Некредитни новац


Аутор: Стојан Ненадовић
stojan.nenadovic@gmail.com

Један мали увод,пре него што прочитате теоријску природу некредитног новца…

Зашто се распала СФРЈ

Године 1980. умро је Председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Ако су неки прижељкивали а неки само слутили шта ће се десити са СФРЈ после Титове смрти, неки економисти, далеко од лоших мисли, те 1980.године, достигли су врх економског мишљења у свету. Чувени професор Економског факултета у Београду, Милутин Ћировић развио је теорију о некредитној алокацији акумулације у сектор проширене репродукције. Имао је следбенике, као што је био др. Срећко Угрин. У јесен 1980.године „Економска политика“ је организовала Округли сто на тему „Шта су то економске законитости“, на којем су учествовали најчувенији економисти тога времена и гувернери Народнх банака. У броју 1494. од 17.11.1980.године објављена су излагања на Округлом столу. Ја сам одмах реаговао на изложена мишљења и већ 22.12.1980.године „Економска политика“ под истим насловом, донела је мој прилог у којем сам изложио основе нове економске парадигме, револуционарног преокрета у економској науци. У бројевима 1528. стр.26 и 1529. стр.25, 1981.године „Економска политика“ је донела чланак др. Срећка Угрина „Путеви стварања некредитног новца“, а у броју 1535. од 31.8.1980.године, мој чланак „Теоријска природа некредитног новца“. Славни новинар Славољуб Ђукић, у свом коментару у „Политици“ написао је: „Када је ствар била најинтересантнија, стопирана је са највишег места у држави“.

Од тада се у СФРЈ више није ништа чуло о некредитном новцу. Чак је и Славољуб Ђукић престао да пише своје коментаре. Тако је запечаћена судбина СФРЈ и СССР. Са некредитним новцем тим земљама се отварала сјајна перспектива, у тренутку када су САД тонуле у све дубљу кризу, по саветима Милтона Фридмана, добитника Нобелове награде, заговорника буџетске равнотеже.

Ево и тих мојих текстова,које по први пут имате прилику да читате,а они су уједно и као неопходни увод да се што темељније схвати некредитни новац.

Теоријска природа некредитног новца

Аутор: Стојан Ненадовић ( писано 31.08.1981. „Економска политика“)

Југословенски пут у социјализам од почетка се одликовао непрестаним трагањем за новим облицима демократске организације привреде и друштва.

Радило се, ипак, превасходно о политичкој иницијативи на постизању политичких циљева, коришћењем политичких средстава. У постављању економских темеља овим политичким аспирацијама нисмо увек били довољно успешни.

Често смо специфичне социјалистичке циљеве покушавали да остваримо економско-политичким средствима преузетим из државно-капиталистичке теорије и праксе. Као да нам је понестајало инвенције у тражењу нових решења.

Недостатак аутентичних решења, примерених самоуправној социјалистичкој робној привреди, нарочито је евидентан у области новца и кредита. Сумирајући вишегодишњу расправу о досадашњем функционисању кредитно-монетарног и банкарског система и предлозима решења која претендују да унапреде овај систем, чланови Одбора за кредитно-монетарни систем Већа република и покрајина Скупштине СФРЈ, од којих понајвише зависи законодавна иницијатива на том плану, могли су само да констатују како се, уместо одговора на нека кључна питања и коренитих измена, у суштини предлажу тек одређена техничка решења, док улога примарне емисије, мада би морала бити битно другачија него у другим друштвеним системима, још није дефинисана, а инструментарији који се користе потичу од пре неколико векова. Толико о дијагнози. А прогноза?

Увиђајући да је удружени рад данас стиснут у Прокрустову постељу кредитног новца, многи већ, готово интуитивно и без теоријског образложења, наслућују да његовог пуног ослобађања не може бити без инаугурисања система некредитног новца.

Не изгледа, међутим, да ће пут стварања некредитног новца бити лак.

На жалост, разлози изгледају пре субјективне него објективне природе:

„Начелно стварање новца путем кредита
је постало толико иманентно схватању новца
да се свака другачија варијанта
а приори узима нестварном.“
(др Срећко Ургин:“Путеви некредитног стварања новца“)
‘Економска политика’ бр. 1528/1981, стр.26).

Наравно, да би се превладала дубоко укорењена схватања, потебна је више него уверљива аргументација. Теоријске основе некредитног новца потребно је с тога солидно фундирати. Па и тада биће потребно доста времена да их акцептира ортодоксна теорија.

Присталице некредитног новца ово не би смело да обесхрабри. Теоријска природа кредитног новца изгледа јасна. Пошто је новац мера вредности, а вредност настаје производњом и продајом робе, изгледа неизбежним да се новац ствара управо у облику кредита, јер се на тај начин најсигурније обезбеђује његово „покриће“ у људском раду.

Кредит значи обавезу враћања дуга, па, према томе, и обавезу да се нешто произведе и прода да би се кредит могао вратити. Производња ствара вредност, а кредити обавезу да се производи.

При таквом стању ствари, некрердитни новац не изгледа друго до обичан фалсификат, јер, у чистом облику, некредитни новац значи емисију без покрића у раду (производњи).

Новац и људски рад

Пошто смо тако кредитни и некредитни новац дефинисали као две сасвим супротне варијанте стварања новца, анализирајмо, укратко, које су реалне могућности ова два облика емисије. Да ли су они заиста толико искључиви, колико изгледа на први поглед? Ту се, пре свега, поставља питање, с једне стране, колико се данас кредитни новац стварно враћа, те, према томе, колико му је стварно покриће у људском раду, и, с друге стране, да ли се и колико некредитним новцем може мерити људски рад.

Робни новац, као нпр. злато, има покриће у раду већ у моменту самог стварања. Зато он улази у оптицај као дефинитивно средство плаћања (метални некредитни новац) и само се случајно може вратити у полазну тачку. Новац као кредит, међутим, неизбежно се после извесног времена, тј. у моменту враћања кредита враћа на полазну тачку. Постоје два основна канала емисије кредитног новца:

  1. Кредит централне банке држави. Овај кредит се враћа друштвеним приходима (порези, доприноси исл.).
  2. Кредит централне банке пословним банкама, које га даље позајмљују предузећима. Овај кредит предузећа враћају продајући своје производе.

У сваком случају, да би могли бити враћени, кредити морају бити садржани у робним ценама (било као производни трошак предузећа или друштвени приход који се додаје на овај трошак), дакле, морају имати покрића у роби, односно људском раду којим се производи роба.

Да би перформансе конкретног, реалног кредитног система одговарале теоријски очекиваним (напред описаним) битан услов је непроменљивост мере вредности, тј. стабилност општег нивоа цена односно вредности кредитног новца.

Како се, међутим, новац непрестално обезвређује, очигледно је да се, зависно од стопе инфлације и рокова враћања кредита, у реалном износу, један део реалног кредита уопште не враћа, мада се у номиналном износу враћа читав кредит. Поседовање одређене количине новца даје човеку могућност да куповином (тј. отуђењем новца) присвоји одређену количину у роби опредмећеног рада, даје му, дакле, власт над радом других, док га обавеза враћања кредита присиљава да отуђује, продаје рад који поседује и којим може располагати (било властити живи рад или онај опредмећен у средствима за производњу и предметима потрошње) присиљава га, дакле, да властити рад подређује владавини новца, тј. обавези враћања кредита. Начелно, у систему кредитног новца, приликом емисије, обезбеђена је равнотежа између ова два процеса. Кредитни дуг и створени новац номинално су једнаки.

Међутим, стварно, пошто се новац одмах ефектуира, троши (док му је вредност већа), а кредит враћа касније (кад је вредност новцу смањена), у условима инфлације, изазване снажном кредитном експанзијом, реални дуг је мањи од емитоване реалне количине новца, што значи да се део емитованог реалног новца ипак „поклања“ обвезницима кредита. Дакле, емитовани номинални кредити омогућују да се ангажује већа количина рада од количине рада коју треба ангажовати да би се вратили ти исти кредити. Овај „вишак“ ангажованог рада представља рад који покреће емисија реално некредитног (мада номинално кредитног) новца.

Резултат је исти као да је одмах емитована одређена количина некредитног новца.

У другом делу напред цитираног чланка (‘Економска политика’,бр. 1529/1981,стр.25), др Срећко Ургин тачно примећује да је приликом отписивања кредита фактички дошло до емисије некредитног новца. Исто се десашава и приликом конверзије краткорочних кредита у дугорочне.

Рестрикција кредита води у привредну кризу

Као што се види, постоји више начина спонтаног и стихијског стварања некредитног новца. Ако привреду ипак непрестано притиска беспарица, то једноставно може значити да је потребно још више некредитног новца.

У савременој кредитно-монетарној привреди инфлација кредитног новца представља спонтано настали механизам емисије некредитног новца. Немогућност да се инфлација сузбије рестриктивном кредитном политиком, без провоцирања тешке привредне кризе, упућује на закључак да је емисија некредитног новца услов привредног развоја и раста запослености. Ако је то тачно, оправдано је очекивање да би органозована, теоријски заснована, емисија некредитног новца морала представљати најбољи „лек“ против инфлације кредитног новца.

Тиме смо одговорили на први део постављеног питања. У условима инфлације (која постаје сине qуа нон услов одржавања привредног механизма у покрету), у реалном износу, кредит се не враћа у целости, па му, према томе, у моменту емисије, и није у целости обезбеђено покриће у раду. Део номиналних кредита се стога, у реалном износу, појављује као „поклон“, односно као, у суштини, некредитни новац.

Тако долазимо до одговора на други део питања. Ако овако стихијски створен некредитни новац може мерити људски рад, јасно је да га, вероватно на бољи начин, може мерити и свесно и органозовано емитован некредитни новац.

Претпоставимо зато да је плански емитована одређена количина некредитног новца. Без обзира коме ће најпре бити додељена, она овим примарним портерима дохотка из емисије некредитног новца даје власт над радом, тј. могућност куповине роба и услуга.

Тиме овај примарни некредитни новац улази у оптицај. Зависно од брзине његовог оптицаја, он ће ангажовати већу или мању количину друштвеног рада.

Укупан производ створен тим новцем у одређеном периоду, према познатој Марксовој формули, биће једнак умношку те количине новца и просечног броја обрта тог новца у том периоду, иако у моменту стварања није имао покриће у људском раду (тј. створен је пре но што је извршен било какав рад), некредитни новац је одиграо корисну друштвену улогу – ангажовао је људски рад и довео до повећања производње. Ако емитована количина некредитног новца управо одговара потребама привреде, она не може иницирати ни инфлаторне ни дефлаторне импулсе.

При оваквом начину емисије, јавиће се један феномен који захтева дубље теоријско образложење. Иако ортодоксна теорија сматра да на глобалном (националном) нивоу укупни доходак не прелази ниво укупних трошкова, у систему некредитног новца, збир новчаних доходака, за износ примарне емисије некредитног новца, премашиће збир новчаних трошкова. Наиме, укупан збир новчаних доходака једнак је збиру доходака од рада (производње) и доходака из емисије некредитног новца. Поставља се питање,одакле заправо потичу номинални дохоци које добијају портери примарне емисије некредитног новца, ако је већ очигледно да не потичу од рада (тј. радне вредности друштвеног производа)?

Шта је вишак корисности?

У свом чланку „Шта су то економске законитости“ („Економска политика“ бр. 1499/1980, стр. 27) поставио сам хипотезу о постојању категорије „вишка корисности“, и овај некредитни новац требало би управо да представља монетарни еквивалент тог вишка. Наиме,у поменутом чланку, развијена је једна нова парадигма према којој се новац посматра најпре у функцији легитимисања и легализовања људских потреба, па се тако, као куповно средство, појављује у функцији мере величине употребних вредности (односно објективних корисности, као квантитативних израза употребних вредности), које људи, захваљујући поседовању новца, могу присвојити.

У рационалном друштву, збир доходака, којима се изражава (мери) укупна реализована објективна корисност (названа производи цивилизације) треба да је већи од збира доходака који потичу од уложеног рада, односно из радне вредности друштвеног производа (назване производ културе), за износ величине коју сам назвао;- друштвени вишак корисности.

У номиналном износу, друштвени вишак корисности, остварен у неком периоду, једнак је износу емитованог примарног некредитног новца (у том периоду).

Ако је исходиште некредитног новца у вишку корисности, онда је тиме прејудицирано питање где треба алоцирати примарну емисију некредитног новца. Присталице некредитног новца (нпр. др Милутин Ћировић и др Срећко Ургин) заступају тезу да то мора бити сектор удруженог рада.

Међутим, ако се прихвати теза о постојању вишка корисности и емисији некредитног новца као монетарном изразу тог вишка, онда је неизбежан закључак да се примарна емисија некредитног новца мора доделити непроизводном делу становништва. Трошећи овај „незарађени“ доходак (чији извор није рад него вишак корисности, тј. пораст економске рационалности), примаоци дохотка из емисије некредитног новца снабдеваће привреду потребном количином готовог, некредитног новца, чиме ће се избећи задуживање привреде. С друге стране, пошто се један део привреде, на тај начин, финансира директно из емисије некредитног новца, укинуће се истовремено део пореза и доприноса који су досад служили за финансирање овог сектора непривреде.

Према томе, алоцирањем емисије некредитног новца у сектор крајњих потрошача (који су досад били на терету привреде) обезбеђује се како снабдевање привреде некредитним новцем, тако и њено фискално растерећење. Простор за акумулацију и самофинансирање проширене репродукције би тиме био знатно проширен, па тиме и ојачана материјална база самоуправљања у удруженом раду. Такође, створили би се услови за бржи развој друштвених делатности (здравство, просвета, наука итд.), које више не би биле „на терету“ привреде.

Привреда и непривреда (база и надргадња) не би више биле међусобно супротстављене, него би се, посредством механизма емисије некредитног новца, међусобно потпомагале у развоју.

Предложени механизам емитовања некредитног новца пружа основе за вођење једне крајње поједностављене, али и апсолутно ефикасне монетарне политике. Ако је емитована тачно потребна количина некредитног новца, можемо бити сигурни да неће бити потребне накнадне интервенције. У систему кредитног новца, напротив, накнадне интервенције су неизбежне, јер се овај систем непрестано суочава са беспарицом и неликвидношћу, које присиљавају носиоце монетарне политике да стално посежу за додатном емисијом. Дефлаторни проблем, карактеристичан за кредитну привреду, изазван је заправо несташицом некредитног новца, коју, наравно, не може премостити ни бескрајна експанзија кредитног новца. Ипак, ова бескрајна експанзија врши своју битну функцију – обезвређује новац и тако ствара услове за спонтано и стихијско стварање некредитног новца.

Емисијом некредитног новца укидају се многе постојеће равнотеже у друштвеним рачунима (приходима и расходима) и уместо њих успостављају законите пропрције. Традиционалној теорији биће у почетку тешко да акцептира нови систем друштвених рачуна. Али, тај систем се спонтано већ данас успоставља. Нпр. емисија некредитног новца, односно доходак из друштвеног вишка корисности за потребе непривредне сфере, прерушава се данас у буџетски дефицит. Догматска политика сузбијања дефицита само погоршава како положај привреде тако и друштвених служби.

Најзад, иако је номинално у равнотежи, буџет реално не може бити у равнотежи, ако расходи (тј. емисија кредитног новца за рачун државе) претходе приходима (којима се враћа кредит државе) и ако постоји одређен проценат инфлације. Очигледно је да су реални расходи (којима се емитује новац) већи од реалних прихода (којима се новац повлачи), што значи да фактички постоји нето емисија некредитног новца иако је буџет у равнотежи (номиналној).

Теорија вишка корисности и некредитног новца захтева да се истини погледа у очи. Она тражи да се изуче кретања реалних, а не номиналних величина. Такво истраживање открива да је нови систем емисије новца, реално, већ одавно присутан, док стари траје само у привидима, номиналним величинама. Па ипак се (и не само ми) непрестално заклињемо да ћемо (до неког хипотетичког рока који се стално пролонгира) успоставити буџетску равнотежу. На срећу, „природне“ економске законитости неће нам то дозволити. Нико данас не може успоставити стварну буџетску равнотежу, а да потпуно не укочи сопствени привредни развитак. Спонтано и стихијски, емисија некредитног новца већ је заживела и доказала своју виталност.

Објављено у Мистерија новца. Ознаке: , , , , , . Коментари су искључени на Некредитни новац

Шта су то економске законитости ?


Аутор: Стојан Ненадовић, писано 22.12.1980.

Већина економских теоретичара сматра да су перформансе наших системских решења толико лоше да је простор за деловање економских закона прилично сужен. Међутим, да би се конципирао И институционализовао систем у коме ће економске законитости моћи несметано да делују, потребно је претходно упознати те законитости, а то је управо задатак економских теоретичара. Теоретичари, такође, нуде практичарима, носиоцима економске политике, економско-политички инструментаријум и указују на могуће путеве и начине остварења жељених циљева. Неспособност политичара да остваре прокламоване циљеве, теоретичари су склони да припишу њиховој неспособности да правилно користе економско-политички арсенал којим их је наоружала теорија. Осим тога, економски теоретичари најчешће умишљају да су им познате економске законитости, али да политичка акција тече нежељеним током, односно систем лоше функционише, зато што политичари слабо уважавају мишљење и савет економских теоретичара.

Али, шта ће се десити ако економски теоретичари у ствари не познају реално владајуће објективне економске категорије и законитости?

Они тада не само да ће политичарима давати погрешне савете, него неће располагати ни ваљаним критеријумом за оцену перформанси система и политике. Управо је то данас случај, не само код нас, већ у читавом свету.

Економска наука је у кризи, јер је њен систем категорија и законитости дедукован из претпоставки анализе примерених једном ранијем ступњу развитка производних снага и производних односа, док данашњи ступањ развоја (и нарочито темпо тог развоја) ствара битно другачије претпоставке анализе, које теоријски артикулисати може само једна нова, револуционарна теоријска парадигма, тј. нови систем нових категорија и законитости.

Вишак корисности

Нова парадигма морала би, свакако, бити способна како да објасни постојећу стварност, тј. најдубље узроке постојеће кризе, тако и да укаже на путеве њеног превазилажења. Мислим да се та нова парадигма може развити ако се пође од следећих фундаменралних ставова класика (којима актуелна економска мисао није посветила дужну пажњу, јер је сматрала да се односе превасходно на сyстем натуралне комунистичке привреде) :

„У неком будућем друштву, у коме би нестало класних супротности, у коме више не би било класа, потрошња не би више била одређивана минимумом времена за производњу, него би време које би друштво посвећивало производњи разних предемета било одређивано степеном њихове корисности.“ (К.Маркс: Беда филозофије). „Корисни ефекти различитих употребних предмерта упоређених међусобно и с количинама рада потребним за њихову израду, коначно ће одређивати тај план.“

(Ф. Енгелс: Анти-Духронг).
Ако се, међутим, пође од претпоставке да се наведени фундаменти новог друштва могу реализовати и у условима специфичног типа робне производње, онда је очигледно:

Да у таквој робној производњи, аналогно категорији апстрактног рада (као мери трошкова), мора постојати (као категоријални еквивалент у сфери потрошње) категорија апстрактне друштвене корисности (као мера квантитативног аспекта употребне вредности).

Да се објективан апстрактан рад и објективна апстрактна корисност (тј. трошкови и корисност уопште) могу међусобно квантитативно (и новчано изражене) упоређивати и разликовати.

Према томе, у таквом друштву новац се јавља и у функцији мере објективне апстрактне корисности. Пошто се трошкови и корисност, опредмећени у роби, могу међусобно квантитативно (новчано) разликовати, то ће и тржишна цена, нормално, заузимати неки ниво између максимално (једнаке корисности) и минимално (једнаке трошковима) могуће цене. Разлику између апстрактне корисности и апстрактног рада називам вишак корисности.

Ниво тржишне цене одређује како ће вишак корисности бити подељен између купца и продавца (на потрошачки и произвођачки вишак).

Према новој парадигми, дакле, у свакој роби опредмећују се три квантитативно различите вредносне димензије (трошкови, тржишна цена и корисност), које се, такође, могу разликовати и на глобалном (националном и светском) плану, па тако:

Суму стварно уложеног рада називам производ културе.
Збир тржишних цена – друштвени производ.

Збир објективних апстрактних корисности – производ цивилизације, док разлику између производа цивилизације и производа културе називам друштвени вишак корисности.

Традиционална економска теорија, која у вредности робе види, у основи, само једну квантитативно одређену димензију, заснива се, заправо, на имплицитној и експлицитној претпоставци да су ове три вредносне димензије квантитативно једнаке, па се тако појављују само као граничан, специјалан случај нове теорије, тј. традиционална теорија важи само за случај када је вишак корисности једнак нули (бар на глобалном плану). Другим речима, економска теорија уопште не познаје једну од фундаменталних економских законитости савременог друштва, па је зато неизбежно да и економска политика игнорише законитости постојања вишка корисности, што доводи до низа поремећаја и нерешивих противречности у реалном привредном животу.

Дефлација и Инфлација

Постојећи начин емисије новца у виду кредита конзистентан је са претпоставком о једнозначајно одређеној вредности друштвеног производа, али је у противречности са постојањем вишка корисности.

Кредитни новац реално репрезентује само вредност културе, тј. уложени рад, па ако се у друштву створи вишак корисности (наспрам кога не стоји уложени рад, већ рационалност потрошње), недостајаће монетарни еквивалент за његову реализацију, што ће у друштву изазвати дефлаторни проблем (који је у ствари најдубљи узрочник привредне кризе), сразмеран величини реално створеног друштвеног вишка корисности. Дефлаторни проблем изазива отежану реализацију материјалног друштвеног производа – гомилање залиха, стагнацију, неискоришћеност капацитета и незапосленост; а модерма инфлација представља само инструмент превладавања (тј. покушај борбе против) овог основног дефлаторног проблема.

Инфлација, уз временску асинхронизацију прихода и расхода, чини заправо стихијски, спонтано настали механизам изражавања вишка корисности; тиме што омогућује истовремену номиналну равнотежу (потребну да би се удовољило догмама економске науке) и реалну неравнотежу друштвених рачуна (реализовану кроз стопу инфлације и временско кашњење прихода за расходима), потребну да би се реализовао бар део друштвеног вишка корисности, без кога нема стварног друштвеног напретка.

Наведени инфлаторни и дефлаторни проблем могу се превазићи само легализацијом емисије монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности и инаугурисањем новог система друштвених рачуна, јер је очигледно да, прављени на основу теорије која уопште не познаје категорију вишка корисности, садашњи системи друштвених рачуна важе само за случај да је вишак корисности једнак нули, а и привредни системи су тако организовани да могу нормално функционисати само ако нема вишка корисности.

Треба нагласити да је апстрактна корисност потпуно објективна категорија (нема никакве везе са буржоаском теоријом субјективне корисности) и као што се величина апстрактног рада мери дужином радног времена, тако се апстрактна корисност мери дужином времена коришћења производа (наравно све у оквиру одређених друштвених стандарда коришћења). Ако су апстрактан рад и апстрактна корисност квантитативно (новчано изражено) једнаки, то истовремено значи да су једнаки и циклус репродукције (тј. период после кога се обнавља производња) и циклус реконзумације (тј. период после кога се нужно обнавља потрошња), па ће бити једнаки и фреквенција понуде и тражње. Ако се затим повећа рационалност било производње (повећањем продуктивности рада смањује се величина апстрактног рада садржаног у роби) или потрошње (продужењем времена коришћења увећава се супстанца апстрактне корисности) појавиће се вишак корисности, фреквенција понуде премашиће фреквенцију тражње и појавиће се проблем реализације ове (прекомерне) производње која је материјални супстрат друштвеног вишка корисности.

Ова производња може се реализовати само емисијом монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности, а то је заправо емисија готовог, некредитног новца, који се мора поделити непосредним потрошачима, који имају реалну потребу за овим производима. Тиме се легитимишу њихове потребе и новац промовише у функцију мере апстрактне корисности и средство оживотворења комунистичког принципа расподеле према потребама. Комунистички систем расподеле према потребама може се, дакле, заснивати на комунистичкој робној производњи у којој су централне категорије апстрактна корисност и вишак корисности.

Друштвена својина и самоуправљање конзистентни су управо са оваквим (досад непознатим) моделом робне производње, док са постојећим моделом (у коме централну улогу имају тржишне законитости засноване на деловању закона вредности) све више долазе у колизију, при чему се колико ограничава деловање тржишних законитости овог модела, толико и дерогира сама суштина друштвене својине и самоуправљања.

Према потребама

У новом друштву, заснованом на новом типу робне производње (у којем законе вредности и вишка вредности замењују закони апстрактне корисности и вишка корисности), укупан збир доходака мора потицати из укупне суме апстрактних корисности (која, према предложеној терминологији, чини производ цивилизације) и њега чине како дохоци створени радом (тј. дохоци чији збир представља производ културе) тако и дохоци из друштвеног вишка корисности, који су, у ствари, надградња коју није потребно финансирати порезима који оптерећују привреду.

Укидањем суме пореза еквивалентне друштвеном вишку корисности, укида се противречност између привреде (базе) и непривреде (надградње). Део непроизводног становништва (нпр. пензионери, деца, ђаци и сл.), који ће са растом вишка корисности све више расти, добија новац (доходак) из друштвеног вишка корисности (са посебног рачуна централне банке, а према одлуци парламента), а привреда остварује експанзију продајући овима робу и присвајајући тиме новац из друштвеног вишка корисности као произвођачки вишак који представља екстраакумулацију готовог новца за самофинансирање проширене репродукције. Ако се емитује тачно потребна количина новца, цене не могу расти, али тиме се успоставља нови модел друштвених рачуна, у коме је укупан збир доходака, за износ емисије некредитног новца, већи од радне вредности друштвеног производа. Међутим, да је ова ситуација апсурдна са становишта традиционалне теорије, у ствари основна економска законитост новог друштва, доказује теорија о постојању вишка корисности.

Према томе, легализација дохотка из друштвеног вишка корисности, који се дели „према потребама“, није само етички захтев комунистичког друштва, већ услов нормалне репродукције сваке привреде и друштва који су достигли такав степен и темпо развоја на којем је незбежна појава вишка корисности.

Ако легализујемо монетарни еквивалент друштвеног вишка корисности, снабдећемо привреду и друштво неопходном количином новца (тј. решићемо кључни дефлаторни проблем) и тиме створити цондитион сине qуа нон нормалног функционисања тржишног механизма. Тада ће тек постојећа системска решења и друштвено-политичка опредељења показати и доказати, своју праву вредност, а економска политика снабдевена једноставним али адекватним економско-политичким (монетарним) инструментаријумом, ефикасно ће, и без сувишног администрирања, служити остваривању жељених циљева, стабилног и брзог развоја уз пуну запосленост.

Објављено у Мистерија новца. Ознаке: , , , , . Коментари су искључени на Шта су то економске законитости ?

Есеј о друштву


Autor:Stojan Nenadović

Аутор:Стојан Ненадовић

Мислим да нећу погрешити ако овај оглед о друштву почнем једном општом констатацијом: савремено друштво је у кризи. При томе под друштвом подразумевам подједнако како човечанство уопште, тј. становнике планете као чланове једног друштва (тзв. глобалног села) тако и све мање људске заједнице, почев од породице, преко нације односно државе или групе ближе повезаних држава. Под кризом подразумевам да постоји, с обзиром на човекову тежњу за одржањем егзистенције и срећом, једно опште незадовољство постојећим стањем и начином на који се покушава да измени то стање.

Нема сумње да је огроман развој природних наука и модерне технологије створио неопходне услове за процват људског благостања и среће али је очигледно да ти услови нису довољни. Тврдим да тај услов који недостаје проистиче из непостојања адекватне науке о друштву. Покушаћу у овом раду да идентификујем тај праузрок друштвене кризе, оносно да пружим фундаменталне теоријске основе за нову науку о друштву, која ће указати на путеве и начине превазилажења кризе.

Али морам најпре да дефинишем неке основне појмове као усвојену парадигму за класификацију друштвених појава. Под друштвом подразумевам заједницу људи међу којима се одвијају одређене активности и успостављају одређени односи, који доводе и до настајања одређених процеса. Све ове активности, односи и процеси могу се поделити на четири основне апстрактне сфере друштвеног живота уопште:

  1. Стварање вредности или културу.
  2. Размену вредности или економију.
  3. Расподелу вредности или политику.
  4. Коришћење вредности или цивилизацију.

при чему под вредношћу уопште подразумевам било шта што доприноси одржању човекове егзистенције и његовом благостању. Ове апстрактне сфере друштвеног живота налазе своју конкретизацију у некој конкретној сфери друштвеног живота, као што је на пр. привреда у производњи, размени, расподели и потрошњи материјалних добара односно вредности. Али, исто их тако можемо идентификовати и у било којој другој конкретној сфери друштвеног живота, на пр. у оним сферама које стварају нематеријалне вредности.

Морам скренути пажњу да се кроз процесе размене врши прерасподела вредности и то би био предмет проучавања тзв. политичке економије. Расподела вредности путем (посредством) ауторитета односно власти представља предмет политике у ужем смислу (на пр. економске политике). Осим цивилизације у ужем смислу, како је већ дефинисана, постоји и појам цивилизације у ширем смислу, под којом треба подразумевати укупност све четири наведене сфере друштвеног живота. Најопштија наука о друштву била би наука о његовој цивилизацији у овако схваћеном ширем смислу.

Арнолд Тојнби је историју проучавао кроз посматрање рађања, развоја и пропасти двадесет и једне цивилизације. Цивилизација је у успону док њене вође успевају да на изазове околине или самог развоја, дакле на проблеме који се пред њих постављају, дају адекватне одговоре. У тренутку кад се на одређено пресудно питање да погрешан одговор долази до слома цивилизације и она креће странпутицом која је води пропадању односно самоуништењу.

Цивилизација у којој ми данас живимо је тзв. западна цивилизација и она се у облику новог светског поретка намеће читавом човечанству. Ову цивилизацију карактерише досад у историји недостигнут ниво културе (стварања врености) али и очигледно неадекватан начин коришћења вредности, што се најчешће изражава синтагмама потршачко друштво или технолошко варварство. Нама је суђено да поделимо судбину ове цивилизације, али можда и дозвољено да и сами понудимо одговоре на њене изазове, те спашавајући ову цивилизацију и сами будемо спасени.

Кључно питање на које духовне вође западне цивилизације, односно човечанства уопште, нису успеле да досад дају адекватан одговор је питње: шта чини супстанцу вредности које се размењују на тржишту или расподељују арбитражом државне власти. Понуђени су бројни одговори али ни један није сагледао целину и суштину проблема. Класични економисти сматрали су да рад садржан у роби чини супстанцу њене вредности. Маркс је, такође, сматрао да вредност робе представља апстрактан људски рад, тј. рад уопште, као трошење радне снаге својствено свим произвођачима, садржан у роби.

Скрећем пажњу да теорије радне вредности схватају рад као објективну категорију, објективни трошак производње. Супротно томе буржоаски економисти, који тренутно славе победу, сложили су се да вредност робе треба дефинсати као субјективну корисност коју она има за потрошаче, Ове две школе мишљења се, међутим, не могу супротстављати јер објективан рад и субјективна корисност нису категоријални еквиваленти, наспрам објективног апстрактног рада, као објективног трошка производње, као категоријални еквивалент у сфери потрошње може постојати само објективна аптракктна корсност, као обнављање и унапређење човекове радне снаге и других способности, објективно реализовано кроз потрошњу, а што су буржоаски економисти потпуно превидели. С друге стране, насупрот субјективној процени корисности може да стоји само субјективна процена трошкова и обе су важне као психолошка мотивација за понашање потрошача и произвођача. Но независно од њихове субјективне процене, њихову судбину одредиће објктивни трошкови и корисности. Претпостављам да сви желе да су им трошкови што мањи, што се остварује кроз повећање продуктивности рада, а корисност што већа, што се реализује кроз повећање рацоналности потрошње, и претпостављам да су њихова настојања, обективно, успешна.

С тога претпостављам, супротно традиционалним економистима, који су се трудили да дефинишу супстанцу вредности као једнодимензионалну категорију, да су у свакој роби опредмећене три равноправне димензије: трошак, корисност и тржишна цена. Постоји, дакле, укупна објективна апстрактна корисност, која се дели на потребну корисност, која је еквивалент уложених трошкова (апстрактног рада) и представља ону количину корисности коју треба апсорбовати из потрошње односно начина коришћења вредности да би се надокнадили трошкови производње и, ако је рационалност коришћења већа од оне неопходне да би се реализовала потребна корисност – вишак корисности, Тржишна цена је, по шравилу, већа од трошшка а мања од укупне корисности и омогућује да, приликом размене, обе стране буду на добитку. Она дели вишак корисности на произвођачки (профит) и потрошачки вишак, Ако је то тако онда међу овим димензијама мора постојати разлика и на глобалном плану: збир свих трошкова називам производ културе, збир свих корисности називам производ цивилизције а збир свих тржишних цена – друштвени производ. Друштвени производ је оно што се данас једино види јер је изражен новчано у виду тржишних цена а настао је како деловањем закона политичке економије (размене) тако и економске политике као државног уплитања у привредне процесе.

Интересантно је да је Маркс разликовао употребну вредност (у суштини корисност), за коју је сматрао да је квалитет који се не може мерити, разменску вредност по којој се размењују употребне вредности (у суштини тржишну цену) и радну вредност (трошак) за коју је мислио да је у основи прве две, сводећи тако, у квантитативном смислу, три димензије на једну основну димензију. С друге стране, највећи буржоаски економиста Маршал сматрао је да постоје цена понуде (одређена трошковима), цена тражње (одређена корисношћу) и тржишна цена, али да су у стању равнотеже понуде и тражње, тј. код постојања равнотежне тржишне цене, ове три цене једнаке.

Аналогно квантној физици, сматрам да се у процесима стварања, размене, расподеле и коришћења вредности појављују кванти вредности, као најмање новчане јединице, којима се новчано могу изразити и израчунати величине производа цивилизације, производа културе и друштвеног производа.

Сва досадашња економска теорија појављује се тако као граничан случај напред изложене теорије. Ако су трошак, корисност и тржишна цена једнаки односно ако су једнаки производ културе, производ цивилизације и друштвени производ важе закони традиционалне економске науке, али ако нису, ова наука једноставно није у стању да адекватно објашњава економске појаве па тиме ни да сугерише одговарајућу економску политику.

Како је дошло до овако грубог и опасног превида економске науке. Мислим да је свему крива тзв. равнотежна економска анализа, што се да наслутити већ из наведеног Маршаловог примера равнотежне тржишне цене. Традиционални економисти су равнотежну анализу сматрали кључном за разумевање економских проблема и постављали је у средиште својих разматрања. Шумпетер је на пр. мислио да “оно што није равнотежа је хаос који измиче аналитичкој контроли“.

До оваквог закључка може доћи само онај ко не познаје достигнућа савремене термодинамике односно ко не познаје законе ентропије.

Ентропију је, као неку мистериозну величину, још средином XИX века, открио Клаузијус, проучавајући топлотне машине. Отада се овај појам проширио у готово све науке па и савремену информатику и кибернетику, Клаузијус је приметио да се неком цилиндру са клипом, испуњеним гасом, односно молекулима и атомима, може додавати топлота а да температура остане непромењена. Нешто се ипак морало променити и ту промену Клаузијус је назвао ентропијом, Утврђено је затим да је уствари ентропија величина која мери повећање хаотичности кретања молекула и атома у посматраном цилиндру. Запањујуће је, међутим, било откриће да у затвореном систему ентропија може само да расте и то до свог максимума, када је ово кретање молекула и атома максимално хаотично. Али овај максимум ентропије доводи глобални систем у стање опште равнотеже, када су температура и притисак у свакој тачки једнаки и тада је због непостојања разлике потенцијала сваки рад немогућ, јер је немогућ проток енергије, на пр. са више на нижу температуру. Термодинамика је утврдила да се унутрашња енергија система састоји из слободне енергије, из које се може добити рад, и ентропијом везане енергије, која се више не може искористити за добијање рада. Касније је ентропија дефинисана као вероватноћа стања па је констатовано да је хаос вероватнији од реда и да зато ентропија расте.

Покушавајући да објединим све појмове ентропије из разних области науке, јер поставило се питање да ли је то у суштини иста појава, ја сам утврдио да би се општи појам ентропије могао дефинисати као логаритам из реципрочне вредности степена повезаности међу појавама; уколико су појаве више повезане (тј. организоване) ентропија је мања, ако су неповезане ентропија односно хаос расте. Постоји општа формула: организација + хаос (ентропија) = капацитет система који је одређен величином разноврсности елемената система.

У сваком случају битно је да је онај систем који је у свим наукама оцењен као најгори од свих, тј. равнотежни систем са максималном ентропијом, од стране економске науке прихваћен као идеалан систем коме треба на сваки начин тежити. Није случајно равнотежна анализа изведена на моделу тзв. потпуне односно атомистичке конкуренције либералног капитализма, где моштво предузећа, као атоми у Клаузијусовом цилиндру, доводе до стања равнотеже и равнотежне цене, када су све димензије вредности квантитативно једнаке. Али стање равнотеже, слично пат позицији у шаху, доводи до престанка кретања и смрти система.

Из изложеног слледи да уместо равнотеже у друштвеним рачунима треба да постоје неравнотеже, али које не значе хаос, него су последица смањења ентропије и повећања рганизације и означавају одређене пропорције, пре свега однос трошкова и корисности.

Новац, односно доходак, не потиче из трошкова (производа културе), нити друштвеног производа, него из производа цивилизације и троши се у износу потребне корисности на куповину материјалних добара из произода културе а делимично представља нематеријалне вредности чији је еквивалент друштвени (глобални) вишак корисности. После обављене размене друштвени производ (тржишне цене) може бити већи од производа културе (трошкова), остављајући тако произвођачима чисти профит за развој, а нижи од производа цивилизације, остављајући потрошачима потрошачки вишак за куповину нематеријалних вредности.

Ако се новац емитује у облику кредита, као што се данас чини, онда би систем идеално функционисао само када би постојала равнотежа друштвених рачуна. Кредит централне банке пословним банкама, које овај деле предузећима, предузећа би враћала у целости и он би мерио величину тзв. друштвене базе, док би кредит централне банке држави, из кога она алиментира непривреду, тј. тзв. надградњу, био у потпуности враћен из пореза и доприноса. Али, у таквом систему друштвени вишак корисности је једнак нули.

Према изложеној теорији, ако постоји друштвени (глоблни) вишак корисности један део дохотка трба да се, као еквивалент вишка корисности, у виду некредитног новца, као поклон који не треба надокнадити порезима и доприносима, директно подели по принципу “ према потребама“ примаоцима дохотка из надградње односно онима који из тог дохотка могу извући највише корисности. Тако се део досадашњих пореза појављује као заблуда економске науке и непотребно чини да потрошачи плаћају више а произвођачи добијају мање него што је то уствари потребно. Део пореза морао би, ипак, постојати у сваком систему, у којем постоји и државна организација и политика и тај део представља трошкове егзистенције друштвеног система.

Повећање економске рационалности у сфери производње, тј. повећање продуктивности рада смањује време производње и циклус репродукције, тј. време за које се производња може обновити, што доводи до повећања понуде, с друге стране повећање економске рационалности у сфери потрошње доводи до повећања дужине времена коришћења производа, продужује циклус реконзумације, тј. време за које је потребно обновити потрошњу, што доводи до смањења тражње. Понуда премашује тражњу, што се назива криза хиперпродукцје (као 1929. године) или недовољне потрошње, и то ствара дефлаторни проблем у друштву, који се уочава кроз успорење брзине оптицаја новца, што је феномен који је уочио Милтон Фридман у свим системима које је проучвао, али није знао да да објашњење за ову појаву.

Величина дефлације је у ствари мера вишка корисности и она се може неутралисати само одговарајућом емисијом некредитног новца као “дара који пада с неба“. Пошто данас свесне емисије новца из вишка корисности нема то се он стихијски изражава (односно дефлација компензује) кроз инфлацију, временску несинхронизацију прихода и расхода и буџетски дефицит. Номинално постиже се равнотежа друштвених рачуна и тако удовољава догмама економске науке, док реално постоји неравнотежа друштвених рачуна, али замагљена кроз наведене стихијске процесе, да би се реализовао бар део вишка корисности. Иначе, вишак корисности се уништава, односно покушава се непотребно створити подударност циклуса репродукције и реконзумације, односно фреквенције понуде и тражње, тако што се свесно прави роба лошијег квалитета, рекламом наводи купац на сувишну, нерационалну потрошшњу и сл. (због чега назив “потрошачко друштво“) а нарочито кроз трошкове наоружања. На крају део производа ипак остаје непродат и пропада.

У стварности систем са легализованим вишком корисности функционисао би тако, на задовољство свих, што би они који добијају дохотке од рада (тј. из производа културе) само део тих доходака трошили на реализацију производа културе (а део на нематеријалне вредности), омогућујући тако да вишак производње, дохотком из друштвеног вишка корисности, купе непроизвођачи. Величина друштвеног вишка корисности представљала би квантитативан израз достигнутог нивоа цивилизације.

Пошто поред националних постоји и светски производ цивилизације и светски вишак корисности, јасно је да нови светски поредак не могу успоставити тенкови НАТО пакта, нити амерички председник, него само они стручњаци Међународног монетарног фонда и Светске банке, који, претходно упознати са теоријским достигнућима скицираним у овом есеју, буду у стању да правилно одмере потребну емисију светског некредитног новца за сваку државу, и тако створе основни предуслов за процват светске трговине, која ће алоцирати светску производњу према минимуму трошкова а потрошњу према максимуму корисности, омогућујући тако оптималан развој свих, без инфлације и дефлације и уз пуну запосленост.

Да закључимо: једну страну друштвених рачуна чини производ цивилизације као укупна корисност односно укупни новчани доходак друштва, другу страну чини производ културе као збир трошкова.

Друштвени вишак корисности чини одређени проценат производа цивилизације и он стоји у одређеном односу према производу културе. Можемо замислити неку будућу цивилизацију у којој ће производ културе, као њена материјална база, чинити, новчано изражено, свега неколико процената од укупног производа цивилизације. Али таква цивилизација не може настати на основу садашњих друштвених рачуна, по којима је вишак корисности једнак нули а трошкови надградње у свему једнаки порезима и доприносима додатим на базу, да би две стране друштвених рачуна биле по сваку цену једнаке.

Садшња економска теорија и на њој заснована политика, које полазе од непостојања вишка корисности и, сходно томе, равнотеже друштвених рачуна, не само да представљају главну препреку даљем развоју цивилизације, јер подстичу нерационалности у коришћењу вредности, него тиме доводе у питање и сам опстанак цивилизације. Ако не реши ову противречност између надградње и базе, укупне и потребне корисности, односно вишка корисности и производа културе, западна цивилизација доживеће слом.

Очигледно је да тек са легализовањем дохотка из вишка корисности (тј. некредитног новца) стварамо институционалне претпоставке за реализовање могућег вишка корисности и тек тиме омогућујемо максимално рационално коришћење вредности, односно даљи развој и раст цивилизације у којој живимо.

Објављено у Друштво. Ознаке: , , , , . Коментари су искључени на Есеј о друштву

Светски поредак некредитног новца


Уз дозволу аутора објављујем овај текст (1).
……..
Однос (количник) између вредности друштвеног производа (ПQ), оствареног у друштву неке године, и количине новца у оптицају (М) назива се просечна брзина оптицаја новца (В)….

Примећено је да се са развојем друштва смањује однос између оствареног друштвеног производа и количине новца у оптицају, тј. смањује се брзина оптицаја новца. Да би се одржао достигнути ниво производње, потребна је додатна количина новца у оптицају, да би се надокнадила несташица новца изазвана успорењем брзине оптицаја новца.

Још јасније се види да, са развојем друштва, расте производња и вредност друштвеног производа, за чију реализацију је такође потребна додатна количина новца у оптицају.

Ако је због пораста производње потребно постојећу количину новца у оптицају повећати за 2%, а због успорења брзине оптицаја новца само за 1%, укупно повећање количине новца у оптицају мора бити 3%.

Стојан Ненадовић

Стојан Ненадовић

Најпознатији монетарни стручњак света XX века, Милтон Фридман, који је, проучавајући статистичке податке разних земаља, а пре свега САД, констатовао општу појаву успорења брзине оптицаја новца, такође је утврдио да су мере монетарне политике најчешће контрапродуктивне, пре свега због временског кашњења дејства монетарно-политичких мера.

Милтон Фридман је закључио да би најбољи амбијент за спонтано одвијање економских активности био онај у којем би количина новца у оптицају расла по константној годишњој стопи од 2% или 5%, чиме би се избегла негативна дејства наизменичних, експанзивних и рестриктивних, монетарних удара.

Показало се да је пројектована и емитована, постојећа количина новца увек недовољна, те да је увек потребна, нова и нова, додатна емисија новца, како би се привредни механизам одржао у покрету. У друштву стално постоји проблем несташице новца, проблем дефлације. Овај проблем потиче из саме природе, суштине новца, како се она данас схваћа.

Од када су људи почели да праве новац од папира, уобичајило се да се такав новац (таква врста новца) пушта у оптицај у облику кредита. Сматрало се да је тако обезбеђено покриће за новац у људском раду. Да би вратили дуг, дужници су морали да нешто произведу и продају.

Међутим, због успорења брзине оптицаја новца, осећала се несташица новца, смањивала се тражња, гомилале су се залихе непродате робе, расла је незапосленост и неискоришћеност капацитета. У време Велике светске економске кризе, у САД је недостајало више од 3о% количине новца у оптицају.

Због успорења брзине оптицаја новца, кредити се не могу вратити из количине новца која већ постоји. Потребна је додатна количина новца, која се такође даје у облику кредита. Кредитне обавезе се увећавају и све теже враћају. Све веће задуживање далеко превазилази вредност производње. Настаје бескрајна инфлација кредитног новца, кога је све више а никад довољно, за превазилажење постојеће дефлације.

Ако би нека држава потребну додатну количину новца пустила у оптицај као некредитни новац, тј. као поклон, без обавезе враћања, процес би био заустављен. Инфлација би исчезла. Ускоро би се видело како вредност новца те државе расте у односу на долар и друге валуте.

Владарима света допало се да владају светом одлучивањем о расподели кредита. Зато нису благонаклоно гледали на покушаје неких земаља да се ослободе дужничког ропства.

Управљање светом, одлучивањем о расподели квота светског некредитног новца, који ниче из општег пораста економске рационалности и развоја светске трговине, неће бити мање занимљив посао.

Удео поједине државе у расподели светског некредитног новца, одређиваће њен положај у светској размени, њену способност да извози и увози. Одобравањем одређене квоте некредитног новца, међународна заједница показаће колико је спремна да помогне некој држави и народу. Биће подстакнут раст светске трговине.

Унутар државе некредитни новац биће подељен непроизвођачима што ће повећати тражњу и профите произвођача. Све без инфлације.

Светски поредак некредитног новца биће успостављен када сви буду схватили да је он у интересу свих.

Аутор: Стојан Ненадовић
www.noncredit-money.org/

Покрет за некрeдитни новац


Уз дозволу аутора објављујем овај текст (2).

……..

Данас се новац пушта у оптицај у облику крeдита.

Таквог, крeдитног новца, никад нема довољно.

Повећање новца у оптицају потребно је како због повећања производње, тако и због надокнаде новца који се изгубио услед успорења брзине оптицаја новца.

Потребна додатна количина новца у оптицају је дефинитивна (коначна), јер је намењена да трајно остане у оптицају. Њу не може да чини крeдитни новац, који је у оптицају привремено, јер се крeдити морају вратити.

Ако је стопа пораста количине крeдитног новца у оптицају таква да ствара инфлацију, при којој је стопа пораста количине крeдитног новца у оптицају већа од стопе пораста цена, онда разлика између ових стопа представља реално некрeдитни новац, који врши функцију потребне додатне количине новца у оптицају.

Ако би сва потребна додатна количина новца у оптицају одмах била емитована као некрeдитни новац, тј. поклон, инфлација би исчезла.

Покрет за некрeдитни новац предлаже да Народна скупштина Републике Србије донесе Закон о новцу, следеће садржине:

  1. Банке могу одобравати крeдите само до износа прикупљене штедње.
  2. Забрањује се стварање новог новца одобравањем крeдита изнад износа прикупљене штедње.
  3. Потребна додатна количина новца у оптицају, која се штампа у Заводу за израду новчаница, депонује се на рачун Фонда за пензијско осигурање.
  4. Новац се пушта у оптицај исплатом пензија са рачуна Фонда за пензијско осигурање.

Оваквим начином емисије новца обезбеђује се бескрајна стабилност цена, без инфлације и дефлације.

Укидају се доприноси за пензијско осигурање и тако растерећује привреда.

Продајом робе пензионерима, произвођачи обезбеђују остварење профита, као чисте акумулације за повећање производње (без обавезе задуживања).

Аутор: Стојан Ненадовић

http://noncredit-money.org/

Објављено у Мистерија новца. Ознаке: , , , , , . Коментари су искључени на Покрет за некрeдитни новац

Вишак корисности и некрeдитни новац


Уз дозволу аутора објављујем овај текст (3).

……..

Вишак корисности и некрeдитни новац

Од настанка економске мисли постоје два опречна приступа најважнијем економском проблему – проблему вредности робе.

Према владајућем, научном мишљењу: у размени се размењују еквиваленти, тј. размењују се робе једнаке вредности.

Према алтернативном, здраворазумском мишљењу: у размени сви добијају – даје се мање, да би се добило више.

Милтон Фридман, највећи монетариста XX века, за ово мишљење каже: „Основна грешка у свим тим резоновањима је неспособност да се препозна да је оно што се назива профит или вишак прихода над расходима такође трошак.“

Фридманова тврдња почива на претпоставци да су трошак и корисност, опредмећени у роби, новчани еквиваленти.

На тој претпоставци почива данас владајућа монетарна теорија и политика крeдитног новца. Емитовањем новца у облику крeдита, ex ante је осигурана новчана еквивалентност трошкова и корисности.

Реална равнотежа, односно еквивалентност трошкова и корисности, може постојати само у стационарном друштву у коме се не мења достигнути ниво економске рационалности. Ако се ниво рационалности у друштву не мења, ниво производње, потрошње и размене остаје увек исти, па се не мења ни постојећа количина новца у друштву, односно, није потребна додатна количина новца (dM = 0). Сваки расход, трошак за једнога, истовремено је приход, добит за другога, па су расход и приход, односно трошак и добит, увек, по дефиницији, једнаки, те важи Фридманова тврдња.

Промена нивоа економске рационалности подразумева промену односа трошкова и корисности.

Пораст економске рационалности у сфери производње значи пораст производње уз непромењене трошкове, или исту производњу уз мање трошкове. Пораст економске рационалности у сфери потрошње значи пораст корисности из исте количине производа, или исту корисност из мање количине производа.

Пораст продуктивности рада, односно рационалности производње, изражава се у повећању производње, односно понуде а пораст рационалности потрошње у смањењу тражње (јер се иста количина производа користи дуже време, односно иста количина корисности, која подразумева исту дужину времена коришћења, добија из мање количине производа).

Вишак понуде над тражњом представља материјални супстрат вишка укупне суме корисности, која се може апсорбовати из дате производње, изнад укупне суме трошкова, који су уложени у дату производњу.

Материјални супстрат разлике између збира корисности и збира трошкова, тј. вишак понуде над тражњом, може бити реализован само уз помоћ додатне емисије новца и то некрeдитног новца, тј. новца који не потиче из трошкова него из пораста економске рационалности.

Укупан збир корисности састоји се из потребне корисности (која представља еквивалент трошковима уложеним у производе из којих ће се апсорбовати та корисност) и вишка корисности.

Вишак корисности, односно, разлика између збира корисности, која се остварује из друштвеног производа, и збира трошкова, уложених у тај друштвени прпизвод, може се реализовати само посредством доходака, који потичу из вишка корисности, односно из емисије некрeдитног новца (додатна количина новца = dM).

Укупна количина новца у друштву (М) састоји се из количине новца у оптицају (М1) и количине новца изван оптицаја (М2).

Количина новца у оптицају (М1) дата је једначином:

P = ниво цена = const.

Q = количина произведених добара

V = брзина оптицаја новца

Количина новца изван оптицаја (М2) састоји се из количине новца која се налази код произвођча и потиче од уштеда до којих је дошло смањењем трошкова, односно смањењем куповине средстава за производњу и радне снаге (акумулација = А), и количине новца која се налази код потрошача и потиче од уштеда до којих није дошло одрицањем од потрошње, него порастом рационалности потрошње и, на тој основи, смањењем куповине предмета потрошње (штедња = S).

……..

Укупна количина новца у друштву (М) једнака је:

Ако је количина новца у друштву (М) функција параметара стања економског системa Q, V, A i S, као аргумената, и константе P, онда је прираштај новца у друштву (dM) дат једначином:

Вредност друштвеног производа (DP) дата је једначином стања економског система:

M1V = PQ ; где M1V представља тражњу, а PQ понуду.

У стационарном друштву, у коме се не мења достигнути ниво рационалности, вредности у једначини су увек исте, односно вредност друштвеног производа једнака је: DP = PQ.

Ако се промени ниво економске рационалности у друштву, то ће се манифестовати у промени вредности параметара стања економског система, промени количине новца у друштву и промени вредности друштвеног производа.

Пораст економске рационалности одвија се кроз пораст рационалности производње и пораст рационалности потрошње.

Пораст рационалности производње остварује се или као повећање производње уз непромењене трошкове, што се изражава кроз пораст количине производа (прираштај dQ), или кроз одржање истог нивоа производње уз смањене трошкове, што се изражава кроз повећање количине новца изван оптицаја коју држе произвођачи, који су смањили трошкове, односно куповине средстава за производњу и радне снаге, и тако остварили уштеде (прираштај акумулације dA).

Пораст рационалности потрошње остварује се или уз повећање корисности, односно продужење времена коришћења, постојећих производа, што се изражава у смањењу тражње, односно кроз успорење брзине оптицаја новца (прираштај -dV), или уз остварење исте количине корисности из мање количине производа, што се изражава кроз пораст уштеда потрошача, односно пораст количине новца изван оптицаја, коју држе потрошачи, који су, на основу повећања рационалности потрошње, смањили тражњу, односно куповине предмета потрошње (прираштај штедње dS).

Пошто пораст економске рационалности доводи до тога да понуда премашује тражњу, једнакост понуде и тражње се поново успоставља, односно одржава, уз помоћ додатне емисије некрeдитног новца (dM), која представља новчани еквивалент пораста економске рационалности, односно новчани доходак из вишка корисности, који се додељује (поклања) организаторима производње, односно произвођачима, који имају потребу за вишком непродатих средстава за производњу и ангажовањем додатне (незапослене) радне снаге, и потрошачима, који имају потребу за вишком непродатих средстава за потрошњу, и тако обезбеђује реализација новог друшзвеног производа (NDP), увећаног за PdQ:

NDP = PQ + PdQ

Повећање колчине новца у оптицају, неопходно да се надокнади повлачење новца из оптицаја од стране произвођача, односно повећање уштеда произишло из смањења трошкова (пораст акумулације = dA), и повећање количине новца у оптицају, неопходно да се реализује повећана производње , заједно представљају произвођачки вишак, односно, вишак корисности који стварају произвођачи, као меру повећања рационалности производње.

Повећање количине новца у оптицају, неопходно да се надокнади повлачење новца из оптицаја од стране потрошача, односно, повећање уштеда потрошача произишло из смањења количине производа неопходних за одржавање достигнутог нивоа корисности (пораст штедње = dS), и повећање количине новца у оптицају неопходно да се компензује успорење брзине оптицаја новца заједно представљају потрошачки вишак, односно, вишак корисности који стварају потрошачи, као меру повећања рационалности потрошње.

……..

У вредности новог друштвеног производа, новчани доходак из произвођачког вишка завршава као профит произвођача (pf), а новчани доходак из потрошачког вишка надокнађује трошкове, куповином производа који се не могу продати, јер се доходак, зарађен из трошкова, делом повлачи у штедњу, а делом троши – или спорије или на плаћања која се не урачунавају у вредност друштвеног производа (чиме се успорава темпо реализације – означен као брзина оптицаја новца – друштвеног производа).

потрошачки вишак=

Збир новчаних трошкова (ZNT) произвођача једнак је вредности новог друштвеног производа умањеној за износ остварених профита:

Збир новчаних доходака у друштву, који су мера остварене текуће укупне корисности друштва, једнак је збиру доходака који су зарађени из збира трошкова произвођача и који су добијени из друштвеног вишка корисности.

Пошто је део дохотка из друштвеног вишка корисности, у вредности друштвеног произвођачког вишка, завршио као профит у вредности новог друштвеног производа, остаје да је збир новчаних доходака (ZND) друштва једнак збиру вредности новог друштвеног производа и друштвеног потрошачког вишка:

Са порастом економске рационалности, стварањем вишка корисности и емисијом некрeдитног новца, успоставља се глобална неједнакост трошкова и корисности, односно новчаних расхода и прихода. Ако се заустави пораст економске рационалности, исчезава вишак корисности, престаје емисија некрeдитног новца и престаје могућност квантитативног неподударања расхода и прихода, односно они поново постају еквивалентни. Својим индивидуалним напорима, појединачни привредни субјекти доприносе порасту економске рационалности и стварању вишка корисности. С друге стране, правилно одмереном емисијом некрeдитног новца, држава ствара неопходне услове да се вишак корисности реализује, као награда, за оне који га стварају, и задовољење потреба, оних који га користе.

Пораст економске рационалности који укључује смањење трошкова произвођача ( = real dA) и смањење трошкова потрошње ( = real dS) реализује се чувањем уштеђеног новца на посебним рачунима акумулације (dA) и штедње (dS), или, улагањем уштеђеног новца, као произвођачког крeдита из акумулације (dAC) и потрошачког крeдита из штедње (dSC), у повећање производње и потрошње, ако то доноси камату, односно, већи износ некрeдитног новца од износа који би био емитован да нема крeдита.

Ако се крeдит даје само из уштеђеног некрeдитног новца, нема ни крeдитног новца, ни крeдитно – монетарне политике.

Пошто пораст производње (PdQ) i пораст залиха непродатих производа због успорења брзине оптицаја новца (PdR=-M1dV заједно представљају вредност производа који се не могу продати (непродато = PdQ + PdR) заједно представљају вредност производа који се не могу продати (непродато = (dM1), док нова брзина оптицаја новца (V+dV) представља количник између продате робе (продато=PQ-PdR) и количине новца у оптицају (M1)

прираштај потребне количине некрeдитног новца у оптицају једнак је:

Ако се дневно евидентирају све продате (продато=prn) и непродате количине материјалних добара (непродато=npn), дневни прираштај некрeдитног новца у оптицају n – тог дана је:

Ако претпоставимо да је, дугорочно и глобално посматрано, к=const., континуирано (дневно) доливање некрeдитног новца у оптицај тече према диференцијалној једначини органског раста:

: некрeдитни новац у оптицају (M1B), tokom vremena (t ) u kojem se odvija progres čovečanstva (po stopi k) , raste kao početni kapital (M1A) koji se neprekidno ukamaćuje, a porast nekreдитnog novca u opticaju n- tog dana i u vremenu t (t=1=jedna godina)

Расподела дохотка из вишка корисности следи непосредно из емисије некрeдитног новца тако што држава ex post откупљује од произвођача вишак непродатих производа, или, ако је к познато и константно, ex ante дели некрeдитни новац потрошачима, по унапред утврђеном кључу (пензије, дечији додаци и сл.), колико допушта износ оствареног вишка.

Понуда представља нови друштвени производ (PQ+PdQ), а тражња је производ нове брзине оптицаја новца (V+dV) и непромењене количине новца у оптицају (M1).

……..


Ако дође до пада економске рационалности (смањења производње или повећања брзине оптицаја новца), понуда постаје мања од тражње, потребна количина некрeдитног новца у оптицају се смањује, dM1=-kM1 , па се некрeдитни новац мора повлачити из оптицаја, порезима који се не троше (као буџетски суфицит).

Емитовање или повлачење потребне колишине некрeдитног новца, према кретању економске рационалности, услов је стабилности тржишта и општег нивоа цена. Ако цене неких производа ипак расту, а других падају, а неки се производи чак не могу продати, само је знак у ком смеру треба мењати структуру производње.

Стварање вишка корисности омогућено је сталним порастом рационалности производње и потрошње а његова реализација развојем националне и светске трговине (која врши алокацију трошкова према минимуму трошкова и дистрибуцију корисности према максимуму корисности) и емисијом националног и светског некрeдитног новца.

Проблем светских дугова може и мора бити решен. Светске дугове треба отписати у износу који одговара светском вишку корисности. Сиромашне, презадужене земље имају право на удео у емисији светског некрeдитног новца из светског вишка корисности. Овај новац емитоваће светска емисиона установа, по одлуци скупштине земаља чланица, у складу са научним сазнањима.

Емисијом националног некрeдитног новца, укидају се порези из којих је досад алиментирана потрошња будућих корисника некрeдитног новца (пензионери, дечији додаци, социјална давања и сл.). Тиме се успоставља неравнотежа друштвених рачуна, којом се изражава појава вишка корисности (збир трошкова производње, за износ вишка корисности, мањи је од збира новчаних доходака).

Пошто без вишка корисности, односно емисије некрeдитног новца, није могућ напредак, а како економска теорија, и на њој засновани институционални оквир и економска (монетарна) политика не дозвољавају да се он легално изрази, вишак корисности (односно некрeдитни новац) се спонтано и стихијски изражава у различитим облицима. Сагласно економској теорији остварује се номинална равнотежа у друштвеним рачунима, уз истовремену реалну неравнотежу, потребну да се реализује бар део вишка корисности. То се остварује на следеће начине:

  • постоји бескрајна експанзија кредитног новца, по знатно вишој стопи од реалног раста производње, што изазива инфлацију;
  • дугови се опраштају (отписују), односно не враћају;
  • узима се нови дуг да би се вратио стари;
  • због инфлације дуг се обезвређује, односно, реално, не враћа у целости;
  • краткорочни дуг се претвара у дугорочни;
  • код дугорочног дуга, каматна стопа је реално негативна, тј. реално се емитује некредитни новац;
  • води се политика буџетског дефицита (кроз који се реализује вишак корисности);
  • уз сталну инфлацију и временско кашњење прихода иза расхода, постоји реалан дефицит буџета и код номиналне буџетске равнотеже;
  • води се политика јавног дуга, код које се вишак корисности прерушава у јавни дуг;
  • бескрајна експанзија јавног дуга, при чему се стари дуг враћа емисијом новог, или обезвређује кроз инфлацију, итд.

Сви ови стихијски и хаотични процеси доводе до тога да се не реализује стварно могући вишак корисности, чиме се благостање и прогрес човечанства ограничавају на ниво мањи од реално могућег. Наоружавањем, ратовима и економским кризама уништава се створени вишак корисности да би се удовољило догмама економске науке и продужила власт групама, које, стварањем крeдитног новца и путем крeдита, управљају читавим светом.

Сазрело је време и створени су услови да се обелодани ова истина, изврши реконструкција економске и монетарне теорије и политике, и инаугурише нови светски поредак заснован на емисији, националног и светског, некрeдитног новца, који може да обезбеди стабилан и брз развој, уз пуну запосленост и социјалну правду, света у целини и свих његових делова.

……..

ДОДАТАК:

МАТЕМАТИЧКА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ТЕОРИЈЕ НОВЦА

ЈЕДНАЧИНА СТАЊА ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА

PQ = MV

P = ниво цена = const. ; Q = количина производа ;

M = количина новца у оптицају ; V = брзина оптицаја новца ;
PQ = p1q1+p2q2+p3q3+….+pnqn

MV = m1v1+m2v2+m3v3+….+mnvn

p = цена појединог производа ;

q = количина појединог производа ;

m = вредност поједине новчанице у оптицају ;

v = брзина оптицаја поједине новчанице ;

……..

Аутор:Стојан Ненадовић

http://serbon.info/

Објављено у Мистерија новца. Ознаке: , , , , , . Коментари су искључени на Вишак корисности и некрeдитни новац

Тајна Новца


Уз дозволу аутора објављујем овај текст (4).
……..

У стагнантном друштву, без промена у економској рационалности, вредност друштвеног производа (PQ), која представља понуду, једнака је тражњи, која представља производ количине новца у оптицају (M) и брзине оптицаја новца (V):

PQ = MV ; P = ниво цена = const. ; Q = количина производа ;

Количина новца у оптицају (М) једнака је:

У динамичном друштву, у којем расте економска рационалност, повећава се производња (dQ) и понуда (PQ+PdQ), а смањује брзина оптицаја новца (-dV) и тражња (MV+MdV), а то захтева додатну количину новца у оптицају (dM), да би се одржала равнотежа понуде и тражње:

Потребна додатна количина новца у оптицају (dM) одређује се утврђивањем коефицијента k:


Коефицијент к представља стопу пораста количине новца у оптицају која је потребна да би се реализовала повећана производња у условима успорене брзине оптицаја новца. Додатна количина новца у оптицају (dM), као одређени проценат количине новца у оптицају (kM), мора да се емитује као некрeдитни новац, односно поклон, у облику пензија и дечијих додатака.

Делом овог новца, у износу , реализује се повећање производње и тај део завршава као профит произвођача, а делом, у износу , компензује се успорење брзине оптицаја новца и тај део представља потрошачки вишак односно добит потрошача.
Збир трошкова је: нови друштвени производ – профит

Збир доходака је: нови друштвени производ + потрошачки вишак:


Данас се новац пушта у оптицај у облику крeдита.

У систему крeдитног новца, због успорења брзине оптицаја новца, појављује се несташица новца, која изазива кризе хиперпродукције или недовољне потрошње.

Од средине двадесетог века овај се проблем решава бескрајном експанзијом крeдитног новца и инфлацијом. У условима инфлације крeдитног новца остварује се истовремена номинална равнотежа друштвених рачуна, којом се удовољава догмама традиционалне економске науке, и реална неравнотежа (при којој је збир доходака већи од збира трошкова), којом се остварује теорија о постојању вишка корисности и некрeдитног новца (јер се у форми крeдита емитује, бар делимично, реално некрeдитни новац).

Утврђивањем система емисије некрeдитног новца остварује се поклапање номиналних и реалних величина, обезбеђује бескрајна стабилност цена, без инфлације и дефлације, максимални профити и задовољење потреба непроизводног дела становништва из емисије некрeдитног новца (тј. без оптерећења привреде). То је неопходни услов нормалне репродукције друштва у којем расте економска рационалност. На том основу треба да се заснива нови светски економски поредак.

Милтон Фридман је емпиријски утврдио да се брзина оптицаја новца непрестано успорава, али није запазио да је узрок томе пораст рационалности потрошње. Предложио је да се монетарна политика ограничи на доливање новца у оптицај по константној годишњој стопи али није приметио да тај новац мора бити – некрeдитни новац

Аутор: Стојан Ненадовић

http://noncredit-money.org/

……..

Објављено у Мистерија новца. Ознаке: , , , . 1 Comment »
%d bloggers like this: