Живот. Тешкоће. Има ли излаза…?


Пре 11 година, тачније 20.марта 2007. године, отворио сам себи сајт илити блог с чланком „Феномен ЛЕМИНГА“, а ово ће по својој прилици бити задњи мој чланак, јер ме сустижу непремостиви егзистенцијални проблеми! Питање је шта ће све бити самном, и овај чланак ми је једина нада да ће ми неко помоћи, неко од поштоваоца мог рада, неком информацијом, предлогом, или конкретно.

У великој сам кризи…!

Поново ми се ближи ситуација када ћу 3-4 месеца бити потпуно без пара, односно без социјлне новчане помоћи (август, септембар, октобар и пола новембра 2018. год.), па ћу с тога у том периоду имати непремостиве тешкоће око плаћања дажбина за стан, тако да ако не нађем за тај критичан период 400€ онда егзистенцијално пропадам сигурно! Да би схватили суштину мојих проблема, прочитајте поново овај чланак», јер сам без посла и немам никаквих прихода.

Сви који би желели и могли да ме донирају са извесном свотом, све информације о томе су већ на доњем чланку:

Донације – Текући рачун
https://wp.me/p3KWp-7Mk

Наравно, знам да су донације само привремено решење, а нисам ни паразит који жели да живи од донација, али у потпуном сам очају и безнађу, и у великој сам тузи, јер немам никаквих прихода, сем социјалне помоћи од 5.200,00 динара на месечном нивоу која ми се исплаћује 9 месеци током годину дана, а ова тренутна транша иде од новембра 2017 до јула 2018. године.

Живот у манастиру

Да стекнем неку пензију је немогућа мисија, тако ми се скоцкало кроз живот. Одмах да кажем и то да овде у Бору (рођаци, пријатељи..) нема ко да ми икако помогне да премостим животне тешкоће, тако ми се и то скоцкало, па сам с тога донео одлуку да пређем да од септембра 2018. године живим у неком манастиру који би ме прихватио, да радим шта ми се каже за смештај и исхрану. Чуо сам од људи да је то могуће остварити, па бих замолио све оне који имају било какву опипљиву и конкретну информацију у том правцу да ми јаве ком манастиру да се обратим ради договора са старешином манастира.

Јако ми је тешко што овако пишем, али немам куд, јер сам у великим тешкоћама…!

Ако неко има конкретну информацију ком манастиру да се јавим, или да ми да неки свој предлог како да решим велике егзистенцијалне потешкоће, нека ми то јави на следеће контакте:

Јовановић Небојша:
тел. 030/428 249
моб. 062/354 943

Пријатељи…!

Ви, који ме знате преко интернета, јавите ми се ако имате неки свој сопствени предлог за мене…!

Народна резолуција о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Србије…!


Над Србијом се надвила опасност да однарођени квислиншки режим, на правни начин ускоро призна отцепљен Космет као државу, зато је од наших доказаних патриота, попут пензионисаног пуковника Горана Јевтовића, организовано потписивање народне резолуције којом би срби као народ, и сви остали грађани који нису срби, дали свој пресудни допринос у спречавању потписивања било каквог документа од стране државних органа, који би на директан или индиректан начин, признали отцепљено Косово као државу.

Пре него што вам пренесем комплетан текст резолуције са сајта Народна резолуција, издвајам један цитат да би имали на самом почетку представу о чему се ради:

Цитат:

„Имајући у виду реалну опасност која се надвила у минулом периоду као резултат чињења државних органа, и посебно након учесталих најава председника Републике као и чланова Владе, да ће се у склопу преговора са косовским Албанцима приступити потписивању „Споразума о нормализацији односа“ или документа, односно уговора сличног назива и садржаја са сепаратистичким властима такозваног „Косова“ под покровитељством Европске уније, који ће имати снагу међународног „мировног уговора“ као финалног акта о завршетку рата 1999. године, чиме би се у име Републике Србије озваничила и посредно или непосредно признала „република Косово“ и извршило ампутирање тог дела територије Србије…“

******************************

Линк ка сајту „Народна резолуција“:
https://narodnarezolucija.rs/index.php

НАРОДНА РЕЗОЛУЦИЈА

о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије

– Подсећајући српски народ у земљи и расејању и све грађане Србије, као и релевантне међународне чиниоце, на више резолуција Народне скупштине којима се потврђује суверенитет и територијални интегритет Републике Србије укључујући у то и територу „Споразума о нормализацији односа“ или документа, односно уговора сличног назива и садржаја са сепаратистичким властиију покрајине Косово и Метохија, онако како стоји у Уставу Републике Србије и Резолуцији 1244 Савета безбедности Организације уједињених нација,

– Имајући у виду реалну опасност која се надвила у минулом периоду као резултат чињења државних органа, и посебно након учесталих најава председника Републике као и чланова Владе, да ће се у склопу преговора са косовским Албанцима приступити потписивањма такозваног „Косова“ под покровитељством Европске уније, који ће имати снагу међународног „мировног уговора“ као финалног акта о завршетку рата 1999. године, чиме би се у име Републике Србије озваничила и посредно или непосредно признала „република Косово“ и извршило ампутирање тог дела територије Србије,

– Стављајући до знања свим међународним чиниоцима да Република Србија, српски народ у целини и сви њени грађани, поштујући Повељу УН, бројне важеће резолуције, декларације и међународне конвенције, затим Завршни акт КЕБС-а из Хелсинкија 1975. године, и свој Устав, имају право и обавезу да се легалним и међународноправно признатим средствима супротставе наведеном, све изгледнијем развоју догађаја,

– Изражавајући спремност да у постојећој ситуацији, а нарочито након потписивања „Бриселског споразума“ и пратећих докуменaта од 2013. године и надаље, као и осталих споразума или договора потписаних пре 2013. и спроведених у пракси, којима се угрожава територијални интегритет Републике Србије, да допринесе мирном и споразумном решавању овог питања на основу начела и норми међународног права у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН и свог Устава, а то је „суштинска аутономија“ или „самоуправа“ на простору покрајине Косово и Метохија у оквиру уставног поретка Републике Србије, а не „република“ односно „независна држава“ или било какав облик устројства који би имао државне или атрибуте делимичне или потпуне самосталности,

– Очекујући од државних органа Републике Србије да безпоговорно и без изналажења било каквих изговора као што су: европске интеграције, регионална сарадња, мировна политика, економски развој, инвестиције и слично, као и наводни притисци разних светских сила, организација или утицајних појединаца, што је, иначе, строго забрањено Резолуцијом 2131 Генералне скупштине УН од 1965. године, да предузму одговарајуће државне мере и обезбеде слободу и равноправност за све грађане и територијални интегритет Републике Србије у њеним међународно признатим границама,

– Српски народ и грађани Србије бранећи част, достојанство, историјске тековине, духовне светиње на простору Косова и Метохије и достигнути државотворни ниво гарантован Повељом УН, као и важећим резолуцијама, декларацијама и конвенцијама, које имају апсолутну супремацију како у међународним односима тако и над унутрашњим законодавствима држава чланица Организације УН, којима се подробно регулише мир и безбедност у свету и поштовање међудржавних граница, те међународно признати достигнути нивои који су учвршћени бројним мировним уговорима у даљој и ближој прошлости, подсећа да су та права у случају Републике Србије у вези са Косовом и Метохијом, гарантована мировним уговорима и споразумима почев од 1912. године па надаље, све до Војно-техничког споразума из Куманова 1999. године и Резолуције 1244 као акта „примирја зараћених страна“, којима је од стране свих релеватних међународних чинилаца и нарочито великих сила потврђено, да територија покрајине Косово и Метохија трајно и неотуђиво припада Републици Србији,

– Констатујући да политичке странке, разни покрети и удружења грађана, као уставна категорија, чија је улога да демократски обликују политичку вољу грађана и заступају њихове државотворне интересе, не чине довољно или су потпуно пасивни, а неретко повлаче погрешне или неадекватне политичке потезе у борби за очување територијалног интегритета Републике Србије, те да у вези са тим, упорним учествовањем у изборним процесима зарад партикуларних интереса дају легитимитет, легалитет и пресудну политичку снагу коалицији странака на власти, која је евидентно противуставно присвојила сувереност од грађана и мимо Резолуције 1244 и Устава, и у околностима подређености у међународним односима, спроводи преговоре са сепаратистичким властима у циљу такозване нормализације односа са „Косовом“,

На основу напред наведеног а у складу са чланом 2. Устава Републике Србије који утврђује да „сувереност потиче од грађана“, која се може остваривати уставним институтом под називом „народна иницијатива“, српски народ у земљи и расејању широм света, заједно и равноправно са свим грађанима Републике Србије, доноси с пролећа 2018. године,

НАРОДНУ РЕЗОЛУЦИЈУ

о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије

1. Налаже се председнику Републике, Народној скупштини и Влади Републике Србије да обуставе даље преговоре са сепаратистичким властима такозваног „Косова“ који се воде под покровитељством Европске уније и да предузму расположиве државне мере како би се зауставила примена обавеза преузетих „Првим Бриселским споразумом“, као и одлуке, споразуми и договори, пре и након 2013. године, којима је угрожен територијални интегритет Републике Србије на простору покрајине Косово и Метохија.

2. Забрањује се председнику Републике, председнику Владе или било ком државном функционеру, да прихвати својевољно или под стварним или наводним притиском, или у било којим другим околностима, а затим у име Републике Србије потпише „Споразум о нормализацији односа“ са сепаратистичким властима „Косовa“, или било који други документ који би имао снагу и обележје „мировног споразума“ или неког другог међународно признатог уговора, чиме би та квази држава у потпуности заживела уз посредовање и гаранције Европске уније и осталих међународних чинилаца.

3. Обавезују се представници државних органа из тачке 1. и 2. ове Народне резолуције, да предузму расположиве мере према Савету безбедности и Генералном секретаријату УН, захтевајући да се преговори са косовским Албанцима наставе искључиво на основу садржаја и у духу Резолуције 1244, којом је регулисано и гарантовано право тој националној мањини на „суштинску аутономију“ или „самоуправу“ у оквиру уставног поретка Републике Србије која има суверенитет над покрајином Косово и Метохија као делом своје територије.

4. Захтева се од највиших државних органа да званично признају или констатују фактичко стање „ратне окупације дела територије“, покрајине Косово и Метохија, као међународноправног института регулисаног правилима међународног ратног права о окупацији која су садржана у „Хашком правилнику о законима и обичајима рата на копну“ од 1907. године, који је придодат „IV хашкој конвенцији“, и о томе обавесте међународну заједницу, пре свих Савет безбедности и Генерални секретаријат УН, како би се прецизно дефинисало стварно стање на терену и обезбедила припадајућа значајна заштита српског и осталог становништва на простору Косова и Метохије, предвиђена Хашким и другим конвенцијама, од својевољног поступања окупационих војних снага и њихових паравојних и парабезбедносних савезника и других агресивних група на територији, и заштитила имовина Републике Србије.

Ово тим пре што је у више наврата након престанка борбених операција и обуставе оружаних дејстава у рату 1999. године, првобитно субверзивним и подмуклим поступањем а на крају и директно, 2008. године, изигран и прекршен међународноправни институт „примирје“, потписан у Куманову под називом „Војно-технички споразум“ а затим потврђен Резолуцијом 1244 СБ УН, који се сматра дефинитивним обустављањем борбених операција.

5. Забрањује се државним органима и представничким телима, пре свих Народној скупштини, да покрећу иницијативу, врше пропаганду или било који други масовни утицај, а затим и распишу евентуални референдум или други облик јавног изјашњавања, којим би се грађани директно или индиректно, то јест прикривено у склопу изјашњавања о промени Устава Републике Србије или решавања сличних питања, навели, довођењем у заблуду, да се опредељују о територији покрајине Косово и Метохија и њеном уставном статусу у оквиру уставног поретка Републике Србије.

6. Ставља се на знање највишим представницима државних органа Републике Србије, као и свим релевантним међународним чиниоцима, на првом месту Савету безбедности УН, да ће се у случају игнорисања захтева и налога из Народне резолуције од стране напред наведених државних органа, а посебно уколико у било ком виду потпишу са властима сепаратиста на Косову и Метохији „Споразум о нормализацији односа“ или сличан документ по форми и садржају, који одступа од Устава и Резолуције 1244, а којим се одричу територијалног интегритета Републике Србије на простору покрајине и признају било који вид сецесије, односно ампутацију наведене територије, да српски народ у земљи и расејању и грађани Србије, неће признати такав акт, унапред га проглашавајући противуставним и криминалним чињењем за које је предвиђено кривично гоњење према Глави двадест осмој Кривичног законика Републике Србије.

7. Са садржајем Народне резолуције, резултатима потписивања и израженој политичкој вољи у вези територијалног интегритета властите државе, званично упознати широку јавност а пре свих Народну скупштину, председника Републике, Владу Србије и друге државне органе, националне институције, политичке странке и покрете, као и међународне чиниоце, пре свих Савет безбедности и Генерални секретаријат УН, затим ОЕБС, Европску унију и друге светске организације, констатујући да ће се изражена воља и одлука носиоца суверености, српског народа и осталих грађана Србије, применити у пракси.

Уколико се воља потписника Народне резолуције буде игнорисала од стране актуелних државних органа и не буде спровела одмах или у разумном року, примена исте ће уследити када се стекну политички и безбедносни услови, односно када се изврши промена власти и држава Србија ослободи статуса подређености у међународним односима, наметнутог од стране трансатлантских сила и разних глобалистичких организација и тела.

Саставни део Народне резолуције су заштићени електронски записи са личним подацима потписника, као и прегледи и табеле са својеручним потписима, затим статистички показатељи разврстани у више категорија и остали подаци од значаја за валидност и веродостојност овог документа.

******************************

ivan-grozni

Прочитај и потпиши Народну Резолуцију! Дај свој глас (одлуку!) да си против да државни органи Србије, у наше име, званично и правно признају такозваној „Републици Косово“ независност, да је држава, јер Косово и Метохија је Србија…! Кликни на слику да би отишао на сајту за потписивање резолуције

Због огромне медијске блокаде, од пресудног је значаја да обавештавате своје комшије, познанике, пријатеље и рођке о потписивању народне резолуције. Обавештавајте их мејловима о свему, дајте им линк ка сајту народне резолуције да је прочитају, да је схвате, и да одлучно потпишу резолуцију, а на флеш стиковима можете копирати ове најбитније текстове и прослеђивати их познаницима и пријатељима на послу, по кафићима, кафанама, или кад их посетите у становима или кућама…

Текст народне резолуције:
Скини текст»

Важно саопштење:
Скини текст»
Линк ка тексту на сајту: „Народна резолуција“:
https://narodnarezolucija.rs/index.php/info/vazno

Због чега се не предавати и како даље водити борбу
Скини текст»
Линк ка тексту на сајту: „Народна резолуција“:
https://narodnarezolucija.rs/index.php/info/3-info2

Мора се схватити супер озбиљност ситуације, а пошто смо као народ од петооктобарских промена тако избушени и излуђени свакојаким домаћим интелектуалним и политичким антисрбским шљамом, а посебно тзв. „опозицијом“, тако да нема ко да нас организује око очувања Космета, па је с тога ово електронско потписивање народне резолуције идеална прилика да се као народ и грађани самоорганизјемо и ујединомо око очувања интегритета наше домовине, наше Србије…!

Нисмо ми толико кукавице, већ се дешава нешто друго, то треба укратко објаснити…

Било када да се србски народ побунио против нечега, никада то није урадио народ сам по себи, без да га ико из круга власти не организује и дозволи му побуну. Увек је неко из круга власти, посебно из безбедоносних и војних служби, у кључним моментима допустио народу да се побуни и постигне дати пројектован циљ, а разлог је тај што су то били људи из власти који су радили за добробит своје државе, и свог народа.

Имамо и примере, хајде да погледамо најближу историју….

Обарање власти на чувеним демонстрацијама 27. марта 1941. године није извео пуки голоруки народ, већ је тадашње обарање власти које су потписале тројни пакт са Хитлером, покренуто од стране одређеног круга људи са врха власти и војске који су имали моћ да се та акција спроведе у дело, а народно незадовољство је само искоришћено у сврху свргавања власти, иначе да није било тог дела власти који је био на страни народа, народ никада не би могао сам да изведе тај пуч, демонстарције би биле у том случају брзо угушене, а страдао би невин народ.

Да узмемо и најновији пример, када је 2000-те године свргнут Милошевић, иако се тада у Београду окупило око 700.000 људи, да један део власти који је поседовао моћ, што војни део, што полицијски, што из обавештајних служби… није све то организовао и дозволио народу да се окупи испред скупштине, народ никада сам не би срушио Милошевића.

Наравно, у оба ова случаја, све се то тако перфидно организује да изгледа као да се то народ „спонтано“ самоорганизовао и срушио власт, али наравно нисмо деца, никада се нигде у свету такво обарање власти није дешавало, спонтано, искључиво само од стране народа и грађана, увек је све то чињено уз „невидљиву“ организације једног ужег, али моћног дела државног апарата, а после се политичари смишљено и циљано додворавају народу и тепају му, као, ето:

Народ се самоорганизовао, исказао своју вољу, и сам срушио тиранина…“

А то се чини само зато што ти хоштаплери знају да то народ воли да чује, као и да се тако слатким речима народ успава до следећег пута када ће народ опет „спонтано“ да се побуни, и као по правилу да буде искориштен и употребљен. Истина је потпуно на другој страни, увек је један битан и моћан део власти организовао уз помоћ народа све побуне и свргавање разних владара, ништа није спонтано, али се то тако циљано одради да тобоже све изгледа као „спонтано“. Тако се те ратне игре праве и функционишу…

Међутим, сада, после петооктобарских промена 2000-те, ми смо ПО ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ потпуно избушени као народ и држава, а наш одрођени интелектуални и политички шљам из државног апарата, небитно је да ли се ради о позицији или опозицији, ради на уништавању сопствене државе и народа! Остали су само ретки и усамљени часни појединци, попут пензионисаног пуковника Горана Јевтовића, да нас организују онако како је у датом моменту могуће, јер Горан Јевтовић није у власти, и зато је у овом моменту потписивање народне резолуције о очувању интегритета и суверенитета Србије, једино решење као отпор издаји…

Ствар је толико једноставна, седиш кући у топлом, не идеш нигде, прочиташ народну резолуцију и потпишеш је, а за то ти треба највише пола сата. Ако и ово нисмо спремни да као народ и грађани масовно учинимо за своју домовину, за своју Србију, онда нисмо ни заслужили да постојимо, ни као народ ни као држава, а одрођени шљам на власти после ће све по истом сценарију ампутирати и Војводину, Рашку област, итд… итд…

Постоји ту једна замка у коју су неки наивни упали, и они кажу попут:

Па, добро, нек Вучић потпише шта хоће, ми ћемо кад-тад силом вратити Космет унутар Србије.“

Не! То је велика заблуда и грешка!

Сагледајмо пажљиво и тај сценарио. Није проблем да се то деси, није то у питању, већ када би се то десило, све ће бити џабе! Тада ћемо бити само окупатори „сувереног Косова“, јер је претходно од стране државних органа потписан некакав споразум са шиптарима о „нормализацији односа“, да им се на индиректан или директан начин признаје Косово ка њихова независна и самостална држава, о томе се ради, и тај документ о признању суверенитета Косову би користио запад, и рекли би: „Ви сте окупатори, јер тим и тим документом сте признали независност Косову...“.

Да се то не би десило, зато је важно масовно потписивање народне резолуције, на ту битни ствар указује и сам Горан Јевтовић. Погледајте доња 2 видео прилога са пензионисаним пуковником Гораном Јевтовићем, и нашим врхунским интелектуалцем др Миланом Брдаром, зашто треба потписати народну резолуцију за спас Србије!

И оно најважније, а прилози о томе следе после та 2 прилога. Не плашите се САД-а, јер они више немају моћ да изазову ратове на Балкану! Разлог је тај да је Путин приликом обраћања Федералној Скупштини од 01. марта 2018., обзнанио постојање новог супер моћног нуклеарног оружја Русије, а ради се о ИЦБМ РС-28 Сармат ракетној технологији.

Два сата је Путин говорио о новој војној руској доктрини и новој нуклеарној технологији, коју ће употребити у своју заштиту, и заштиту својих савезника, ако буде требало. То су пре свега била активна упозорења западу, да знају шта их чека, а плус тога амери су немоћни да својом постојећом војном технологијом спрече те ударе. Та нова технологија је била презентована видео анимацијама, тако да и то можете погледати, а и читати адекватне текстове да се боље упознате са свиме.

Тако да народе не плаши се, потписујте» масовно народну резолуцију, заштићени смо, јер ми смо традиционални савезници са русима, први и други светски рат је то показао…!

Предаја Космета приводи се крају! Народна резолуција – народни одговор за спас Србије! Говори пензионисани пуковник Горан Јевтовић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Проф. др Милан Брдар о народној резолуцији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Овде» можете погледати целу трибину на којој су учествовали: Јасмина Буква, др Милан Брдар, др Јована Стојковић и пензионисани пуковник Горан Јевтовић.

Ново руско оружје – 01.03.2018.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Путин педставља најјачу ИЦБМ РС-28 Сармат технологију

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Лазански: Путин има оружје какво нико нема – 01.03.2018.
Линк ка тексту»

Путин представио руско „неухватљиво оружје“ (видео) – 01.03.2018.
Линк ка тексту»

Милан Миленковић са радија 2М шири дефетизам и деморалише народ у вези потписивања народне резолуције!


Морам да реагујем, будући да Милан Миленковић у својој емисији од 27.02.2018. године манипулише са својим слушаоцима, а поводом мог текста:

Ако хоћете да испумпате народу сваку вољу за отпором и протестом, слушајте Милана Миленковића и радио 2М!
https://wp.me/p3KWp-7R0

Прво да видимо шта Миленковић о томе говори, ево тог дела» (Гнев Србије 27.02.2018.)…

Милан Миленковић (01:23:19 – 01:24:17):

„… Слободан каже, можеш или не мораш у програму. Овај лик каже да је слушалац радија 2М и ево шта каже: „Аха, ако хоћете да испумпате народу сваку вољу за отпором и протестом, слушајте Милана Миленковића и радио 2М„.

Океј. Прихватам све што каже. Мени је океј све то. Уопште ми не смета. Ја сам испумпавач енергије, сви други су упумпавачи, толко су упумпали енергије патриоте овом народу, да кад успе негде 4-5 хиљада потписа то је успех. Толко упумпавају енергију, а ја сам испумпавач енергије?! То само идиот може тако да мисли! Он може да ме мрзи, то је океј, али ово да тврди, то може само идиот. У реду је да ме мрзи, може чак да ме мрзи без разлога, и то прихватам, и то је сасвим океј што се мене тиче, али добро, видим да је паметан ко зелена салата, ту нема шта да се прича…“

Одмах да кажем да ме вређање од стране Милана Миленковић ама баш ништа не погађа, када се ради о тако болесно сујетном интелектуалцу који своју сујету ставља у први план у односу на судбину Србије као државе! Чак шта више, сва та вређања ме само стимулишу да додатно поткрепљујем моје тврдње да у случају потписивања народне резолуције, Милан убија сваку вољу народу за протестом и отпором, пошто ћу све аргументовано поткрепити и у овом чланку.

Треба рећи да Милан уме када хоће, да неке незгодне ствари по народна мишљења и уверења, бира речи, не би ли тако пазио да не цепа јединство народа и одређен слој људи, писао сам ја и врло позитивно о њему». Дакле, не мрзим га. Чак шта више, 2016-те године када сам у августу био у Београду, Драган Радовић, кога познајем, одвезо ме до просторија радија 2М, где сам ја и лично Милану одао признање за то што ради, но све ово око народне резолуције и његовог дефетистичког деловања да се не потписује, значи само да је Милан био „спавач“ који је у адекватном моменту „пробуђен“, а да ли га плаћа Вучић или не је потпуно небитно, већ сам дефетистички чин ГА ДЕФИНИШЕ, који обрни-окрени иде само на руку Вучићевом режиму, не и срБском» народу и осталим грађанима Србије…!

Дакле… из горњег цитата „овај лик“ сам ја, Небојша Јовановић. Међутим, да ли је тај слушалац Слободан сугерисао Милану да је реченеца коју је Милан прочитао: „Ако хоћете да испумпате народу сваку вољу за отпором и протестом, слушајте Милана Миленковића и радио 2М!“… само НАСЛОВ ЧЛАНКА „тог лика“ којег нуди Милану да прочита, па да тек онда донесе свој суд, ја то не могу да знам, али да донесе суд не о тој реченици која је само наслов чланка, већ о садржају самог чланка и мојом тврдњама да Милан испумпава сваку вољу за отпором и протестом поводом потисивања народне резолуције.

Шта се десило не знам, али Милан је све представио као да сам ја само ово рекао, онако уопштено: „Ако хоћете да испумпате народу сваку вољу за отпором и протестом, слушајте Милана Миленковића и радио 2М!“ без да је то наслов чланка, и да садржај чланка објашљава суштину коју наслов само наговештава.

Кад се прочита мој чланак, види се да сам ја оправдано тврдио да у случају потписивања народне резолуције Милан Миленковић не само да испумпава, већ и убија вољу народу за отпором и протестом, а као доказ тога поглеајмо још једну Миланову изјаву. Дакле, погледајмо још један очигледан доказ да је Милан дефетиста који деморалише народ У СЛУЧАЈУ ПОТПИСИВАЊА НАРОДНЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ, то је из емисије од 21.02.2018.

Читајући поруке слушалаца, Милан каже» (51:19):

„Било би занимљиво позвати Брдара и продискутовати на ту тему ако ти је стало до озбиљне расправе, нама слушаоцима јесте“. Пази, Никола (слушалац) говори у своје име. Друго, ја немам шта о томе да расправљам, то није предмет расправе. Ти не разумеш. Промашио си потпуно поенту, ово није предмет расправе, нема шта да се расправља о томе. Ствар није успела! О чему сад да расправљам! Јел о томе да ли је то морално, јел то треба да расправљам?!
Ти си пропустио суштинску ствар. Ствар је пропала! О чему сад да расправљамо?! Ко је био у праву? Или шта треба радити? Па ствар је пропала, готово је! Шта сад треба да причамо?! Објасни ми сад. Да ли царство небеско, о чему треба да причанмо? Мислим… то је тако…“

Ето, иако Милан врло добро зна да је потписивање народне резолуције» у току док је ово горе тврдио, и да траје док траје, док се не заврши, он све лажно и дефетистички представља да је то крај са народном резолуцијом, да је то пропала ствар и да он нема ту шта да са Брдаром расправља. Тако да га тај чин дфинише као дефетисту који убија вољу народу, а не само моја пука реченица која је само наслов дужег текста, чији сам садржај објашњава суштину, а не наслов!

Но, из оног његовог првог цитата изгледа ми као да је он и прочитао чланак, јер помиње нешто што се не да наслутити из самог наслова чланка, већа ако се цео текст тог наслова прочита, тако да све то говори о манипулиасњу са слушаоцима ради напумпавања своје болесне сујете.

„Прихватам све што каже. Мени је океј све то. Уопште ми не смета. Ја сам испумпавач енергије, сви други су упумпавачи, толко су упумпали енергије патриоте овом народу, да кад успе негде 4-5 хиљада потписа то је успех. Толко упумпавају енергију, а ја сам испумпавач енергије?! То само идиот може тако да мисли!…“

Поента тачности моје тврдње је следећа,… небитно је нашта Милан све вас слушаоце 2М наводи да би ви закључили да ли је он дефетиста или не, да је тобоже за моју тврдњу битан борој потписника, да ли је народну резолуцију потписало 4 хиљада или не знам колико потописника, већ његове тврдње и искази, његово деловање да је ствар са народном резолуцијом УНАПРЕД ПРОПАЛА, пре него и што се десила…!

Јер, потписивање народне резолуције и дана данас траје», а Милан својим дефетизмом утиче да се она не потписује!
У том грму лежи зец…!
То је суштина…!

Све је то део психоошког рата против срба и осталих грађана који живе у Србији а нису Срби, а сједним јединим циљем,  да се не потписује народна резолуцуија…!

То је необорив аргумент…!!

Искористићу ову прилику да вам представим шта је један рус рекао о србском народу и његовим интелектуалцима, који су му највећа препрека за бољитак нације и државе!

Дакле, не само да је (што се тиче странаца наклоњених нама србима) Арчибалд Рајс видео право стање ствари код Срба, има их још… а ради се о русу Александру Гиљфердингу, о чему је причао један наш елитни интелектуалац, Момчило Селић!

Па каже…

Нас Србе најбоље су сагледали интелектуалци који су нам блиски, али нису срби. Један од њих је и рус Александар Гиљфердинг» који је био конзул у Сарајеву средином XIX века. Ево шта о томе прича наш такође елитни интелектуалац, из старе драгоцене гарде, Момчило Селић».

Момчило Селић “ Ни у ЕУ, ни за ЕАЗ !? “ (23.12.2016.)

Момчило Селић (01:05:21):

„… И у ствари схватио сам да наш народ као народ, нарочито динарски део народа, који је барем, није половина него 3/4 срба су динарци, или пореклом или изричито. Овај да кажемо, што је Цвијић говорио о моравском делу, он је мањи, и тај менталитет, и они се разликују, али то је све у оквиру истога Бића. Као што је мој брат другачији од мене, ја од њега, ал смо браћа рођена. И онда сам видео да је наш етос, етика, наш морални универзум је аристократски, и онда сам то чак и нашао у једној књизи доброј, а то је једно путешествије кроз србске крајеве Гиљфердинга, који је био конзул у Сарајеву срединог XIX века, руски конзул. Иначе, то је Хилфердинг, али руси не могу да кажу Хилфердинг, па кажу Гиљфердинг.

Он је написао шта је видео на том путовању од једно годину-две по србским крајевима, и рекао је изричито, каже:

Србски народ је аристократски народ„.

Аристократски народ. Вратићемо се на ово, шта значи аристократски. Али каже његова елита, каже то је мислим пропаст! То је тада виђено, тада је виђено. Аристократизам… ми смо учили да је аристократија плод феудализма. То је лудило. Аристократија је стара колко људи. Аристократе су… „аристос“ на грчком значи: „бољи“, „добар“, а „арија“ на иранском значи исто: „отмен“, „добар“, „вредан“, иста реч. Хоћу да кажем да је у нашим динарским крајевима гајено осећање, оно што је Марко Миљанов у 2 речи изразио и што нема нико на свету:

Чојство и јунаштво„.

То је био идеал. Колко је људи успело да одржи тај идеал, то је друго питање, али је био идеал. То је аристократски идеал. Феудализам је унижавање аристократизма, јер се везује за матерјални положај. Краљ је аристократа, али он ће да презире, да има не знам латифундију и да има 10.000 сељака под собом, који зависе од њега. То није аристократа, то је нешто друго. То је менаџер. Значи ми имамо тај менталитет… и сада сам видео, а то сад зову десницом. Немојте људи, шта значи десница. Фашизам је левичарска идеологија, он се лепо звао. И код Мусолинија је био фашизам оличен оним прућем, омотаним око… у средини је секира.

Зашто секира?

Ако треба, секира се користи. И Мусолинијев фашизам је био левичарски покрет ослоњен на тиранију. С тиме што је то била блажа тиранија, ал је била романска, није била германска тиранија. Национал-социјализам се врло лепо зове: „нацонал-социјализам“. Значи, швабе по свом устројству психолошком, зашто је то тако нек истражује ко хоће, али је то тако. Они су људи који слушају. Ту су Срби.., зато смо ми за њих смрт у прашку, ми не слушамо, ако смо прави. Убедиме, ја ћу да урадим то, али да ти мени кажеш: „има то да слушаш“, може ако смо у војсци. У војсци се слушају наређења, али не можећ да имаш целу нацију ко војску. Код немаца можеш, и имали су, и имају и сад. А ови који се буне, то су људи који су на неки начин атипични немци…“

Ако хоћете да испумпате народу сваку вољу за отпором и протестом, слушајте Милана Миленковића и радио 2М!


Почетком фебруара на интернету се појавио сајт: „Народна резолуција»“ на коме је објављена народна резолуција о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Србије, јер сведоци смо учесталих најава, како председника Републике, тако и чланова владе, да ће се у склопу преговора са косовским албанцима потписати неки „Споразум о нормализацији односа“ или неки други документ сличног назива, чиме би се директно или индиректно на правни начин признала лажна „Република Косово“, што би био преседан у свету, јер би по први пут једна држава добровољно признала сецесију једног дела своје територије.

Због свега тога, у рату 1999-е доказани патриота пуковник Горан Јевтовић је са својим сарадницима саставио у име народа, народну резолуцију коју србски народ, и остали грађани Србије, треба масовно да потписују да би се заштитио уставни и правни поредак Србије по коме је Космет само део Републике Србије. Сви ти електронски потписи претвориће се у валидан правни документ, који ће се, кад дође час, поднети Уједињеним Нацијама ради очувања суверенитета Србије, јер и сама резолуција УН-а 1244 гарантује суверенитет Србији, односно да је Космет само део територије Србије. У свему томе ће нас наравно подржати осведочени савезниси Руси и Кинези…

Обрадовао сам се овој акцији, потписао сам резолуцију, али сам се шокирао када сам видео да је Милан Миленковић са радија 2М» од самог старта заузео невиђено борбени гард против народне резолуције, просто нисам могао то да верујем, јер је на мене оставио изузетно повољан утисак када се појавио на медијској сцени још од септембра 2013, прво на радију Снага Народа и касније на свом радију 2М.

Ја сам запазио да је прочео да са цинизмом прича против народне резолуције од 08.02.2018. у својој емисији „Гнев Србије„, али је 11. фебруара на свом сајту објавио и текст под називом: „Милан Миленковић: Народна резолуција или како испумпати Србе“ да би својим слушаоцима подробније објаснио зашто је он против народне резолуције, а из текста издвајам следеће:

„Није ми познато да је икада и један режим оборен резолуцијама, апелима и петицијама. Ако ово успе, биће први пут у људској историји. Онај ко народ варка да се на тај начин нешто може постићи или не зна, или ради по инструкцијама, трећег нема. Онај ко потписује може да се правда и недостатком мозга.“

Линк ка тексту:
http://tinyurl.com/y978pluj

Прво, ако прочитате резолуцију, видећете да се резолуцијом не тражи експлицитно обарање режима. Мислим, то су глупости, која би будала тражила резолуцијом од тог истог режима коме упућује резолуцију, да се режим повуче са власти. То су све Миланове примитивне подметачине, мислио сам да је интелигентнији, јер нигде се резолуцијом не захтева да режим да оставку, већ се користе ове речи: захтева се, обавезује, ставља се на знање, забрањује се, налаже се… то су речи којом се служи резолуција.

Колико ја знам, резолуцију су потписали и Миланови пријатељи, како је он тврдио у својим емисијама за њих, наш врхунски интелектуалац проф. др Милан Брдар, затим изузетно храбра жена и патриота др Јована Стојковић и други интелектуалци прави родољуби, али ето, по Милану, и они су „без мозга“. Ајде, ми обични људи из народа навикли смо да нас наши „генијални“ интелектуалци, разни Шпенглери, третирају као стоку и биолошки отпад, али Милан те „похвале“ даје и својим пријатељима, за које тврди да их цени, позивао их је у својим емисијама да гостују, а посебно се дичи тиме да му је Милан Брдар пријатељ, то је више пута говорио усвојим емисијама.

Професор Брдар је одмах потписао народну резолуцију, то је изјавио у овој» емисији на Радију Сербона, и сад се поставља питање, какав је морални склоп таквих људи који такве гадости причају о својим пријатељима? Е, сад, неко ће рећи да је он знао да су резолуцији потписали његови пријатељи, он не би написао да и они као потписници имају недостатак мозга (јер по таквим „генијима“ народ је подразумевано без мозга), али у томе је и виц, јер тако се на прву лопту сазнаје шта стварно човек мисли, какав му је моралнио склоп…

Кад се све ово сагледа око народне резолуције и Миленковићевом спрдњом са истом, као и са потписницима, јасно је нама из народа ко је овде не само без мозга, већ и без душе.

Миланов главни аргумент, осим наведеног у горњем цитату, да резолуција неће успети, је да гледајући законе и Устав Србије, резолуција се треба потписати у року од 7 дана да би била правно валидна, што је нетачно, а да је то тако можете чути и од самог састављача народне резолуције, пуковника Горана Јевтовића који је демантовао Миланове небулозе, јер је народна резолуција у скалду са законом о народним иницијативама, а не са законом о референдуму.

У многим емисијама на алтернативним медијима пуковник Јевтовић је причао о томе, послушајте ову доњу, а линк сам тако поставио да се одмах чује укључење пуковника Јевтовића у емисији:

Буквално, 08.02.2018.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

где каже следеће…

Пуковник Горан Јевтовић (40:18):

„Значи ван памети је уопште коментарисати и бркати референдум и народну иницијативу, и политичке странке. Пазите, Устав их је раздвојио. Народна иницијатива је воља народа која може да траје вековима ако треба. Када могу да почну да течу рокови? Оног момента када се испотпишемо, када саберемо, када подвучемо, када електронске записе преточимо у папирну форму, и папирну форму у електронске записе. Када направимо званичан извештај Савету безбедности Уједињених Нација, колко год да се неки смеју, то ће доћи до тамо, и то тај савет мора да прими. Е, од тог момента може да се прича о некаквим роковима. Од тог момента када ми то уручимо скупштини, скупштина има рок да на основу 100 хиљада потписа, стави тај предлог народне иницијативе, значи ту народну резолуцију нашу у дневни ред. И рок тече не нама, него Народној Скупштини….“

Ево и у овој» емисију „Буквално“ коју води Јасмина Буква, можете чути од пуковника Јевтовића да су нетачне Миланове тврдње да се народна резолуција мора по закону поднети у року од 7 дана (јер то су чисте глупости), као и све остало око народне резолуције, а овде» можете чута шта неки од Миланових пријатеља који имају „недосатак мозга“, јер су потписали резолуцију, говоре о народној резолуцији. То је са Трибине о народној резолуцију у организацији интернет радија Сербона» коју сам на крају текста поставио у целости. Гости трибине су проф. др Милан Брдар, др Јована Стојковић и пуковник Горан Јевтовић.

Пратио сам Миланове емисије и што је време одмицало он се баш острвио на народну резолуцију, спрдајући се са њом невиђеним цинизмом, а то значи и са свима нама који смо је већ потписали. Он уопште ну схвата поенту (или можда и схвата, па зато ради све то што ради), јер нико од нас потписника није толико глуп да не схвата да резолуција можда неће имати много потписа, као и да је ова квислиншка власт неће узети о обзир.

Међутим, цела бит те резолуције је да се активистичка енергија народа покрене са мртве тачке, макар преко интернета кад се већ то не чини у пракси. И наравно да би сви ми желели да је потпишу 2-3 милиона људи, али без обзира колико буде потписа, нека рецимо буде и 100-150 хиљада, ствар ће успети, јер се ионако психолошким ратом депримиран и утуцаван у мозак, србски народ ипак енергетски активирао.

То је цела поента, Милане дефетисто…!

Не, то никако није испумпавање енергије Срба, већ напротив, ако резолуција не успе… то је упумпавање енергетског активизма за неке будуће активистичке акције!
ОВО ЈЕ ПСИХОЛОШКИ ИЗУЗЕТНО ВАЖНО!!
Јер… чак и ако ако се не успе ништа постићи народном резолуцијом, битније је то да се покрене са мртве тачке умртвљена активистичка енергија србског народа и осталих грађана, за неке будуће акције!
То је најважније!

Међутим, то се може постићи само ако има јединства, ако има јединства између оно мало патриотских и врхунских наших интелектуалаца, и нараода! Да се сви ујединомо око ове народне резолуција, па макар то био и промашај, и то није никако пораз како Милан Миленковић представља!! И тиме тако додатно утуцава ионако већ доста утуцан, деморалисан и умртвљен србски народ. Ако се са резолуцијом и не успе нешто постићи, то би значио само један обичан промашај, али би се учинило то да се активистичка енергија код срба полако ствара и гради, за неке будуће активизме! Ово је у свему најбитније! Милан Миленковић све то добро зна, али нас и поред тога разбија и убија вољу за акцијом!

То је поента Миланове спрдње са народном резолуцијом и потенцијално будућим потписницима!

Покретање активизма код народа може да се испуни искључиво у условима без свађа и трвења, само ако се успостави јединство патриотских интелектуалаца и народа! У противном, ако неко из те интелектуалне групације штрчи попут Милана, и прича против народне резолуције, то је онда знак да нас Србе као народ прати проклетство интелектуалаца! У том случају, можда смо и изгубљени за сва времена као народ, кажем можда, јер ако мозак није у јединству и синхронизацији са телом, са целим организмом, организам се временом разбољава и умире….

Дакле, по мени, овом спрдњом са народном резолуцијом и њеним потписницима, Милан Миленковић шири дефетизам и тако убија и разара било какав активизам срба у смислу њиховог бољитка, у смислу било каквог покушаја неке акција за бољитак Србије, па макар то било и преко интернета, да се утроши минут за потписивање резолуције…!

Зашто ја пишем срБски, а не срПски
Слушајући Миланове емисије, знам да се спрда са онима који пишу придевну реч „српски“ као „србски„. Мени то не смета, може да пева песмо о томе ако хоће и да се спрда колико хоће. Јесте, то није у складу са једначењем сугласника по звгучности. Е, сад, имао оних образованих људи који врло добро знају да то није у складу са једначењем сугласника по звучности, али они исто тако знају да од тог правила постоје и одређена одступања, то описују и школски уџбеници. О свему томе можете читати овде», то је скраћена верзија мог једног дужег текста о свему томе, а целу идеју подржава и промовише један наставник србског језика, то је Михајло Јелић.

Идемо даље…

Хајде сад да погледамо то спрдање и дефетистичко Миланово деловање, да што мање људи потпише народну резолуцију. Одабрао сам његову емисију „Гнев Србије“ од 13.02.2018. Прво прича како Вучић размишља веома дуго да референдумом народ направи саучесником своје политике, па каже»:

Милан Миленковић (18:18):

„Он (Вучић) већ тада размишља о томе како ће једног дана референдумом народ направити саучесником своје политике. И гле сад одједанпут, почињу да се појављују разне петиције, резолуције, апели итд… који су одличан, са становишта Вучића јели, одличан тест јавног мњења како би прошо неки референдум у вези Косова. Дакле, ствар је у овоме, све ове петиције, резолуције, апели… пролазе катастрофално! Апел који су потписивали академици данас има негде око 13 хиљада потписа. Народна резолуција, негде око 3200 – 3000 потписа.

Катастрофа!
Катастрофа!

Сад се поставља ово питање: „Какав је мотив људи који то раде, да то раде?“ Да иду из пораза у пораз. Ето, то је сад питање? Који је мотив да се иде из пораза у пораз? Да ли је сад мотив, ево сад ја хоћу да испаднем у очима нечијим патриота, да себе позиционирам као патриоту, и онда скупљам петицију: „Не дамо Косово“. И сад потпишу колко потпишу људи, ја доживим крах, потпише 500 људи. Мени је врло удобно, потпише 2-3 хиљаде људи, није важно. Свих осталих 7 милиона прогласе за лудаке, фолиранте, неваљалце без икаквог проблема. Не кажем ја себи: „Ти си Милане будала што ти је ово потписало 2-3 хиљаде људи, него кажем будале су 7 милиона … … Значи, сви други су будале, а ја све то радим да би се ја позиционирао као патриота, и не знам ја шта. И зато, сећате се да сам причао да ће све то пропасти, и апели, резолуције, нема шансе да успеју! Јер циљ није успех!

Циљ је позиционирање, патриотско позиционирање!
То је главни циљ свих тих ствари!

Ту се производе патриоти, и оно: „Боже помози“, крсна слава и 3 прста, и све те ствари. Фолклороидно једно позиционирање, без икаквог изгледа да успем! Сад, пошто овде до успеха није ни стало, ми само тражимо људе који ће боље, чешће, и већ не знам ни ја како, да нас воде кроз националне поразе! Један за другим. Трпићемо шамар за шамаром итд… итд…“

Погледајмо још један Миланов коментар, па ћу мало све то изанализирати из ова 2 коментара, а ради се о емисији од 23.02.2018. где Милан каже следеће»:

Милан Миленковић (40:17 – 42:51):

„Пазите, ово је глупо уопште и демантовати, ко ме познаје зна како сам плаћеник, како живим. Међутим, за вас који можда сумњате, не да нисам страни плаћеник, можда сад… разумите ово како хоћете, не постоји начин да ме неко подмити за било шта! Не постоји сума, не постоји ништа! Можда би ме на неки други начин неко могао да натера да нешто радим, али новцем не! Према томе, страни плаћеник нисам, нити сам домаћи плаћеник, нити било шта слично!

Међутим, овде би могло да се постави обрнуто питање. Са којим мотивима, инспиратори, творци разних апела и резолуција, раде те ствари?

Да ли схватате да Вучић сутра може да изађе и да каже: „ха, хаа, хаааа“… 13000 је против моје политике на Косову, 4000 овде против моје политике на Косову, хаа, хааа, хааа. Шта мислите, какви су њихови мотиви? Да воде народ, из пораза у пораз, јел тако? И сад ја треба да верујем да сви они, све те главоње немају појма, нису имали појма, направили су малу разлику. Ови са народном резолуцијом су рекли отприлике треба им 3 милиона потписа, сад имају 4000. Та мала разлика их дели, стварно ви мислите да су они веровали, да ће икада имати 3 милиона. Или да су ови који потписују апеле и инспиришу те апеле, стварно мисле да тиме може да се нешто направи?

Упитајте се који су њихови мотиви?

Моји мотиви, можда нису не знам, можда сам ја овакав, или онакав, али моје заблуде, и моја нетачна размишљања су моји, и нису плаћени, и нису наручени ниоткога. Ако грешим, грешим од своје памети, не од туђе, не од делегиране памети. Како је могуће да сам ја знао, да од тога нема ништа? А све ове главе, нису знале. Ајд сад то је питањее добро. Сви они академици, професори, доктори, генији, нико од њих није имао појма да од тога нема ништа, а је ево плаћеник један најобичнији сам знао. А да не говорим да бар половина вас, је исто тако знала, да од овога нема ништа. Како то сад, ајде, јел сте сви плаћеници?…“

Милане, „геније, над генијима…“па могуће је све бре! Јер тебе је сам Бог послао да нам беседиш и проповедаш. Не дешава се то што ти говориш да ће се десити због логике ситуације и логике у догађајима, у догађајности. Не! Ради се о томе да је твој „генијални“ ум, одавно покорио стварност и Васељену, и ако ти кажеш да ће се нешто десити, то ће се десити зато што ти то кажеш, а не зато што је то у логици догађаја…!

Какав бре Шпенглер, Ниче, какви бакрачи, ти си превазишао све досадашње умове човечанства!
Кад ти кажеш да ће се нешто десити, цео Космос аутоматски реагује на то, и твоје мисли и речи безпоговорно спроводи у дело!

Пазите, ајде у реду, Миленковић тврди да је народна резолуција нерегуларна и да од ње нема ништа, јер она се мора потписати у року од 7 дана и да је то немогућа мисија, итд… итд… Међутим, сам Горан Јевтовић креатор текста народне резолуције уби се говорећи у разним емисијама да за потписивање нема никаквих рокова, па ни тог од 7 дана, а све то подржава и Устав Србије како је говорио пуковник, тако да све то одговара адекватним законима, а све то подржавају и потписници резолуције, иначе је не би потписивали.

Милан Миленковић све то зна, али и поред тога он то не поштује, јер ајде… он неће да потпише народну резолуцију, он мисли да за потписивање треба само 7 дана. У реду. Међутим, организатори резолуцији и потписници не мисле тако, рока за потписивања нема, и ма шта мислио Милан, да би био неутралан он то мора да поштује, јер у противном, ако зна да ми тврдимо да рок за потписивање није 7 дана, да је све у току док се ПОТПИСИВАЊЕ не заврши када се заврши… он спрдњом са резолуцијом и потписницима непобитно утиче дефетистички на оне који размишљају шта да раде, да ли да потпишу или не! На нападе да је дефетиста, Милан одговара да он само описује већ постојећи дефетизам, а не да га шири. Међутим, то су такве глупости, јасно је да је за Миленковића законска процедура само параван иза кога се народ утуцава у подсвест, убија му се свака воља за отпором, и све је то део психолошког рата против Срба!

То се народе мој провлачи између редова и улази у подсвест, а не законска процедура…!
А да не причам да он тврди да је већ доживљен пораз, а и сам зна да потписивање још траје, и он не сме да својим деловањем утиче на масу дефетистички и да је деморалише тврдећи да идемо из пораза у пораз, то не сме да ради док потписивање народне резолуције још траје, и трајаће док траје…!

Тако да из горњих његових цитата јасно се види да је Милан Миленковић дефетиста!
Милан Миленковић деморалише народ да било шта покуша за свој бољитак!

Јер, да му је стало до неутралности, да би испоштовао ове који хоће да потпишу народну резолуцију, дакле те евентуалне будуће потписнике који верују у успех народне резолуције, он мора да има неутралан став, ма како он мислио да смо сви ми дебили који потписујемо, нешто слично као у изборној ћутњи, иначе, ако утиче против потписивања народне резолуције, он тако деморалише људе да је не потписују!

Ширећи дефетизам маскирајући све:“то је мој став„, „ја тако мислим„… народу се у подсвест усађују кључне деморалишуће речи:
пораз„, „катастрофа„, „ствар није успела„, „Па ствар је пропала, готово је!

Милан Миленковић је довољно интелигентан да схвати да је ово тачно, без обзира што он то никада неће да призна, и морам да признам да радећи на сламању воље код срба за било каквим отпором, он вешто али ипак недвољно вешто, прикрива своје дефетистичко деловање говорећи:

„То је миој став!“
„Ја тако мислим!“

Он наизгледа само говори оно што мисли, али он врло добро зна ,да све што прича против народне резолуције да је то ширење дефетизма, нејединства и деморалисање народа, јер он зна да има утицаја на народ, на један одређен број људи којима је стало до његовог мишљења.

Погледајмо још један очигледан доказ да је Милан дефетиста, то је из емисије од 21.02.2018.

Читајући поруке слушалаца, Милан каже (51:19):

„Било би занимљиво позвати Брдара и продискутовати на ту тему ако ти је стало до озбиљне расправе, нама слушаоцима јесте“. Пази, Никола (слушалац) говори у своје име. Друго, ја немам шта о томе да расправљам, то није предмет расправе. Ти не разумеш. Промашио си потпуно поенту, ово није предмет расправе, нема шта да се расправља о томе. Ствар није успела! О чему сад да расправљам! Јел о томе да ли је то морално, јел то треба да расправљам?!
Ти си пропустио суштинску ствар. Ствар је пропала! О чему сад да расправљамо?! Ко је био у праву? Или шта треба радити? Па ствар је пропала, готово је! Шта сад треба да причамо?! Објасни ми сад. Да ли царство небеско, о чему треба да причанмо? Мислим… то је тако…“

Брдар би те бре обрисао за 5 минута, зато га не позиваш. Ја би те бре обрисао да ме позовеш у емисију да расправљамо око овога, јер се ко на длану види твој плански рад на ширењеу дефетизма и деморалисања народа. Наравно, он је већ направио представу око свега, и онако самозаљубљено и надмоћно констатује како ће сад тврдити многи да је издајник, да је дефетиста и неваљалац. Он се свиме тимер храни, он просто ужива да га нападају.  Ево и у данашњој емисија (26.02.2018.) прича против народне резолуцију, ухватила га баш параноја, опседнут је народном резолуцијом и како је из разних углова блатити. Ја мислим и да сања како народна резолуција доживљава крах, и како после краха наш „геније“ сав усхићен  пиша по нама, јер пророчанство му се остварило:

„Јер сам реко Срби, јер сам вам реко да ће све да пропадне!

Милане, можеш ти причати колико хоћеш да те не плаћа Вучић да радиш за њега, да одвраћаш народ од потписивања народне резолуције, али он и нема потребе да те плаћа, јер, што је још жалосније, ти све то радиш бесплатно Млане!

Бесплатно…!!

Шпенглеру мој, ти спрдањем са народном резолуцијом и потписницима који су „без мозга“ шириш дефетизма, и тако идеш на руку Вучићевом режиму, хтео то да признаш или не, тако да Вучић не мора да те плаћа, ти све радиш бесплатно! Вучић не мора да анггажује своје ботове по интернету да ометају потписивање народне резолуције, јер ти све то „патриотски“ одлично одрађујеш!

Наравно, под паролом:

„То је мој став! Ја тако мислим…!“

Као ти онако невино само „износиш своје ставове“. Мислим, па нисмо бре сви дебили и будале, а видим… неки од твојих слушалаца ко папагаји понављају да ти не шириш дефетизам у случају народне резолуције, већ га тобоже само описујеш. Дакле, твој мамац је изгледа успео код неких људи, и мислим да си до сада спречио једно 2-3 хиљаде потписа, јер колико видим, твоје емисије на интернету прате од 5 до 7 хиљада људи по емисији.

Ето, ствар је већ пропала по њему, и чему било какав активизам, отпор, па макар то био и електронски потпис, не даје нам ни промил шансе за успех, јер по нашем „генију“ ми смо већ поражени! Све је већ пропало! То је заправо и циљ оваквих „патриота“ у том психолошком рату против Срба, треба стално убијати вољу Србима за активизмом и отпором, то је најбитније у свему овоме, а тобоже „бригом“ за број потписа само се то све маскира, и треба користити сваку прилику за то, за сламање воље народу за активизмом и отпором: петиције, апеле и цинично се изругивати свему, јер тако се убија људима жеља и воља за отпором, још у самом зачетку.

Тако да остаје нам само да одемо на гробље и уђемо у мртвачки сандук, јер ми смо унапред поражени, било шта да покушамо.

Не верујем да ово ради из сујете, мада је прави сујетан нарцис, невиђени! Не, Милан има пуно индиција да је Милан Миленковић пројекат, како он то прича за Деретића и остале.

Људи почните озбиљно о овоме да размишљате, јер све се уклапа…

Све нас који смо га слушали и ценили дебело је намамио и „упецао“ својим, мора се призмати, изанредним начином размишљања и капирања стварносто, политике итд… Међутим, сад се види да је то само био вешт и перфидан „мамац за рибу“… „кувао“ нас је кувао…, и кад је дошао прави час, променио је плочу!

Тако раде само супер перфидни манипулатори!

Ви што и даље слушате 2М размишљајте мало о овоме, мућните мало главом, и што пре се ишчупате из Милановог „загрљљаја“, то је боље за вас, за ваш ум, осим ако немате снаге да се одупрете његовој каризми, која је само мамац за пецање сомова. Људи га иначе напуштају, нема више оног чувеног правника Банета да коментарише, а радио 2м је напустила и Оливера Манојловић Штрбац која је водила емисију; „Интрвју недеље“.

За неки дан објавићу народну резолуцију на свом сајту, а дотле ево вам линка ка сајту о народној резолувији, и потписујте је народе…!

Мислите на своју децу…!
Мислите на своје унуке…!

Сајт Народна резолуција:
https://narodnarezolucija.rs/index.php

Трибина о народној резолуцији – 23.02. 2018. (7526. сечко дан двадесет први)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

ivan-grozni

Прочитај и потпиши Народну Резолуцију! Дај свој глас (одлуку!) да си против да државни органи Србије, у наше име, званично и правно признају такозваној. „Републици Косово“ независност, да је држава, јер Косово и Метохија је Србија…!

И на крају да кажем ово, Миланова прича око народне резолуције и апела би, по мом виђењу ствари, имала смисла само у некој стабилној друштвеној ситуацији, када смо све проблеме решили, како државне што се тиче суверенитета тако и остале битне, и тек тада би то имало смисла и било би доста поучно, јер се не би, ионако утуцан и до изнемоглости подељен и деморалисан србски народ, накнадно и додатно делио, цепао, деморалисао! Милан Миленковић је свестан овога, но и поред тога он нам просипа своје шпенглеровске „мудрости“ у најнеповољнијем тренутку по јединство народа! Када је на прагу да нам државни органи под паролом: „Спразума о нормализацији односа“ са шиптарима, трајно ампутирају Космет из састава Србије!

И моја баба је свесна да је овакав приступ наших интелектуалаца катастрофалан и погубан за опстанак народа у етно-псохолошком смислу и у својој унутрашњој битности, у свом сопству. Све ово значи да је дотични Милан или инфатилно сујетан, па предностт даје својим „мудролијама“, или перфидно сарађује са квислиншким режимом, није битнио да ли га плаћају за сарадњу или не, јер дела говоре!

Нема трећег!

Овакве интелектуалце треба увек осуђивати, без обзира на њихову интелигенцију, образованост и смисао за геополитичку реалност, јер оваквим деловањем попут Милана Миленковића, потпуно се убија у идентитетни појам комплетан србски народ, и од Србије се прави гробље, где постоје некакви људи и некакав народ, батргају се док не падну, и стално ћуте као да су на гробљу, као да су живи мртваци, тако да са њима можеш да радиш шта хоћеш у држави у којој живе, у Србији! Можеш да пљачкаш државу, отимаш територију, народ неће да реагује, само ће чекати смрт, јер у таквим ситуацијама, живи завиде мртвима…

Овакви ителектуалци попут Милана Миленковића нису достојни србског народа, док треба дубоко поштовати и ценити интелектуалце попут: Милана Брдара, Момчила Селића, Мила Ломпара, Александра Павића, Зорана Буљугића, Томислава Црногорца из радија Сербона, Јасмину Букву, Биљану Ђоровић, Драгана Петровића, пуковника Горана Јевтовића, Бојана Драшковића, др Јовану Стојковић и остале да не набрајам, јер они никада ни по којој цени не би радили ово што ради Милан Миленковић, у најтежем тренутку за Србију, да просипају „мудрост“, јер они ипак националну заједницу стављају на првом месту у односу на лично…

Само с таквим интелектуалцима и националном елитом, србски народ се може надати бољим временима…!

 

Скраћена верзија – Зашто треба писати срБски, а не срПски


Слушајући емисије Милана Миленковића на његовом радију 2М, он се с времена на време спрда са онима који пишу придевну реч „срПски“ као „срБски„. Мени то не смета, може да пева песме о томе ако хоће и да се спрда колико хоће. Јесте, то није у складу са граматичким правилом једначењем сугласника по звгучности. Е, сад, има оних образованих људи који врло добро знају да то није у складу са једначењем сугласника по звучности, али они исто тако знају да од тог правила постоје и одређена одступања, то описују и школски уџбеици које су саставили наши врли лингвисти. О свему томе ширу верзију можете читати овде», а ово што сад пишем је скраћена верзија тог мог опширног текста, и целу идеју подржава и промовише један наставник срБског језика, то је Михајло Јелић.

Доста сам студиозно све ово проучавао док нисам написао тај дужи текст, читао сам књиге из библиотеке, преписку Вука Караџића са Копитаром и разним другим ученим људима тог времена, затим сам читао и наше уџбенике које говоре о тематици једначења сугласника по звучности, посећивао лингвистичке форуме по интернету, итд…

Погледајте прво шта о свему прича настваник србског језика Михајло Јелић…

Ми требамо писати „срБски“, каже наставник срПског језика Михајло Јелић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Идемо даље…

У књизи: „Правопис српскога језика“ (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње»:

20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

, па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме» (стр. 37):

(3) У властитим именима, транскрибованим и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих.“

, па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој» где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи „србски„, а смислено различита, али где се испред слова „Б“, налази „С“ као код „срБски“, да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за I, II, III, и IV разред средње школе: „Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић, Љубомир Поповић)  где се на 44. страни» указује да се то одступање врши у:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.

Str.-44
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: „Савремени српскохрватски језик»“ додаје и придев „Хабзбуршки»„:

е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у властитим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки…“

Str.-103
И шта сад овде видимо?

Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов властити народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово „Б“ у „П“ у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати „хаБзбушки„, а не „хаПсбуршки“, истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога (јер забога ради се о њиховом народу, о Србима…), требају да сачувају и слово „Б“ у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога…! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) и у случају „тих проклетих“ Срба, па да се с тога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати „срБски језик„, а не „срПски језик“, као и „срБски народ„, а не „срПски народ“…!!

Друго, такође врло битно, пошто знамо да у србском језику постоји реч „срп“ која означава пољопривредну алатку, и сада ако би хтели да напишемо реченицу, примера ради: „Србску оштрицу треба дотерати и додатно наоштрити„, мислећи наравно на алат срп, а не на србе као народ, то фактички неће бити успешно, нико неће схватити да онај ко ово изриче у писаној форми, мисли на алат срп чијој речи „срп“ природно следи придевни наставак „срПски„, јер се придев „срПски“ користи као придев за народ. Међутим, истовремено, то ће и значити да је речи „срп“, одузето то да сходно природном саставу те речи и распореду слова, дода и логички придев који тој речи следи, а то је „срПски“…

Језик је за мене и неке моје другаре који су врло образовани, који наравно знају за једначење сугласника по звучности (и много што шта још…), много више него пука граматика, која наравно треба да постоји. Међутим, језик је толко дубок, толико дубоко обухвата човека и има дубок смисао за њега, то захвата неуролингвистику, језик је БИЋЕ народа, и зато послушајте емисију Древник која говори о срБском језику…

Древник бр.47. “Реформатор или плаћеник“ – 24.02.2018.(7526. сечко дан двадесет први)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

„Рођени Отети“ – Премијера документарног филма о отмици беба


У случају отмице беба у коме је Ивану Миљковићу украден брат близанац, најавио сам да треба премијерно да се прикаже филм „Рођени Отети“, у продукцији Милана Лакића. Премијера је недавно одржана у крипти храма Светог Саве на Врачару. Поводом те премијере Иван Миљковић ми је послао свој текст којег објављујем.

Цео документарац још није доступан широј публици, и ако се жели да се са овим организованим криминалом упознају шире масе, да би се извршио што јачи притисак на државне органе да се овом криминалу коначно стане на пут… моја препорука продуценту је да се цео филм благовремено постави на Ју Тјубу и да буде бесплатно доступан ширим масама, јер само тако се може распламсати одлучна борба против овог гнусног организованог криминала…

У недостату целог документарца, погледајмо још једном кратак трејлер…

Рођени Отети (трејлер))

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

*********************

Премијера документарног филма – „Рођени Отети“

Аутор текста: Иван Миљковић

Премијера филма „Рођени Отети“, продуцента Милана Лакића, одржана је дана 02.02.2018. године у крипти храма Св. Саве на Врачару, у присуству великог броја званица. Премијери је присуствовало много људи из јавног живота, различитих друштвених сфера. Истина је изашла на видело у Божјој кући. Учесници филма су доказали да је истина једна и да је ово злочин над човечношћу, пре свега над мајкама и да од решавања овог питања зависи опстанак нације, и да поред константних стресова, опструкција и саплитања у борби за истину и правду, могу бити јединствени са истим ставом и циљем, а то је да се натера држава да реагује по овом питању и да врати отету децу и похапси све виновнике овог ланца организованог криминала, и казни их најстрожиим могућим казнама.

Учесници у филму су: Иван Миљковић (38) из Свилајнца. Пронашао сам брата близанца, мој брат близанац је био продат шиптарско-католичкој породици на Косову… износим конкретне доказе о овом, да је реч о државном организованом криминалу, и да ћу истрајати у својој борби да брату вратим биолошки идентитет, који му је насилно одузет и промењен, и да сви починиоци буду кажњени. У филму се види повезаност институција у фалсификовању документације, лажирању смрти, промени идентитета од породилишта у Свилајнцу, матичне службе у Свилајнцу, полицијске управе у Свилајнцу, института за неонатологију у Београду, матичне службе Савски Венац у Београду. Доказујем каква је осионост и бахатост од стране извршиоца правног убиства, и какву заштиту државе имају… Ненад Миљковић, четири пута умро, А ЈЕДНОМ РОЂЕН, а и сахране нема… али је за МУП БИВШИ Ненад Миљковић. На премијери ми је била цела породица, која је сложна и компактна у овој дугогодишњој борби! Показали смо достојанство и да поред свих ових мука и проблема, корачамо сложно подигнуте главе, јер за сваку изговорену реч поседујемо материјални доказ, као и сви остали учесници филма који су били поносни, у пуном саставу.

Љиљана Марић, украдена ћерка наше познате сликарке Оље Ивањицки, жена која је прошла голготу у вези враћања свог биолошког идентитета, а на сву ту муку је и мајка којој су злотвори украли три детета… децу је пронашла и наставља борбу. Ћерка јој се налази у Јабуци код Панчева, а за два мушка детета још није изнела податке, јер се приватна истрага приводи крају… износи такве чињенице и дешавања, од којих се свима ледила крв у жилама, а највећи проблем је тај што јој је биолошка мајка Оља Ивањицки, све је јасно…

Стефан Живановић, коме је 2016. године на волшебан начин замењена беба у београдском породилишту, коме је узето здраво мушко дете, а подметнуто болесно са даун синдромом, и лажиран ДНК од стране судске медицине, и породилишта Народни Фронт. Његов случај је из 2016. године, и то је кључни доказ да се овом зулумћарењу није стало на пут. Да се радило и ради се још увек.
Весна Стеблај, још једна храбра мајка, којој је украден син из вршачког породилишта…. а који добија позив за регрутацију… па наравно када је рођен, а отет… изнела је много доказа и имена здравствених радника који су учествовали у отмици њеног беспомоћног новорођенчета, као и однос тужиоца према њој у једном од поступка који води и бориће се до краја.

Дарко и Стелуца Ковачевић, родитељи којима је отето дете из вршачког породилишта. Својим сведочењем доказују да је њихова ћерка жива, и да знају где је, и да су јачи него икад у борби за њу! Интересантно је да и код породице Ковачевић и код Весне, иста је бабица Марија из вршачког породилишта умешана у оба случаја. Дарко и Стелуца када сагледавају документацију коју поседују, схватају да за државу они нису родили дете, наравно јер је арбитража у питању и пеглање статистике. Износе и многе друге доказе против свих лица која су умешана у отмицу њихове ћерке…. показали су да су истрајни и јаки у борби за истину и правду…!

Сања Стојановић, још једна храбра мајка која без страха износи своју животну драму и муку, и доказује да је особље крушевачког породилишта отело на монструозан начин њену тек рођену беспомоћну бебу. И она је детету на трагу, и показује своју одлучност да се разрачуна са свима који су јој ово зло нанели.

У њеном случају испада да је дете прво умрло, па она рођено!??

Сања доказује шта су доктори и бабице радили у току и после порођаја, и да су јој давали сумњиву терапију у бутину, како би јој променили и емоционално и психичко стање у току обмане, преваре и отмице детета… Сања поседује баш доста доказа, и зато има храброст да њена истина изађе у јавност. Сањина порука је да нико не затвара очи на овај проблем, и да ће се борити до последње капи крви како би вратила своју ћерку и како би монструми били кажњени!

Политичари који су били и пружили подршку у Божјој кући, дали су разна обећања и подршку и видеће се резултати.

Сви су у ишчекивању, сви присутни су осетили бол и патњу… било је и суза и уздаха, па и неверице да оштећене породице морају пролазити пакао због извршиоца свих кривичних дела. Господин Никола Сандуловић из Републиканске странке је већ реаговао, и послао Стејт Департменту извештај о овој теми, и предлоге шта конкретно треба чинити, како би се зауставило уништавање нације… хапшењем сваког лица које је имало било какав додир са овом материјом, и кажњавање најстрожом казном. Овим не само да би се решили сви случајеви из прошлости, него би се аутоматски и зауставио овај криминал за све будуће генерације! Никоме не би пало на памет, а камоли да тако нешто учини, а једини је тренутно који има и снаге и воље да заустави уништавање нације.

Ова тема није политичка, али политика ипак одлучује о животима грађана, и о стању у држави и институцијама. Врло мало је било представника институција које су званично позване, и то је доказ да држава штити свој организован криминал крађе беба, и да ово питање гура под тепих, и да им даје ветар у леђа како би наставили са зулумћарењем…

Премијера је протекла достојанствено, како доликује месту одржавања…

Порука свих учесника филма је та, да одустајања нема, да борбу појачавамо свим расположивим правним средствима, и да нико у Србији није поштеђен, јер зулумћари вребају и да кроз филм могу да се упознају са свим дешавањима о систему отмице беба, како би знали адекватно реаговати у датој ситуацији.

Фото албум са премијере…

Помозите ми да откријем тајну ко ми је отац, и да ли имам брата близанца или сестру близнакињу…!


Верујем да није касно да дођем до истине, а даћу све од себе да то сазнам, да сазнам тајну ко ми је отац, и да ли имам брата близанца, или сестру близнакињу, а писање о томе на мом сајту може то само да убрза, интернет даје ту шансу.

Можда сам још раније требао да искористим повољност што имам свој блог (сајт) па да пишем о овоме, али добро, дошло је и то на ред, а ради се о томе да сам ја ванбрачно дете мајке Јовановић Стојанке (рођена 1937. – умрла 2013.). Мајка ми се родила у селу Ново Корито, а ту негде 1949. године са родитељима је прешла да живи у Бору, јер је мој деда, Божин Јовановић, добио посао да ради као рудар. Мајка ми никада није рекла ко ми је отац, крила је то упорно, и ту тајну је однела у гроб. Имали смо безброј разговора о томе, највише у мом младеначком добу, али ниша. Такође, неколико пута сам питао и разне рођаке по мајчиној линији да ми октрију тајну ко ми је оатац, надајући се да ће кад-тад да ми то кажу, да то ипак неко мора да зна, али нико „није знао ништа“ што се тиче то рођачке линије. Мало је то чудно, али тако су причали…

Оно што сигурно знам је да сам по рођењу имао 1кг. и 800 грама, дакле био сам недоношче, то ми је мајка неколико пута рекла током живота кроз разне разговоре. Исто тако знам да сам зачет у Панчеву, док је моја мајка била на стено-дактилографском курсу, и чим га је завршила запослила се те 1958. године у Институту за бакар Бор као дактилограф. У институту је стекла и пензију. Иначе, ја сам се родио 13.12.1958. у Зајечарском породилишту, а не у Борском, будући да је моја мајка живела  у Бору са својим родитељима, са мајком и оцем.

Да кренемо на те, барем за мене, мистичне појединости, јер мени је „кум“ био Зајечарски МУП који ми је 3 месеца након рођења (13.март.1959.) дао име – Небојша. Тада се у СФРЈ МУП називао: „Отсек за унутрашње послове НОО-е„. Ово „НОО“ је вероватно Народно Ослободилачки Одбор, а то је данашњи МУП.

Ево мог извода из матичне књиге рођених где ове податке о мојим кумовима можете видети…

Извод из матичне књиге рођених

Кликни на криказ да га видиш увеличано

Погледајмо најбитније детаље из извода.

Означен детаљ црвеном стрелицом и бројем 1 је следеће:

(1)Накнадни упис и прибелешке

Дете је добило име Небојша. Накнадни упис рођеног имена извршен на основу решења Отсека за унутрашње послове НОО-е Зајечар 095 р. 03-1924/59 од 13. марта 1959. год. Зајечар
Издато дана 28 марта 1959 г.
Матичар, Борислав Живковић

Означен детаљ црвеном стрелицом и бројем 1 је следеће:

(2) Примедбе и исправке грешака:

Уписано на основу писмене пријаве опште болнице у Зајечару бр 105/81/58.

Породично и рођено име пријавиоца: није уписано
Пријавилац: није уписано
Матичар: Бранко Стјеповић

Е, сад, шта се овде да приметити под детаљем назначен са бројем 1?

Очигледна је чињеница да се између моје мајке и ванбрачног оца водио неки правни спор, спор око тога коме ћу ја да припаднем, иначе зашто би ми тадашњи МУП Зајечар давао и име, ако се није водио тај спор. Следеће… када се води неки правни спор, морају се навести и имена људи који су у спору, а то је у овом случају моја мајка и тај мој отац (ја сам последица), с тога следи логичан закључак, да је у том решењу ондашњег МУП-а Зајечар, по коме сам добио име, написано и име тог мог оца, тако да би ја тајну о свом оцу открио када бих имао увид у то решење, јер као што видимо, у мом изводу из матичне књиге рођених, назначен је и број тог решања по коме сам ја добио име, и то решење садашњи МУП Зајечар по закону треба да има у свјој архиви, врло просто. Да, то је врло просто, али кад требаш да дођеш у посед тог документа, на шта по закону имаш право, у нашим институцијама и најпростија ствар уме да се закомпликује до изнемоглости.

Марта прошле године био сам У МУП-у Зајечар да откријем тајну свог живота, упутише ме на главног инспектора МУП-а Жаклину Тричковић. Међутим, одмах чим смо започели разговор да ми се пронађе у архивама решење по коме сам добио име, и да копија решења, инспекторка није баш била расположена да ми изађе у сусрет, по тону и начину како смо водили разговор осећао сам то, и инспекторка ми је рекла да њена инситуција наводно нема то решење у архиви, а да претходно није вршила никаква истраживања у архиви, цео наш разговор је био готов за 5 минута.

Па како онда зна да ли има тог решења или не, без икаквог претраживања архиве…?!

Затим ме је упутила да то решење потражим у матичној служби града Зајечара, јер као тамо се налази.

Међутим, проста организациона логика налаже да је то немогуће, јер нема логике да матична служба у својој архиви има ОРИГИНАЛНИ документ којег није ни донела, већ искључиво институција која је и створила тај докумњент, која га је и донела, а то је садашњи МУП Ззајечар који се те 1959-те године када је издао то решење називао „Отсек за унутрашње послово НОО-е„.

Али добро, одем ти ја до матичне службе и рекох шта имам, и наравно службеник матичне службе ми рече да они не држе таква документа у својој архиви, и када га ја упитах. „И шта сад ја да радим„?, он ми рече… „Идите до Историјског архива града Зајечара» и потражите то решење код њих„?!!

Тек ово нема везе с мозгом, и помислих у трену: „Батице, решише ови да те шетају тамо-амо…“ и рекох себи. „… „добро ајде, прошетај се мало својим родним градом, лепо је време…„. Нађем ти ја тај архив, уђох, и на моје велико изненађене, један човек и једна жена који су тада радили у архиву, тако су ме лепо и људски примили кад сам почео да им излажем мој проблем, чак су ме и понудили кафом, да мало уз кафицу попричамо натенане, па да ми они предложе шта да радим даље. Попричаснмо лепо ми, но видели су и они да инспекторка Зајечарског МУП-а није желела да ми изађе у сусрет, па ми саветоваше следеће:

„Нема сврхе да опет идете код ње да разговарате, бићете поново одбијени, већ идите на писарницу МУП-а и упутите инспекторки писмени захтев да вам се изда копија тог решења, јер тако ћете имати тај документ код себе, за своје даље потребе.“

Учиних ја тако… и за 5-6 дана инспекторка ми на моју адресу у Бору пошаље следеће обавештење:

Обавештење полицијске управе у Зајечару

Кликни на приказ да га видиш увеличано

Као што се и види у обавештењу, добио сам исто образложење као у петоминутном разговору са инспекторком, а лично не верујем да је било шта у међувремену „копала“ по архиви, јер да је истраживала, морала је наћи то решење, будући да нема логике да оригинални документ МУП-а држи нека друга институција која га није ни издала, то су ми и потврдили људи из архива града Зајечара! Њима је та материја и проблематика позната.

Е, сад, моје питање је за оне који се разумеју у ове правне заврзламе, а желе да ми помогну (правници, адвокати…), шта ја да радим даље да бих добио тражени документ?

Моје мишљење је да још једном идем до инспекторке, да поново разговарамо о свему, па ако ми поново не изађе у сусрет, да се обратим са захтевом начелнуку Зајечарског МУП-а?

Има још једно битно питање, на то ми је сугерисао Иван Миљковић», то је за познаваоце закона, а питање је:

По ком законском оснуву је те 1959. године тадашњи МУП Зајечар, односно „Отсек за унутрашње послове НОО-е“ имао законска овлашћења да одреди име неком детету, некој беби по рођењу?

Друго, нека ми познаваоци ове материје кажу по ком законском основу који важи данас, МУП може да да име некој беби по рођењу?

Могуће је да се све то поклапа са законом из 1959. година, зато то и питам, а и када се сазнају све законске стваке по којима МУП има овлашћења да некој беби одреди име, лакше је проникнути из ког КОНКРЕТНОГ разлога се то ради, а у мом случају је евидентно да је то било због мене, или због брата близанца или сестре близнакиње ако су се евентуално родили, па се решавало ко ће коме да припадне, ко мојој мајци, а ко том мом несуђеном оцу, а око тог зашто ја мислим да имам брата близанца или сестру близнакињу, започећу сада да прозборим коју реч, а пре него што почнем са обрзлагањем, замолио бих све који желе да ми помогну следеће:

Сви они који саветима желе да ми помогну, нека то учине преко мојих контаката које ћу оставити на крају текста.

Моја сумња да имам брата близанца, или сестру близнакињу је податак који ми је лично мајка неколико пута рекла током живота, а то је да сам по рођењу имао само 1 кг. и 800 грама, а то се обично дешава када се роде близанци. Друго, имам врло снажну интуицију у том правцу, то ме прати целог живота! И једини начин да се сазна истина је имати увид у протокол порођаја моје мајке, то још нисам затражио, но намеравам да то ускоро затражим од болнице где ми се мајка породила, али плашим се да ће ме и ту одбити, но све у свему то ћу урадити, а Иван» ми је написао у мејлу како да срочим тај захтев, будући да има огромног искуства са тим институцијама и законима. Ових дана „копам“ и тражим неки евентуални утицајни контак, који би ми помогао да добијем и копију решења Зајечарског МУП-а по коме сам добио име, као и контакт из болнице у Зајечару, ради добијања копије протокола мајчиног порођаја.

Ако би неко од људи који прате мој блог могао у томе да ми помогне, био бих му врло захвалан. Доказ да је било мутљавине на порођају моје мајке је и податак број 2 кога сам невео да стоји у мом изводу из матичне књиге рођених (МКР), а то је следеће:

(2) – Примедбе и исправке грешака:

Уписано на основу писмене пријаве опште болнице у Зајечару бр 105/81/58.

Породично и рођено име пријавиоца: није уписано
Пријавилац: није уписано
Матичар: Бранко Стјеповић

Дакле, постоји и писмена пријава заведена под одређеним бројем у Опшој болницу, и по тој пријави матичној служби су послати подаци да их стави у извод из МКР, али видимо да нема потписа пријавиоца у рубрици за то, нити пријавиоца из саме болнице, као ни породично име пријавиоца!?

Заиста чудно, зар не?
И те какве је ту мутљавине било…!

Сад долази на ред нешто што је веома снажно утицало на мене, ради се о једном догађају када сам имао 18 година, но пре тога потребан је мали увод, да се види како је до тога дошло…

Од најранијег детињства, па отприлеке ту негде до 13-14 година мог живота, редовно сам са мајком ишао код једних мајчиних пријатеља, то је био један диван брачни пар, супруг је био утицајан судија у Борском општинском суду, звао се Дуцић Драгомир, а са његовом женом Дуцић Славком, моја мајка је радила у истој канцеларији. Заиста сам се веома пријатно осећао док смо били у госте тој породици, једва сам чекао када ћемо следећи пут ићи. И тако једном приликом када сам има ту негде око 12-13 година, сећам се да ми је чика Дуца рекао, да ако пожелим да икада разговарам с њим, да решим неки проблем, или били о чему да се ради, могу слободно да дођем код њега у суду где је радио, а потребно је само да кажем портиру да сам Стојанкин син, и одмах ће ме портир послати у његовој канцеларији.

Пар година после тога размишљајући о мистерији ко ми је отац, мени у магновању, онако одједном, сине мисао и закључак:

Па да, то је тооо…!! Чика Дуца је као судија узео моју мајку у заштиту кад је био тај правни спор око мене, између ње и тог мог оца (зато ме је она и стално водила у тој доброј породици док сам био мали…), јер она се поверавала чика Дуциној жени на послу где су заједно радиле у истој канцеларији (у институту се моја мајка запослила пре порођаја), тако да је чика Дуца тачно знао сваког момента кроз шта моја мајка пролази, и 100% је рекао својој жени, да ако се ситуација искомпликује, да га обавести одмах“.

И био сам у праву, чика Дуца је знао све, а то показује следећи догађај…

Била је то 1976. година, имао сам 18 година, сетих се тих чика Дуциних речи и одох до суда да га посетим, с намером да га питам може ли се сазнати ко ми је отац. И било је како је и рекао, уђох у згради општинског суда, и чим сам портиру објаснио ко сам, овај му то јави, и чика Дуца је јавио да ме пошаље код њега. Уђох ја у његову канцеларију, чика Дуца се осмехну онако срдачно, поздрависмо се, он ме понуди соком, и после кратког уводног необавезног разговора: „Како си Небојша, шта радиш“… итд… чика Дуца ми рече:

„Хајде Небојша, сад кажи због чега си дошао?“.

Ја га одмах упитах:

Чика Дуцо, да ли се може сазнати ко ми је отац„?

Чика Дуца ми одмах одговори, онако јасно, кратко и значајно, био је савршено миран, без и једног трзаја нервозе на лицу рекао ми је савршено мирно:

„Небојша, то може да се сазна, али ти ја то не бих препоручио.“

И не знам зашто, али мене је тако јасан, миран и брз одговор баш изненадио, нисам знао шта да му одговорим, био сам збуњен, па сам му онако мало кроз зубе и дрхтавим гласом одговорио:

„Овајјј… јааа ћу… ја ћу чика Дуцо да размислим 2-3 дана, па ћу доћи до вас да вам кажем шта сам одлучио…“.

Чика Дуца се насмеши, и онако топло ми одговори:

„Важи Небојша, договорено“.

Поздрависмо се и ја изађох из његове канцеларије.

И погађате, нисам никад дошао код чика Дуце, а имао сам шансу живота да сазнам ко ми је отац, јер чика Дуца је био тако добар и поштен човек, човек који држи до части и речи, и да сам доша код њега са захтевом да се отвори процес око сазнања ко ми је отац, апсолутно сам сигуран да би чика Дуца све то покренуо, и ја бих сазнао ко ми је отац. Али ја због неких мени и дан-данас неразјашњених околности нисам учинио корак који је требало да учиним, као да сам био на неки чудан начин омађијан нечим, а требало је само да поново дођем код чика Дуце, његова канцеларија је била на 5 минута хода од зграде где сам становао. Тако близу, а мени тако далеко…

То нисам никад могао себи да опростим, тај кикс, јер године су се низале и пролазиле, и када сам се поново сетио свега, и намерио да одем код чика Дуце да отвори цео тај просец око мог оца, чика Дуца је већ био умро… остале су само речи да одзвањају у мом сећању…: „Небојша, то може да се сазна, али ти ја то не бих препоручио„. Но ко зна, можда из неких разлога то тек сада треба да сазнам, и можда тај мој отац више није ни жив, јер да је жив, требао би да има више од 80 година, а можда је и жив. Да ли је мртав или жив, то не знам, али знам да КОНАЧНО желим да сазнам ко је он!

А што се тиче тога да ми је тадашњи МУП Зајечар дао име, то не само да говори врло јасно да је вођен спор између моје мајке и тог мог оца само око мене, коме ћу да припаднем, јер да је мајка родила само мене, ја би у тој ванбрачној заједници припао њој, јер само по себи се разуме, будући да нису били венчани, да ја припадам мајци која ме је родила, а не ванбрачном оцу који неће да ме призна за сина, и то је разлог да се не води у том случају било какав спор, али… ако је моја мајка родила близанце, јер ја сам био тежак само 1 кг. и 800 грама нашта све то указује, е ту би онда имало неких елемената да се води спор око деце, које ће коме да припадне, поготуву што лично мислим да је тај мој несуђени отац био утицајан човек у Бору, неки моћан комунистички функционер сигурно, а у прилог тој варијанти говори следећа чињеница, а то је да је моја мајка отишла у 35 км. далеки Зајечар да се породи (?!), а не у породилишту у Бору које је на 15 минута хода (или 2 минута вожње неким возилом) било удаљено од рударског стана где је моја мајка живела са родитељима, јер ко би уопште и пристао да је вози до Зајечара да се породи, ако зна да му је породилиште ту испред носа.

Међутим, када сам размишљао о томе, и пратећи логику догађаја и могућег сценарија, вероватно је моју мајку да се порађа у Зајечару наговорио који месец раније тај мој отац, јер знајући њу, знам да лично то не би урадила никад, не само она, већ било која мајка, али ко зна шта јој је све обећавао тај мој отац, а евидентно је да није желео да се порођај деси у Бору, могуће је да је био већ ожењен, могуће да је имао неке своје личне скривене планове, па је зато моју мајку уз разноразна слаткоречива обећања убедио да се порађа у Зајечару кад дође време за то, а и не само то, већ сам сигуран да јој је у тој ситуацији он лично гарантовао и обезбедио превоз до Зајечара, до Зајечарског породилишта, јер нико жив је не би возио до Зајечара у моменту када она задобије трудничке болове, кад зна да за 2 минута колима може да стигне до Борског породилишта које је било оспособљено за порођаје исто као и Зајечарско.

Још један детаљ… мислим да је то била 2009. година када сам ишао до Параћинског села Стрижа да се упознам са једним Дуцијевим поштоваоцем (тада сам одржавао Љубодрагу Симоновићу Дуцији блог), јер позвао ме је у госте. Претходно ми је хвалио неког тамошњег видовњака, да је добар, да има резултате. Наравно, ја нисам отишао тамо због тог видовњака, већ због тог Дуцијевог фана, и после сам требао да за дан -2 продужим пут з Београд. Одведе ме он код тог видовњака, и он ми рече да сам имао сестру близнакињу кад се порађала мајка, још нешто ми је рекао у вези тога, али се сад не сећам шта, али ето, и тај детаљ је интерсантан, мада наравно моја сумња да имам брата близанца или сестру близнакињу, базирана је на овим јаким чињеницама да сам био недоношче од 1 кг. и 800 гр. као и речи судије, чика Дуце, које упућују на јако сложену и компликовану ситуацију, па затим моја јака интуиција итд.. итд… али добро, ако ми из Зајечарске болницве дају копију протокола мајчиног порођаја, све ће то да се сазна, а с друге стране ко зна, могуће је да ми и болница не изађе у сусрет, као и инспекторка Жаклина.

Да сумирам, пре свега, ако је могуће да неко ко познаје законе (правници, адвокати) да ми каже по ком законском основу је те 1959. године Зајечарски Отсек за унутрашње послове имао законска овлашћења да некој беби по рођењу да име?
Какав је тај закон данас, за данашње време?

Ако неко ко прати мој блог, има неки јак контакт у Зајечарском МУП-у, као и у општој болници у Зајечару, нека ми се јави, да ми да тај контакт, и тада би требао да решим своје проблем, да добијем копију решењеа по којем ми је Отсек за унутрашње послове дао име.

То решење је кључ свега…!
Ићи ћу до краја, па шта буде!

Моји контакти су следећи:

Е – пошта: orgonster@gmail.com
Вибер: (062/354943)
Скајп: „orgonster“, или откуцати моје име и презиме: Јовановић Небојша, може и латиница и ћирилица, наћи ћете ме.

Напомена за Вибер. Вибер имам само на рачунару преко једног емулатора (тако да компјутер имитира паметни телефон), јер мој мобилни телефон не подржава вибер, али вибер ми је и те како користан и овако на рачунару, због бесплатних СМС порука и чата.

%d bloggers like this: