Бела кућа црта нове карте на Балкану


Autor:Ратко Крсмановић 

Политички коментар поводом доласка потпредседника САД Џозефа Бајдена у Сарајевo, Београд и Приштину 

Прижељкивање „ресетовања“ односа САД према Србији је пуста жеља и велика заблуда. Србија је протеклих двадесетак година била велики експеримент Вашингтона. Нигде и никада није комбинована толика количина бруталног насиља, почев од економског исцрпљивања ембаргом, потом бруталним и криминалним ратним борбеним дејствима, проглашења Срба кривцима за све несреће на Балкану и напокон преседаном у виду отимања дела територије. Није реално очекивати да овдашња власт укаже америчком званичнику на те и такве околности.

Џозеф Бајден
Џозеф Бајден

Потпредседник САД Џозеф Бајден долази са новим мапама Балкана, уценама и читавим инструментаријумом за демонстрацију могућих притисака на Србију, не би ли ова изморена земља згрчила свој јаук због неправде и насиља под сопствени језик. Да ћутке отрпи отимање Косова и Метохије и гажење Републике Српске. Да пристанемо на комадање Србије под плаштом регионализације. Да пристанемо на даље успостављање америчких база у форми обећања за улазак у НАТО… Да не иштемо одговорност и савезнике по свету како би ублажили последице неправде и нанетог зла Србији и српском народу.

Није окончано комадање и дестабилизација Србије и српског националног бића. Америчким интересима није до стабилне Србије на путу развоја, већ до одржавања стања пуне економске, политичке и војне контроле и зависности. Проверени амерички пријатељи на власти у Србији и земљама из окружења, имају задатак да безпоговорно спроведу услове који обезбеђују трајно америчко присуство на Балкану. Само тиме американци дефинитивно стичу стратешку предност за глобалну хегемонију, неограничену контролу и надмоћ коју нико не би могао да угрози. Реч је о учвршћивању контроле над осовином од Јадранског мора, преко Балкана, Црног мора, Каспијског басена и Авганистана до Кине.

Контрола над коридором Е4 и Е10 и свих актуелних и планираних трговина укључујући и наркотике, најлакше се остварује преко контроле влада земаља, а владе преко криза, сукоба и уцена.

Погубна економска политика Србије у виду презадужености код ММФ и Светске банке, угушене привредне активности, неуспешне реформе у виду тзв. транзиције уз уцењиве и поткупљиве влстољупце, предствља добро припремљену и привлачну подлогу за ширење ћелије америчког окупационог канцера (глобалног тутора). 

Отимање Космета је извршено без анестезије па је болни врисак Србије помало запарао уши остатку света преосетљивом на насиље, те би било умесно у тишини извршити ревизију Дејтонског споразума и укидање Републике Српске, осмостаљивање Војводине, редефинисање статуса Рашке области уз јачање терористичке „Албанске националне армије“ не само на Космету. У противном, они ће укинути подршку „демократској“ власти и интернационализовати питања Војводине, Рашке, националних мањина (Мађара, Бошњака, Влаха, Бугара, Рома…). Само се српском народу као услов за учешће у интеграционим процесима намеће одрицање од себе самог и делова свога бића. План за гашење Републике Српске је направљен још 1997. године, када су САД под вођством Била Клинтона и Мадлен Олбрајт покренуле поверљиви пројекат са циљем да поделе Србе, посвађају, деморалишу и доведу их до самоуништеља. План утапања РС у унитарну БиХ објавио је Јозеф Богдански, директор Посебног тима Конгреса САД у америчком часопису „Defanse & Foreign AFFairs Strategic Policy“. 

Мора се признати да су, поред обезбеђења намесничке власти, били веома успешни у разграђивању патриотске и националне свести грађана Србије, нарочито српског народа, тако да данас просечан грађанин, не само што не успева да препозна своје националне (државне) интересе, већ се залаже за туђе – америчке вредности и интересе као своје. У те сврхе су незаобилазну улогу „импрегнирања“ свести одиграли „независни“ медији.

Отуда данас потиче осећај самопоуздања и мисионарске улоге Џозефа Бајдена. Глобални тутор неће пропустити ни ову прилику да демонстрира своју агресивну нарав, лукавство и бездушност. Мора се имати у виду да поред услова за уцену актуелних властољубаца, располаже и са неслућеним могућностима и средствима притиска, насиља и уништавања. Комбинацијом материјалних и обавештајних мера отворили су простор за афирмацију и деловање појединих политичких партија и НВО који су спремни да беспоговорно спроводе политику Бајдена. 

Бајдена се иначе разликује у једном, макар маркетиншком детаљу од Клинтона, Буша и Обаме. Док су амерички председници отворено промовисали знак сатане, Бајден је својевремено пред препуном салом албанских емиграната захтевао да „Срби препознају ђавола у својим очима и истерају га одатле“. Да ли ће Бајден успети да препозна дело сатанских руку када буде пролазио испред зграда Генерал штаба у Неманјиној, Савезног МУП-а у Кнеза Милоша и другим сведочанствима НАТО насиља?

Глобално изазивање болести као бизнис


Аутор: Ратко Крсмановић:

Политички коментар

Застрашујући мутант птичјег грипа за већину казна за одабране профит

Нова свињарија глобалних тутора; Фармако-бизнису нису потребни лекари који лече; Спремност фармацеутског гиганта „Roch“-а да задовољи потребе света за новим леком против нове болести.

Процесом глобализације обухваћени су скоро сви сегменти живота и рада, који се одвија под плаштом успостављања јединственог «отвореног» друштва. Мотив за учвршћивање поретка свеобухватне контроле прожет је логиком стицања профита. Таква тенденција пуне и бездушне контроле које није лишено ни здравље људи а иза које стоји суровост царства профита, прети да притисне целу планету. Свима је знано да се данас профит не остварује превасходно експлоатацијом туђег рада у процесу производње тј. присвајањем вишка вредности, већ превасходно контролом и управљањем робно-новчаним токовима, кризама, болестима, ратовима, културом… Што је ниво контроле, утицаја и манипулације шири и височији, то је профит већи и мањи број његових корисника. За глобалног тутора једина светиња је профит, где човек, његов живот и здравље постају само могуће средство стицања профита. Управо је здравље људи претворених у потршачку машинерију и манипулативну супстанцу масмедија, постало моћан инструмент страха, преваре и пљачке. Фармако-бизнису нису потребни лекари који лече, већ лекари који следе упутства моћних фармацеутских картела. Као што су из свих финансијских криза Ротшилди изашли богатији, тако су из свих пандемија, епидемија, болести у виду крављег лудила, птичјег грипа, свињског грипа и сл. моћни фармацеутски гиганти попут „Rocha“, „Mercka“ и др. увећали своје богатство. Фармако картелима нису од интереса излечени и здрави људи, већ зависни потрошачи њихових производа. Чик нека неко, па и у Србији, проба да примени другу терапију мимо процедуре која је наметнута! Таман смо скоро заборавили антакс и ТВ-призоре са птичјим грипом, да би се неким чудом „вратио“ његов мутант. Али, ту је „Roch“ спреман да као запета пушка задовољи све потребе света за леком против овог застрашујућег мутанта који изазива свињски грип!? Неким чудом је скраћена процедура тестирања лека и уобичајено време потребно до одобрења његове примене и продаје. Свако истрајавање на презентацији предности неког евентуално другог решења за лечење ове болести, могло би бити кажњено укидањем крeдита, забране размене стручних информација, укидањем стипендија, специјализација… Само уз сагласност моћне светске олигархије нови лек или метод лечења може угледати светлост дана.

Свињски грип ће бити разлог да сатремо и бројне фарме свиња и да се, сходно препорукама глобалног тутора определимо за узгој неких нових, отпорних „раса“ или рецимо генетски модификованих ћурки без холестерола, производњу препарата од соје по њиховим лиценцама и разних измишљотина којима треба хранити тело али не и мозак, јер размишљање је привилегија технобирократизоване структуре у условима када цео свет треба да функционише по принципима пуне контроле из једног центра.

Манипулација здрављем и профитирање са болешћу људи није посве нова делатност. Не тако давно је пуштање крви била уобичајена терапија у лечењу неких болести (ларингитис, ментални поемећаји и гојазност и др.). Онда су пијавице представљене као револуционарно откриће, па је узгој пијавица постао бизнис, да би потом „открили“ да су америчке пијавица боље у терапији од европских, јер праве мањи рез на кожи и исисавају мање крви. Иза свега тога је стајала званична медицина и школовани лекари. Истине ради, изгледа умесним подсетити да је вакцину (данас незаменљиво средство превентиве) патентирао надрилекар, дакле преварант, близак енглеској круни. Ипак, све ове преваре и лакрдије су имале локални карактер у односу на свеобухватност свињарија глобалног тутора.

Глобализам и Култура


Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Културни идентитет као неподношљив терет глобалном суперимперијализму

ГЛОБАЛИЗАМ И КУЛТУРА

Култура као орјентир и угаони ослонац друштва; Погубно деловање америчке квазикултуре; Сљубљеност културне индустрије и корпоративног капитала; Глобализам као родно место атавизама прошлости;

У систематском дисконтинуитету између биполарне и једнополарне структуре света, између различитих култура и нове у настајању, између богатства у мноштву различитости и новонаметнутог оквира, у моди је посве другачији образац деловања и обликовања човека. Образац који се намеће лакоћом потрошачке нарави, замагљује хоризонте ослобођења, чиме човека као мисаоно и културно биће, лишава елементарног интегритета и идентитета. Смисао таквог деловања пројектованог у «подземним» лабораторијама глобалног поретка се своди на поништавање свих вредносних компонети које су представљале својеврсне орјентире деловања и понашања. Орјентире које је човек гомилао у облику претпоставки властитог трајања, властитог морала, духовног и материјалног богатства. Такви орјентири су представљали угаони ослонац сваког друштва и народа. Када страда тај угаони камен темељних вредности, страда култура, етика, право, образовање и друштво у целини. Природни сапутници таквог тока су нарастање криминала, пљачки, проституције, наркоманије, примитивизма и других дегенерација друштва.

Питање културног идентитета није дебата доконих културолога или изнајмљених политичара фондација «отвореног друштва». Била би незамислива културна историја човечанства без озбиљног образложења самог појма културног идентитета. Свако од нас се рађа и обликује у одрђеном амбијенту, који нисмо у прилици да својим доласком на свет мењамо. Проговарамо прве речи на језику свог народа, стичемо прва знања, прве вештине, упознајемо своју прошлост, обичаје, веру и друге садржаје који представљају објективни културни идентитет. Лична слобода и опредељење сваког појединца, стварање и усвајање нових вредности, припада домену субјективног. Тај простор је представљао преокупацију инжењера глобалног културног обрасца чија се делатност с правом назива манипулацијом и насиљем. А такав образац, те врсте пројектованих промена се желе довести у везу са пројектованим променама светске економије и политике који се представљају и намећу као планетарни процес. Културни идентитет и хомогенизација култура представљају неподношљив терет стратегији нове прерасподеле светског богатства која се одвија под плаштом глобализације.

Америчка квазикултура је последњих деценија деструктивно и погубно деловала на човека. На његову вољу, жудњу, карактер, интуицију, страст, љубав, наду, подсвест, на веру, религију, национална и патриотска осећанја и пре свега на културу. Последице таквог деловања су видљиве у стварању дезорјентисане масе погодне за обликовање и цеђење. У обрачуну са стварним и могућим препрекама успостављања свеобухватне контроле токова економске, финансијске, војне и технолошке доминације, култура је била инструмент за утирање стаза хегемонизму. Израз таквог деловања је препознатљив кроз својеврсно «утеривање» америчке квазикултуре.

Ма каквим се смишљеним измаглицама и маскирањима своје активности у дезорјентисању маса служили, ма каквим теоријама интерпретирали стање и тенденције у култури, «тврдоглавост» неумољивих чињеница указује да се у основи наметања новог културног обрасца налази својеврсно анестезирање свести људи за актуелно и предстојеће «подношење» једне, у основи грубе колонијалне делатности. Она се не разликује битно од већ виђених, историјски преживелих облика развоја колонијализма и односа великих колонијалних сила према колонијама: класични колонијализам, или период «трговачког капитализма» (од око 1500-1800), модерни колонијализам (од почетка XIX века до II светског рата) и савремени период неколонијализма који је отпочео распадом колонијалног система и успостављањем глобализма као алтернативе за сукобе и противуречности колонијалних сила. У основи свих тих етапа, без обзира на њихове разлике и сложеност друштвених процеса, налази се вишевековно искоришћавање и пљачкање материјалног богатства и радне снаге у колонијама укључујући и трговину робљем. Данас је профилисана водећа колонијална, глобална хегемонистичка сила наспрам антиглобалистичког и мултиполарног света. Постојећи однос глобалних снага у савременом свету, са водећом улогом САД на појавном плану, се протежира као нужна, историјска неминовност и као коначан образац решавања свих противуречности. Већ смо рекли да свет не може почивати на једној – америчкој нози. И птица када изгуби једно крило лишена је своје способности да лети а тиме и живота.
Глобални тутор се побринуо да целокупну културну индустрију – музичку, филмску, издавачку и др. стави под потпуну контролу како би уобличавао поглед на свет, производио промене са становишта властитих циљева, обликовао мишљење, стил живота, моду, а све то ради стварања што чвршће везе са доминантном политичком и економском стратегијом успостављања односа доминације и подређености у савременом свету. Необично важну улогу у обликовању овакве свести и наметању новог културног обрасца имају глобални медији као најефикасније средствоза преношење идеја и вредности широм света. Телевизија, филм, књиге, часописи, интернет, радио, представљају део културне индустрије у којима доминантну улогу данас са становишта управљања, развоја и садржаја програма имају корпоративне компаније, а које су носиоци глобалног пројекта.

За ову апологију глобалне стварности, тешко је наћи речи оправдања. Како оправдати правдање глобалног насиља ако претендује да представља истинског креатора културног стваралаштва и делатности масмедија? Њихова сљубљеност са корпоративним компанијама иде за тим да се култура у потпуности интегрише у глобални пројекат, да постане његов институционализовани део, а не део који упорно ради на његовом преображају и коначно на његовом укидању. Тешко је наћи оправдање и за «реформисте» друге врсте: оне који чекајући тугују и изучавају карактер претходног насиља, попут оних генерала који су исцрпљујући се у изучавању претходног рата, пропустили да овладају актуелним технологијама и стратегијом осудивши себе да увек остану у претходном рату.

Притисак нових решења глобалног суперимперијализма није лишио слободољубиве људе стваралачке енергије, нити осећања потребе да «заштите друге од себе». Антиглобалисти су успели сачувати тако важну искру наде чак и под дебелом кором мркле измаглице коју распростире и којом нови император притиска цивилизацију. Макар и најмањи отвор на тамној завеси глобалног поретка, расветљава трулеж, мржњу, карактер и намере свемоћног тутора. Иза флоскуле «нови», крију се стари атавизми насиља, доминације, подрђености, неравноправности и експлоатације људи и народа. Крије се културни образац којим се потхрањује малодушност, лаки и краткорочни занос уз површна задовољстава. Сходно реформисаној таблици множеља, император очекује веће резултате а мали народи би требали бити срећни ако се повремено допусти да два и два буду четири. Стога је неопростива интелектуална тишина, повлачење у својеврсни свет аутизма умних и стваралачких снага, у стање равндушног посматрања суноврата у гротлу безличне масе, што и јесте циљ глобалног архитекте.

Нека ми не буде замерено на тврдњи, да ни једно од досадашњих објашњеења глобализма није поуздано разјаснило његов стварни карактер, побуде, мотиве, садржај, циљ и последице. Али, ни једно од објашњења није га негирало као родно место авети хегемоније, насиља и људских трагедија. Креатор свеобухватног подјармљивања је превидео историјско искуство и могућност да се на другој или некој трећој страни нађе смели и пркосни стваралачки дух, отпоран на манипулације и спреман да обезбеди трајање властитог културног идентитета уз уверење у могућност тријумфа човека и правде.

Глобализам и антиглобализам – расправа


Аутор: Ратко Крсмановић;
П р и л о г за расправу о теми:
Глобализам и антиглобализам

КОМЕНТАРИ АКТУЕЛНИХ МЕЂУНАРОДНИХ И ПОЛИТИЧКИХ ДОГАЂАЈА

У ДОМАЋИМ МЕДИЈИМА СА ПОЗИЦИЈА АНТИГЛОБАЛИСТИЧКИХ УВЕРЕЊА

Вечерње новости | Коментари за вест

Буш: Косово ће бити јако (кликни на линк да прочиташ текст)

Ратко Крсмановић

1. април 2008 01:01:43

Буш више и не скрива да огољена сила зарад користи нема граница. Наметање америчког (НАТО) интереса, по мери њихове моћи, свести и савести је постала сурова свакодневница. Ко у то не поверује, тешко ли га њему! Буш је очигледно замислио да НАТО остане на Космету још најмање 10 до 20 година, па уколико не буде „напретка“ рок ће се продужити са усрећивањем које смо у прилици да видимо у Авганистану, Ираку… Овај човек се чуди руској забринутости због ширења НАТО-а на Исток?! Уместо забринутости требало би да славе приближавање НАТО снага јер је реч о „чиниоцима демократије“. Надахнутост НАТО-а безграничним „милосрђем“ и ширењем „демократије“, представља тако очигледну истину да се може и данас видети у Алексинцу, Панчеву, Београду, Новом Саду, Пећи, Новом Пазару…

Трагична је заблуда косметских Албанаца да ће им НАТО донети просперитет и слободу. Ту врсту помоћи су једном кушали, па се касније стидели. Нису ли окупационе власти Италије а потом Немачке на сличан начин усрећивали Албанце?

Вечерње новости | Коментари за вест

Неће се заборавити (кликни на линк да прочиташ текст)

24. март 2008

Ратко Крсмановић

24. март 2008 21:49:45

ТРАГОВИ НАТО-ХУМАНИЗМА СУ ДУБОКО УРЕЗАНИ У БИЋУ СРБИЈЕ

Последице насиља над човјеком и животном средином сносиће дуги низ наших покољења. Рат се могао избећи само капитулацијом. Одбрана и употреба ПВО ће остати трајна тајна за агресора. Сачувана је свака стопа суверенитета тадашње СР Југославије, ма како то покушавали данас представити приврженици „нове реалности“. У позадини кампова за обуку терориста у северној Албанији, обављана је најмонструознија делатност људи-звери над киднапованим Србима. Надахнути безграничним «милосрђем» и натоварени најразноврснијим убојним средствима, НАТО-«анђели» су своје товаре изручивали и над сваким градом Србије, над драгуљима православне хришћанске вере и културе, националним парковима, културно-историјским споменицима, па чак и православним гробљима.

Није се обистинило ни очекивање агресора да ће снаге одбране СР Југославије већ трећи дан напада бити поражене и молити за милост а да ће председник СРЈ Слободан Милошевић са породицом и сарадницима побећи из земље. Од зла се бранило и злу се пркосило на сваком мјесту, са занемарљивим бројем срамних индивидуа који су тражили покриће за властити кукавичлук, дезертерство или службу агресору. Извршено је 2.300 удара по 995 објеката на територији СР Југославије уз употребу 1.200 авиона са 26.300 авио-полета, лансирано око 1000 крстарећих ракета и 2.900 бомби и других пројектила.

Стога су неодрживе лажи о племенитим и добрим намерама НАТО-а, чак и код грађана земаља учесница агресије на СР Југославију. Отуда данас америчкој администрацији не полази за руком да претњама, уценама и другим притисцима застраши свих 189 земаља чланица УН да признају исфабриковану независност НАТО-чеда званог Косово.

Б92 Инфо Коментари Други пишу

(кликни на линк да прочиташ цео текст)

Буш инсистира на потрази за нафтом: Џорџ Буш поново је позвао опозиционе демократе у Конгресу да дозволе потрагу за нафтом у ширем приобалном подручју САД

24. август 2008.

Коментар: Ратко Крсмановић

Када се сеоски кабадахија обрне својој кући, онда се сељани питају: «Какву ли то пакост смишља?» Чак и за политички неуке сељане, одавно је разумљиво, да је за САД превара и обмана нормална појава. Дакле, треба интезивирати крађу ирачке нафте или «прљајте» сопствено двориште, што није лепо, осим ако се може мало проширити америчко приобаље – рецимо према непослушној Венецуели. Ионако ова земља штрчи, дајући лош пример у региону. Уместо продаје својих ресурса мултинационалним компанијама, они почели да купују и национализују цементаре, железаре и др. што је у потпуном сукобу са глобалним пројектом пљачке. Занимљиво је и то да се ова препорука врти као страначки спот, па не треба искључити ни припрему за неки већи подухват. Иран – например!?

(Ратко Крсмановић, 24. август 2008 20:41)

РТС : Рат у Грузији (кликни на линк да погледаш вести)

(петак, 08. авг 2008, 22:33)

Ратко Крсмановић

Коментар: Ратко Крсмановић

Тамо где се огласи Фрид, постаје сасвим извесно да иза сукоба стоји активна улога САД. Они би још једном вежбали своје мишиће и дипломатску снагу преко леђа других, мада је у крајњем крупан економски мотив (пљачка). Ово у доброј мери асоцира на улогу Амера у припреми и извођењу «Олује», али су превидели да иза Ј. Осетије стоји одлучна Москва а не санкцијама исцрпљени Београд, натоварен пропагандом Сорошових тзв. НВО.

Косово је преседан, али се не може вући паралела између ове две ситуације и регије из јасних историјских разлога. Косово је родно место српске државности, док је Остију Стаљин (Грузијац) поделио на два дела и јужни даривао Грузији без обзира на чињеницу да је већинско живље руске националности. У питању је капија Кавказа, чија важност у условима јединственог СССР-а није имала садашњу геостратешку важност. Зато је проблематична основа са које се истрајава на очувању целовитости Грузије по сваку цену.

Америка жели да створи амбијент (крвопролиће) у коме би под плаштом «надгледања» и тобожњег миротворца учинила са НАТО снагама, не само корак ближе Русији, већ би уз контролу Јужне осетије и Абхазије, преузела пуну контролу над црноморским приобаљем.

Блиц онлајн – Агенције

(кликни на линк да прочиташ текст)

Русија и Грузија прихватиле Саркозијев мировни план

Ратко Крсмановић | Уторак, 12 Август 2008. 20:50h

ГЛОБАЛНО ЛИЦЕМЕРЈЕ

Покушај да се оправда насиље над Србијом и прикаже отимање дела њене територије као непоновљив феномен, већ има за последицу захуктавање старих и нових сепаратистичких покрета. Сви они, стварни и латентни, имају далеко бољу аргументацију за независност од косметских Албанаца. Образложење признања независности Косова, не само што је било лицемерно и иронично, већ је било крајње увредљиво, нашта је овдашња званична власт одговарала прилично анемично.

Пред америчким гажењем међународног права и здраве логике, овога пута се испречио одлучан и чврст руски фактор, препознавши у грузијској интервенцији мног шире амбиције од „покушаја успостављања територијалног суверенитета“. Уколико САД не измене своје хегемонистичке планове ширења НАТО-а, борбе за енергенте и изазивање сукоба ради овладавања и успостављања контроле над другим земљама и народима, спречавајући постојање мултиполарног света, цивилизацији доиста прети суноврат од свеопштег сукоба.

Блиц Онлајн | Коментари

(кликни на линк да прочиташ текст)

Србија одлучна да истраје у својој иницијативи

Ратко Крсмановић | Петак, 15 Август 2008. 13:13h

Предлог Резолуције има своје правно и морално покриће. Међутим, тамо где су изврнуте представе о моралу и истинској слободи, није реално очекивати подршку српском предлогу. Велика империја себе доживљава јединим творцем, власником и тумачем морала и права. Чак и власником самих УН. Само тако је могуће спаковати у моралне оквире једног „милосрдног анђела“, отимање Србији 15% територије, ликвидацију милион Ирачана због одмазде за терористички акт и тобожње претње светском миру.

Ни наука и технологија нису победили насиље, неправду и глад, већ су постале инструмент насиља. А само САД имају монопол употребе силе у међународним односима и монопол кажњавања непослушних. Има наде само ако слободољубиви свет не жмури пред истином, схвати смисао глобалистичке стратегије о крају историје и сходно том разумевању организује отпор глобалном насиљу.

Блиц Онлајн | Коментари

(кликни на линк да прочиташ текст)

Кушнер одложио посету Београду

Ратко Крсмановић | Среда, 13 Август 2008. 13:41h

НАСТАВНИК ПОЛИТИКЕ ДУПЛИХ АРШИНА

Очигледно је Кушнеру непријатно да у тако кратком интервалу демонстрира властиту дволичност, сем ако нема намеру да се представи као наставник политике «дуплих аршина». Није лако једно зборити у Грузији а друго у Србији. Наиме, оно што сугерише Грузији као неотуђиво право, није применљиво за Србију. Србија је непоновљив феномен!? Таква дипломатија је својеврстан прилог за неку будућу енциклопедију политичке шизофреније. Он се много успешним показао у области демонтаже државних заједница, него као чиниоц интеграција, што би ЕУ морала имати у vidu.

Блиц Облајн | Коментари

(кликни на линк да прочиташ текст)

Холбрук: Србија да буде ван ЕУ све док не призна Косово

Ратко Крсмановић | Уторак, 9 Септембар 2008. 20:44h

Правдајући косметским Албанцима властити неуспех, дебеле паре које је примио из крвавих руку мафије и узурпацију земљишта које је претворено у амерички војни логор на Космету, дошао је да опружи Русију. Да!? Русија је проблем америчког неуспех израде моста према исламском свету и стварања привида о могућој љубави муслимана и САД макар у овом делу света. Добро је да се профилише равнотежа страха код толике бахатости САД и њених Ричарда. Сада се служи и уценама уцењивих влада како би «признале» америчку окупацију Косова. Уцењиве су владе чију тајну изборног «успеха» зна Холбрук као и оне чији су лидери учесници међународног криминала те нису сигурни колико зна свезнајући Ричард.

политика.rs:

(кликни на линк да прочиташ текст)

Медведев: Посебан случај Косово – посебан случај и Осетија и Абхазија

Ратко Крсмановић, 27/08/2008, 01:20

Космет је прво «импрегриран» разним манипулацијама. Када су успели да створе привид, о «хуманитарној катастрофи», да легализују тероризам ОВК са циљем мењања граница, да уз помоћ Вокерових лажи увере америчке трабанте у оправданост употребе силе, извршена је НАТО колонизација овог дела Србије. Тако је болест метастазирала! Метастастазе се више не дају контролисати. Ником више није загарантована непроменљивост граница. Косметски Албанци су пристали да буду балкански НАТО- мост према исламском свету, пружајући и доказ о могућој «љубави» САД и неке исламске заједнице а нису занемарљиве ни сировинске залихе Космета које су на длану корпорацијама глобалног тутора, као и финансијска средства из трговине наркотицима. Баш како су САД планирале. На другој страни развила се и «љубав» НАТО-а и Грузије, која је избегла да испоштује Споразуме са Русијом из 92. и 94. г. или да реши захтеве аутономија које су биле против отцепљења 91. г. Када је НАТО, сходно свом Статуту тражио од намесничке власти Грузије да реши питање граница, Грузија је покушала са интервенцијом по моделу «Бљесак» и десила се руска одлучност, коју су Руси капитализовали и уз помоћ америчке аргументације агресије на Србију 99. г. Обзиром на план израде НАТО-обруча око Русије и контроле путева нафте, Америци је неинтересантна Грузија без Абхазијске обале и без фамозне капије на Кавказу кроз Осетију, чиме би се практично Русија потиснула са Црног мора. Русија треба да буде спречена у спречавању глобалне пљачке! Стога је реално очекивати следећу фазу, која подразумева блокаде, исцрпљивање па и обрачун са герилским групама по планинским врлетима Кавказа, медијске манипулације и све оно што је већ тестирано у Србији и Југославији. Мир има мале шансе, осим ако Велики диктатор под притиском очигледне заблуде – да ће свет «прогутати» косметски преседан, преиспита своју подршку насилном мењању граница Србије.

Б92 Инфо Коментари

(кликни на линк да прочиташ текст)

Jусуфспахићева порука мира

Ратко Крсмановић, 24. август 2008.

У условима наметања западњачке псеудокултуре и својеврсног културног империјализма, овакви догађаји отклањају обликоване предрасуде о грађанима Србије где је заједнички живот различитих религија, култура, нација и идеологија, победио лажну бригу агресивних центара глобалног поретка који нам се намеће као империја.

Покушај негације и дезинтеграције заједничког живота, упркос свим изазовима, нису реализовани у Републици Србији чак ни у условима када јој је отет део територије где се данас шири терористичка мисија уместо стварних људских потреба. За такав исход заслуга припада и Исламској заједници, а нарочито уваженом Господину Хамдији Јусуфспахићу чије су моћне, умне и увек свеже поруке мира представљале прави духовни мелем за сваког човека.

Глас јавности

(кликни на линк да прочиташ текст)

Радован Караџић и ратни злочин?! Хтео да спречи злочине

Пон, 11/08/2008 – 17:23 – Ратко Крсмановић

Ратни злочини су у искључивој вези са ратом. Могући су само у условима већ почињеног злочина изазивања рата. У праву се то зове злочин против мира. Данас се одговор на ово питање намерно и вешто прикрива тривијалностима и пројектовањем криваца а прикрива га стварни чиниоц злочина, јер располаже инструментима, силом, новцем и пропагандом.

Ономе ко држи до истине о злочинима у БиХ, а истину је могуће докучити само са становишта целине, ваља предочити амбијент у коме је угушена последња шанса миру у овој регији. У првој половини 1992. године одржавана је Лисабонска конференција, којој је претходила чврста политичка одлука Алије Изетбеговића да створи независну БиХ. За такву одлуку је био „спреман жртвовати мир“. У условима разбијања претходне државне заједнице, држава БиХ је постала прихватљиво решење за српску и хрватску страну уз неминовно решење поштовање националних ентитета конститутивних народа. Такво решење је значило мир! Међутим, Изетбеговић се накнадно досетио да одредници „независност“ дода нову одредницу – „недељивост“. Такав ток Алијиних ставова је имао покриће у налозима његових ментора који су га политички обликовали, храбрили и отпочели наоружавати.

Недељива БиХ је могла опстати само у недељивој Југославији, што је актерима било више него јасно. Избор таквог политичког решења је представљао избор рата. Таква жеља Изетбеговића би са лакоћом била обуздана да није било моћних саучесника са белим рукавицама. Сви ови детаљи и сведочанства су у поседу Караџића, због чега се с правом плаши од „револверашке дуге руке“. Сви други злочини су последица изазваног рата, односно злочина против мира.

Отуда је оправдано питање: Да ли је Хашки трибунал место правде или место за прикривање стварног злочинца? Одговор на ово питање се не може наћи у овој или оној војној или паравојној активности већ у целовитој и пуној истини о чиниоцима, циљевима и актерима разбијања Југославије.

Глобализам – метастаза насиља у међународним односима


ГЛОБАЛИЗАММЕТАСТАЗА НАСИЉА У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА

Аутор: Ратко Крсмановић

Делотворна контрола

Глобализам није створио систем у коме његови делови међусобно функционишу по унапред одређеним правилима. Напротив, све оне устаљене и вековима неговане вредности се напуштају и покушава наметнути врховна власт успостављањем једносмерне линије свеобухватне контроле и управљања регионалним наднационалним федерацијама и организацијама. Ове организације са својим органима су само маскирање стварног чиниоца власти над њима, по коме је могуће да, оно што важи за једне, видели смо нипошто не важи за друге, укључујући чак и право на непроменљивост државних граница. Нарочито не може да важи за оне који нису спремни на апсолутну послушност или покушају да држе до властитог интегритета, традиције, поноса и индивидуалности. Ово слабљење функција националног и државног идентитета у потпуном је сукобу са марксистичким схватањем «одумирања државе» и «одумирања нације», што се код појединих антиглобалиста услед антикомунистичке острашћености неоправдано изједначава.

Иза америчке реторике и бриге за мир и стабилност, стоји намера американизације међународног система држава у коме се заправо потискује или негира својство основног субјекта међународних односа (држава). Поред тога, глобални центар моћи је приграбио себи право да санкционише непокорност и непослушност расположивим апаратом физичке принуде, у функцији делотворније контроле над свим деловима «систематизованих» организација и интересним сферама мимо организација које су под директном контролом, што говори о амбицији глобалног пројекта да успостави свој целовит правни поредак где нема места националном. Поменути апарат принуде који располаже апсолутним монополом физичке силе је заправо изван сваке контроле било ког легитимног чиниоца међународних односа. Немилосрдност, свирепост и садизам ове силе, је искусио наш народ када нисмо пристали на капитулацију и на отимање дела своје територије ради изградње NATO база и «моста» према исламском свету. Таква жестина и одлучност у примени силе треба да има и превентивно дејство за сваку латентну непослушност.

Мисионарска умишљеност

Најновија научна открића о начину ширења ћелије рака са примарног места на остале делове организма, неодољиво асоцирају на ширење правног и физичког насиља од стране актуелног архитекте глобалног супер-система у свету. Ова медицинска научна открића указују на специфично «лукавство» канцера који пре колонизовања других органа шаље извидницу да припреми терен тако што «извиђачи» мењају локалну средину како би била привлачнија за развој метастазе. Мењање и припремање средине обухвата и припрему гнезда за насељавање, ширење болести где се имплантира и храни.¹). Колико је само америчких извиђача који раде на припреми терена широм планете? Колико је само NATO-гнезда већ саткано и колико их се још тка ради колонизовања остатка света? У шта се све може изродити мисионарска умишљеност моћника са Запада? Глобални тутор неће пропустити прилику да први демонстрира своју агресивност, лукавство и бездушност. Располаже са неслућеним средствима насиља и уништавања, пред којим ни сами креатори тоталитарног поретка нису безбедни.

Метастаза насиља

Косовски преседан (метастаза) представља импрегнирање терена разноразним обманама како би се опака болест, створена у геополитичке сврхе општепланетарног новог поретка, не само настанила већ и ширила даље. За резултат смо добили нова мењања граница и претњу миру у свету. Признањем Космета од стране дела земаља, чију главнину чине чланице NATO-а и кандидати који клече на бриселским праговима, <ем>легализован је тероризам ОВК вршен са циљем насилног мењања граница, легализовано је медијско насиље путем кога је пласиран Вокеров «злочин» из Рачка ради стварања повода за оружану агресију NATO-а, легализована је злоупотреба појма хуманитарна катастрофа и напокон легализована је употреба NATO-а мимо одлука SB OUN у функцији окупације дела туђе територије и промене граница.

прочитај цео текст >>

Глобализам и антиглобализам


Аутор: проф. Ратко Крсмановић

Расправа о глобализму и антиглобализму траје већ другу деценију, потиснувши историјску дебату о социјализму и капитализму, о левици и десници. Услед пораза једног друштвеног односа са једнопартијским системом и привидног тријумфа либералног капитализма, неретко се обликује привид о исцрпним расправама из области новонаметнутог светског поретка. Такве расправе најчешће не дотичу целину из које је докучива објективна истина, што је подржано фабриковањем илузија, попут специфичне улоге наменских агенција за испитивање јавног мњења, које уместо стварног истраживања, заправо обликују јавно мњење. Отуда скоро да и нема озбиљних расправа о суштинским питањима која притискају човека, попут деградације услова живота и рада, концепцијама слободе, еманципације, политичке и економске зависности, друштвеним привилегијама, истинским узроцима и актерима међународног тероризма и насиља, бирократизацији и злоупотреби међународних институција и сл. У позадини таквих привида и обмана, успоставља се једна технобирократизована општепланетарна структура власти као израз очувања стечених привилегија на основама експлоатације и пљачке туђега рада и богатстава. Пораз социјалистичког пројекта одразио се нужно и на левицу у целини. Значајан део некада страствених припадника радничког, социјалистичког и комунистичког покрета је пао под утицај либералног капитализма, постајући страствени заговорници глобалистичких «реалности».

Већина досадашњих дискусија и расправа око тога у којој мери је глобализам заступник строгих хијерархијских односа и виновник разарања традиционалних националних, верких, патриотских, културних, информативних и других националних особености, већином су остајале на једнодимензионалним и конзервативним садржајима анализе, не дотичући темељни разлог неодрживости овог технобирократизованог општепланетарног односа који носи неописиву количину претпоставки за социјално дистанцирање и све, већ виђене и посве нове облике алијенације и неправде. Природно је да сваки аналитичар, улазећи у анализу и критику, са својим погледима, интересима, страстима и заблудама, даје свој печат одређеном друштвеном и историјском процесу. Претпоставка, како је глобализама у свом оживотворењу и стратегији дефинисао жртву у овом или оном народу, у овој или оној држави, култури, религији и сл. има иза себе логичне консеквенце које можемо наћи у крајње острашћеним критикама а које најчешће и не дотичу суштину, ослонац трајања и оружје глобализма. Шта више, неплодне анализе, ма колико одисале литерарним и дескриптивним раскошима, неће мобилисати шире снаге антиглобализма нити уздрмати на озбиљан начин глобалистичке концепције, њихове креаторе и трансмитере. Претпоставка озбиљнијег демистификовања глобалистичких тенденција, садржана је између осталог и у способности израде јасних контура алтернативних облика уређења савременог човечанства и односа у свету без насиља, без експлоатације, без ропства, без злоупотребе научних и технолошких достигнућа, без узурпације међународног права и његовог тумачења, узурпације међународних институција, међународних фондова и банака и међународних хуманитарних организација, а уз поштовање принципа равноправности држава и народа као и унапређење истинских цивилизацијских потреба и вредности. Па ипак, глобални архитекта није успео да мисаоно униформише цео свет, да лиши људе критичког промишљања и делања, да разори самосвест, културу, образовне системе свих земаља и народа смештајући их у калупе и механизме постисторијске машинерије.

Историјски је потврђено да великим превратима и револуцијама претходи промена у структури производних снага. Готово да не постоји велико научно откриће које није узбуркало друштвене односе у мери оштријег испољавања или продубљавања друштвених противуречности, досежући понекад и ниво тектонских померања. Као што откриће и усавршавање парне машине не можемо оптужити за жртве прве индустријске револуције и разарање старог феудалног друштва, тако ни савремену информативну, нано технологију и манипулативну психологију не можемо оптужити за глобално насиље мањине и злоупотребу научних и технолошких достигнућа. Глобалном архитекти је пошло за руком да докопа перчин Каироса и преточи тековине пораза СССР-а и Варшавског савеза са монополом над најсавременијим технолошким достигнућима у функцију наметања једног новог, у основи бруталног, диктаторског, тоталитарног и аутократског поретка са суровим облицима дисциплиновања, контроле и кажњавања непокорних, док сам архитекта контроле не подлеже никаквој и ничијој контроли. Смеле и маштовите теорије Орвела су постале могућа стварност.

Пад Берлинског зида и укидање биполарног система, били су изузетан историјски догађај и свакако најзначајнији међаш у новијој историји. Како се касније историјски след одвијао у правцу успостављања тзв. Новог светског поретка са поништавањем свих с’муком освајаних цивилизацијских и ослободилачких достигнућа уз институционализавију бројних диктаторских деформација и нехуманих аката, глобализам не престаје да буде предмет полемика. Обзиром на околност да су дехуманизација, дискриминација, експлоатација, пробљавање, застрашивање и манипулација, главни сапутници праксе глобализма, дакле, пројектовани из једног центра једне супер-силе, што је сердишњи проблеми ове расправе, они се сигурно не могу разумети без јасног сагледавања противуречности на којима је рођено ово планетарно зло уз асистенцију НАТО-акушера. Из бројних примера и конкретних акција постаје препознатљиво да је светска финансијска олигархија развој своје револуционарне глобалне стратегије схватила не као изоловану борбу за власт појединих класних или политичких групација у једној земљи, већ као своју историјску мисију да не бирајући средства уреди свет по строгим техницизираним правилима хијерархије омогућујући измештање традиционалних облика експлоатације унутар једне заједнице на експлоатацију других народа и земаља, одакле ће се репродуковати односи бирократскотехницизираног монопола као једног новог облика империјализма и нове подлоге остварења профита. Збивања у земљама источног блока била су стимулисано спољаали је пресудну улогу одиграла економска неефикасност социјалистичких уређења и одсуство политичке демократије, од којих је значајан део земаља некадашњег социјализма под притиском, уценом и утицајем «америчког сна» похрлио у заграљај новог глобалног тутора.

Вредности глобализма и његових протагониста, ма каквим се представљали, требамо мерити и оцењивати баш као и остале поретке – по историјском делу и по ономе што је створено. Створено је већ довољно садржаја који нам даје могућност његовог демистификовања и потпунијег дефинисања.

II

Након толико ломова, преврата и катастрофа у последњих стотинак година, с правом се поставља питање – није ли већ прошло време да човек на тако високом степену развоја и цивилизацијских достигнућа решава проблеме на бруталан и нехуман начин? Није ли пероид концлогора, плинских комора, контролисаних болести, масовног клања на ратиштима, атомског убијања, жигосања људи и народа и тровања природе, разарања читавих регија на страницама најтамније људске историје која се не сме више понављати? Да ли је човек способан да се лиши егоизма и превлада неке међусобне антагонизме усмеравајући ток историје у правцу опште добробити. Дијалектика историје је показала своју специфичну отпорност, шта више и склоност да се наруга свим шаблонским мерилима човека и друштва. Савременици смо још једног насиља над људском историјом где се распламсавају последице антагонизма присталица једног шаблонског глобалног пројекта са једне стране и његових противника са друге.

Глобализам се намеће као општесветскаи, економски, политички, правни и културни процес. Обзиром на облике испољавања, можемо рећи да је реч о стратегији успостављања свеобухватног технобирократског поретка. Тим процесом су обухваћени сви сегменти живота иза маски јединственог «отвореног» друштва са великим шансама стицања профита, претећи да заиста притисне целу планету. Свима је знано да се данас профит не остварује превасходно експлоатацијом туђег рада у процесу производње тј. присвајањем вишка вредности, већ превасходно контролом и управљањем робно-новчаним токовима. Што је ниво контроле и манипулације шири и височији, то је профит већи и мањи број његових корисника. По среди је дакле профит стечен не производњом већ манипулацијом и пљачком. Међутим, експлоататорска димензија новог светског поретка има посве другачију подлогу и исти стари мотив – профит и само профит. Нова подлога је измештена из националних граница, те се уз манипулацију обезбеђује пуна лојалност цеђења туђе душе и тела. Замршене финасијске гимнастике у виду тобожњих олакшица, кредита и субвенција, најчешће остају у слављеничким измаглицама тобожњег успеха пролазних намесничких влада земаља жртава упрегнутих у јарам глобалног супер-система, те за своје личне провизије товаре свом народу бреме трајне и неповратне беде о чијој стравичној величини и драматици последица просечан појединац није у стању ни да створи представу. Провизија је само друго име за корупцију као што је и тзв. лобирање. Када велике мултинационалне корпорације изместе производњу аутомобилских гума у Бангладеш, не чине то ради решавања економских и социјалних проблема Бангладеша, већ због чињенице да тамошњег радника за 10 сати робовског рада плаћа 2,5$ уместо 80 $ у Чикагу или Бирмингему. Јасно је ко профитира у оваквим околностима, на бази чисте експлоатације туђег рада, чему се по правилу додаје још једна форма пљачке по основу монопола на производњи било сировине било готовог производа. Бајке о глобализму су делотворне за стварање потрошачког менталитета, за уљуљкавање на успаванкама о «западњачким вредностима», као и да марионетске владе у својству трансмитера глобалног императора усагласе прописе и уклоне све евентуалне баријере у погледу несметаног располагања тржиштем и свим ресурсима неке земље. Тако и оних 2,5$ дневне зараде робовским радом, са сигурношћу завршавају у каси корпорације која контролише тамошње тржиште.

Дакле, уместо очекиваних историјски логичних, прогресивних, друштвених и политичких интеграција човечанства у функцији хармонизације односа међу равноправним државама и народима, уместо општег напретка и превазилажења беде, тај процес је преусмерен у сасвим супротном правцу. У правцу успостављања и учвршћивања новог тоталитарног поретка са доминантном улогом америчког фактора, па је «американизам» постао својеврстан синоним за садржај и карактер глобализма. Нов је утолико што је шири и бруталнији од свих претходних империјалних похода, коме стоје на располагању нове софистициране технологије контроле, доминације, обмана и поробљавања. Нов је и по томе што су облици подјармљивања «коперативних» привидно подношљивији, поготово када је ланац мало дужи макар корито било и плиће, као и по томе што је измештен класични облик класне експлоатације унутар држава на све интезивнију експлоатацију сиромашних држава и народа. Противуречности друштвеног развоја су инструментализоване у интересу себичних циљева новог императора и успостављања односа доминације, неравноправности и експлоатације. Отуда толико увећање распуклина између света богатих и света безнадежно сиромашних са тенденцијом њиховог продубљивања.

Глобализам је своје оживотворење отпочео 1991. године, чему су претходила истраживања и теоријске разраде од стране Бжежињског, један од оснивача Трилатералне Комисије и Ервина Ласла, оснивача Римског клуба као и других теоретичара и истраживача. Практична реализација и пуни размах глобалистичке одлучности је отпочео злочином према Ираку и злочином према Југославији. Данас се наставља одмазда и кажњавање свих који су покушали или учествовали у пружању отпора окупацији и разбијању своје земље. Вођење таквих поступака и дефинисање тобожње кривице за ратне злочине пред њиховим судовима, управо је моћна илустрација најсвирепије злоупотребе међународног права и фалсификовања објективне истине. Ратни злочини, којих је неспорно било, могући су само у условима већ почињеног злочина изазивања рата. У праву се то зове злочин против мира. Данас се одговор на ово питање намерно и вешто прикрива тривијалностима и пројектовањем криваца а прикрива га стварни чиниоц злочина, јер располаже инструментима, силом, новцем и пропагандом.

Да ли је Хашки трибунал или онај суд у Багдаду пред којим је суђено организаторима одбране од америчке окупације, место правде или место за прикривање стварног злочинца? Одговор на ово питање се не може наћи у овој или оној војној или паравојној активности већ у целовитој и пуној истини о чиниоцима, циљевима и актерима окупације Ирака за који се успоставило да не располаже никаквим оружјем за масовно уништавање осим мањих количина хемијског оружја америчког порекла које су својевремено допремили Ираку за вођење рата против Ирана. Свевидећем оку америчког сателита тешко да може промаћи боја пертли на чизмама ирачког војника, али ето може да се привиди производња бојних отрова испод производње сапуна и да се свом жестином крене у агресију да се „спашава“ човечанство од застрашујућег дејства ирачког сапуна. Прави злочин у Југославији је починио онај ко је изазвао сам рат. А рат је пројектован и изазван разбијањем једне државне заједнице мимо сагласности конститутивних народа. Таквим насиљем над правом и правдом, обесмишљен је сваки напор очувања међународног јавног права, а да и не помињемо данас неспорне подвале попут случаја „Маркале“ или „Рачак“, поводе свирепих оружаних интервенција.

Након ишчезавања равнотеже страха а после пораза Совјетског Савеза, преостала светска војна супер-сила оличена у НАТО пакту, постала је инструмент бруталног насиља, дисциплиновања и застрашивања остатка света. На остварењу пуне доминације и свеопште контроле ОУН, која данас уводи блокаде, шаље трупе, бомбардује и диктира услове противне интересима оних због којих су основане, не раде њене чланице, већ они који сносе већину трошкова функционисања ове организације. Уместо заштите малих од бахатости моћних, ова организација дамас уноси зебњу свакој земљи која покушава да се одупре евентуалној намери моћних да запоседе њихове ресурсе (налазишта нафте, угља, рудна блага, саобраћајнице,…). Зато се с’правом може говорити о инструментализацији ове међународне институције, месту нагодби великих и моћних, што се по правилу прелама на штету малих, неразвијених и слабијих.

Инструменти економске доминације су управо институције које би сходно својој намени требале да онемогуће злоупотребу финансијске супериорности. Реч је о Међународном монетарном фонду и Светској банци, који суптилним методама тј. програмираним империјализмом неразвијени свет доводе у однос пуне контроле, зависности, подређености и неравноправности. Паралелно са дејством финансијског капитала, разлива се свемоћ великих монополистичких мултинационалних компанија у којима је сконцентрисана и огромна финансијска моћ а са чијом снагом и величином мале националне привреде бивају згњечене. Када се овлада тржиштем и угуши свака стварна и латентна конкуренција, покупе остаци индустриског и привредног ослонца, намећу се нова правила игре са типичним и најгрубљим моделима монополског понашања као и свеукупни амбијент за цеђење средстава која су углавном пристигла из ММФ и Светска банка. На истом задатку су и наднационалне организације попут Савета Европе и ЕЕЗ које служећи «уједињујућој сврси» намећу савремене формуле и решења, крајње поступно и прилагодљиво односним ситуацијама, осигуравајући ширење концентричних кругова технобирократске пирамиде управљања новим супер-системом. Као пример дејства програмираног империјализма, најбоље говори ситуација простора некадашње Југославије. Није ли у превечерју њеног разбијања преовладавала оцена неподношљивости спољног дуга који је износио око 18,5 милијарди долара. Данас новонастале државе на том простору имају укупан дуг већи за 600% у условима када су све веће домаће компаније постале туђе власништво («продате») па чак и део природних ресурса. Као стратешки циљ ових земаља, односно њихових влада је декларисан «пут у Европу» и «либерална демократија» као компатибилни модел уређења, док се спољно задужење слави као својеврстан политички успех. Ништа мању «транзициону» цену глобализму нису платиле земље које су већ ступиле и неке регионалне интеграције или још гребу прагове разних експозитура глобалног супер-система. Такву синхронизацију амбијента за остваривање експлоатације и поробљавања је могуће координирати само из јединственог глобалног центра светског поретка чији стратег управљања, то средиште назива «светски хомеостат». За беспоговорну сагласност стварних и будућих жртава у спровођење таквог пројекта, тајновити Ервин Ласло није пропустио да као теоретичар целовитог система опише и информациону капију за обликовање масовне свести.

Улога мултинационалних медија, ма како рецитовали своје песмице о тобожњој независности и слободи, јесте да прикрију а не да демистификују стварни карактер глобализма у основи кога се заправо налази пљачка држава и народа и дубоко раслојавање на пљачкаше и опљачкане, на креаторе обликовања свести и обликоване, на подређене и надређене. Они производе привид о добровољности, о беспоговорној послушности, они «охрабрују» посустале и стварају атмосферу осуде и одмазде према непослушним. Они стварају мит о свемоћи глобалних вредности наспрама «примитивних» националних, верских, културних и традиционалних. Слобода и демократија су незаобилазне поштапалице обешчашћених манипулатора претворајући демократију у циљ а не у средство за остварење одређеног циља. Стога и слобода и демократија заслужују теоријско и практично рибање до високог сјаја од наталожене рђе бројних компромитера. Не смеју слобода и демократија постати алиби за тако наказне односе и деградирање човела! Отежавајућу околност за размевање овакве цивилизацијске подвале представља блештава моћ и сјај свемоћних електронских медија који и најтамнијој страни дају светли филтрирани изглед, уверавајући широке масе да раде најбољи посао који при томе «нема алтернативе», што испрани мозгови и редуковани људски потенцијал механички усвајају.

Све док се не направи системска анализа глобализма као историјског феномена и резултати таквих анализа не буду макар на приближном нивоу мултинационалних медија презентовани јавности, није реално очекивати категоричка определења за једно решење, глобализам – антиглобализам, што значи и профилисање алтернативног антиглобалистичког покрета на платформи против решења која су створена или требају да буду успостављена. Упркос свим мистификацијама и обманама, неспорно је препознатљиво основно теоријско упориште актуелног новог светског поретка. За филозофију и науку нема баријера пред којом чувари «вечне истине» могу спречити пролаз. Зато и није сувишно усмерити пажњу анализе на моделе које дефинише ангажовани Бжежињски, као један од оснивача Трилатералне Комисије. Суштина ове теорије је крајњи прагматизам подрпрт шематизирањем постуака фузионисања делова у којима чиле националне, патриотске, културне, религијске и све традиционалне одреднице. Ствара се нова култура, нова религија и нови систем образовања са циљем да човека културно обогаљи и учини неспособним за самостално и креативно мишљење јер то ће радити други за њега. Тако профилисане наднационалне регионалне организације лишене културе и човечности даље фузионише смештајући их под један, глобални шешир врховне власти. Нешто сложенији, мождфа мање узбудљив, али академски дорађенији концепт управљања глобалним пројектом даје Ервин Ласло, оснивач Римског Клуба. Дубоке су и тајновите његове везе са међународном елитом, истраживачким центрима и глобалним фондацијама. Његова амбициозност системског приступа профилисању супер-система је препознатљива из самог наслова књиге «Стратегија за будућност: системски приступ светском поретку».

Зато, изгледа умесним подсетити приврженике истинских демократије и слободе, да се ангажују на расветљавању феномена злоупотребе ових неспорних вредности. Једна, у основи деспотска и технобирократска структура не сме своје «истине» и квази-вредности које су у дубоком сукобу са стварним интересима човека, заклањати иза демократије или слободе. У противном, демократе ће одиграти не само конзервативну већ и реакционарну и антихуманистичку улогу. А то је за демократе и демократију најнеповољније решење. Оваква тенденција надилази историјски пример деградације и компромитаже једном већ виђених хуманистичких стремљења људи, која су завршила у грубом бирократизму и стаљинизму.

Глобализам је само привидно деперсонализован поредак, јер се покушава мистификовати строга хијерархијска пирамида управљања светом. Она је сачињена од финансијске олигархије и власника мултинационалних корпорација. Мистификацији персоналних улога доприноси и околност одвојености функције капитала од функције управљања. Јавни репрезенти ових институција, су само функционално структуирани појединци и тимови који воде текуће послове организовања, док се стратешке одлуке доносе иза позорнице и доступности јавном мњењу. У таквим околностима, о проблемима унутрашњег функционисања најмоћније планетарне пирамиде власти, углавном се нагађа или вуку историјске паралеле. Није спорно ни то, да су архитекте глобализма са лакоћом придобиле наклоност и подршку дела «повлашћених» држава спремних да делећи плен глобалног пројекта жртвују морал и хуманизам. Тако стичу услове да учествујући у освајању «краја историје», кидишу на интегритет и богатство других земаља и народа, макар као саучесник и трабант. На путу тог освајања и избору жртви, тешко да се може говорити о некој посебној националној нетрпељивости већ је по среди пуки економски интерес. То што се повремено стиче, или боље рећи производи утисак о нетрпељивости према неком колективитету, потиче од планског произвођења заблуда како би се обезбедила сагласност јавног мњења за предстојећу акцију. Медијском обликовању кратког памћења јавног мњења не смета да од «миротворца» преко ноћи направи «касапина». Свемоћ медијске манипулације у обликовању поданичке индивидуалне и колективне свести, понекад аморфне а понекад агресивне масе, заиста је усавршена до перфекције. У основи свих претходних «нових» поредака који су претендовали да буду велики (Хитлер, Наполеон Џингис Кан, Римско царство, Александар Македонски) стајао је до данас непревазиђени мотив – пљачка. Успешност тих пројеката се мерила успешношћу мобилизације, мотивације и лојалношћу окупираног становништва вођи да учествује у даљој окупацији остатка света. Обзиром на постојећу распрострањеност НАТО-а, степен заинтересованости за даље приступање овој милитаристичкој организацији, могло би се говорити о несаломљивој снази ове силе и њене свеукупне логистике. Са таквим уверењем и бахатошћу, нови светски поредак неће пропустити прилику да овлада остатком света.

Поступност је практичан образац понашања срачунат да се избегне расипање енергије императора. Након релативног успостављања контроле на Балкану и инсталирања НАТО база, стеже се обруч око Русије и земаља у којима се нису «пристале» марионетске владе и активности тзв. НВО фондација и центара за «отворено друштво», «људска права», «хуманитарна права», «цивилно друштво», «регионални развој» и сл. Стога је «меко убијање» Русије отпочело изазивањем регионалних конфликата као што су у Чеченији, Дагестану, Нагорни Карабаху и Јужној Осетији.

Акције Европске Уније се своде на улогу продужене руке Министарства иностраних послова САД, док поједине земље и народи, укључујући повремено и неке од чланица ЕУ, делујући мимо клишеа императора представљају усамљену искру у мрклој ноћи америчког хаоса.

Очигледност је важан метод у оживотворењу дисциплиновања непослушних. Бруталност и одлучност уз учешће што ширег круга држава и савеза на примени репресије, има снажну поруку потенцијалним снагама отпора о свемоћи неприкосновеног императора. Присетимо се, са колико жестине, бруталности, војне, техничке и финансијске надмоћи је СР Југославија убијана и разарана 78 дана 1999. године од стране 19 НАТО- земаља, без одлуке ОУН. Таква одлучност има за резултат стварања стања апатије, безнађа и резигнираности код потенцијалних носилаца отпора наметању технобирократизоване диктатуре. Евентуално супротстављање таквим интервенцијама или солидарисање са жртвом агресије наилази на лавину жигосања таквих земаља и организација као «примитивних», «националистичких», заговорника «деструктивне политике» и сл. Тако се обезбеђује својеврсна квази-подршка императору, јер је неугодно место на «црној листи» на коју се доспева по принципима лојалности и привржености великом императору.

III

Савремени император има разумљиву потребу да прикрије своју деструктивност, инфраструктуру трансмисије деструктивне власти, њено учвршћивање и ширење те прибегава образложењима о неопходности успостављања принципа владавине права у међународним односима. При томе себе сматра апсолутним оснивачем, власником и неприкосновеним тумачем права, дајући искључиво себи за право да може поседовати и арчити сваки кутак света ако му се прохте. Таква стремљења и одсуство елементарне моралности води у потпуну дестукцију, вређајући осећања и разум човека. Управо је то знак деформације структура и свести до којих води сваки централистички монопол, па и овај који претендује да буде глобални.

Изузетан положај САД, неспорно најјаче земље у свету, као и историјска одговорност у вези са таквим положајем не могу се игнорисати. Снага једног поретка не може се мерити снагом његове разорне моћи и топова, јер то може бити исто тако и његова пропаст. Његова основна снага, нарочито у вези са утицајем на будуће процесе, може бити само у поверењу народа и поверењу према другим народима и државама. Осећај супериорности и тријумфализма у одсудним историјским тренуцима, не оправдава гажење слободе других, њихово поробљавање и довођење у односе подређености и неравноправности. Такав однос оснажује технобирократске структуре поретка доводећи у питање сам поредак. Наука и филозофија имају интернационални карактер чија особина није апологија ниједног поретка већ су одавно инаугурисали критичко размишљање проблема отуђења, слободе, монпола, експлоатације, политичке и друштвене моћи, па није реално очекивати да ће горући проблеми глобализма остати мимо њихове оптике, макар им сам систем глобалног поретка наметао теоријски оквир. Историја није никакво посебно збивање које егзистира мимо човека, независно од њега и његове воље, али, исто тако целину историје не могу докидати појединци, ма колико деструктивности улагали да ставе тачку на ток историје. Свака деструктивност по правилу носи са собом и самодеструктивност. Никада диктатура и насиље нису гаранција очувања диктатора и насилника. То не значи да човечанство ишчекује самопропаст глобалног насиља, без организовања и заједничке акције стварних и потенцијалних жртава насиља.

%d bloggers like this: