Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Нови совјетски пројекат


Аутор: Сава Росић, преводилац

Овај чланак је скинут с адресе: www.glazev.ru/associate/657/ а слику г. Кара-Мурзе можете скинути с његовог сајта: www.kara-murza.ru или с претраживача: www.yandex.ru где у прозорче за претраживање треба укуцати: С.Г.Кара-Мурза или «Сергей Кара-Мурза» с тим што укуцате сва слова српском ћирилицом да не бисте тражили по тастатури руски распоред слова, а оно й се на руском распореду слова налази прво слева у горњем реду на месту латиничног q).

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза

Нови совјетски пројекат

Тезе

1. Ради се о два међусобно повезана али различита пројекта: пројекту будућег животног устројства (после кризе) и пројекту преласка у њега из садашњег критичког стања. Криза и нормалан развој су различити типови живота. Оно што је у нормално време неприхватљиво или непожељно, може у раздобљу кризе постати мање зло.

Овде говоримо о пројекту будућности, остављајући «пројекат преласка» изван заграда (али га подразумевајући).

2. Проблем треба изложити језиком грубих («земаљских») појмова, без магловитих идеологема  tипа дилеме «капитализам-социјализам». За разматрање криза оног типа какав доживљава Русија («системских», тј. цивилизацијских) умесније је примењивати језик цивилизацијског прилаза.

Прва етапа анализе је одређивање «поља могућег», одсецање «оног што не може бити». То је сачињавање списка несавладивих објективних ограничења. Друга етапа анализе је успостављање меких, културних ограничења («онога што ми категорички не желимо», али што се под притиском несавладивих околности може десити).

3. Резултати прве и друге етапе анализе су следећи:

– У савременом капиталистичком светском систему изграђеном по типу «центар-периферија», Руска Федерација (сама или у савезу са другим републикама СССР-а) не може добити место у центру. Њен реалан избор је следећи: или да постане део периферије (тј. да створи поредак «периферијског капитализма») – или да развије сопствени пројекат који наставља цивилизацијску путању Русије, али је у новим реалним условима могућ и прихватљив.

– Претежна већина становништва РФ «категорички не жели» даље распарчавање земље (тим пре с поделом руског народа) и даље смањење броја становника. Сваки пројекат који претпоставља такве промене (очигледне или полазећи од ранијег искуства) пре или касније ће изазвати отпор, бременит ризиком грађанског рата. Пројекти животног устројства «после грађанског рата» овде се не разматрају (премда њихово разрађивање није лишено актуелности).

– Искуство прва два таласа глобализације под вођством Запада (колонијализма и империјализма ХХ века) поуздано је показало да животно устројство периферног капитализма доводи до слома цивилизацијског језгра земље и претпоставља настанак енклава развијене производње уз архаизовање уређења привреде и свакодневног живота за већину становништва.

У реалним природним, социјалним и културним условима савремене РФ архаизовање значи брзо изумирање већег дела становништва (пре свега руског). Према томе, настављање реформи које воде претварању РФ у зону периферног капитализма неминовно се сукобљава с «меким» културним ограничењем. Покушај његовог превазилажења довешће или до грађанског рата, или до ликвидације РФ као земље и културне целовитости. У другом случају се проблем израде пројекта укида све док остаци становништва бивше Русије поново не стекну квалитет субјекта историје.

– Свест о сопственом цивилизацијском путу, израда и остваривање пројекта као новог корака на том путу наићи ће на отпор утицајних снага унутар РФ и изван ње – од стране оних који имају корист од претварања Русије у зону периферног капитализма. Назваћемо их «космополите» и у њих убројати све оне који теже «модернизацији» Русије кроз њено уграђивање у капиталистички светски систем под било којим условима, укључујући и услове сировинског додатка Запада, лишеног политичке и културне независности.

Тим снагама је током последњих 15 година успело да поткопају културну хегемонију совјетског[i] поретка, распарчају СССР, промене политички систем Русије, демонтирају већину носећих конструкција друштвеног уређења, поткопају привреду, војску и системе животног обезбеђења. «Снаге традиционалне Русије» су се свих ових година налазиле у повлачењу. Међутим, избегле су потпуни пораз и успостављена је лабилна равнотежа. «Совјетски човек» је контузован, израњављен, али је жив и залечује ране.

Зато је и дошло до «молекуларног» друштвеног дијалога по питању новог пројекта. Институционализација тог дијалога изазваће заоштравање сукоба с «космополитама», али ће истовремено убрзати самоорганизовање «традиционалиста» – свих оних који будућност не замишљају никако другачије него као наставак историјског пута Русије. Налазимо се у предворју етапе радикализовања оба процеса. О томе говори и започета кампања против «Путиновог режима» као неадекватног сукобу који је на помолу.

– У размишљањима о могућем и прихватљивом пројекту полазимо од тога да су услови историјског избора пред којим се Русија нашла почетком ХХ века, досад битно промењени, али не и фундаментално. Тада је покушај да се Русија увуче у периферију Запада Русију утерао у историјску клопку из које се показало да једини излаз представљају револуција и успостављање совјетског уређења. Данас се Русија налази у сличној (структурно) историјској клопци. Излаз из ње већ може бити само револуционаран, премда се ту ради о револуцији са сасвим другачијим технологијама. Међутим, њен ће циљ бити исти – да модернизује земљу, истовремено избегавши њено претварање у периферију западног капитализма.

4. Елементи великих система, као што је животно устројство земље, одабиру се из свих објективно могућих, зависно од културних ограничења. На пример, руска сељачка општина је са својим уједначеним коришћењем земљишта опстала током 800 година, не приближавајући се приватном власништву, услед деловања како природно-климатских услова, тако и православља.

У Русији су почетком ХХ века испробани сви понуђени пројекти – конзервативне модернизације (Столипин), либералног тржишног друштва (кадети[ii]), анархичног сељачког комунизма («зелени»), комунизма «кибуца», совјетски пројекат.

Међу свима њима одабран је совјетски пројекат и легитимисан грађанским ратом, НЕП-ом[iii], индустријализацијом и колективизацијом. Проверен је и најочитијим и најсуровијим искушењем – Великим отаџбинским ратом. Совјетски пројекат је у првој трећини ХХ века био заснован на начелима сељачког општинског комунизма повезаним с идејама развоја и јаке државе. Показало се да су «пруски пут» и западњачки либерални пројекат из објективних разлога немогући. Ресурсна ограничења нису дозволила разарање општине и прелазак на интензивну пољопривреду; стање самог Запада није дозвољавало да се Русија «прими у њега». «Прекасно!» (М. Вебер).

5. Совјетско уређење је доживело пораз у «хладном рату» који је у последњем стадијуму Запад водио против њега у савезу с утицајним снагама «космополита» у самом совјетском друштву и његовом владајућем слоју.

Следећи су предуслови губљења културне хегемоније совјетског уређења: криза промене начина живота већине становништва (урбанизација) која је изменила важне црте друштва, његов светоназор и потребе; криза преласка у индустријско друштво, због чега су изгубили снагу начини легитимисања политичког поретка својствени аграрном друштву; теорија на којој је заснована званична наука о друштву и иделогија (марксизма) није била адекватна природи друштва; криза изласка традиционалног друштва из мобилизационог стања. Због свега тога је испод критичног ступња опала мотивација становништва за заштиту друштвеног уређења, што је у условима дубоког подржављења друштвеног живота (одсуства умећа и механизама самоорганизовања) постало кобно за совјетску државу.

Губљење совјетског уређења представља националну трагедију народа СССР-а, што потврђује мноштво објективних података и субјективних мишљења – чак и уз постојање «идеолошке» мржње према «Совјету», изазване интензивном пропагандом. Последице те трагедије сазревају и развијају се и на материјалном и на духовном плану. Главне институционалне матрице совјетског уређења одговарале су објективним ограничењима и обезбеђивале поуздану репродукцију Русије као независне државе, народа и културе. Њихово разарање води у деградацију услова живота и изумирање становништва. Ликвидација совјетског уређења је на духовном плану изазвала тешке масовне патње – доживљавање «смрти богова» и «губљења будућности».

6. Сразмерно превазилажењу културног шока из 90-их година и коначног губљења илузија изазваних «либералном утопијом», људи поново почињу да пребиру у мислима изглед оних елемената животног устројства уз које би се могло живети. Испоставља се да су главне институционалне матрице совјетског уређења и даље најприкладније и у новим, знатно неповољнијим условима наредних десетлећа. Ако је РФ и имала икакву шансу за прелазак у квалитативно либералније социјално уређење уз одрицање од државног патернализма, ту шансу је створило управо зрело совјетско уређење средином 80-их година. Али, њу су реформатори прокоцкали прихватањем за Русију погубне неолибералне доктрине.

Ако пођемо од претпоставке да народ са тако гипком културом, као што је супер-етнос Русије, не може због садашње кризе нестати, онда то значи да ће после више или мање дуготрајног «тржишног хаоса» у Русији преовладати систем разних облика некапиталистичког уређења (поједини међу њима мимикризирани у капитализам, ако затреба). На том путу је могуће сачувати земљу, културу и народ. Идући путевима неолиберализма немогуће је извући се из садашње кризе, те је за РФ преостао узани коридор – обнова структура солидарног друштва са знатним ступњем уједначености (уравниловке) и патернализма. Русија се може препородити и поново скупити снагу само ако прихвати нови пројекат кретања великим цивилизацијским путем Русије. Условно ћемо га назвати нови совјетски пројекат.

7. У том пројекту су подједнако важна оба обележја. Совјетски – зато што обухвата најважнија начела животног устројства која су у пракси показала да одговарају објективним ограничењима (то јест могућност остварења) и да су културно ускладиви са социјалном средином. Нови – зато што ће све у совјетској пракси испробане институционалне матрице бити битно измењене у складу са својствима градског индустријског друштва, искуством катастрофе СССР-а и тржишне реформе, светоназорним променама које су се за пола столећа одиграле и новим међународним условима. Смисао и програми новог совјетског пројекта пишу се на новом језику и обраћају се стварним садашњим људима са свим њиховим јаким и слабим странама и предрасудама.

Прихватање новог совјетског пројекта спречава идеолошка баријера створена током последња три десетлећа, а за чије су јачање постојали реални предуслови. Ти предуслови ће бити очито и темељно отклоњени током разраде новог пројекта, а идеолошки ефекат антисовјетизма разара сама пракса реформе. Напротив, језгро совјетског уређења непрекидно обнавља и јача свој ауторитет.

Тај се ауторитет ослања на непобитну чињеницу: совјетско животно устројство је постојало и репродуковало се тако да је у његово доба исто становништво, у истим природним условима, у тешким условима цивилизацијског рата са Западом имало у целини знатно виши и стално растући ступањ потрошње материјалних и културних добара и било знатно боље заштићено од опасности и извора масовне патње него у доба алтернативних типова животног устројства – предсовјетског и послесовјетског.

Није се остварило обећање да ће се под условом одрицања од совјетског уређења поправити фундаментални показатељи квалитета живота. Петнаест година је довољан рок да се читаво становништво у то увери. Реформатори су сагласност за одрицање од совјетског уређења добили позивајући се на подједнако непобитну чињеницу постојања и репродуковања западног начина живота. Досад је тај аргумент већ престао да важи – није успело нити ће успети да се у нашој земљи изгради аналог Запада. Зато совјетски пројекат и изглед совјетског уређења поседује нарастајући креативан и хеуристички потенцијал. Совјетско уређење је у свом главном смислу било «оно што Русији треба» (оно што је «Бог замислио о Русији») за тешке услове ХХ века.

Тај креативни потенцијал појачава то што пораз совјетског уређења уопште није довео до демонтаже свих његових носећих конструкција. Показало се да је њихова чврстина знатно изнад теоретски предвиђене. Поједина начела совјетског уређења преживеће раздобље хаоса и остаће у основу новог поретка. Њихова вредност је за већину постала очигледна, и њихова демонтажа изазива активан отпор. Увиђа се вредност и читавог низа изгубљених начела совјетског уређења – мораћемо их обнављати.

Искуство реформе је показало да држава и власници не могу да на тржишним темељима изграде нове институционалне матрице (велике социо-техничке системе), али не могу ни да одржавају рад система наслеђених од совјетског уређења (на пример, грејање, здравство, војска). Васпостављање услова у којима би такви системи могли постојати и развијати се постаје објективна потреба.

Главно је да она «стваралачка мањина» (А. Тојнби) која сачињава пројекат васпостављања целовитог и обновљивог животног устројства Русије познаје друштво у коме живи, и тражи прихватљиву усклађеност своје доктрине с реалном «анатомијом и физиологијом» тог друштва. Изградња новог совјетског уређења мора постати «молекуларан» процес и стваралаштво маса у знатно тежим условима него после 1920. г.

Па шта се то мора променити у «совјетском уређењу-2» у поређењу са «зрелим» совјетским уређењем с краја 70-их година у новој етапи развоја цивилизације Русије? Побројаћемо најгрубље приближно, у виду хипотетичких тврдњи, на основу садашњег релативно стабилног стања.

8. Државност. Совјетски тип државе је самодржавни, није заснован на равнотежи «грана власти» у њиховом сучељавању (задршке и противтегови), већ на њиховој сагласности под надзором признатог ауторитета (идеологије). У земљи тако сложеног састава као што је Русија, само су јако самодржавље или јака совјетска власт стварали механизам аутоматског гушења сукоба. Покушај имитирања западног типа државе довео је до аутоматског распламсавања сукоба.

Ако се криза не сурва у катастрофу, онда у догледно време неће доћи до рестаурације државне власти самодржавног (совјетског) типа. У друштву је током последње трећине ХХ века дошло до раскола по многим линијама поделе уз губљење меродавног арбитра који даје легитимитет великим политичким одлукама. То отежава делотворно дејство државе у којој је власт саборног типа, што претпоставља доношење крупних одлука консензусом. У тим условима најмање зло током прелазног раздобља представља парламентарна република која посебну пажњу обраћа на рационалан друштвени дијалог. Председничка власт превише тежи гушењу разноврсности и самоорганизовања.

Ако Русија избегне грађански рат, онда државно устројство треба да из саборне демократије пређе у представничку, не совјетског већ парламентарног типа, с поделом власти. А ако се положај земље током кризе нагло погорша, онда ће то опет, као и 1917-1918. г. под притиском одоздо приморати власт на већу самодржавност.

Промена у парламентарну републику покренуће процес васпостављања совјетских структура «одоздо» – на разини оних питања по којима већ постоји минимум сагласности. Одлуке у унутрашњости боље и јефтиније доносе и спроводе совјети и њихови извршни комитети него садашње администрације и управе.

Али «совјетски» (или «думски»[iv]) карактер парламента умногоме ће се сачувати. То значи да се неће успоставити уравнотежен систем странака и «политичког тржишта» са професионалним политичарима који «продају програме». Ни политички дискурс неће у целини стећи рационалан карактер, у њему ће се очувати позивање на савест и «народно мнење». Ако друштвена свест превазиђе евроцентристичке догме (историјског материјализма и либерализма) и прожме се разумевањем културних норми традиционалног друштва, онда «архаичне» саборне црте руског парламента неће постати терет већ извор његове делотворности.

Упоредо са представничком демократијом настајаће својеврсно грађанско друштво – у оној мери у којој је могуће «пресађивање» институционалних структура грађанског друштва на културно тло с општинском антропологијом (условно га можемо назвати квази-грађанско друштво). Ми кроз парламентарну републику морамо доћи до државе совјетског типа, али са врло ослабљеним «сталештвом». То је тешко, пошто друштво са солидарношћу општинског типа «ствара племство». Морамо отклонити противречност: освојити механизме квази-грађанског друштва, не изазивајући атомизацију и расипање народа на индивидуе које се такмиче.

Прочитај текст до краја »

%d bloggers like this: