Скраћена верзија – Зашто треба писати срБски, а не срПски


Слушајући емисије Милана Миленковића на његовом радију 2М, он се с времена на време спрда са онима који пишу придевну реч „срПски“ као „срБски„. Мени то не смета, може да пева песме о томе ако хоће и да се спрда колико хоће. Јесте, то није у складу са граматичким правилом једначењем сугласника по звгучности. Е, сад, има оних образованих људи који врло добро знају да то није у складу са једначењем сугласника по звучности, али они исто тако знају да од тог правила постоје и одређена одступања, то описују и школски уџбеици које су саставили наши врли лингвисти. О свему томе ширу верзију можете читати овде», а ово што сад пишем је скраћена верзија тог мог опширног текста, и целу идеју подржава и промовише један наставник срБског језика, то је Михајло Јелић.

Доста сам студиозно све ово проучавао док нисам написао тај дужи текст, читао сам књиге из библиотеке, преписку Вука Караџића са Копитаром и разним другим ученим људима тог времена, затим сам читао и наше уџбенике које говоре о тематици једначења сугласника по звучности, посећивао лингвистичке форуме по интернету, итд…

Погледајте прво шта о свему прича настваник србског језика Михајло Јелић…

Ми требамо писати „срБски“, каже наставник срПског језика Михајло Јелић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Идемо даље…

У књизи: „Правопис српскога језика“ (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње»:

20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

, па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме» (стр. 37):

(3) У властитим именима, транскрибованим и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих.“

, па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој» где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи „србски„, а смислено различита, али где се испред слова „Б“, налази „С“ као код „срБски“, да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за I, II, III, и IV разред средње школе: „Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић, Љубомир Поповић)  где се на 44. страни» указује да се то одступање врши у:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.

Str.-44
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: „Савремени српскохрватски језик»“ додаје и придев „Хабзбуршки»„:

е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у властитим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки…“

Str.-103
И шта сад овде видимо?

Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов властити народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово „Б“ у „П“ у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати „хаБзбушки„, а не „хаПсбуршки“, истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога (јер забога ради се о њиховом народу, о Србима…), требају да сачувају и слово „Б“ у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога…! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) и у случају „тих проклетих“ Срба, па да се с тога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати „срБски језик„, а не „срПски језик“, као и „срБски народ„, а не „срПски народ“…!!

Друго, такође врло битно, пошто знамо да у србском језику постоји реч „срп“ која означава пољопривредну алатку, и сада ако би хтели да напишемо реченицу, примера ради: „Србску оштрицу треба дотерати и додатно наоштрити„, мислећи наравно на алат срп, а не на србе као народ, то фактички неће бити успешно, нико неће схватити да онај ко ово изриче у писаној форми, мисли на алат срп чијој речи „срп“ природно следи придевни наставак „срПски„, јер се придев „срПски“ користи као придев за народ. Међутим, истовремено, то ће и значити да је речи „срп“, одузето то да сходно природном саставу те речи и распореду слова, дода и логички придев који тој речи следи, а то је „срПски“…

Језик је за мене и неке моје другаре који су врло образовани, који наравно знају за једначење сугласника по звучности (и много што шта још…), много више него пука граматика, која наравно треба да постоји. Међутим, језик је толко дубок, толико дубоко обухвата човека и има дубок смисао за њега, то захвата неуролингвистику, језик је БИЋЕ народа, и зато послушајте емисију Древник која говори о срБском језику…

Древник бр.47. “Реформатор или плаћеник“ – 24.02.2018.(7526. сечко дан двадесет први)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

%d bloggers like this: