Археологија: Благотин у Србији, најстарији грађени храм у историји човечанства


Под називом: „Благотин, град добрих људи“ у продукцији Радио-телевизије Србије, редитељ Слободан Ж. Јовановић, 1993. године реализовао је овај документарац о Благотину, о изузетно важном археолошком налазишту у југозападној Србији, јер је у њему, на дан „светих врача“ 14. јула, откривен први зидани храм у историји човечанства. Храм је зидан 6000 година пре Христа. За ово изузетно важно откриће, најзаслужнији је археолог др Светозар Станковић – Нани са својом београдском археолошком екипом.

Археологија: Благотин у Србији, најстарији грађени храм у историји човечанства

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

*********************

Извор: Дневне Новине

После смрти др Светозара Нанија Станковића престала истраживања локалитета „Благотин“ код Трстеника

Драган Ивановић

– Изузетно важно неолитско налазиште на Балкану-

ТРСТЕНИК – Захваљујући археолошкој екипи Београдског Универзитета коју је предводио др Светозар Нани Станковић, откривена је тајна изузетно важног неолитског налазишта на Балкану недалеко од Трстеника.

др Светозар Нани Станковић на истраживању Благотина

др Светозар Нани Станковић на истраживању Благотина

Археолошка екипа пронашла је током истраживања први зидани храм у историји човечанства у оквиру благотинског насеља, на тргу пречника 30 метара, у његовом центру као засебна грађевина. О овом локалитету снимљене су и три документарне мини серије за програм Радио телевизије Србије 1993 године у режији Слободана Ж. Јовановића. Према писаним подацима које је сачинила екипа Археолога и др Станковић, Храм је зидан 6000 година пре Христа имао је полу зид одвојен од профаног простора облика пресечене печурке, где су се налазила четири престола постављена тако да показују апсолутни север-југ. У иницијалном делу олтара на дубини од 2,5 метара, налазила се разбијена лобања јелена са роговима постављеним под одређеним углом што је по први пут појава у историји човечанства. У унутрашњости олтара појављује се цик-цак линија која је уско везана за култ. Две скулптуре богиње „Велике мајке“ окренуте лицем према западу нађене су у јужном делу Храма. Доњи део скулптура са јако наглашеним глутеима, стилизованим, скраћеним ногама, представља симбол жене прародитељице, док горњи део фигура представља стилизовану главу јелена, симбол мушког принципа. Ове фигуре су оставштина неолитског човека за будућност, која у себи носи комплетну филозофију људске врсте.

Деео локалитета...

Део локалитета…

Поред пронађених других предмета нађени су и модели зрна пшенице од глине, који су доношени као дарови у Храм, затим алати, сечива, играчке, амулети за заштиту од злих духова. Пронађени су и дарови у облику накита из Пенсилванијских Алпи, што показује да је Благотин био значајан религијски центар, светилиште где се у одређено доба године сакупљао народ целог Балкана односно Европе.

Археолошка екипа је такође утврдила да су се у Благотину правили први хлебови. Овај податак помера старост првог хлеба за 3000 година п.н.е у граду Уру. Насеље Благотин имало је све одлике великог града које се простирало на једдан хектар земље на којој је било саграђено око 100 стамбених објеката, повезаних улицама, које су се сливале ка тргу, према центру Храма. Благотин није имао бедема па је због тога добио назив „Благотин, град добрих људи“. До сада је истражено само 2,5 одсто овог налазишта, а после изненадне смрти др Светозара Нанија Станковића, стало се са археолошким истраживањима на локалитету Благотин, обустављене су и иноваторске идеје студентских археолошких кампова, док је докторат врсног педагога и научника др Станковића неправедно запостављен и заборављен.

Мештани овог краја Пољне, Велике Дренове, Страгара и околних места, верују да ће у наредном периоду наставити да истражују стручњаци-археолози, да би се до краја открила тајна овог веома значајног историјског локалитета.

Благотин: Урбанистички план најстаријег града на свету на зрну пшенице

Извор: Васељенска ТВ

Трстеник – Најстарији урбанистички план на свету, који датира од пре 8.000 година пронађен је на археолошком локалитету код брда Мали Благотин, 26 километара од Трстеника. У овом ранонеолитском насељу чувени српски археолог др Светозар Станковић (1948-1996) пронашао је тај план прецизно угравиран на зрну пшенице!

Фигура Богиње "Велика Мајка" са археолошког налазишта Благотин

Фигура Богиње „Велика Мајка“ са археолошког налазишта Благотин

Драгоцена житарица тренутно се налази у Народном универзитету у Трстенику, одакле са колегама из Туристичке организације покушавају да поново заинтересују јавност за вредно налазиште које сведочи о првим пољопривредницима на Балкану. По смрти др Станковића, нажалост, истраживања стручњака Филозофског факултета у Београду у сарадњи са институцијама у Трстенику и у Крушевцу деведесетих година практично су заборављена.

„Само неколико сати пре него што сам случајно пронашао то зрно пшенице, своје цртаче замолио сам да ураде кроки – приказ целог насеља и светилишта Благотин“, испричао је својевремено др Светозар Станковић.

„Догодило се да на маленој житарици јасно видим урезан исти приказ! Имао је основе храма и друге објекте.“

Др Станковић је био убеђен да је реч о најстаријем урбанистичком плану на свету, позивајући се на чињеницу да је до тада за најстарији важио план Ура (Месопотамија), чија се старина процењивала на око 6.000 година. Благотинско зрно помера ову границу за 2.000 година!

Наслеђе

Вредно налазиште сачували су добрим делом аутори документарне серије јавног сервиса „Благотин, град добрих људи“ (1993). Др Хескел Гринберг са канадског универзитета у Винипегу, који је блиско сарађивао са др Светозаром Станковићем, посведочио је да је благотинско налазиште револуционарно, јер је управо код Трстеника створено семе европске пољопривреде северно од Медитерана.

„Радимо на томе да поново у жижу најпре научне, а потом и шире јавности ставимо комплетан локалитет“, износи Јелена Вукчевић, историчарка са Народног универзитета.

„У самом Благотину истражен је само део насеља (неких 300 квадрата) од претпостављених шест хектара, а већ покретни налази сведоче о значају. Део благотинске збирке чува се у Београду и покушаћемо да оно што се може у договору са стручњацима вратимо у Трстеник.“

Благотин су основали припадници старчевачке културе, односно њене најстарије фазе – протостарчево, крајем седмог и почетком шестог миленијума п.н.е. У Благотину који је представљао јединствено стамбено, плански уређено, економско насеље са улицама и храмом на централном тргу, али је био и религијски центар, живело је око 100 породица, пре свега пољопривредника.

„Права је штета што данас нико не свраћа на налазиште, а у најгоре време санкција ту је врвело од научника, јер је Станковић довео и колеге из света“, присећа се за „Новости“ Жика Џекић, секретар МЗ Пољна, у чијем се атару налази јединствен локалитет.

Брашно

На локалитету је нађено невероватних 16.000 фрагмената керамике, фигуре, мање богиње, глинени модели зрна пшеница, која указују да је благотински ратар веровао да су она божанског порекла. Откривено је седам полуземуница око трга, где је посебно светилиште са богињом плодности и богињом земље.

Нађене су и алатке, садилице, мотике, рала од јелењег рога. На основу ископаних статичних делова жрвњева, закључено је да су Благотинци правили брашно! Открића из деведесетих година тако су указивала и на прву производњу хлеба на свету!

Др Светозар Станковић – Нани
(1948–1996)

Извор:Пројекат Растко

Августа месеца 1996. године изненада је преминуо наш драги колега и дугогодишњи сарадник Одељења за археологију др Светозар Станковић – Нани. Гимназију је завршио у Ћуприји, а Филозофски факултет у Београду. Од 1981. године члан је Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, запослен у Археолошкој збирци као стручни сарадник, а касније по докторирању 1994. године унапређен је у звање научног сарадника.

Др Светозар Станковић - Нани са археолошког налазишта Благотин

Др Светозар Станковић – Нани са археолошког налазишта Благотин

У српској археологији оставио је дубок траг, о чему говори опус његових радова, као и велика теренска активност. Дуга је листа археолошких налазишта на којима је радио, било као члан истраживачких екипа или као самостални руководилац, стално трагајући за новим изазовима које пружају археолошка открића. Ово нагомилано искуство помогло му је да дубоко продре у тајне археолошке науке, увек инсистирајући на модерном методолошком приступу и иновацијама које он доноси. Међу првима је схватио преимућство и корист компјутерске обраде података коју је широко примењивао у својим истраживањима. Никада се у методолошком приступу није задовољавао просечним или довољним већ апсолутним.

Такође је важио за изванредног организатора рада на терену, било да се односило на процес и динамику истраживања или на организовање живота екипе, при чему се стално трудио да својим сарадницима обезбеди што боље и пријатније услове рада и боравка. У својим истраживањима несебично је обучавао студенте од којих је стварао праве специјалисте за одређене послове везане за теренска ископавања.

Свој пуни стручни и научни допринос пружио је у истраживању више праисторијских и античких локалитета на подручју Доњег Ђердапа – Ушће Каменичког потока, Књепиште, Мора Вагеи, Борђеј, као и истраживањем налазишта са територија општина Трстеник – Страгари, Лађариште, Благотин. Овде треба нарочито истаћи његов рад на истраживању локалитета Благотин.

Поседовао је изузетан уметнички таленат који је преточио у бројне археолошке публикације сликајући тушем предмете у њиховој пуној веродостојности. Важио је за једног од врхунских илустратора у југословенској археологији, чији су радови представљали узор млађим колегама који су проницали у тајне илустровања археолошких налаза.

Светозар Станковић – Нани, или Тоза како смо га често звали, био је оштроуман човек, понекад ироничног наступа, али изванредног и раскошног духа и нема онога који га је познавао да се са овим не би сложио. И данас, скоро свакодневно, међу његовим колегама и пријатељима препричавају се шале и досетке које су из њега бујицом извирале.

Нажалост, сада можемо једино живим сећањем да ублажимо сурову истину да Нани није више међу нама.
Миодраг Сладић, Београд

*********************

Ово је одличан документарац, а Благотин као археолошко налазиште огромно је и непроцењиво интересантан, како са археолошке тако и са историјске тачке гледишта, што наравно иде једно с другим. Ово налазиште Благотин, како сама реч говори, право је Благо за Србију, и свака би земља, сем наравно тренутно данашње јадне Србије у којој власт држи најгори друштвени талог којег смо икада као КУЛТУРАН народ имали у нашој историји, наставила оваква ископавања и завршила их до краја. Било би то непроцењиво културно благо за Србију које се не мери новцем, већ цивилизацијским и духовним значајем!

Објављено у Археологија. Ознаке: , , , , , , , , , . Comments Off on Археологија: Благотин у Србији, најстарији грађени храм у историји човечанства

Свесно затирање србске историје путем археологије…!


На само 3 км. од Врањске бање у насељу „Ђелинци“ скоро да је потпуно уништен археолошки локалитет „Латифка(Остаци римског насеља које датира с крајем II до средине IV века, у археолошкој литератури познатог под именом „Латифка“), а „извођач радова“ је грча фирма „Терна“. По речима археолога Народног Музеја у Врању Горана Митровића, грчка фирма „Терна“ још од фебруара месеца изводи земљане радове на простору локалитета „Латифка“, без икаквог археолошког надзора и готово је скроз уништила то археолошко налазиште, само се још може спасити један део некрополе која је откривена.

ТВ Врање – Археолошки локалитет „Латифка“, 25.06.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Мислите ли да се ово десило случајно?
да ли ће неко бити кажњен због овог?

Нема шанса, ни у најцрњем лудилу, јер заправо ОДНАРОЂЕНА ВЛАСТОДРЖАЧКА, СТРАНАЧКО „ИНТЕЛЕКТУАЛНА“ СТРУКТУРА која је час на власти, а час у „опозицији“, у свакој институционалној пори нашег друштва, све ово свесно и допушта, они су све ово и допустили, они су главни „извођачи радова“ уништења србске историје и културе, јер нису на самом почетку земљаних радова грчке фирме ни поставили никакав археолошки надзор, да се локалитет Латифка евентуално не би оштетио или уништио радним машинама грчке фирме. Овако нешто се ни у једној другој држави на свету, сем Србије, не би десило, јер ни у једној држави на свету не постоји гори издајнички одрођени шљам на власти и у култури, као у Србији!Уништење србске историје, културе, па самим тим и србског националног идентитета, свесно се и систематски чини уназад више од 200 година, па и више, но кључан незаустављив значајан период је од берлинског конгреса 1878. Од тада се организовано од стране запада и Ватикана одгајају, доводе у инститицијама власти и културе, адекватно „изфабриковани“, анационални медиокритети из србког народа, ради уништења србског националног идентитета и БИЋА, БИЋА, БИЋА… и пре свега да се фалсификује србска историја и култура! Овај археолошки пример, само је једна епизода у низу њих, и не треба гунђати зато што нам то чине тзв. „браћа“ по православљу Грци, јер кажем, главни извођачи уништења србске историје, културе и нације, чини од запада мажена и пажена издајничка србска властодржачка струкрура, такозвана наша „интелектуална елита“ који су чист србомрзачки задојени одрод. Она све ово допушта, грчка фирма ништа не би могла да ради на своју руку, нити да се усуди да започне ово криминално брисање историјских трагова са србске земље, али ако издајници, одрод и србомрзачке властодржачке крвопије србске крви дају сигнал одобрења, е онда стране фирме могу да затрпавају археолошке објекте.

Археолог народног музеја у Врању - Горан Митровић

Археолог народног музеја у Врању – Горан Митровић

Да се све ово ради плански, да се ништа не препушта случају, говори и то, по речима археолога Горана Митровића, да су по речима неких мештана који су били и пратили све догађаје на лицу места, и од неких који су изводили радове, ти археолошки објекти систематски уништавани!

А „радови“ још трају, нису прекинути….

Изроди на власти, из институција културе, ако се ми Срби не побунимо, затрпаће наш идентитет и постојање багером испод земље, да више никад не изађе на светлост дана, сваки делић нашег културно-духовног и историјског идентитета, уништиће нам Србију и распарчати је, зарад разних умоболних „датума, ради датума“, зарад „можда“…. од Србије неће остати ни београдски пашалук…!

Не дозволимо им то…!!

Објављено у Археологија, Наша историја. Ознаке: , , , , . Comments Off on Свесно затирање србске историје путем археологије…!

Руси обелодањују истину о пореклу Срба путем србског обелиска са уклесаним законима из VIII века пре Христа!


У сарадњи са нашом великом патриоткињом, Савом Росић, која са руског језика преводи разна корисна штива и књиге у корист освешћивања и буђења србског народа, објављујем овај изузетно значајан чланак руског професора и академика В. А. Чудинова», који упучатљиво говори о пореклу и постојању нас Срба, у овом случају ради се о VIII веку пре Христа, а о томе говори стари законик уклесан на обелиску из града Сирбина, данашњег Ксантоса, који се налази у малој Азију, у данашњој Турској. Положај данашњег Ксантоса можете погледати на овој мапи».

Е, сад, ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби населили, по званичној „историји“, на Балкан у VII веку (626 године) из своје прапостојбине која се налазила иза Карпата. Карпати су планине у средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км. преко Чешке, Совачке, Пољске, Украјине и Румуније. Локацију Карпата на мапи Европе можете погледати овде».

Оно што је најиндикативније за историјско постојања неког народа је ЊЕГОВ ЈЕЗИК, његова писменост и његово писмо. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из VIII века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово је очигледан доказ да су Срби у VIII веку пре нове ере били настањени не само на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб П. Антић у једном делу своје књиге: “Континуитет Винчанске цивилизације” (од могућих хиперборејских корака до данас)” доказао да су у ТЕХНИЧКО-ФИЗИЧКОМ смислу „велике и масовне сеобе“ народа у VII веку ПОСЛЕ НОВЕ ЕРЕ биле неизводљиве! Тај део можете скинути и прочитати, а можете га прочитати и са овог линка».

Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у VII веку после нове ере, онда су још мање биле изводљиве VIII веку пре нове ере, јер ако користимно само податке званиче „историје“, пре VII века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се „доселили на Балкан из своје прапостојбине иза Карпата“. Само то, а шта су радили пре тога, од чега су живели, итд… ништа се не зна.

Будући да се по овом уклесанмом закону на обелиску из Сирбина, јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у VIII веку пре нове ере, и ако би се само ослоноли и пратили податке званичне „историје“ и овог сазнања о постојању Срба још у VIII веку пре нове ере… испада да су се срби прво са простора мале Азије одселили на простор иза Карпата, напустивши простор мале Азије, заобишавши ближи Балкан, па су ето одлучили, да се у VII веку после нове ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да се спусте са простора иза Карпата, на Балкан, кога су заобишли приликом претходне „селидбе“ из мале Азије, и, од тада, они по званичној „историји“ постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог уклесаног закона на обелиску из VIII века пре нове ере, на њиховом језику, 1400 година пре тог фамозног VII века нове ере.

Наравно, кад се све ово изанализира, паметнима је лако закључити да званична „историја“ дебело лаже, по њој „цап-царап“… и народ се преселио, масовно, као кад пређеш улицу, јер напросто не објашњава ништа више о томе, како се уопште хранио тај народ приликом те масовне сеобе и како је било могуће уопште теглити толику храну са собом приликом преласка толике километраже, годинама и годинама… да се народ прехрани (жене, деца, старци, војници) будући да тада, у VII веку после нове ере, неке иоле напредне технологије и технике није били ни у мислима, а камоли пракси, да би се теглила толика храна и да би се народ адекватно и брзо селио, хранио, лечио, јер у питању је било хиљаде и хиљаде километара пешачења.

Будући да је законик на обелиску превео наш свештеник Светислав Билбија (рођен 1907, у Босанском Грахову, село Угарци), после овог преведеног текста, додао сам видео прилог где наш историчар и палеолингвиста Радован Дамјановић говори нешто више о њему. Светски научници, историчари, лингвисти и археролози, ни до дан данас нису дешифоровали писмо Етрураца, народа који је живео пре 3000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је то, да су за звучну подлогу ради дешифоровања етрурског писма коришћени сви могући језици, па чак и језици народа централне Африке, једино, гле чуда, у обзир ради дешифровања етрурског писма није узет србски језик, србска ћирилица, или још тачније, србица.

Човек који је дешифровао етрурско писмо био је Светислав Билбија користећи србску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо з десна на лево.

В. А. Чудинов, чији је текст Сава Росић превела, академик је Руске Академије Природних Наука, председник је РАН (Руска Академија Наука) комисије за кулктуру античке и средњовековне Русије, директор је Института за за старословенску и староевроазијску цивилизацију.

Са руског превла Сава Росић

Извор: Институт древнеславянской и древнеевразийской цивилизации

Институт за старословенску и староевроазијску цивилизацију

В. А. Чудинов

О српском камену из Сирбина са законима из VIII века

Историјско обавештење.

Слика 1. Општи изглед обелиска из Сирбина (Ксантоса) (4)

Сава Росић, преводилац овог значајног текста.

„У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова (1). Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је Сарпедон довео са Крита и населио у Лици (2). Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета (3)“.

Слика 2. Текст на северној страни обелиска у Сирбину према препису Ернста Калинке (7)

„Стари Законик лички, који је био уклесан у каменом обелиску у граду Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Изглед овог споменика, гледано са северне стране, приказан је на слици 1, а на сликама 3. до 6. детаљније су приказане западна, јужна и источна страна. Ликијске текстове је сакупио крајем XIX века аустријски професор Ернст Калинка (5). Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитан је у целости од стране Светислава Билбије, уз тумачење древног србског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је најпре протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Калинке (6) (стр. 6 наведене Калинкине књиге приказана је овде на слици 2, са 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са србским језиком“.

Слика 3. Поглед на споменик са западне стране (северна је лево) (9)

„Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао ‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2.600–2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и са других страна. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Catena Mundi’ под насловом ‘Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја старих Срба’ (8), где су искази приказани у облику одредби законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби“.

Слика 4. Натпис на обелиску из Сирбина, поглед на јужну страну (западна је лево) (10)

„Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и древног сербо-рашког законика, који садржи 232 одредбе, уобличио је и допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић (13). Одредбе су сврстане у 16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: (1) О управљању државом – задатак државе; (2) Хуманитарне дужности државе; (3) Слобода занимања и рада; (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође; (6) Дужности бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу; (8) Мудре изреке и савети; (9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде; (11) Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне; (13) Васпитање деце; (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити; (16) Уклесано треба читати, памтити, вршити.“

Слика 5. Натпис на обелиску из Сирбина, поглед са југа слева и са истока здесна

„Ради стицања утиска о садржају законика са обелиска у Сирбину, навешћемо овде појединачно само неке од одредби (оне носе Билбијине ознаке стране и реда). Тако у делу названом ‘О управљању државом; задатак државе’ стоји: 3-10: ‘О управљању овђе међама – границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће – требају… ‘, С-7: ‘Држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот’ итд.“

Слика 6. Део натписа на обелиску из Сирбина (12)

Кад камен говори – дискусије нема.

„Са ова три приказа: камен Розета, натпис са Крита, Законик из Сирбина, нисмо исцрпли још све материјалне доказе у прилог старе србске историје, има их још подоста. Али, за сваког нормалног човека, и ово је сасвим доста.

Ово је ‘корпус деликти’, ово су документи који су попут парног ваљка сатрли све фалсификате такозване бечко-берлинске ватиканске школе. Имају ли још образа ти наши бедни нордисти да се појаве пред србским народом?

Човек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али, када му се покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда – или је луд или покварен. Све док им нисмо дали непобитне доказе могли смо да на њихово понашање гледамо кроз прсте. Али после свега овога, они који и даље хуле на свој народ верглајући којекакву непријатељску пропаганду, њима је место на стубу срама!“

Тако Јован Деретић завршава свој омањи преглед. Засад ми још много тога није јасно, пошто ће превод са савременог српског текста документа на савремени руски садржати мноштво грешака, док би изворни текст (напола руски), записан ћирилицом, био врло занимљив за лингвистичку анализу.

Град који се сада зове Ксантос.

Википедија о њему пише: „Ксантос (грч. Ξανθος) – у давнини највећи град и средиште Ликије, земље на југозападу Мале Азије. Упоредо са светилиштем Летон рушевине Ксантоса унете су у УНЕСКО-в списак споменика светског културног наслеђа. Основан је почетком првог хиљадулећа пре наше ере. Персијанци су га 546. г. пне. заузели и сасвим срушили. Крајем IV века пне. улазио је у састав царства Александра Македонског, а од 190. г. пне. био члан независног савеза градова Ликије (Ликијски савез). Око 180. г. пне. познати су тирани Лисиније и Еудем. Брутова војска га је 42. г. пне. заузела и поново срушила. Касније је ушао у састав римске провинције Ликија (Lycia). Од древног града сачуван је само мали део, откривен приликом ископавања, између осталог позориште. Међу најзначајније сачуване споменике ликијске културе спадају особени надгробни споменици, којих има две врсте:

  • уклесани у стене, богато архитектонски украшена тобожња прочеља зграда,
  • високе гробнице на узвишицама, у виду кућа или окружене колонадама.

Најзначајнији споменици те врсте су ‘споменик харпија’ из VI века пне., назван тако по очуваном рељефу на њему, окружен стубовима, као и ништа мање богато украшен зидном пластиком ‘споменик нереида’ у виду јонског храма на високој основи из V века пне. Оба споменика спадају у најважнија дела малоазијско-јонске културе. Ту је пронађен и највећи споменик ликијске писмености – ликијско-милијска стела (око 380. г. пне.)“.

Изгледа да та стела и јесте Законик. Овде су наведена и два нова изворника, (14) и (15).

Слика 7. Моје читање натписа на основици обелиска са југа

Моје читање натписа.

Привукла ме је основица обелиска, на којој сам видео натписе. То је иста фотографија која је и на слици 5, поглед са југа. На избоченом камену с осветљене стране може се прочитати двапут написана реч МАСКА у два реда (горњи ред читам у инверзној боји). Ниже и улево, на другој избочини написана је реч ЯРА (ЈАРА). Још мало ниже чита се израз МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ). Најзад, на равној површини, на фрагменту у белом оквиру, могу се прочитати речи РУСЬ ЯРОВА (РУСКА ЈАРОВА – Руска: стари назив Русије). Као што се види, откривено је мало речи, али се из њих може закључити да је град СЕРБИНА, исти и СИРБИНА, исти и КСАНТОС у Ликији исконски улазио у Јарову Руску.

Слика 8. Моје читање натписа на основици обелиска са запада

Гледајући са запада на основицу обелиска, види се низ ликова. Највећи од њих се налази на бочној страни леве плоче и подсећа на лава гледаног спреда, благо окренутог улево. На лику унутар оквира може се прочитати реч РОД, а испод оквира – реч ЯРА (ЈАРА). У доњем делу лава може се видети још један лик, мушки, спреда. Десно од носа може се прочитати реч РОД. Горе десно налази се мало мушко лице спреда, нагнуто улево. Испод браде је исти натпис – РОД.

На десном камену је огроман лик спреда. То је мачја њушка. На челу је натпис МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ), доле, на бради – ЛИК МИМЫ (ЛИК МИМЕ). Горњи десни део тог лика образује самосталан лик спреда, такође налик на животињску њушку. На врху носа и десно написана је реч МАРА. У оквиру је написано ЛИК ЯРА (ЈАРОВ ЛИК), а лево од оквира налази се нешто искривљено мушко лице спреда. Најзад, изнад левог ока миме Јара налази се омање женско лице оштрог носа и браде, профил окренут удесно. У висини браде може се прочитати натпис МАРА ЯРА (ЈАРОВА МАРА). Сматрам да то још нису сви ликови и натписи.

Слика 9. Ернст Калинка

Разматрање.

Јован Деретић ми је познат по његовим наступима на Међународним конгресима о доћириловској писмености. Сада он има сопствени сајт, тако да се можемо упознати са његовим истраживањима и пре него што дође на Конгрес.

Овог пута је подсетио на то да је у доба антике постојао град Сербина (тј. „Српски“) у Ликији (Људеји), који је потом добио назив Ксантос. Тамо и дан-данас стоји обелиск са мешовитим натписом на руско-српском језику. Нажалост, сада је натпис нечитљив због тога што су слова многима, укључујући и мене, непозната. Тај натпис је прочитао Светислав Билбија, али нисам пронашао на интернету дослован превод. Могуће је да се он чита управо онако како га је тај истраживач прочитао, али можда и није тако. Међутим, мени је била занимљива основица обелиска, на којој сам пронашао ликове и натписе сличне ликовима и натписима на култним каменовима. Другим речима, те плоче су вероватно још старије од самог обелиска. Мала Азија је, испоставља се, улазила у Јаров свет, али да ли је улазила у Јарову Руску, не зна се. Нејасно је и то да ли постоји још неки натпис изведен истим словима, такође написан на српско-руском језику.

Закључак.

Број светих каменова које сам истраживао постаје све већи, па и на плану секундарног коришћења.

Литература

ДЕР: Деретић Јован С. Србски Законик из VIII века п.н.е. 18. новембра 2010. године. Сајт http://www.serbijana.com/Istorija/zakonik%20VIII%20vek.php

1 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.

2 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.10, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.

3 Strabon : „Geographie“, XIV, 1.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.

4 http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm

5 Kalinka Ernst: „Tituli Liceae, Tituli Asiae Minoris, Vindobonae“, collecti et editi auspiciis Academiae Litterarum Vindobonensis, v. 1-2, Denkschriften (Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-Historische Klasse) – Nr. 1-2

6 Sventon ( Svetislav) S. Bilbija: „The Mummy of Zagreb and other Atruscan, Lydian and Lycian Written Monuments“, pp. 70-105, The Institute of Etruscan Studies, Chicago, 1989.

7 http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm

8 „CatenaMundi– Српска хроника на светским веригама (зборник)“, уредио Предраг Р. Драгић – Кијук, Том II, с. 901-911, Ибарске новости – Краљево и Матица Срба и исељеника Србије – Београд, 1992.

9 http://en.wikipedia.org/wiki/Lycia

10 http://www.flickr.com/photos/profilacktisch/1744875911/sizes/l/in/photostream/

11 http://www.flickr.com/photos/sueandmartin/409040273/sizes/l/in/photostream/

12 http://www.flickr.com/photos/andreamichael/812268434/sizes/l/in/photostream/

13 „Обелиск из Ксантоса: Законик правних, обичајних и моралних начела Срба пре 2600 – 2800 година), Ликија (Мала Азија), превео Светислав С. Билбија“, приредио Радомир Д. Ђорђевић, Сербона, Ниш, 2003.

14 Тreuber O. Geschichte der Lykier, 1887

15 Houvink ter Cate Ph.H.J. Тhe Luwian population groups of Lycia and Cilicia Aspera during the Hellenistic period, Leiden 1961.

**********

Као што рекох у мом предговору, сада ћете погледати полусатну емисију о Етрурцима, о етрурском писму и Светиславу Билбији који је једини у свету дешифровао етрурско писмо, користећи србску ћирилицу…

Српско-српски речник: Етрурци, етрурско писмо…

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Аутор ове емисије са телевизије „АРТ“ о Српско-Српском речнику је историчар Радован Дамјановић, који преко 30 година истражује табу теме српске историографије и палеолингвистике. Емисија је на Ју Тјубу већ постављана, али из 2 дела, ја сам те делове скинуо са овог Ју Тјуб профила»  и спојио у један документарац, ради континуитета у праћењу.

Емисија је приказана 2002. на ТВ „АРТ“ и као што то обично бива, чим неко почне да чачка и истражује по дубљој србској историјској прошлости, наши добро „васпитани и издресирани ђаци“ бечко-германске и ватиканске „историјске“ школе, одмах то забране, тако да је емисија Радована Дамјановића укинута.

Ево шта сам аутор каже о емисији…

Радован Дамјановић, историчар и палеолингвист:

„Ова епизода из серије Српско-Српски речник говори о Етрурцима и тајни њиховог језика и писма. Отац Војислав Билбија говори о свом стрицу Светиславу који је први прочитао и растумачио етрурске натписе и то преко српске ћирилице. После више од пола века његов рад још увек није коментарисан од такозване „стручне“ јавности“. За остале информације и набавку књиге погледајте сајт“: http://www.srpskosrpski.org/index.htm .

У једном моменту Радован Дамјановић упита протојереја Војислава:

„А реците нам, како је гласило оно етрурско правило читања“?

Војислав Билбија:

„то је изгледало стрицу, то је врло згодно, ставио је, то је печат један који је преведен, не знам гдје је нађен, у сваком случају као баш права научна фантастика, ћирилице српске, јер, он је ставио на насловну страну књиге. То је округли печат, који кад се чита обрнуто, чита се з десна на лијево, пише јасно, чак и ми можемо то да, без ћирилице, значи пише на етрурском:

Шти
Шта
Што
Ште

Јасно, овај.. читај како је написано. Значи Вук Караџић од пре господа Христа…“

Сликовито речено, отац Војислав је причао о овом:

На крају бих додао оно што је и сам историчар Дамјановић истако, сами Расењани су себе звали „Расени“ , не „Етрурци“, и по логици стварти други народи их тако требају и називати званично, док су римљани расењане звали „Етрурци“, што је апсурд, а тако се расењани по тој латинској историјској школи и помињу у званичној „историји“, не како што они сами себе називају, Расени, већ како им други надену име, а ти исти историописци, себе нон-стоп у историјским списима зову исто, истим именима, само „римљани“, немају друга имена.

Једноставно речено, тако је то када се жели замаскирати историја неком народу, да се не уђе у траг његовог порекла и постојања, називај их у списима стотином различитих имена и створићеш маглу, али донекле, јер језик и писмо не можеш никад одузети неком народу! ЈЕЗИК-БИЋЕ и његово писмо, сигуран је и истинити траг о његовом постојању, о постојању Срба!

По мом мишљењу, ми Срби, Руси и сви остали слични народи, који цене само историјску истину, доказиву неприкосновену истину, требамо озваничити своју сопствену историјску школу базирану на свим могућим релевантним и веродостојним историјским документима, списима, подацима, археолошким налазима, а пре свега по пруочавању својих језика. Не треба се уопште обазирати на ту фабриковану „бечко-германско-ватиканску „историјску“ школу, али не треба ни бежати од научног полемисања и сучељавања са њом, ако они то желе. Напротив, то им треба и понудити: документовано, аргументовано, научно, методолошки исправно, будући да историске чињенице и подаци говоре сами за себе.

Ако они то одбију, игноришући лако доказиве и видљиве историске доказе о нечему, о рецимо постојању Срба, Руса итд… тврдећи игнорантски да су они „неприкосновени тумачи историје“, не треба се заиста обазирати на то, држимо се ми историјски ДОКАЗИВИХ чињеница, на научном нивоу, и права историјска истина ће кад тад заузети примат на светској позорници народа.

А до тада, битно је да је ми знамо, обзнањујемо и поштујемо, због нас самих, да не би примат у нашим умовима и психама заузела разарајуће погубна
лаж..!

Нашо сам још једну интересантну емисију где је гостовао историчар Радован Дамјановић, ради се о емисији Мирјане Бобић – Мојсиловић: „Погоди ко долази на вечеру – Радован Дамјановић„.
Погледајте је: први део, други део, трећи део, чретврти део, пети део.

%d bloggers like this: