРЕТХОДНО на власт поставио послушне људе, тог истог Тадића и ДОС, да директно раде за запад и уништавају Србију на свим нивоима. Па кад већ Тадић и тадашњи ДОС раде за запад, од запада пажљиво одабрани за то, неће ваљда они да поставе неког патриоту на ту функцију, већ такође некога ко ће без поговора да извршава све што од главешине на власти тај исти запад изискује. То би питање били сувисло само у случају да ми заиста имамо патриотску власт, која ради само за Србију и заштиту њених највиталнијих интереса, и заиста би тада било чудо да на ту функцију на којој је Дивац сада поставе неког ко ради за запад, већ обрнуто, неког ко ради за Србију и веран јој је. Но, ми знамо да то није тако.

Али добро, покривање моралног пада мора бити разноврсно…

И обратите још један веома индикативан детаљ, као показатељ да се Дуци пре емисије договорио са Оливером да јасно и гласнио не критикује Дивца, тај детаљ Оливериних неопрезних речи сам у горњим цитатима и временски обележио, то је ово подвучено црвеним:

„Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… „

И, сад, проблематично је ово Оливерино неопрезно истрчавање: „И шта кажете, Дуци неће да…“, јер до тада је Дуци само у поздравном смислу рекао ово: „Добро вече, и боље вас нашао Оливера“, ништа више. Наравно, као што је и уобичајено не само код ове емисије, водитељ и гост обично пре емисије заједнички договоре концепцију емисије, пре њеног почетка уживо.

И шта је сад договорено да Дуци, …неће да: „И шта кажете, Дуци неће да„?

Па да неће да директно критикује Дивца за сраман потез, шта би друго, јер ако га директно и оштро критикује, како само он то уме и зна, врло је вероватно да ће се опростити од кинте, и да је боље због тога да га заобилази ко киша око Крагујевца. Но, добро, да не буде да сам врачара, али преслушајте то сви од почетка, то је заиста више него јасно и индикативно…

А сада обратимо пажњу на Дуцијев текст „Крваве паре Новака Ђоковића»“ где се може сагледти још више Дуцијево морално срозавање, јер иза „силе“ ДОКТРИНАРНИХ аргумената, крије се његово лично незадовољство и став према њему, а суштински, дакле АКТИВНИМ делом свог написаног текста, он дели ионако до зла бога раздељен, подељен и разједињен србски народ, и попут поделе на „четници-партизани“ уводи нову поделу на: „ђокисте и дуцисте„, што се може видети по коментарима на тај текст. Једни бране Ђоковића, други бране Дуција и његове ставове, а коментаре су дали око 90% све млади, делећи се тако у симболичном смислу на нове „четнике и партизане“. Апсурда ради, Дуцијева интенција је да да утиче на младе, да их еманципује, но он сам сече себи грану на којој седи, јер то је толико много било увредљивих коментара ка Дуцију баш од стране младих (које сам наравно обрисао), у смислу:

„Дуци, раније сам те ценио, а сада…“

, па дође псовка и тешка увреда. Знајући Дуција, он је апсолутно знао да ће оваква рекција да буде на његов текст, то је сигурно, то се одмах могло претпоставити, а посета на блогу је енормно, заиста енормно порасла, управо због тих „крвавих пара“. Текст је објављен 01.09.2014., а највећа посета, икада на његовом блогу, била је 09.09.2015., тачно 19.027 посета, од чега је само на текст о крвавим парама било 16.888 клика, односно читања. То је заиста много за Дуцијев блог имајући у виду просек посета пре изласка тог „крвавог“ текста. Ево, и дан данас долазе коментари на тај текст у смислу дељења на „ђокисте“ и „дуцисте“. И он пише такав текст сада када нам је национално јединство у овим најтежим моментима најпотребније! Најпотребније нам је да би се како-тако окупили и изборили да не пропаднемо као нација и егзистенцијално, а посебно јединство младих је потребно, јер Срби су „народ стараца„, и ако разједињујемо младе који су једина шанса за спас Србије, уз помоћ старијих, наравно… онда смо ми већ отписани. Дуци је јавна личност и утицајан интелектуалац, барем на интернету је то изражено, и он мора као такав имати изузетну одговорност за своје текстове, мора бити свестан консеквенци које из тога проистичу, но овим текстом није показао ни минимум одговорности, само се осећа избацивање беса и фрустрације. Али зато уме друге интелектуалце да критикује због њихових неодговорних текстова, што се може видети из његовог наступа на ТВ Палма плус у мају 2006.», када је критиковао Чомског због једног његовог текста о Милошевићу и Србима. Ево шта Дуци каже:

Дуци Симоновић 00:23:37:

„… Ја не могу да говорим о мотивима Чомском, који су мотиви, већ се овде ради о следећем. Сваки човек, сваки интелектуалац кад напише одређени текст, он сноси одговорност за њега. И значи мора да буде свестан које консеквенце из тога проистичу. Како ви можете да предлажњете рецимо одвајање делова, јел то значи, шта значи за србе рецимо то, или хрватима у Босни и Херцеговини. Пазите, он нуди албанцима као националној мањини право да отцепе делове једне земље, и да створе своју и да се уједине са Албанијом….. „

Ево, нема бољег аргумента за његову класичну неодговорност за написани текст, за његово морално срозавање, за неодговорност за увођење нове поделе код Срба на „ђокисте“ и „дуцисте“, од самих његових речи за друге неодговорне интелектуалце, што је у овом тексту јако индикативно и уочљиво за њега самог.

Али погледајмо Дуцијеве аргументе као бит свега, нашта он пуца. Ево једног детаља, прво иде цитат из Дуцијевог текста: „Крваве паре Новака Ђоковића„:

„Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте. „Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Е, Дуци мој Дуци, изгубио си ти терен моралног „ратника“ од када си од „битанги“ на власти које критикујеш, почео да примаш пензију, јер ТЕК њихове су паре крваве, а не Ђоковићеве. Они су плаћени ОД ТИХ ИСТИХ КАПИТАЛИСТА ДА ДИРЕКТНО отимају паре од радника својом партиципацијом у власти, у активној пљачкашкој приватизацији, а не играњем тениса попут Ђоковића.

Лако је критиковати личности, истресати своју фрустрацију на СПОРТСКЕ личности које ти ништа не могу, јер нису на власти нити у политици, као и Ђоковић, можеш да их критикујеш до миле воље и „бити цар“ за масе („Браво Дуци! Једино Дуци критикује Ђоковића!“). Критикуј ти политичаре у Србији који су стварно пљачкали раднике кроз пљачкашку приватизацију, а не Ђоковић играњем тениса, помињи њихова имена, и да су њихове паре „крваве“, далеко „крвавије“ од Ђоковићевих (Динкић, Влаховић, Ђелић, Тадић итд…), јер они су директно утицали на пљачку радника кроз приватизацију и уништавање целе привреде Србије, они су опљачкали радничку класу а не Ђоковић играњем тениса, не кошаркаши играњем кошарке, не ватерполисти играјући ватерполо. Сада Вучић, кога су капиталистичке паре довеле на власт, уништава Србију, зашто не напише текст: „Крваве паре Александра Вучића“? Јер Вучић сада докрајчује започето уништавање Србије, а не Ђоковић играњем тениса. Па може он да напише такав текст, али онда губи кинту, а Ђоковић не може да му је одузме као тенисер, и зато је лако истресати сву фрустрацију на Ђоковића, јер имаће и сатисфакцију својих обожаваоца:

То Дуци, бртаво мајсторе! баш си га закуцао!“

Острвио се на Новака, кријући се иза доктринарних и концептуалних аргумената пљачкашког капитализма, а у Србији има далеко више људи на власти којима су паре заиста крваве, јер су директно плаћени од капиталиста који су их довели на власт (ДОС) да униште и опљачкају Србију, не играњем тениса, већ партиципацијом у Влади Србије, у пљачкашкој приватизацији. Да ли је Новак Ђоковић започео пљачкашку приватизацију и тако директно отео радницима паре? Или су то радила нека друга имена? И сходно томе, чије су паре заиста крваве?

А написавши ово:

„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

То је стварно изузетно неморално и некоректно, према било ком спортисти, јер то је покушај медијског линчовања Ђоковића и изазивања све веће подели и раздора међу новим четницима и партизанима, између „ђокиста“ и „дуциста“, јер они који су сад против Ђоковића укапираће да Ђоковић играњем тениса даје тзв. „подршку џелатима човечанства“ да је то:

„давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Пазите, ово је невероватно слепило и остаршћеност, дакле Ђоковић са својом тениском бртијом, не само што ће се „обрачунати с критички-мењалачким умом“ људи, већ том подршком „допринети“ да се чак уништи живот на земљи.

Дуци критикује Чомског да мора бити одговоран за свој текст, а својим текстом о Ђоковићу сам не показује одговорност, а врло добро зна да ће тај текст изазвати поделу у народу и омладини на „ђокисте“ и „дуцисте“.

Па докле с тим поделама анационални комунисти, докле?

Зар вам није довољна подела на „четнике“ и „партизане“ без које не можете ни да „дишете“?
Јер, заправо таква тоталитарна ИДЕОЛОШКА свест може да опстане само у подељеном БОЛЕСНОМ друштви, на ове, и оне, у здравом не.

Погледајмо сад шта Дуци каже о Ђоковићу и Јелени Јанковић у прилогу: „Дуцијева трибина у дому ученика „Петар Драпшин“- 2008.»

Дуци Симоновић (00:38:17):

„А што се тиче Јелене Јанковић и ових наших спортиста, да вам кажем нешто, у овој ситуацији у којој се налази наша земља, где је све уништено, од привреде до било чега другог, и мени одговара лично кад чујем име наших спортиста: „победили овде, победили онде“ итд… Међутим, кад човек гледа на дужу стазу, знате, кад гледа на дужу стазу, питање је, иста се ствар развија. Значи, ова млада деца уместо да буду људи који су ствараоци, који су научници, добри радници, педагози, професори, људи који су се посветили овој земљи и борби. Уместо то да буде изазаов за ове младе људе, за њих су изазови, ови, који ће бити у тој позицији само дотле док побеђују. Први пут кад тај Новак Ђоковић буде изгубио, али изгубио у смислу да га више нема ту у врху итд… та Јанковићева и шта ја знам, ти исти новинари има да их пљују знате како, катастрофа. Ко Џајића данас, пазите шта пишу о њему, а Џаја легенда, и Џаја шта ја знам…“

И тек сада видимо Дуцијево право лице, дакле 2008. њему је одговарало да чује да су наши спортисти „победили овде, победили онде“, па самим тим било му је пријатно, или ајде да користим његову реч: „одговарати“. Дакле, тада му је одговарало када је и Ђоковић побеђивао, волео је то да види. Тада је тај исти Ђоковић био плаћан од истих капиталиста, као и данас 6 година касније, и тада је зарађивао те исте паре, али тада нису ТЕ ИСТЕ ОД КАПИТАЛИСТА ЗАРАЂЕНЕ ПАРЕ БИЛЕ „КРВАВЕ“, већ тек 6 година касније када је Ђоле постигао досад незабележен успех од неког србском спортисте у историји икада.

Он дакле самим тим нема више моралног права да користи морал као „оружје“ да наружи неког, јер једно прича о истој личности 2008. године, а сасвим друго 2014. године. То морални „ратниче“ једно с другим не иде, то је најблаже речено, хипокризија.

А што се тиче пљувања потпуно је промашио, пљује га он, а не новинари, сада му „не одговарају“ његове победе. Тада 2008 тај исти Ђоковић није давао „подршку џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“ „, већ тек 2014. и надаље…

Апсолутно сам сигуран да се неко од те деце из дома „Петар Драпшин“, данас 6-7 година касније после Дуцијевог текста о Ђоковићевим „крвавим“ парама, окренуо против њега. Не сви, али неко да. То је све због Дуцијеве неодговорности, због које ће све консеквенце да произађу после тог текста, а уме ад критикује Чомског због неодговорности за његов текст.

Ово је тотални морални Дуцијев пад, то је најблаже што се може рећи.
Погледајмо све ово из још једног угла, да видимо да Дуци пуца у парзно, да ратује сам са собом…

Рецимо да се Дуцијев текс о Ђоковићевим „крвавим“ парама преведе на све језике света, да све то прочитају спортисти и да одједном престану да буду спортисти, јер су се под дејством Дуција освестили, да се и Ђоковић одрекне играња тениса, фудбалери фудбала, кошаркаши кошарке.. да једноставно спорт нестане са лица земље у данашњем виду.

Да ли би то значло да би тиме нестао и капитализам?
Наравно да не.

Да ли би тиме значило да капитализам не би имао „алат“ који би му послужио да се обрачуна с критичко-мењалачким умом човека и да уништи живот на Земљи?

Наравно да не, јер људи би се сами, без Ђоковића и спорта, залуђивали уз помоћ велике понуде на виртуелном тржиштуа у виду: филмова, игрица, разних ТВ серија, ТВ фарми, интернета… дајте људима још јефтинији интернет и компјутере, само то, и добићете лудило самозалуђивања» какву монструми нису могли ни да сањају, свако би кројио сам своје лудило..

Међутим, ако би људи у свим земљама где доминира капитализам и где властодршци директно пљачкају раднике финансирани „крвавима“ капиталистичким парама, сменили те режиме, довели патриоте на власт, повезали се међусобно, да ли би тада нестао УНИШТАВАЈУЋИ капитализам?

Наравно да, да.

Ето, врло једноставном анализом се види да Дуци пуца у празно, да само изазива нове поделе у народу, и да је неодговоран КАО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ (Попут Чомског кога оправдано напада за одређен текст) за објаву текста о Ђоковићевим крвавима парама.

Е, сада, да видимо да ли су још нечије паре крваве. Погледајмо у прилогу: „Дуци на ТВ Јесењин, март 2009.»“ како Дуци самокритички говори о својем прихватању да прима националну пензију…

Мирослав Виславски (00:11:15 – 00:12:09):

„Желим да вас питам господине Симоновићу, у припреми за емисију и у најави, ценећи да је телевизија Јесењин 3 дана најављивала ваше гостовање у својим порукама. Имао сам један велики број контаката са људима који су са одобравањем коментарисали ваше ставове. Ја држим да је отприлике такво расположење и код једног броја интелектуалаца који се ангажују у спортским форумима. Међутим, оно што је индикативно, ретки су, или је мени непознаница, они који су спремни са вама да уђу у такву борбу, за такве принципе и идеале које јавно износите, због којих вас појединци оспоравају, али само бих рекао по поруџбинама, не из властитог уверења.“

Љубодраг Дуци Симоновић (00:12:09 – 00:14:38):

„Мирославе, то је страшна хипокризија, хипокризија која се заснива на томе да људи заправо данас се врло тешко боре да преживе. И, овај, ја сам, сад имам ту неку националну пензију која није мала, и да вам кажем поштено срамота ме што је уопште примам. Да немам, да имам могућности да зарадим на било који начин било какав новац. Значи, живео би са тим новцем.

И стварно делује као хипокризија, опет једна самокритика која није демагошка, барем ја мислим да није. Овај, да човек сада живи од те националне пензије, овај, да штампа књиге, барем покушавам да уштедим неки новац да би то могао да урадим. Овај, а истовремено да критикујем тај спорт, чији сам био део. И, овај, сад сам у потпуно једној другој равни. Тако да, они који би сад мени скренули пажњу на то, били потпуно у праву, знате.

Значи, овде се ради о једном чисто егзистенцијалном моменту, да човек не падне деци на леђа. Друго, с којим правом може да тражи други да му помогне да штампа књиге, ако он сам, значи то што ради, овај, ако сам није у стању да то уради, овај, и да плати цену да тако кажем, јер не пада новац са дуда. Ја сам то зарадио да кажем условно, са својим знојем, и буквално мокрећи, мокрећи у пљујући крв. И знам колико сам, поготову сад с тим угроженим здрављем итд…

Али све једно, знате, принцип треба да буде да сви живимо од свога рада, и кад дођемо у године да живимо од пензије коју смо стекли својим поштеним радом, и да пензија буде толика да човек нормално може да живи, и да има бесплатни систем, овај, здравствени, да може да се лечи од последица које је стеко, радећи. Значи, ја ето преко тог спорта, или на било кој други начин.

Тако, хоћу да кажем да се и сам налазим у једној ситуацији која не оправдава ни мене у ствари, ни те људе, имајући у виду како се ствари развијају. Тако да они који мени замерају, потпуно су у праву. Значи, то је један непринципијелни став, да сам прихватио да имам ту националну пензију, а размишљао сам да ли то да урадим. И да сам имао било какву пензију, или да сам имао могућност да предајем на неком факултерту макар један пут само недељно, знате. Да могу само кирију да платим, да могу само да обезбедим елементарне услове живота, овај, да не тражим кажем од своје деце, од којих су, од троје њих у врло тешкој ситуацији, овај, старији син и његова породица. Тако да без обзира на све то, не желим да имам разумевања, знате за то…“

Затим послушајмо шта Др Мило Ломпар», један србски заиста врховни интелектуалац, говори врло обрaзовно и поучно о разноразним моралистима, заправо о моралистима и морализаторима, да би имали комплетну слику да разграничимо шта је шта, и ко је ко, будући да влада хаос у појмовима и појмологији, као и где је ту Љубодарг Дуци Симоновић

Др Мило Ломпар о Моралистима и моралозаторима» (00:00:00 – 00:06:04):

„Треба разликовати моралисте од морализатора. Морализатори су они људи који све укупности једнога живота и друштвенога кретања своде на морал. Они то преводе у моралне категорије. И врло често се показују да су они у ствари прикривени идеолози. Дакле, када треба интервенисати негде у свету, онда се то врло често зна правдати наизглед моралним аргументима. Али, када неке друге чињенице такође налажу морално деловање одједанпут се проналазе друга врста разлога. То су у ствари прикривени идеолози.

Моралисти су нешто друго. То су људи који су свесни да је живот сувише сложен да бисте га могли подвести под моралне категорије. Да постоје читаве реке које теку, и у којима питање моралности није централно питање. Често се узима као пример однос између тога хоће ли се преживети или не као нешто што ставља моралне категорије ван поља посматрања.

Међутим, по мом осећању ствари, ви морате употребљавати увек исте појмове без обзира на то колико вам они иду у прилог или не. То је оно што одликује интелектуалца, од идеолога, што их међусобно разликује. Дакле, кад сам рекао да морате узимати у обзир исте критеријуме, без обзира колико вам они иду у прилог или не, мислио сам на животне околности. Дакле, морате ризиковати. Употребљавате један критеријум, излажете се једном сасвим предвидљивом деловању против себе, у извесном степену ризикујете. То је нешто што одликује хуманистичку интелигенцију у свим временима.

Наравно да сваки човек по свом индивидуалном осећању ствари одговара на то. Нису сви људи изложени истим притисцима. Нису сви људи, да тако кажем, уцењени на исти начин. Није свака прилика иста. Није ни свака сила којој се супротстављате иста, извесна дакле степенитост у томе свему постоји. И то је нешто о чему треба водити рачуна.

Дакле, моралисти су они који постављају питање о моралу зато што то питање на неки начин задире у суштину друштва. По мом осећању ствари, уколико потпуно оставимо морална питања ван видокруга, ми ћемо завршити у једној врсти дивљаштва. Оно што човека диференцира у односу на друге чињенице укупнога живога света, тако да кажем, управо је присуство духа, и присуствио на неки начин моралних категорија. И ми дакле имамо дужност, уколико желимо да одговоримо том интелектуалном позвању, да указујемо на облике насиља који се непрестано појављују као нешто што упозорва, и онда када ти облици насиља право говорећи нас излажу неком ризику. Дакле, ми не можемо ићи у том смеру другим путем. Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности. Али, ако једно друштво, нема никакве моралне критеријуме, као што је практично наше друштво сада тако функционише, онда нема никакве оријентације. Нема никаквог ауторитета. Губи се разлика између оних који знају, и оних који не знају. Губи се разлика између оних који делују у општем интересу, и оних који делују само у личном интересу. То друштво се објективно речено распада. Оно као такво може јако дуго да траје, али живот у њему на известан начин постаје све гори и гори.“

Отуд се мени чини да су морална питања централна питања, да би живот био бољи. Када кажем „бољи“ онда мислим у укупности његових садржаја. Ми сада живимо једну вулгаристичку варијанту једне колоније, што Србија нажалост јесте, која у извесном смислу живот идентификује са матерјалним добрима, то свакако да је пресудно у животу. Поготово би било лицемерно да кажемо да матерјална добра не играју никакву улогу, када толико људи има јако тешке услове живота. И у том смислу, матерјална добра, односно услов опстанка матерјални је пресудан за једнога човека, и једну породицу, па и једну заједницу. Али знате, живот има шири спектар дејства, интелектуалци су позвани, то је њихов позив, они зато служе, иначе нема потребе за интелектуалцима. Ако смо укинули осећање да постоји извесна моралност, онда значи једноставно речено интелектуалци су непотребни. Онда између њих је довољно да постоји само нешто што се везује за практичне и пропагандне потребе.

Мени се чини, и желео сам то и у својим књигама да покажем, да постоји неки озбиљан и важан животни став који ви морате бранити, а да је он у оквиру онога што је хуманистичко и што је праведно, са једном упорношћу која вас излаже извесним ризицима. Ти ризици нису претерано велики, мени се чини да интелектуалци који не желе да плате те ризике, у извесном смислу издају своју основну позицију, свој основни позив. Кад издате свој позив, ви сте у извесном смислу издали себе. А кад издате себе, вама је лако, јер више просто речено не можете ништа ни да учините. Ако препознате да сте ништа, ви онда можете да радите све. Управо морал нас спречава да у себи мислимо на начин да смо ништа.“

Искористићу прво ту Дуцијеву самокритику у вези националне пензије да га критикујем са своје тачке гледишта, као човек из народа, и имајући у виду да он оптужује и оцрњује не само Ђоковића, већ и све врхунске тенисере да су „јаничари“ новог светског поретка, а самим тим и све остале врхунске спортисте. И он је једно време био као ВРХУНСКИ спортиста „јаничар“ Титовог режима, где су се преко спорта сви народи у Југославији замајавали да влада тзв. „братство и јединство“, док је врх КПЈ укључујући и Тита наравно, тихо припремао распад СФРЈ, док су се истовремено југословенски народи хипнотизирали „успесима спортиста“. Наравно, Дуци је временом то схватио као млади спортиста, да је био „јаничар“ Титовог режима, али једно време није био свестан тога. Јаничар, јаничар је само онај који је свестан своје улоге и онога што чини као јаничар, и који је СВЕСНО одлучио да буде јаничар, јер зна шта та улога све изискује.

Тако да је та реч „јаничар“ изузетно некоректна, како за Ђоковића тако и за све врхунске тенисере, јер подразумева свесност чина јаничарства, док када данас видимо све спортисте, не само наше, да почињу да се баве спортом само да би се остварили и доказали као људска бића како су у својим главама замислили као деца, јер док су били мали и они су се кљукали заједно са својим родитељима разним спортским преносима (и тако заволели спорт), тако да спорт доживљавају као терен за самодоказивање и самоостваривање невезано за то шта Дуци прича о спорту, тако да су многи спортисти несвесни Дуцијеве шире и дубље слике шта је заиста спорт, и зато је некоректно оптуживати врхунске тенисере, па и остале спортисте самим тим, за јаничарство капитализму и новом светском поретку, а при том је и Дуци сам једно време био спортски јаничар Титовог режима несвестан тога, као и ови данашњи. Додуше, он се касније освестио. Па чак и када би уз помоћ Дуција све то схватили данашњи спортисти, ја сам уверен да би и поред тога многи спортисти, не да би били „јаничари“ који ће зарадити много пара „служећи капитализму“ да докрајчи и уништи свет, упорно преко спорта желели да се остваре зарад 5 минута славе, па после нек нестану, јер живот обичног човека је до те мере обесмишљен и уништен да се данашњи обичан човек осећа као безвредан кретен, и отуда душа иште макар 5 минута славе, само да буде призната и вољена у оболелом друштву и свету, јер то се само тако догађа, када се обезвреди и уништи смисао бити обичан човек, а нема ништа лепше него бити то, чак и када си врхунски интелектуалац.

Тако да сад у овом делу видимо не самоо Дуцијеву демагогију, већ и хипокризију, јер су му 2008. одговарали успеси наших спортиста, па самим тим и Ђоковића, али 2014. Ђоковић је постао „јаничар“ новог светског поретка, а не спортиста чије је успехе Дуци волео да чује и види 2008. како је говорио на поменутој трибини, а ето Ђоковић је те 2014. године када је изашо текст о његовим „крвавим“ парама, имао више успеха него 2008. Дуци такође, имајући у виду Ломпарово излагање, у овом случају спада у идеологе, а не интелектуалце, што не зависи од фонда интелектуалног знања, већ од моћи над самим собом и да исте моралне критеријуме које примењује на другима примењује и на себи, односно да пре сваког текста има то у виду, ТУ ОДГОВОРНОСТ, јер интелектуалац такође треба да буде морални коректив целог друштва, а не да га дели на „ђокисте“ и „дуцисте“ испољавајући тако само своју фрустрираност и сујету, што показује да „само мисли на себе“ како обично Дуци воли да оптужује националисте, да „само мислиш на себе“ када се забрину за своју судбину. То је рекао у једној емисији мислим баш код Оливере, ако нађем тај детаљ показаћу га.

Има једне ствари коју Дуци није у овој самокритици поменуо, а изузетно је битан фактор, а то је његова крилатица када критикује свеуништавајући капитализам: „паре не смрде„, будући да капиталисти све оправдавају тиме, јер пазите, и на његову прихваћену пензију може се рећи да има дозу крвавости, односно те паре, када имамо у виду да су му ту пензију доделиле управо те ДОС битанге и барабе које он највише критикује, са чињеницом да су баш њихове државне паре крваве, јер они уништавају радничку класу партиципацијом у власти, не Новак Ђоковић играњем тениса. Њих је и финансирао капитализам и нови светски поредак тим „крвавим“ парама које су претходно опљачкане од многих народа и радника, да би их довео на власт у Србији да ДИРЕКТНО, ДИРЕКТНО униште живот у њој, а не Новака Ђоковића играњем тениса. Ти ДОС властодржци су „крвавим“ капиталистичким парама плаћени да то одраде“ од тих истих „крвавих“ пара које непрекидно добијају од капитализма не би ли их одржали на власт, од тих истих капталиста који су нас бомбардовали 1999. и посејали смрт осиромашеним уранијом, па многа данашња деца умиру од леукемије! Тим „крвавим“ парама исплаћују и Дуција као националног пензионера, он је то прихватио, иако баш њих највише критикује, и где су сад ти исти аршини и морални критеријуми како за Ђоковића и остале спортисте, тако и за њега, јер „крваве“ су паре ваљда за све, а не „само“ за неког другог. Друго би било, потпуно друго, да му је пензију доделио Слобин режим који се како-тако одупирао новом светском поретку, а не ДОС режим који је финансиран „крваим“ капиталистичким парама, отетим од радника у многим земљама света.

Ја мислим, то је моје лично мишљење познавајући Дуцијев карактер колико га познајем, да је баш ово највише оптерећивало Дуција приликом прихватања пензије у смислу:

„Како сад да прихватим пензију од ових послушних капиталистичких бараба које критикујем, иако сам је поштеним трудом и знојем као спортиста зарадио, јер тиме компромитујем себе и своја морална начела.“

Знам, знам шта ће сад многи дуцисти рећи и пљувати на мене да сам ђубре, јер Дуцију је доделила пензију држава као држава, а не те битанге које су биле на власти.

Да, наравно, с те тачке гледишта то је тако, и свакако да је Дуци заслужио ту пензију, ту нема спора! Међутим, не може се сад изгубити из вида да су у тој држави тада биле на власти послушне барабе финансиране од капитализма и новог светског поретка да униште Србију у сваком погледу, нису били плаћени да играју тенис и да као тенисетри униште Србију и опљачкају раднике. Не можемо им сад напросто „обрисати“ прошлост и учињено недело тим ДОС битангама и плаћеницима капитализма. Дуци је, по мени, све то имао у виду, и то га је највише гризло по мени, а пресудило је нешто много више, ту је учинио оправдану свесну жртву „моралног ратника“ и моралног кредибилитета, не само да он не пропадне егзистенцијално, што наравно није смео да дозволи, већ су у питању била и његова деца, има их троје, а како је мени својевремено причао управо је његов најстарији син Игор највише трпео због бунтовног имиџа свога оца, не знам како је сада, никако није могао да нађе посао иако је завршио високе школе, „јер је Дуцијев син“ који се бунио против сваког режима.

Пазите, ја сам апсолутно сигуран да би Дуци поступио другачије, да не би прихватио пензију од битанги које критикује да је сам, да није имао 2 жене и троје деце са њима. Сигуран сам да би тада одбио пензију и да би се за своје ставове наставио да се бори једући кромпир и лук, остао би доследан својим моралним начелима. Међутим, Дуци има троје деце из тих бракова, и као одговоран отац морао је да мисли и на њих, не само да не падне на њихов терет, већ и да им парама од пензије помогне да живе као нормални људи, зашто би они испаштали због његовог имиџа бунтовника, има и тога. Барем би се ја тако осећао на његовом месту.

Наравно, да сам ја Дуци, потпуно бих исто учинио, исту моралну жртву као и он, прихватио бих пензију од бараба да пре свега помогнем деци, а људи нека ме критикују, ту цену бих свесно платио, јер зашто би она испаштала због мене, радије бих жртвовао морални кредибилитет интелектуалца, јер ту напросто долазимо на терен онога што је Мило Ломпар објашњавао, и те како исправно објашњавао:

„Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности.“

Е, сад долазимо на терен шта Дуци није смео да уради, имајући баш у виду моралност, а не испразно морализирање. Дуци је једним делом, иако је пензију стекао поштеним спортским радом и знојем, мокрећи крва, а поштујући морална начела и због ове СВЕСНЕ ЖРТВЕ прихватањем пензије од ДОС бараба које су финансиране од свеуништавајућег капитализма да униште Србију, изгубио у том домену морални кредибилитет интелектуалца, да попује чије су паре „крваве“, а чије не, јер и њему се може приговорити исто за пензионерске паре, да су „крваве“ У ОДНОСУ НА ТО КО МУ ДАЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ, А НЕ ДА ЛИ ЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ ЗАСЛУЖИО ИЛИ НЕ. НАДАМ СЕ ДА ЈЕ ТО И ВИШЕ НЕГО ЈАСНО. Јер да му је те паре доделио Милошевић, тај критеријум „крвавости“ не би могао да функционише, будући да се Милошевић као државник одупирао капитализму и новом светском поретку. То наравно не значи да Дуци и даље није поштен као човек, изузимајући његову улогу интелектуалца који се ето користи и двоструким мерилима, једним за друге, а једним за себе, или 2008. Ђоковић тада није био јаничар НСП-а, тада му паре од тих истих капиталиста који су га награђивали нису биле „крваве“, а 2014. напросто су постале „крваве“, и тек тада је напрасно постао и „јаничар“.

Па не може то тако, нема ту морала, већ само испразног морализирања…

Због свега овога требао је да ћути, јер и он зна, да ако су икоме крваве паре за директно отимање пара од радника то су ДОС послушници који су финансирани од капиталиста да опљачкају и униште Србију, а не Ђоковић играњем тениса, а тако је и у свим земљама целог света где су капиталисти финансирали довођење квислинга на власти, да би директно опљачкали тамошње раднике кроз разноразне пљачкашке приватизације, а не да те земље опљачкају и униште спортисти тих земаља играјући тенис, фудбал, кошарку или шта ти ја знам.

Исто је требао да ћути због својих двоструких стандарда, јер 2008. су му одговарали успеси наших спортиста, волео је да чује за то, укључујући и успехе Ђоковића, јер и он је спортиста, али ето исти тај Ђокивић је 2014. „јаничар“ новог светског поретка, као и сви врхунски тенисери.

Не може бре то тако, мора се имати одговорност за своје јавне речи када си јавни интелектуалац, не може сад овако, сад онако. Ето, и ја подлежем критици, јер и те паре с којима је Дуци донирао мене као човек, поштено, али без обзира на то, и те сада моје паре, јер сам их прихватио, те донације, имају дозу „крвавости“, јер то су те исте паре које су ДОС барабе давале њему. Свестан сам ја свега тога, зато ово поштено и истичем, не оправдава ме ни то што сам се одреко тих донација, јер ако сам због те Дуцијеве моралне апсолутизације почео да га критикујем, не могу сад ја да будем чистих рукава, гледано са позиције тих Дуцијевих стандарда о „крвавим“ парама, а у суштини ради се о тој беспотребној апсолутизацији моралних питања у једном друштву, јер ето, ако се на то гледа тако, сви временом прођу кроз то исто сито и решето.

И погледајмо сад, ако идемо тим Дуцијевим аршинима о „крвавим“ парама, онда су и паре тог његовог Тита „крваве“ и те како „крваве“, много „крвавије“ од Ђоковићевих, јер и њему су капиталисти из САД-а предводници новог светског поретка давали паре у виду бесповратних кредита, и кредита са врло малим каматама, и те паре су немерљиво веће него што ће Ђоковић икада зарадиту од тих истих капиталиста који уништавају свет и који су кредитирали Тита, плус Титове паре су били кредит који народи Југославије треба да врате, а не Ђоковићеве милионе зарађене играњем тениса. Те податке са којом укупном сумом су САД и остале капиталистичке земље кредитирале Тита за развој тзв. „социјализма“ и „комунизма“ имате у књизи Пере Симића: „Тито – феномен 20. века“, а све то можете прочитати на овој», овој», овој» и овој» страници, а срж је у овом цитату из те књиге, стр 318.:

„Пред распад Југославије објављено је да су САД и друге водеће западне земље у одржавању Титовог режима укупно уложиле 102 милијарде долара ревалоризованих према паритету америчке валуте из 1988. године. Оријентације ради, тај износ је био готово 3 пута већи од целокупне ратне штете која је Југославији нанета у другом светском рату.“

И ако идемо Дуцијевим тзв. мерилима… Новак рецимо улаже у обданишта као и Тито својевремено, али Титове паре нису „крваве“, јер он је „изграђивао сицијализам“, а Новакове су „крваве“ иако и он издваја за обданишта. То су ти исти капиталисти који су кредитирали Тита и награђивали Новака за победе, али само су Новакове паре „крваве“, не и Титове.

Или погледајмо ово, да би се видело колико је та Дуцијева морална апсолутизација бесмислена и нефункционална на есенцијалном нивоу функционисања живота. Рецимо да Новак финансира операцију неке мале девојчице и тако јој се спаси живот, да ли би и тада те паре које су по Дуцију „крваве“ биле заиста крваве, и да девојчицу треба да вратимо у мртве, јер нећемо ваљда „крвавим“ парама да спашавамо животе мале дечице. Наравно да те паре не би биле крваве, и да би вредело спасити живот тим по Дуцију „крвавим“ парама неки живот прекрасног детета.

Дела чине човека, а не паре, паре дођу и оду, али дела остају.

Тако и остаје Дуцијево дело, његова неодговорност, јер је текстом „Крваве паре Новака Ђоковића“ поделио народ сада на „ђокисте“ и „дуцисте“, а највише млладе, јер мало је то да се срби деле само између четника и партизана. Уведи што више подела међу националистима, јер ту онда царују анационални комунисти који имају аверзију према националном идентитету.

Ја знам, као и други, ја знам да је оно што Дуци прича, свестан сам тога, де је илузорно да се само радујемо победама наших спортиста, ватерполиста, кошаркаша или Ђоковића, јер неће нам те „победе“ донети бољи живот, већ победе које изборимо ми обични грађани и срби одупирући се пљачкашима на власти из своје земље. Али, ради се осрбском националном идентитету и бићу, будући да су Титоисти уз помоћу анациоаналних и анти срба на власти и у институцијама СФРЈ, у потпуности уништили у главам Срба њихов национално-културни идентитет од 1945. – 1990, и понизили га до крајњих граница, то је био прави идентитетни масакр и геноцид, зарад идентитета тзв. „слободног грађанина“, зарад понижења и одрицања од србског колективитета и националног бића. И то се стравично наставило од анти срба ва власти после пада Милошевића, то је тако монструозно, софистицирано и вешто урађено, да је србима, тако пониженим и згаженимк у националном достојанство, остала једино ИЛУЗИЈА, јер и илузија је понекад потребна, до повратка поноса у националном идентитету, јер без илузије настаје ПСИХИЧКИ НЕИЗДРЖИВА ПУКОТИНА У ПСИХИ појединца, као дела колективне националне србске психе, идентитета и Бића. У тим напетим моментима, страх те је и да погледаш у ту психичку покотину, тако понижен и национално осакаћен, и онда ти остаје само то, илузија, и да том неком илузијом попуниш ту стравичну пукотину у психи, у супротном, следи ти слом личности и лудило.

То је исто оно што је он само започео да прича и говори ученицима дома „Петар Драпшин“ у 2008. години. Али он то не може да осети у души, када се ради о пониженом и измасакрираном идентитету у главам Срба, јер он је анационалан и има аверзију према националном идентитету. Не зна он шта је национални идентитет, јер он може само да буде Србин по избору, будући да он у својој фамилији има србске (отац), мађарске (мајка) и немачке крви (баба). Дуци ће увек у души бити и остали југословен, значи идеолошки „националиста“, а не органски.

Ја сам подржавао ту његову тезу да у спорту нема ништа нациналног, што је великим делом тачно, то сам чинио и у том тексту о „крвавим“ Новаковим парама, мада сам то знао да је привремено док се не одлучим за разлаз и да ћу да пишем ово сад што пишем, а поготову о правим и далеко дубљим разлозима него што је његов однос прем Ђоковићу, јер то су само одрази његове острашћене идеолошке личности.

Идемо даље…

Када се ради о тако измасакрираном и пониженом србском националном идентитету, јер су „експерти“ око 70 година радили на томе, тада се такав идентитет хвата за илузију, тада су спорт и Ђоковићеве победе нешто више, као нека „сламка спаса“, нека врста заштите од лудила и потпуног национано-идентитетног краха и слома. И ја се рецимо свесно покривам тим Новаковим победама, не стидим се тога да то признам, зашто би се побогу стидео, јер то радим ПОТПУНО свесно, а не ирационално несвесно, мада знам да ми те његове победе неће помоћи да побољшам егзистенцилајни живот. Но барем свесно покривам ту пукотину у психи, јер боље је и то, него лудило, да се дрогираш или постанеш ноторни алкохоличар, и дакако би се борио да се изборим у животу за победе да свима нама буде егзистенцијално боље, да живимо поштено од свог рада, али како то урадити када у 90% народа влада не само апатија, већ и аутизам према сваком националном симболу и елементу који сачињава тако психички-духовно сложен и дубок идентитет као што је национални, што све спречава и ПАРАЛИШЕ сваког појединца из нације да се било зашта бори. Али опет, добро је да опет како тако и постојимо као нација, барем тих 10-15% срба који су још срби, иако смо у културно-националном идентитету измасакрирани и понижени, али још не и потуно уништени.

Лако је опичити по националном идентитету попут Дуција, само напишеш текст „Крваве паре Новака Ђоковића“ и решио си ствар (ето, глупи Срби не схавтају да им „победе“ Новаак Ђоковића неће поправити егзистенцију), јер у ту „мету“ удара Дуци тим текстом, Ђоковић му је само средство да се позадински опичи по нациоанлном идентитету, јер да је рецимо Типсаревић на месту Ђоковића, текст би био „Крваве паре Јанка Типсаревића“.

Али то срби нису заслужили, ТАЈ СЛОБОДАРСКИ НАРОД са тако ПАЖЉИВО измасакрираним идентитетом првенствено у СФРЈ, где смо репрограмирани у „слободне грађане“ зарад одрицања од колективног националног идентитета, од заједничке национлне историје, културног наслеђа, сећања, свега… Али то је био фатални експеримент, јер данас нема слободних грађана, какви бре слободни грађани, то су сад све зомбирани робови, зомбији који шетају улицам чврсто стегнувши мобилне телефоне у рукама, савремени зомбији свакојаких виртуелних светова и компензација, јер на тржишту је велика понуда: компјутери, мобилни телефони, игрице, филмови, ТВ екран и разне серије, ТВ фарме, ријалити емисије, интернет… несаглдиве су могућности зомбираног самозалуђивања.

И сад је настао нерешиви проблем за комунисте попут Дуција, како уз помоћ зомбија доћи до тако жељеног комунизма?

Никако, до тог комунизма на који мисли Дуци са зомбијима се не може постићи, могуће је само направити технократски комунизам, комунизам зомбија, али није то то, ни по Дуцију, ни по чика Марксу.

Али ето, тражили су, а добили су што нису ни слутили. Анационални и антисрбски титоисти у СФРЈ, уништили су национални колективни идентитет срба, и уместо жељеног „слободног грађанина“, добили су зомбирано недоношче, јер као што то обично бива, експеримент је кренуо непредвидљивим током, бактерије су побегле из епрувете…

Да би вам приближио у којој се агонији налази србска душа, описаћу вам случај са једним дивним човеком кога сада нема међу нама, ради се о Стојану Ненадовићу» творцу оригиналне теорије и пројекта о некредитном новцу, коме сам одржавао и радио сајт у периоду 2008. – 2011. Столе ми се својевремено јавио да му израдим сајт, и договор је направљен, његов сајт је угледао светлост дана. Стојан ме је почетком нашег познанства често звао телефоном, и причали би сатима, углавном сам ја пуштао да он прича, јер био је то јако усамљен човек. Причао ми је о себи… ја сам га активно слушао и повремено нешто питао или прокоментарисао оно о чему би он причао. Стојана није мазио живот, поготову у детињству, све је то оставило доста трага на њему, тако да су га многи искоришћавали, јер Стојан је имао пара не само од пензије, већ и од издавање 2-3 локала који су били део његове куће коју је наследио од мајке. Стојан је иначе предавао у некој школи економију, пре него што је отишао у пензију. Стојан се врло добро разумео у економију, имао је своје оригиналне идеје, и причао ми је да се чак и банкар Бранко Драгаш једном сусрео са њим да попричају о његовом пројекту о некредитном новцу, и по Стојановим речима, Драгаш му је рекао сда је све то уреду и супер, али да смо ми мала земља и да не можемо да спроведемо његов пројекат, јер не можемо се одупрети новом светском поретку, који би био против тога, тако ми је Столе причао.

Ја сам Столету отворио Г-мејл, научио га да рукује с њим, научио сам га да преводи текстове на енглеском језику преко гугл преводиоца, будући да је Стојан посећивао на интернету стране економске форуме, а иначе имао је и одређено солидно знање енглеског.

И, десило се….

Упецаше га скамери из Сенегала. Скамери, то је интернет назив за интернет криминалце и преваранте који наивним људима разним манипулацијама узимају паре.

Будући да је Столе имао сајт, били су неки подаци о њему корисни за обраћање, на њему је била и његова слика. И тако једном приликом јавила му се наводно једна млада чоколада лепотица са једним лепим и нежним писмом и жељом за познанство са Стојаном. Наравно, то су обично мушкарци који пишу та писма, а не жене, но преваранти су преваранти.

Стојан се обрадовао и одмах ми је копирао тај мејл и послао да ме пита шта мислим. Наравно, ја сам одмах схватио да су то преваранти, и рекао му на време шта га чека, да ће му после упознавање затражити паре, али да им никако не шаље, јер то је превара. Столе је ушао машину, јер наравно та млада „чоколада леопотица“ била је „чедна и религиозна, и имала је неког попа коме се исповедала, па му се на мејл јављао и тај поп, да га обрађује са религиозне стране, у смислу: „Господине, изузетна ми је част да познајем тако честитог и Божјег човека“ итд… Знао сам шта очекује Столета, али није ме послушао да престане да им одговара. И, тако, Столе је почео да им шаље новац, у почетку неке мање сумице за неку одећу, хаљине, јер наравно „лепотица је била сиромашна“. Столе ми је све причао, ја сам му објашњавао, објашњавао и објашњавао… да је то превара, и да никада неће да види ту „лепотициу“, а она се напрасно заљубила у њега и признала му је то, и пожелела је да дође у Србију да се уда за Столета и „да му рађа пуно деце“. Будући да сам ја знао лозинку Столетовог Г-мејла, јер ја сам му и отворио мејл, упао сам у његов мејл и уградио филтере тако да када му стигне пошта од скамера, истог момента та пошта дође и на мој мејл. Наравно, то све нисам злоупотребљавао да читам остале Столетове пристигле мејлове, већ само од скамера.

Једном сам послао скамерима мејл лично, и очео да им претим да ћу ангажовати интерпол да их ухапсе, као сад ја сам нека утицајна фаца у Србији, но били су то искусни скамери, па су чак моје напада на њих користили да Столета окрену против мене, јер су укапирали да му одржавам сајт и да сам му ушао у мејл. Дакако,, Столе није насео на то, ипак сам ја осдтавио чврст утосак на њега, наравно искрено с моје стране, знао је Столе да сам му ја само пријатељ.
Столе је и дањље слао паре, ја сам једном приликом копајући по интернету нашао један страни форум где су чланови жртве скамера, тамо су објашњавали како превара функционише, да други не наседну на исте форе, двали су и своје мејлове од скамера на увид, и мени се посрећило да угледам ама баш исто писмо и слику чоколада лепотице као што је то послато и Столету у првом мејлу, ама све исто.

Послао сам Столету линк ка том сајту, и обрадовах се да ће сада Столе коначно да укапира да је то превара, и да неће више да им шаље паре. Али јок, Столе је као укапирао да је то превара, али им је и даље слао паре, био је искрен и када бих га упитао да ли им и даље шаље паре, он би одговарао да шаље. Затим га упитах у којој банци врши те трансакције, и он ми рече у некој банци у Бијељини у Републици Србској?! Откуд сад па то, зачудих се ја. Столе ми рече да у банкама у Сремској Митровици и оближњем неком другом граду, нису хтели да изврше трансакцију, јер су одмах укапирали да је превара када им је Столе објашњавао где шаље паре, а Сенегал је тада на листи ризичних земаља, имајући у виду интернет криминал, био на првом месту у свим реномираним банкама, и ако би банкари проследили Столетову транскацију, добили би отказ, јер имали су наређење од шефова да стопиарју такве трансакције. Тако ми је Столе то објаснио.

Но, Столе је био упоран, поверио се одређеним „друговима“ и неко од њих му је предложио неку банку у Бијељини која ће сигурно да му проследи трансакцију, јер он зна неког у тој банци, али се и овајдио, јер Столе је плаћао такси до Бијељине и назад, затим ручкове, пиће итд…

Ја сам диго руке да му објашњавам да је то превара, Столе је и даље слао новац. Све у свему, 2-3 месеца пре него што ће нагло да се разболи и умре, укупно је послао скамерима новац у вредности од око 4000 евра, а уплаћивао је у америчким доларима. И дошао је један одлучујући дан за нашу причу….

Будући да сам тада користио месенџер Google Talk, научио сам и Столета да рукује сњим, па смо често разговарали тако, да он не би џабе трошио телефонске импулсе. Јавио ми се он једном, и почео да ми прича да је открио да њехова „лепотица“ манипулише с њим. Рекла му је тада да се налази у неком изблегличком кампу у граду Дакар, и да јој хиитне треба новац за неке лекове, јер добила је и температуру. Међутим, Столе је копао интернетом да нађе тај избеглички камп, и открио је да се тај камп не налази у Дакару, већ у неком другом граду чијег се имена сада не сећам.

И ја се обрадовах, помислих коначно ће укапирати да је то превара, и рекох му: „Браво Столе, ето сам си открио да је то превара, не шаљи више паре.“ И он обећа да неће да шаље.

Међутим, слутећи да ће он ипак да шаље паре, за 4-5 дана ја га назовем и упитах да ли је слао паре, он рече да је ипак посалао паре, и ја му рекох, али не грубо и агресивно: „Па човече божји, сам си открио да је то превара, а опет шаљеш паре?!“

Настала је кратка станка од око 3-4 сукунде и Столе ми тако скрушеним и немоћним гласом изусти, ево и сад ми крећу сузе док ово пишем, и рече ми:

„Илузија је једино што имам…“

Ја моментално укапирах све, и истовремено ми кренуше сузе, и одговорих му само:

„Ако си, ако си… „, мислећи на паре које је послао.

Схватио сам да је Столе истовремено подсвесно знао да је све то превара, али и истовремено се подсесно и надао да није, али је једино знао да има барем илузију, јер заиста су му тако лепа срцепарајућа писма слали, а Столе је по први пут у животу доживео да му неко тако лепо, осећајно и нежно пише. Даваио је паре, јер је желео илузију, боље и то него да се суочи са истином, јер можда доживи и слом личности.

Описах ово, јер по мени исто у сличниом стању је измасакриран и понижен србски културно-национални идентитет у главама срба, сваки елемент тог идентитета је обезвређен и доведен до ругла понижења, и зато се срби хватају спорта и победе Ђоковића као за сламку спаса, јер ето, барем имају илузију да и они побеђују са Нолетом. Наравно, то је постало и више од спорта, јер ипак је Ноле Србин и његове победе су како такве „везивно ткиво“ да се онај како-тако здарви србски дух очува од лудила, јер наравно да се срби осећају поносно што Ноле побеђује, доживљавају то и као свој успех, јер боље је и то, него лудило психичке колективне пукотине, страх те је и да погледаш у њу, а камо ли да се суочиш са њом.

Ја сам се како рекох свесно „крпио“ Новаковим победама, иако сам знао да ми те победе неће помоћи да се изборим за бољу егзистенцију, но ипак су ме његове победе чиниле срећним за моменат, крв није вода, јер Србин сам, и иако се осећам поносно што сам Србин, будући да мене нису сломила сва понижења које доживљавамо као нација, али осећам дубоку бол у души, све ме то јако дотиче, па сам рецимо искористио ону чувену феноменалну победу Нолета над Надалом на Аустралиен Опену 2012. да напишем овај текст:

Новак Ђоковић: Краљ тениса и Србије!
http://wp.me/p3KWp-6Wx

Дакле, тим текстом сам хтео да укажем тим обичним људима и србима као народу и нацији, да нам Новакова посвећеност тенису може послужити као пример, да се и ми тако тотално посветимо борби за бољу егзистенцију, за бољи живот, да спасимо нацију од нестанка, и да од понижених срба постанемо поносни што смо Срби, јер имамо и зашто, имамо славу наших предака као инспирацију и велику обавезу, али и ми се требамо потрудити да будемо као они, храбри и бескомпромисни у посвећености својим националним и појединачним хуманим циљевима. Пре свега тај текст сам наменио оном малом, али најбољем слоју срба, слоју Срба од око 10-15% који су заиста срби, да се они ободре и изнесу терет промена, да регенеративно делују да се препороди цела нација, јер мотивисати већи део зомбираних апатичних србе да се за нешто боре, је узалудан посао, губљење времена и живаца. Овај мали, али најбољи слој срба којег тренутно имамо (уз помоћу једног здравог слоја младих у којима се буди и рађа национална свест) треба попут великих регенеративних способности јетре којој је потребно само једно мало али здраво парче ткива да се регенерише и оздрави цео орган, исто тако регенеративно да делује на целу нацију, да се мало по мало уз помоћ младих све више регенерише србско нацинално ткиво и Биће, све до коначног оздрављења.

Што се тиче самог Новака, ово морам да напоменем будући да се око 30 и више година бавим медитацијим, права србска реч за медитацију је „Тиховање“. Видим да је и он практикује и да му помаже, али видим и разне глупости и незнање које се приписује медитацији и Нолетовом практиковање исте у домену којем му је потребно. Наима, још раније, налетео сам на неки клип на Ју Тјубеу где неки неинформисан тип, али пун маште, говори да Ноле под утицајем „демонске“ медитације постиже победе, као помажу му демони, да је наводно „у канџама демона“ а то „аргументује“ Новаковим практиковањем медитације, односно кундалини јоге и криковима после победа уз пратеће гримасе као „доказ“ да му „помажу демони“, ево шта каже уз пратећу слику Нолета:

„гримасе победника у данашњим спортским такмичењима идентичне су гримасама гладијатора који су задавили смртонисни ударац својим супарницима“

Мислим, то су такве глупости, будалаштине и бујна машта, јер не може о медитацији и јоги да прича неко ко то није практиковао, а уз то на тржишту је заиста много суштински безвезних и лоших књига о медитацији и јоги, на основу чега се може стећи погрешан утисак и знање о тим духовним дисциплинама. Прво, то што Новак практикује није права кундалини јога, то је блажа варијанта менталног и психичког усклађивања, постизања унутрашњег мира који је потребан. Права кундалини Јога је нешто сасвим друго, и за то је потребна потпуна посвећеност, свесно улажење у психозу личности, уз будно вођство мајстора-учитеља, а Ноле нема времена за то, вероватно ни потребе, јер је посвећен тенису. То што ради Ноле је корисно за психички и душевни мир, и то је корисно да се ради, то му наравно помаже, а најсмешнији „доаз“ да је Ноле у „канџама демона“ су те гримасе које понекад уз пратећу енергију избаци из себе. То су чисте будалаштине, јер тим гримасама и избацивањем нагомилане напетости, особа се само празни од стреса. То је итекако здраво, у противниом сав нагомилан стрес иде у дубини психе, и тек тад прави проблеме. Нека тај дечко погледа само навијаче на фудбалским и кошаркашким теренима, после победоносног гола или коша, па кад заурличу славећи победе, то су такве лудачке гримасе, но ни они нису лудаци, већ се само празне од нагомиланог стреса док су пратили утакмицу. То је потпуно нормално и здраво, јер је тренутно, и служи за растерећивање од стреса.

Не знам, али поводом овога срби треба да схвате да не треба да им мерило кохезије и НАЦИОНАЛНОГ јединства буде религијски и духовни правац, већ друге националне заједничке тачке. Рецимо, ја иако пректикујем Тиховање, не знам ко је више од мене као појединац бранио србски већински православни правац, то поштујем и ценим, али исто тако имам права да ја практикујем нешто друго, јер духовност је лична ствар, и имам право на слободан избор а да не будем дискредитован од заједнице, јер ако нема тог права, права на слободан избор, онда ми нисмо народ, јер са речју „мораш да будеш то и то…“ па тек си онда србин, то је онда тешки фундаментализам и ускогрудост. Али добро, ја разумем те заблуде код једног дела срба, али сам и даље поносан србин, без обзира што ме некад прогласе јеретиком, јер практикујем „демонску технику“.

Верујем да се и Новак не обазире на све то, јер и Тесла је практиковао јогу, то се зна, али сви се ми поносимо Теслом, не говоримо да је „под утицајем демона“, јер да је то тако, Тесла би одавно уништио живот на Планети Земљи, будући да је једном изјавио да уз помоћу осцилација може Планету да преполови ко јабуку на 2 дела, али и то да то никада неће урадити. Тесла је имао ту моћ да то уради, али је имао још већу моћ, највећу коју одликује права духовна просветљена бића, имао је моћ да то не уради. Он је био просветљени геније, а не научник фах идиот.

Нолету бих препоручио да почне да чита Јогу Нидру» (Yoga Nidra) од Сатјананде Сарасватија ако има времена за то, не да се посвети њој потпуно, то је немогуће док се бави тенисом, већ да искористи неке њене благодети, јер то је јога снова и овладавања можданим центрима итд… итд…, и може бити корисна за разне ствари. Рецимо, ако ништа друго, за брзо и ефикасно учење језика, ја имам старије издање књиге, и у њему је Сатјананда објашњавао како је само уз помоћу јога нидре један његов ученик постао, између осталог, полиглота, научио је уз помоћу Јога Нидре 21 језик. А ради се о томе, да се лекција, тада су биле касетофонске касете, да се диск са лекцијом пусти и слуша када је особа на граници будности и сна, али наравно и свесна, и касније када се особа сутрадан пробуди, поново се иста лекција одслуша у тишини и миру, и склопљеним очима, и тако се направи спона између будног стања и сна, мозак брже и јасније запамти лекцију, трајно.

Поред визуелизације коју Новак практикује како сам чуо, Јога Нидра може да му то побољша, као и понављање одређених позитивних мисаоних формула, јер мисао није само мисао, већ и слика која прелази у визију, и визија повратно у слику, и слика у нову надограђујућу мисао, Тесла је најбоље владао тиме. Јер, по мени, да би Новак још 3-4 или више година остао на врху, да обори све рекорде, искључиво ће зависити од његовог ментално-психичког и духовног стања, то и он зна, јер у игри вероватно ће још само неке финесе да дотера, остало је ствар ума, психе, рационалног трошења енергије (да „да гас“ само кад затреба) и духа.

И још нешто да кажем у вези Новака, у случају да види овај текст и мој опис Дуцијевог односа према њему и моја објашњења око тога шта се све ту види, и ако одлучи да ме донира због тога, прихватио бих донацију», али не у смислу да он „финансира моје писање против Дуција“, како круже гласине, већ да ми помогне егзистенцијално, да барем премостим разноразне егзистенцијалне проблеме макар пола године или годину дана, као и да на миру могу следећа 2-3 месец да пишем онако како сам најавио, да би се после сав бацио на преживљавање. Све сам то тако описао, тај Дуцијев однос према Новаку како сам објаснио и анализирао, не да би ми Новак дао донацију, већ што заиста тако мислим, знам себе, и по том питању сам миран, чисте савести и пред Богом и пред собом, ма шта неко помислио. Још могу да дам и себи и другима много, па нек судбина одлучи.

Наравно, ја сам већ унапред спреман и да платим цену, ако треба да пропаднем сутра, нек пропаднем, судбина ће то урадити како сам заслужио, по карми, важно ми је да ми је савест чиста, као и душа. Паре су потребне, али нису најбитније у животу, јер ја сам био и довољно јасан око Дуцијевог односа према Новаку, шта се иза тога крије и шта функционише, а моји мотиви да критички пишем о Дуцију су много дубљи, то сам већ рекао, тичу се шире слике и истине, довољно сам о томе рекао, па да се не понављам.

Велимир Абрамовић: ЦИВИЛИЗАЦИЈА ТЕСЛИЈАНА


Аутор: Велимир Абрамовић

Аутор: Велимир Абрамовић

Писац овог чланка много рескира објављујући га. Научници могу лако да му приговоре да је оно што је рекао измишљено и без научне основе, црквени људи могу да га оптуже чак и за јерес, да једном човеку, и то ђаволски вештом инжењеру Тесли, неоправдано приписује својства бесмртних анђела, виших Божанских бића.

Али, писац је рођени борац светлости, и за њега нема више религије од истине. Зато је храбро иступио са Теслом, са научником у кога верује, а треба ту додати, иступио са научником у кога и сви ми морамо да верујемо, ако смо прави истраживачи нове науке будућности.

Закорачивши на витешку стазу Вечитог Космичког Ума, писац је сусрео Теслу и од тад су заједно. Теслијанском светском братству придружују се многи, све их је више и прилазе све брже.
Онај коме је дато да препозна анђела, и сам је помало анђео…

Зашто је Тесла тек сада у Русији (Тунгуска тајна)

Теслином одуховљеном Физиком заснована је култура Светског друштва нашег Трећег миленијума. С Теслом је још у току експеримената у Колорадо Спрингсу 1899 године, отпочела планетарна научна цивилизација Теслиана. Њен почетни програм Тесла је објавио 1900 у чланку Светски систем, где је у 12 тачака најавио комплетну савремену цивилизацију. Све ово наставио је 1903 г. успешним тестирањем куле Ворденклиф на Лонг Ајленду код Њујорка, да би са тог места 30. јуна 1908 г. извео експеримент трансмитовања енергије кроз природне медијуме, познат као Тунгуска катастрофа.

С друге стране, у модернистичкој позицији бораца који покушавају да надвладају Космос, наивни научни истраживачи данашњице бију битку са бесконачношћу, битку коју не могу добити. Схватање научног позива као ратне вештине и улога научника као ратника против природе учинили су да се Западна цивилизација белог човека овако убрзано урушава, предвођена духовно немоћним свештенством савремених научника, (нарочито физичара и астрофизичара), до те мере лишених дубљих духовних увида, да многе од њих појам космолошке етике више и не занима.

И као што је раздвајање цркве и државе у француској буржоаској револуцији довело до бурног развоја економије, тако би и раздвајање државе и науке у наше доба довело до наглог развоја фундаменталних истраживања и усвајања нове парадигме планетарног друштва, једног новог облика религиозности неопходног данашњем човечанству, који би проистекао из одуховљене науке и технологије. Не треба посебно напомињати да је управо Тесла и његово дело прави темељ те и такве научно-религијске глобалне цивилизације, јер управо Тесла, и највише Тесла, повезује људску душу и технологију са Светим Духом, који је заправо сумерско-питагорејско-староегипатско-старогрчки врховни Свети Закон, (гр., Hieros Logos), мистичне природне математике.

Географски центар светске културе сели се кроз историју. Био је то некад Бабилон, Стари Египат, Атина, Александрија, Рим, Париз, Лондон, Њујорк. У наше доба, након унутрашње трансформације Совјетског Савеза, центар нове светске научне културе преселио се у Москву. Ту се, по закону по коме сродно привлачи сродно, доселио и Тесла. Заједничка Божанска мисија Тесле и Русије је преображај читаве планете Земље у научно-технолошки рај, са одуховљеном физиком као преовлађујућом светском религијом, прихватљивом за све расе и народе.

Постоји људски морал и космички морал. И управо овај други, космички морал даје смисао Теслиној одбрани Ј. П. Моргана кога још увек неправедно оптужују да је зли финансијер, коме је новац био важнији од напретка човечанства. У аутобиографији „Моји изуми„, Тесла сасвим јасно каже да је његов пројекат на Лонг Ајленду – где је целу планету Земљу умрежио у јединствен резонантни систем са својом кулом Ворденклиф – био одложен природним законима, док човечанство не сазри до степена да може да прихвати управљање целокупном енергијом планете, када ће, каже Тесла, исти пројекат бити тријумфално обновљен. То објашњава што је он без и једне речи протеста прихватио рушење куле Варденклиф намерно ритуално обављено на празник америчке независности 4. Јула 1917. године, у 11 сати ујутру. Тесла је управо био изашао из воза у Чикагу, где је дошао на позив адмирала америчке војне морнарице, кад му је уручен телеграм са обавештењем да је његову кулу срушила америчка војска. Тесла се на ову вест није ни осврнуо. Очигледно је унапред тачно знао о чему се ради и да је у питању извршење одлуке незваничне Светске владе, чија је главна економска полуга успостављена четири године раније, пред сам Грегоријански Божић 1913. године. Тада је Вудро Вилсон суспендовао амерички устав на само један дан, да оснује Федералне резерве, централну банку, приватну институцију која је од тог времена прави власник Америке и у чији рад ни Сенат, ни Конгрес немају никакав увид. Једини који се томе јавно, али безуспешно супротставио, био је сенатор Линдберг, отац Чарлса Лндберга, пилота који је први прелетео Атлантик.

“Сваки разуман човек мора веровати у Бога” – Рене Декарт

У конкретним поступцима Тесла је био неумољив. Његови друштвени ставови били су доследно натполитички и елитни: српском владици Николају Велимировићу је у време првог светског рата одбио да потпише његов политички апел за уједињење Срба ван отадџбине, што је владика разумео и прокоментарисао речима “Жао ми је што сам тог великог човека и минут одвлачио од његовог позвања”. Наводну Теслину изјаву подршке југословенском народноослободилачком покрету у време Другог светског рата, писали су заједнички тадашњи потпредседник САД-а Хенри Волас и Теслин нећак, Сава Косановић. Верујући у највиши аутоматизам космичких сила, Тесла је постизање социјалне среће и мира сматрао могућим само чисто научним средствима.

У правој науци, (а под њом подразумевам искључиво линију сумерско-халдејско-питагорејске математичке религије), ментални рецепти, формуле, морају бити освешћене, до краја растумачене и схватљиве свакоме. Често заборављамо да на сваког човека природни закони делују независно од његове личности, јер су сви космолошки закони надлични, чак и они који формирају саму нашу личност.

Будући да је био изузетно прозорљив, Тесла је имао потпуно свестан увид у живо свекосмичко Биће, имао је приступ језгру еманације – средишту исијавања љубави и светлости, док су, поређења ради, Нилс Бор и Вернер Хајзенберг, исто космичко Биће доживљавали као обични људи и на далеко нижем нивоу, то јест магијски, мутно, метафорички, у облику недомишљених концепција квантномеханичког дејства експериментатора на ексепримент и релације неодређености. Сам Алберт Ајнштајн био је иронични теиста, (”Желим да сазнам планове Бога”, изјављивао је поводом рада на никад завршеној Теорији јединственог поља), и у суштини био је прожет дубоком сумњом у Божју егзистенцију.

Компаративно гледано, Тесла као Духовник Науке, нема озбиљну конкуренцију у савременој историји.

Куда иде наука?

Халдејска мудрост учи нас да су космичке структуре згуснута светлост, а космичка збивања музика микро и макро небеских сфера. Музика коју ми слушамо, јер можемо да је чујемо, само је мали део опсега музике природних лествица, коју производе безбројни делови Континуума.

И сам ген је пребиотског карактера, претходи животу, он је духовна категорија, невидљиви закон аранжирања познатих хемијских компоненти; организација сваког па и људског генома је чисто математичка, а математички објекти, као што знамо, имају ванчулну егзистенцију – нико никада није видео бројеве, а ни геометријску тачку. Комплетна грађа човека – вечна је. Не само комплекс електромагнетских таласа који је материјална основа људске душе, него и атоми и молекули људског тела бесмртни су. Разлика живота и смрти је чисто математичка, у математичком поретку организације живог система. Увођење Духа у науку, преко хипотезе Времена, омогућиће физичку бесмртност.

У савременој науци, посебно у Физици, проучавају се само два логички степенована нивоа постојања – чулна материјална последица и формални језик. Најдубљи ниво егзистенције од кога све потиче и зависи – Духовни ниво, изостављен је из савремених истраживања. Просечан научник нашега доба свесно се одриче Духа, и наравно, не може теоријски да напредује на бази предвиђања надахнућем, као Тесла, већ само технолошки, помоћу безбројних покушаја (неоквантна механика – ЦЕРН, трагање за Хигсовим бозоном, непримерено, као у некој пародији, названим Божија честица). Као да електрон, протон и неутрон нису такође Божије честице?

Природни као и физички закони нису феномени, они се нигде не појављују, или, ако хоћемо, појављују се на питагорејски начин – као сама стварност. Онакве какве се данас примењују у физици, математичке формуле не изражавају крајњу природу физичких закона, него су нејасан научни језик, магијски запис.

Тек у непосредном физичком тумачењу елементарне математике, оне природно дате, а не ове људски конструисане, сусрећемо Дух у основи Физичке реалности. Интересантно је да у целокупној науци о психи – психијатрији и психологији, укључујући и експерименталну, једино у теорији архетипова Карла Густава Јунга, наилазимо на живу научну свест о ултимативној важности Духа за егзистенцију материје. И у самом Јунгу очито је ту прорадило начело јединствене основне бесконачности Света – Архетип Континуума.

Генији као Тесла се у ситуације свог живота не уносе лично. Кад некога воле, они заправо воле космос оваплоћен у тој особи, а не смртника-пролазника са свим његовим слабостима које му стање живота нужно намеће.

Моје искуство провере најразличитијих Теслиних изјава показало је да он није ни филозофски, ни имагинативни тип, већ чист визионар и то у смислу у коме средњевековни језуита са Палма де Мајорке, Рамон Љуљ, дефинише фантасмагорију, на читав век пре Кеплерових Божанских слика – архетипова.

Рамон сматра да је људска душа мрачна соба, (лат., camera obscura), са узаним отвором према Богу који у њу шаље фантасмагорије, слике Божанске реалности, које се од људске имагинације разликују по томе што су стварне.

Сви прави велики визионари су буквални, они напросто до детаља описују призоре својих визија. Исто тако је и научни визионар Тесла преносио визије у материју без икаквог логичког размишљања, које би му заиста само успорило процес утеловљавања идеја. Брзина рада у испуњавању позвања је заправо главни разлог што Тесла није оставио никакву физичку теорију. И као што природа само ствара никоме ништа не објашњавајући, тако исто понашао се и Тесла.

Добро знајући да је Тесла буквални визионар, и стога крајње поуздан, деценијама сам се питао, не шта је Тесла имао на уму, него шта је он видео пред собом, исписујући следећу необичну реченицу о свом рано преминулом брату Данилу:

„Сећање на оно што је брат постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу са њим.“

Знао сам из анализе других Теслиних изјава, да он није био склон преувеличавању, и чак и када би му изјаве звучале фантастично, увек је имао у виду нешто врло конкретно и остварљиво, и према томе, да то што је рекао о Данилу мора да значи нешто много више од обичног претеривања у изливу братске љубави.

Пре четири године добио сам да у присуству доносиоца прочитам и одмах вратим детаљан досије Теслине породице, који је 1893-4 године урађен за потребе тајне политичке полиције Хабзбуршке монархије, одмах после Теслиног предавања у Друштву физичара у Паризу, а потом и у Краљевском Друштву у Лондону – О светлости и другим фисокофреквентним феноменима.

Ту сам наишао на право објашњење Теслиних чудних речи о брату: Данило Тесла је имао веома развијене парапсихолошке моћи и, када се сконцентрише, померао је ствари погледом, што Николи, поред свих напорних вежбања, никада није успело. Теслин брат Данило, имао је исти дар као Даглас Хоум, медијум кога је проучавао Теслин пријатељ, познати енглески научник Вилијам Крукс, односно исту способност као Нина Кулагина.

Наравно да је тако нешто могуће. У питању је однос енергија – материја, који противуречи класичном закону одржања енергије. Ако речју Петар можемо да покренемо са столице човека од сто килограма или визуелним сигналом можемо да зауставимо камион, онда мора да постоји начин на који се разумно разговара и са атомима и молекулима. Не само целокупна материја, него и природни језик састоји се од поретка фреквенција светлости и према томе сваки атом има своје светлосно име. Ако су опсег, поредак и модулација фреквенција одговарајуће, атом ће нас послушати као свако разумно биће. С друге стране, ако Петра погрешно зовнемо Павле, он ће остати да седи. Неће проћи много година, а људски научни дијалог са Космосом прошириће се до нивоа знања о томе да је целокупна природа живо биће и обдарена свешћу.

Познато је да је Никола Тесла са лакоћом читао туђе мисли, (сведочења његових школских другова из Госпића, Граца и Прага), предвиђао догађаје, (1899. у Филаделфији је силом задржао групу познаника да не отпутују возом, који је те ноћи имао тешку хаварију; Ј.П.Моргана је одвратио од путовања Титаником, о чему у Моргановом архиву постоји његов запис уз који је приложена карта прве класе за Титаник), био врхунски хипнотизер, (њујоршка вечера са личким боксерима браћом Живић, које је неприметно хипнотисао заједно са Џоном О’Нилом и пуковником Тошићем, о чему је писао и Њујорк Тајмс), али поменути изузетан дар брата Данила није имао.

И на крају, ко је Тесла и каква је његова улога у нашој будућности?

Дуго сам размишљао где да позиционирам Теслу у средњевековној теолошкој архитектоници Хришћанске анђеоске лествице, да га некако повежем са његовом хришћанском православном свештеничком породицом, али сам за Теслу једино одговарајуће место нашао у хијерархији надљудских бића теозофског учења (Теозофија је синтеза науке и религије, чији је оснивач Х.П. Блавацка у 19. веку): Тесла је Археј.

Археји су надљудска бића која се оваплоћују у великим људима на прекретницама људске историје, задатак им је да воде бригу о човеку. Изнад су Арханђела, али испод Серафина и Херувима, који су чисто светло и о којима Тесла отворено говори као о језгру из кога добија све своје идеје. Серафин је на халдејском љубав.

Ради бољег разумевања, навешћу хијерархију у целини, подељену у тријаде. Иначе, Свето тројство, тријада или број три за који је Тесла био изузетно везан, за Аристотела је број целине, јер садржи почетак, средину и крај.

Ево те лествице бића изнад људи:

Најнижи су анђели чувари сваког човека, задужени да га воде.
Арханђели, који су изнад анђела, владају душама народа; то је, по теозофима, свет колективног несвесног.

Археји, (назив потиче од Дионизија Аеропагите), којима припада Тесла, изнад су Арханђела, руководе свим великим преображајима човечанства у облику великих личности на судбоносним прекретницама људске историје и науке, они су духови личности и космичких инстиката.

То је прва група духовних сила, које се уздижу над човеком; њихове акције су најживље и најсложеније и продиру дубоко у материју као и у тајну људске индивидуалности.

Иза њих долази друга тријада сила, то су Деве индијске митологије, Дионизије их назива: ум, (гр., eksusiai), владање, (гр., dynemeis), и царство (гр., heriotes). Ближи су божанству него човеку, не могу као арханђели да сиђу у дубину материје, нити могу да воле човека, јер су непогрешиви. Ова бића одржавају материју, њихове силе су норма физичких система.

Далеко изнад људског поимања и могућности замишљања уздиже се трећа тријада бића или сила, која је највиша: Престоли – врховне моћи пожртвованости и доброте, Серафини – љубав, и Херувими – смисао мудрости исконске снаге, и толико су близу Бога да директно исијавају његову светлост. Они не раде већ блистају, они не стварају него преносе животне зраке Божије и буде их на нижим плановима постојања.

Престо, Серафин и Херувим чине врховну тријаду из које произилази светлост и која надахњује Космос својим животним дахом. Они су део Божанске сфере у ужем смислу, јер су својом природом изнад простора и времена, као и сам Бог, али очитују Божанство у времену и у простору. То је језгро о коме Тесла говорио амбасадору краљевине Југославије Владићу, из кога је, по сопственим речима “добијао све своје идеје, али у чију тајну није продро…”.

Сваки ред сила прима подстицаје од горњег реда, али обрнуто није сличај, утицај струјања је једносмеран, одозго према доле.

Врховни Владалац је Свети Закон (гр., Hieros Logos) који влада начелом непрекидности свеукупног бесконачног света. Бог Творац (гр., Demiurg) је несазнатљив.

Вођен из дна Космоса средишњим архетипом мистичне светлости, читавога живота свесно и с радошћу поклањајући људима спознате архетипске законе по којима ради природа, Тесла је, пред сопствену трансфигурацију на православни Божић 1943, и сам постао живи архетип оснивача нове научне религије.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Силен 29.08.2014. – Велимир Абрамовић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Силен 05.09.2014. – Велимир Абрамовић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Силен 12.09.2014. – Велимир Абрамовић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Александар Живковић: Балканско-космички патриотизам Велимира Абрамовића и неодгонетнутост Николе Тесле


Извор: ФБРепортер
26. август 2014

Једна књига која нуди испуњење неизреченог обећања научно-технолошке цивилизације, наиме обећања о физичкој бесмртности (електромагнетном стимулацијом ДНК и регенерацијом ткива и органа), књига која истовремено отвара могућност да се трагом Николе Тесле добије увид у „фазе“ паралелних свијетова постојања – остаће прећутана у нашем „друштву знања“. Кривица за то дијелом је и до аутора, др Велимира Абрамовића, космичког патриоте Williama Abramchika, како се потписао у предговору књиге, који је многим знањима од теозофских и астролошких, преко метафизике и гносеологије до потраге за у теорији релативности изгубљеним бићем времена, успио да „отме“ Теслин рад као предмет истраживања академској физици и инжењерству, а додао бих и, и филозофији. Као да полази од Јунгове формулације „Истина је цјелина“ и са чврстим убијеђењем да је као таква сазнатљива, Абрамовић у својој књизи „Тесла, еволуција свести човечанства“ (Цетиње, 2014, Фондација Мирјана А. Р., стр 234) истиче лик и дјело Николе Тесле као путовође научно-технолошке цивилизације, па и нове универзалне научне религије која ће, коначно, обезбиједити свјетски поредак заснован на „космичком патриотизму“, етици снажној попут природних закона и слободи, истина ограниченој детерминизмом „човјека као космичког апарата“, али гарантованој немогућношћу глобалног информационог система да „прикрије“ и из једног центра контролише све канале комуникације.

Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства“

Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства“

Геодинамика балканског подручја погодна је, по аутору, стварању таквих умова који објезбеђују раскривање датог, од античких филозофа до Николе Тесле. Како је то далеко од самопројектованих „имагинарних Балканаца“ који се заричу да неће бити принципи Новог свјетског поретка, не помишљајући, да исти, управо сада стварају Тесла и Пупин шетајући се Петом авенијом, као што је то Тесла обећао Пупину на самртном одру? Далеко је управо колико Абрамовићев спис од постмодерног парадигматског дремежа наших природних и друштвених наука, које још увијек (што не значи да неће још и увијек) уживају у теорији језичких и логичких игара.

Прожет искуством Свејединства, Велимир Абрамовић таквој политичко-научно-културној сцени супротставља теслијанство као пут усавршавања науке и друштва, као и саме човјекове космичке свијесности, отворене за вјечно и бесконачно. Због тога и његов напор да додатно расвијетли Теслину психобиографију и изумитељски опус, али и да пружи допринос усвајању Теслине, истина несистематизоване, мисли као основе научне револуције, дакле парадигме будућег објашњења и разумијевања јастаства. Овај други задатак је, чини ми се, прешнији и утолико незахвалнији и за њега су, истиче аутор, више заинтересовани центри свјетске моћи него академска заједница. Због тога ћу се у овом приказу задржати на Абрамовићевом покушају реконструкције Теслине епистемологије и опште физичке теорије, укључујући космологију. Унапријед да кажем да тиме чиним штету другим ауторовим доприносима у овој књизи, но вјерујем да ће читаоци то лакше надокнадити уз вибрирање хартије него уз свјетлуцање екрана. (Да ли би се Тесла с тим сложио?)

Др Велимир Абрамовић

Др Велимир Абрамовић

„Сасвим ми је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или у лабораторији“, писао је Тесла. Тај поступак визуализације изума, који је усавршавао од виђења чудних слика у дјетињству, он је називао „умна лабораторија“. Њему је био својствен специјални тип дедуктивног предвиђања, који како тумачи Абрамовић, почиње сликом, наставља се увидом у геометријски облик да би се тек у трећем кораку претворио у општи став изражен математички. Дакле, Теслина епистемологија је углавном заснована на мисаоном експерименту, најређем али и најреволуционарнијем методу у науци, док је индуктивно истраживање код њега сасвим ријетко. Због тога, Теслина наука, додајем ја, може да се означи као револуционарна наука у Куновом смислу те ријечи. Тесла ју је лично препознавао као дјеловање спољних надражаја на његову свијест, и управо је у томе гносеолошка тешкоћа да се реконструише његов сазнајни поступак са циљем да се његово дјело постави и у прагматично језгро савремене физике, као преовлађујућа парадигма у односу на квантну механику и теорију релативности.

Други задатак, који би водио реактуализацији фундаменталних принципа Теслине физичке теорије, јесте разјашњавање његове терминологије која је у много случајева усамљена у свијету физике, па стога и некомуникативна. У исти мах, треба продубљено проучити Теслин математички поступак, који Абрамовић повезује са питагорејством, наглашавајући да је он међу ријеткима који су успјели да остваре Платонову замисао о математичком трансферу из свијета идеја у материјално.

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

Укратко сажимајући основе Теслине несистематизоване теорије природе, аутор наглашава аксиом научника „да целокупна енергија једног физичког система потиче из спољне средине“. При томе се комуникација физичких система заснива на законима резонантног вибрирања, тј симултаном осциловању дијелова система. Ово се даље операционализује све до (остварене?) замисли о преносу енергије и интелигенције на велике удаљености без губитка енергије. Јасно је да ова идеја највише привлачи знатижељне, а да су Теслини приједлози о креирању „Светског система“ из истоименог чланка објављеног 1900. године умногоме остварене, али то не значи да је њихова пука комерцијализација крајњи домет мисли великог изумитеља.

За разлику од Ајнштајна, за Теслу је свијет строго каузалан и детерминисан, физичка реалност је универзална и прожима све нивое космичке егзистенције, што даље значи да се спознаја истине не може избјећи ни на који начин. Свијет је, по Тесли, још и јединствен и материја која потиче из духовности јесте еманација времена и простора. У том смислу он прихвата, од Ајнштајна одбачену, теорију о етру као јединственом пољу неиздиференцираног времена, простора и енергије из кога резонантним процесима настаје материја (стр. 75-76).

Космогонијска питања о поријеклу свијета и онтологији времена и простора, воде Теслу путевима хуманизације науке, стази на којој се балканско-космички патриотски и пркосно нашао и др Велимир Абрамовић.

У добри час! Док Тесла храни голубове у Централ парку.

Тесла или космос као питагорејска игра бројева


Извор: Кроз простор и време

Космичка авантура др Велимира Абрамовића: „Тесла еволуција свести човечанства“

07.10.2014.

Велимир Абрамовић - "Тесла, еволуција свести и човечанства". Цена: 1.000 дин. - 9,00 € Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

Велимир Абрамовић – „Тесла, еволуција свести и човечанства“.
Цена: 1.000 дин. – 9,00 €
Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com
Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

пише: Миша Васић

”Благослови нас божански броју, ти који си створио богове и људе! О свети, свети Тетрактисе, ти који садржиш коријен и извор вјечног тока стварања! Јер божански број почиње чистим и дубоким јединством и досеже свето четири; потом ствара мајку свега, која све повезује, прворођену, ону која никад не скреће, која се никад не замара, Свето Десет, које држи кључ свих ствари.”

Pitagora
– питагорејска молитва упућена декади–

… Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Одабрани умови човечанства од вајкада покушавају да проникну у суштину свега постојећег. С једне стране, неумитна питања везана за живот, смрт и тајну индивидуалне људске судбине призивају метафизички вапај за смислом. С друге стране, нагон за самоодржањем људске врсте призива неизбежно посезање за објашњеном магијско-техницистичком основом природних појава у сврху репрограмирања психо-хабитуалног континуума људског апарата у правцу исцељењења од болести, досегнуте дуговечности а све то у комфорном окружењу обиља енергије, удобног становања, ефикасног транспорта и ревитализујуће исхране.

Већ вековима егзистира дихотомија између разумевања природних закона ради прагматичног потчињавања људској вољи и метафизичко-езотеријског мистицизма (базираног на спиритуалној етици и ескапизму из тзв. „реалног“ живота оличеног у уклопљености у „материјални“ свет).

Тако, још од доба инаугурисања (лимитирано редукционистички схваћеног) ´Научног метода´ Франсиса Бејкон-а, шири се јаз између екстровертних ´техно-прагматичара´ и интровертних ´солипсистичких мистика´.

Техно-прагматичари примењују наслеђена и научена знања из области тзв. природних наука, пре свега математике и физике, оријентисани на антропоцентрично-утилитарни однос према космосу. За њих је циљ науке тзв. благодат људског рода, без обзира на последице по природну околину, али и духовно-морални аспект људске личности. При свему томе, не поставља се питање о истинским основама математике, те физике која из ње проистиче. Аутоматизам „колективног егоизма“ користи „бездушне“ математичке законе за трансформацију „мртвог“ универзума, а све са телеолошким призивањем материјалистичког раја овде и сада, на конзументским основама. Чак се рађа и редукционистичка идеолошко-квази метафизичка матрица, која резултира милионским свотама новца уложеним у планетарне трансцендентне ритуале техно-прагматизма („метафизика“ ЦЕРН-а и сл.) чија је сврха трансформација колективне свести у правцу техно-прагматичке парадигме.

Солипсистички мистици, с друге стране, беже у интроверсију дивинизовања принципа синергије спољашњег и унутрашњег, проучавајући синкретичко-еклектичку „плерому“ вековног традицијског наслеђа. При томе, све остаје само на нивоу личних, солипсистичких увида везаних за широк опсег редуктивно асимилованог истинског наслеђа, од ´езотерног хришћанства´, источњачких религија, до кабале и неоплатонизма, те питагорејства. Разнолика тајна друштва столећима негују ову традицију, опозитну техно-прагматичарима, која, на крају, будући одвојена од реалног света, стварних потреба човечанства, и сведена на филозофске системе, теорије и ритуале лимитиране на сопствене конзументе, води ка стерилном комерцијалном синкретизму (задњих пола века озбиљно девалвираног) ´new age´-а, те последично ка сопственом самоукидању, кроз ´next age´ (доктрину о изолованости појединца, који еволуира посве независко од своје околине и космоса, без свести о есенцијалној одговорности за било шта осим себе самог).

Дихотомија духа и материје, без неоходне синтезе, представља исходиште стерилних дискурса, и својом једностраношћу креира хаос бесмисла (на плану метафизике) те девастацију природне средине и угрожава сам опстанак биосфере (на плану прагматизма).

Наравно, истински велики умови човечанства, од Питагоре и кабалиста, преко Сведенборга, Лајбница, Паскала и Њутна, па све до Николе Тесле, постварују спиритуалне принципе кроз есенцијално разумевање метафизике као исходишта потенцијалне прагматичке реализације на добробит људске расе, а све у складу са природним законима.

У чему је тачка повезивања два наизглед непомирљиво различита аспекта односа према космосу? У симболима. Симболи увек претпостављају сопствено исходиште у спиритуалним законима вишег реда у односу на моторичко-сензорну перцепцију истих. Они еманирају амбивалентну менталну асимилацију, будући да су, истовремено, конкретни психички садржаји (редукционистички схваћени као ´објекти´) али и генерисана апстрактна релација према ономе што есенцијално представљају. Та релација је, међутим, апстрактна само у когнитивном смислу, док је у смислу креирања и репрограмирања како психе, тако и самог универзума, и те како конкретна. Симболе треба схватити као инструменте трансформације природе, и психе (као дела природе), будући да су они, заправо, израз неизрецивог архетипског материјала иза кога стоје природни закони у есенцијалном, неспознатљивом виду.

Најапстрактнији симболизам је везан за бројеве (и последичне геометријске фигуре нераздвојиво везане за бројеве). Бројеви и геометријски облици су нераскидиво везани на симболичком плану, креирајући парадигму истинског разумевања природних закона, и истовремену еманацију истих, која води креирању и трансформацији аспеката просторно-временског континуума у коме живимо. Чак и сами закони нису непроменљиви (што је у новије време показао Руперт Шелдрејк), тако да нам не преостаје ништа друго до да (на нивоу симбола) црпимо увиде из пан-космичког информатичког поља, иза којих стоји есенција скривена у безграничном кабалистичко-јудеохришћанском „Ein Sof“ (אין סוף), традицијски схваћеном у нашем прагматичном свету материје-енергије-простор-времена симболички као ´ништа´ или ´нула´ тј. број (есенцијални симбол).

Границе когнитивног су базиране на кодовима које људски ум може да одгонетне, будући и сам генерисан са матрицама представа лимитираних на категорије ван којих су непознате димензије докучиве само симболиком, која истовремено и ствара и моделира стварност.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Целокупно дело Николе Тесле јесте ништа друго до теургијско транспоновање метафизичких, симболичких игара бројева и геометријских релација из информатичке ´космичке супе´ у космичко форматирање и реформатирање.

Зато је прагматизам евидентно неодвојив од метафизике – јер се корени, како функционисања тзв. реалног света, тако и и његовог апстрактног тумачења, налазе у истом извору, који је, за људски ум, ограничен на ниво симбола.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни опсег креирања, рекреирања и егзистирања материјално-енергетског универзума, где се граница између потенцијалних апстрактних есенција и еманираних материјалних еквивалената мери геометријским аксиомима и међуодносом симболичких птагорејско-еуклидских конструката који изражавају природне законе (попут ´златног пресека´ или броја π (пи)).

Др Абрамовић у причу о Тесли уводи и свој лични дискурс ´времена као генератора простора´, где је време дефинисао бројном нулом или геометријском тачком, на основу чега улази у синхроницитет са (на овим страницама већ поменутим) древним спиритуалним учењем о безграничном „Ein Sof““ (אין סוף).

На тај начин, др Абрамовић резонира са есенцијалним симболичким гностичким порукама које информатичко поље потенцијално нуди свима, али су само софистицирани истраживачи космоса довољно отвореног ума да могу да их перципирају, асимилују и рециклирају ширем аудиторијуму, било кроз канале (лимитиране) људске комуникације, било кроз благотворне научно-техничке изуме као изразе поствареног света идеја.

Веб сајт Велимира Абрамовића:
www.constantpresenttime.com

Украјинска криза – Отварање пандорине кутије


Аутор: Љубодраг Симоновић
Београд, Србија
E-mail: comrade@orion.rs
Скини текст
Украјинска криза – Отварање пандорине кутије

УКРАЈИНСКА КРИЗА – ОТВАРАЊЕ ПАНДОРИНЕ КУТИЈЕ

           „Истина је целина.“ – то је став којим се руководио Хегел када је стварао своју дијалектику. Тај став пружа могућност да се на прави начин схвати природа кризе у Украјини.

          У суштини, криза у Украјини је појавни облик егзистенцијалне кризе савременог света који се заснива на америчком „новом светском поретку“. Природа тог поретка условљава однос Запада према Русији и у том контексту однос Запада према Украјини и украјинским грађанима. Америка је изазвала кризу у Украјини да би наметнула такав начин „решавања кризе“ који ће јој омогућити да реализује своје стратешке интересе у односу према Русији и Европи. Прави циљ „решавања кризе“ у Украјини од стране Америке је стварање кризе на европском континенту која ће довести до слабљења како Русије, тако и водећих европских држава и до јачања позиције Америке како у војном, тако и у економском погледу. Направити око Русије војни коридор и изоловати Русију од Европе, и истовремено интегрисати Европу у амерички економски систем – представљају два стратешка оријентира која непосредно условљавају начин на који Америка настоји да „реши“ кризу у Украјини. Док Русија настоји да Украјина буде мост сарадњеизмеђу Европе и Русије, Америка настоји да од Украјине створи непремостиви бедем између Русије и Европе.

           Када је реч о економским односима, не ради се о томе колика је данас економска размена између Европе и Русије, већ о изванредним могућностима за развој економске сарадње између Русије и Европе. Америка је на путу да доживи економски колапс. Интеграција Европе у привредни механизам САД обновила би економску снагу Америке и истовремено угрозила економску експанзију Русије која се, добрим делом, заснива на економској и научној сарадњи са Европом.

              Ако анализирамо потезе Америчке спољне политике у свету у задњих двадесетак година, можемо да уочимо да се Америка у својим „хуманитарним интервенцијама“ не руководи настојањем да овлада, већ да уништи земље и народе. Деструктивна пракса Америке условљена је тиме, што Америка није више у стању да влада светом. Она више није најмоћнија економска сила света, а ускоро неће бити ни најмоћнија војна сила. Русија, Кина, Индија, Бразил, Белорусија, Иран, Јужна Америка, Венецуела, Куба… то су земље које се све успешније супротстављају америчком империјализму. Америка се данас понаша на исти начин на који се понашала нацистичка Немачка после пораза код Стаљинграда и Курска, када је Хитлеру постало јасно да његова солдатеска не може да победи Црвену Армију и уништи СССР. Немци су применили систем „спаљене земље“. Предвођени најоданијим Хитлеровим генералом Валтером Моделом (Walter Model), Немци су у СССР-у уништили 70 000 села, 1710 градова, 2766 цркава и манастира, 4000 библиотека и 427 музеја, 32 000 фабрика – и убили преко 27 милиона људи. То што су нацисти и немачка солдатеска урадили у СССР-у, то су НАТО солдатеска и амерички плаћеници урадили у Србији, Босни, Ираку, Авганистану, Либији, Сирији…

               Оно што приморава Америку да уништава све око себе је све дубља егзистенцијална криза која прети опстанку САД. То што је Америка изгубила позицију „лидера“ у свету неминовно се одражава на стабилност и перспективу америчког капитализма. Као што је Хитлеров режим могао да обезбеди подршку Немаца само путем освајања „животног простора“ (Lebensraum), тако и амерички режим може да обезбеди подршку Американаца само дотле док им пљачком читавог света обезбеђује потрошачки стандард. Амерички „нови светски поредак“ је огромна хоботница чији пипци упијају животну снагу човечанства и природе. Када они буду одсечени, Америка ће се суочити са таквом економском и опште-друштвеном кризом која ће довести до њеног распада. Амерички властодршци су свесни тога. Упоредо са слабљењем америчке позиције у свету, амерички режим, под видом „борбе против тероризма“, укида основна грађанска права у Америции ствара полицијску државу. У САД има преко 3200 тајних служби које запошљавају преко 850 000 агената. Створена је посебна армија која броји на стотине хиљада специјалаца који имају најсавременије оружје и који су спремни да побију милионе америчких грађана. ФЕМА концентрациони логори ничу широм САД…

               Права природа Западне „демократије“ види се по томе које политичке групе Запад користи да би остварио своје интересе у свету. У Украјини то су „бандеровци“ који не да не крију, већ се поносе својом фашистичком идеологијом. Политичком инструментализацојом таквих група Запад само показује какву „демократију“ настоји да успостави у Украјини. Монструозни злочини „мајдановаца“ у Одеси, и другим деловима Украјине, и подршка за те злочине од стране Запада указују на то да нема битне разлике између Хитлеровог и савременог „продора на Исток“ (Drang nach Osten). Уништење Словена, а то пре свега значи руског народа, и заузимање њиховог животног простора представља основни и нескривени циљ Запада. Отуда се лојалност Америци пре свега исказује у виду непријатељског односа према Русији. Они народи који одбијају да се окрену против руског народа добијају статус издајника које треба уништити. Србија, под руководством председника Слободана Милошевића, одбила је да се претвори у непријатеља Русије и зато је уништавана санкцијама и немилосрдно бомбардована, а председник Милошевић је од стране српских издајника (америчких плаћеника) киднапован – и касније убијен у Хагу.

                 Што се тиче америчке „помоћи“ Албанцима на Косову, Американци су „спашавали“ Албанце од Срба тако, што су на простор Косова бацили преко 30 000 уранијумских пројектила – што одговара дејству преко 450 атомских бомби које су Американци бацили на Хирошиму и Нагасаки. На хиљаде Албанаца и њихове деце (као и Срба и српске деце) умрло је од леукемије и других болести изазваних америчким бомбардовањем. И други делови Србије затровани су уранијумом и засејани касетним бомбама. Али, ни овог пута руски народ није изневерио Србију. Председник Путин послао је специјалце: Американци су бомбардовали и убијали, а Руси уклањају бомбе и спашавају животе грађана Србије!

Шта Русија може да очекује од Европске Уније? Владајући политички кругови Европе поистовећују Европу са „Европском унијом“, исто као што су нацистички идеолози „нови европски поредак“ прогласили „Европом“. Управо они који се залажу за Европу као заједницу равноправних народа и који инсистирају на њеном еманципаторском наслеђу – најљући су противници „Европске уније“ која је оруђе најмоћнијих европских концерна за уништавање еманципаторског наслеђа европских народа. „Европска унија“ гради се на илузији да улазак у „Унију“ обезбеђује свим народима Европе „просперитет и бољи живот“. Овде треба подсетити да је главни прокламовани циљ нацистичког „новог европског поретка“ био да „сви европски народи буду срећни“! „Европска унија“ је анти-људски и деструктивни поредак који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и „Паре не смрде!“; њена владајућа политичка сфера не пружа могућност за изражавање политичке воље грађана, већ је политички облик владавине капитала над људима; читава институционална, нормативна и пропагандна сфера тог поретка усмерена је на уништавање културне и слободарске самосвести људи и на њихову интеграцију у духовну орбиту капитализма на нивоу идиотизоване радно-потрошачке „масе“.

Прочитај текст до краја»

%d bloggers like this: