Чујте истину о зилотима Србије, и манастира Нови Стјеник на Кучајским планинама, од њих самих, а не из строго контролисаних медија


Када било ко информационо мало зна о Православљу, а таквих има доста (чак, по мени, и међу једним делом оних који себе називају православним верницима), чује реч „зилот“, „зилоти“, одмах му из подсвести излази на површину свести, да је та групација људи екстремистичка у односну на Србску Православну Цркву, то су наводно „секташи„, „отпадници„, „јеретици„, „издајници вере православне„, дакле све има искључиво негативан контекст, јер у медијима је присутна искључиво негативна пропаганда против зилота, и од стране разних новинара, и од званичних представника СПЦ, али ви никад нисте од самих Србских Зилота чули шта они имају да кажу за себе, ко су у ствари зилоти, ко су они, јер су наравно медијски тотално блокирани, скромни су и немају приступа званичним медијима, али када би зилоти имали равноправан третман и приступ званичним медијима, верујте ми, ви би врло брзо схватили да је истина потпуно другачија, и многи би стали на страну зилота, у то сам убеђен, јер срећом, постоји и медиј који се не може тотално контролисати, а то је интернет.

Кажем, убеђен сам у то, јер сам од раније и сам у подсвести имао убризган тај негативни контекст о зилотима, управо због те негативне кампање према њима, а нисам имао времена да се подробно информишем о свему томе. Међутим, пре неко време, сасвим случајно сам на интернету нашао више видео прилога где сами зилоти Србије гоборе о себи, и пре свега о најактуелнијем бунту, када се сестринство манастира Стјеник 2003. године одвојило из званичног Православља, јер сматрају да епископски врх СПЦ-а води србске вернике у екуменизам, не држе се верно доктрине Православља и Светосавља, па је тако 8 жена, 8 монахиња писменим путем обавестило Епископа Жичког, чијој су епархији припадали, да престају да опште са званичном Патријаршијом, јер неће да учествују у издаји Православља.

Кад сам погледао све те прилоге, где говори разборита игуманија Ефросинија, која води то зилотско сестринство, које је накнадно трајно смештено у новоизграђеном манастиру Нови Стјеник 2005. године, и упоређивао то са негативном кампањом у коју сам имао увид претраживањем интернерта, мени се коса дизала на глави, како се са много манипулација и лажи брутална кампања води против њих, и од стране новинара, и од стране СПЦ. Против десетак жена, док истовремено Србијом несметано вршљају и харају разне сатанистичке секте са далеко бројнијим чланством од само десетак чланова, и које деструктивно делују на омладину!

Но, пре него што погледате шта говори игуманија Ефросинија, хајде да прво погледамо како званична СП Црква објашњаав појам „зилот“, шта значи та реч, да бисмо тачно знали шта та реч заиста објашњава, да ли нешто негативно, или позитивно, па тек онда да упоређујемо ту негативну пропаганду и причу игуманије Ефросиније, да би заиста знали о чему се ту ради.

Шта значи реч зилот

Србска Православна Црква:
Извор

Свети апостол Симон Зилот

„Један од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.“

Православна Епархија Нишка
Извор

Спомен Сетог Апостола Симона Зилота

„Овај свети Симон беше из Кане Галилејске. Био је лично познат Господу Христу и његовој Пречистој Матери, пошто Кана није далеко од Назарета. И када се Симон жењаше, он позва на своју свадбу Господа Исуса са ученицима његовим и Пречисту Богоматер. Али пошто нестаде вина, Господ Христос претвори воду у вино. Видевши такво чудо, женик поверова у Господа Христа, и одмах остави и невесту и свадбу и кућу, и пође свесрдно за Господом. Због тога и би прозван Зилот, тојест Ревнитељ[1], јер га божанска љубав према Христу толико занесе, да он презре и невесту своју и све световно ради љубави Божје, и уневести душу своју Бесмртном Женику, Женику чистих душа. Због тога би увршћен међу ученике Христове, и беше један од дванаесторице апостола.

Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Духа Светога који сиђе у виду огњених језика, свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији. Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ.[2]“

  1. Зилот је грчки превод јеврејске речи кананит, што значи ревнитељ, од речи: кана – ревност.
  2. Свети Симон Зилот скончао је крсном смрћу у Абхазији, у Африци, и сахрањен у граду Никопсији, у близини Џигетије. Остатци овога града и данас се виде на триестак километара од Сухума, недалеко од морске обале. На месту кончине светога апостола била је подигнута црква, која је обновљена 1875 године. – Светог апостола Симона Зилота треба разликовати, прво од светог апостола Симона Петра, такође апостола из Дванаесторице, и од светог апостола Симона или Симеона, сродника Господњег по телу (Мт. 13, 55), који припада лику седамдесеторице апостола и био је други епископ јерусалимски (о њему видети под 27 априлом).“

РТС1 – 23 MAJ (10 Maj) Свети апостол Симон Зилот

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Дакле, из званичних извора СПЦ-а, видимо да је реч „зилот“ високо афирмативног и позитивног значења, јер означаав верника који ревносно и непоколебљиво исповеда своју православну веру и служи Исусу Хртисту, народски речено – не продаје веру за вечеру, ни по цену смрти…!

И сада погледајмо шта игуманија Ефросинија говори о сестринству, како је све почело, о њиховом прогону од стране неких Епископа СПЦ, како су живеле када су истеране из манастира Стјеник, како је дошло до тога да се нови манастир изгради баш на Кучајским планинама у близини Бора чијој општини припада, у близини је и село Злот.

ТВ емисија о манастиру Нови Стјеник (ТВ Ресава) 1. део (18.10.2011.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Игуманија Ефросинија 04:50:

„2003. године сестринство манастира „Стјеник“ на планини Јелици (Манастир се налази у селу Бањица 10-ак километара од Чачка) је послало писмено саопштење у Епархију Жичку, да се не слаже са политиком коју спроводи Епископ Жички Хризостом. И, ми смо једноставно саопштили да нећемо више да учествујемо у тој општој издаји Православља која је на делу, и да се декларишемо да нисмо више у званичном општењу са званичном србском Патријаршијом. Владика Хризостом је врло агресивно реаговао, на наше опште изненађење, нисмо се надали толико агресивној реакцији, толиком притиску са стране једног православног, као што народ мисли православног…, очигледно се доказао да уопше није православни Епископ. Он је довео око…, сво свештенство је било обавезно да дође 8. октобра на истеривање 8 жена, 8 монахиња из манастира. Они су довели доста, доста је било наоружаних људи, не знамо њихово право својство, и доста је било верника који су дошли нама да дају подршку, али било је доста људи који су дошли да виде шта се ту дешава, њима није било баш најјасније. И углавном су људи, већином су размишљали: чим је толико свештенства, и сам Владика против нас, мора да смо ми нешто згрешили, да они нас праведно хоће да казне. Казна је била следећа, да нас истерају из манастира, пошто ми нисмо хтели да напустомо наш манастир који смо ми обновили. Тај манастир је био доста напуштен и доста у лошем стању кад смо ми дошли 6 година пре тога, 1999. године смо дошли у манастир. Ми смо све учинили да тај манастир почне да стварно представља право уточиште за православне вернике. Тако да нисмо хтеле да напустимо оно за шта смо се трудили све те године.

Међутим, они су насилно нас истерали из манастира, и избацили наше личне ствари, ништа више од тога, тако да смо се ми на неки начин обрели у шуми, и 3 дана смо провели у шуми, незнајући куда да идемо…“

После 3 дана проведених у шуми, један верник је чуо шта се догодило монахињама, и понудио им је смештај на његовом сеоском имању. Кућа на том имању где су монахиње обитавале и спавале, била је у доста лошем стању, а није било ни струје., али опет било је нешто, имале су смештај, склониште. Монахињама су пришле још 2 сестре, тако да је њих 10, попут сардина у конзерви, спавало по поду у једној просторији. И тако су у врло оскудним условима на том имању живеле следеће 2 година. У самом почетку било је јако тешко снаћи се за храну, за огрев, ево шта игуманија Ефросинија прича о том периоду:

„Јако је било тешко у почетку за храном… Нисмо знали шта да радимо, нисмо имали ни брашна, значи, основне стври. Нисмо имали ни уља, нисмо имали оно како да кажем, најосновније. Тако да сам ја ишла од човека до човека и просила, буквално сам просила за мало хране, и код многих људи сам наилазила на одбијање. Углавним, сви они људи који су били наши дотадашњи пријатељи су се одрекли пријатељства, под великим притиском медија који су почели нагло да пишу о нама да смо ми „секта“, и да смо „издајници мајке цркве“, да смо „непријатељи Мајке Православне Цркве“ итд… како већ то медији умеју да окрену све онако како државни систем захтева. Тако да смо ми врло брзо били искомпромитовани, и врло брзо смо добили негативан одговор за сваку нашу молбу коју смо тражили, нисмо никад ништа велико тражили од тих људи, само неку храну и мало огрева. Међутим, то смо исто тешко добијали, тако да прве 2 године су јако, јако тешке биле за живот. Ја сам ишла по стовариштима где се продају дрва, и онда те окорке који остану тамо, молила да нам дају, онако колико људи могу, тако да сам помало скупљала тај огрев. И, онда су се после још неки љиди који су помагали наш стари манастир, сажалили се на нас, и почели да нам доносе неку храну, и тако је то мало почело већ да попушта, тај притисак…“

И тако, када су прошле те 2 године, монаси из манастиар Есфигмен на Светој Гори, дали су једну донацију за сестринство, тако да су монахиње и њихов духовник Владика Акакије, почели да траже место где би се направио конак за монахиње и нови манастир…

Владика Акакије (световно име Немања Станковић, рођен 1971.), биографија

„… За време боравка на Светој Гори прекида општење са светским екуменистичким православљем и придружује се светогорским зилотима из манастир Есфигмен (1995). Као светогорски зилот, услед прогона, бива замонашен у катакомбним условима, добивши монашко име Акакије (по преподобном Акакију Капсокаливијском …. 2011. је рукоположен за првог епископа Српске ИПЦ (Српска Истинска Православна Црква»)….“

Више о биографији Владике Акакија прочитати овде».

Преведен клип са грчког о монасима манастира Есфигмен на Светој Гори, у коме је једно време боравио Владика Акакије, погледати овде»
Интервју са Владиком Акакојем»

Будући да је Владика Акакије и велики љубитељ природе, познавао је разне крајеве Србије, одлука је пала да се место за дом тражи на Кучајским планинама, желели су да у нетакнутој дивљини одаберу тихо место за манастир, да би монахиње могле да се неометано посвете богослужењу. Неколико монахиња и Владика Акакоје снабдели су се шаторима и врећама за спавање, с намером да на Кучајским планинама нађу погодно место какво су замислили за изградњу манастира, а жеља је била да то место буде на врху неке Кучајске планине, вукла их је висина. Кључна ствар је била да одабрано место за дом у близини има непресушан и јак извор воде, као и да постоји какав-такав путић до тог места, због неопходне проходности кроз планину и везе са светом. Из тог разлога понели су и војне мапе на којима се лепо видело на ком делу Кучајских планина има највише извора воде и макадамских путева. Три месеца су тако трагали, и пошто их је вукла висина одједном су из даљине видели огроман планински камени гребен назван „Микуљски камен“ који је моћно доминирао тим простором.

Ретким, оскудним и испресецаним стрмим стазама некако су дошли до Микуљског камена, јер није било никаквог трасираног пута до њега. Касније су сазнали да имање на том простору припада једном деда Павлу, који жели да прода то имање, јер његова деца нису више желела да излазе у планину, тако да су га монахиње купиле за врло јефтине паре, а радило се о неколико хектара земље по речима игуманије Ефросиније. Пошто није било каквог-таквог пута до простора испод Микуљског камена на коме треба да се изгради прва зграда будућег манастира, цела донација од 3.000,00 евра потрошена је да се пробије пут до тог места, почевши од најближег макадамског пута који је постојао, тако да је наша монашка дружина после завршеног пута остала без пара, потрошили су задњи евро, а нигде дома за становање.

Потрошивши тако донацију, монахиње су живеле по оближњим појатама и чобанским кућицама, чекајући шта ће да им донесе сутра. Међутим, када се неко потпуно ИСКРЕНО И ЧИСТО посвети нечему, ма шта да је то, помоћ однекуд увек стигне кад затреба, у правом тренутку. Интернетом се брзо прочула вест о сестринству, о њиховом прогону, као и да су остале без пребијеног динара за почетак градње прве зграде. Добри људи су све чули, и пристигла је донација од 15-16.000,00 евра што је било довољно да се направи конак где су се те 2005. године настаниле трајно, тада већ 11 сестара монахиња зилоткиња, са њиховим духовником Србским Владиком Акакијем. И тако је почео живот манастира Нови Стјеник на око 1000 метара надморске висине доминирајући целим простором у садејству са Микуљским каменом, погледајте доњу слику са погледом на манастир…

Поглед на манастир Нови Стјеник надомак Микуљског камена

Поглед на манастир Нови Стјеник надомак Микуљског камена. Кликните на слику да је видите увећано.

Што се тиче Микуљског камена ево шта на свом блогу монахиње бележе о њему:

Са његовог врха, на 1020м пружа се поглед који досеже све до Старе планине, Црног Врха и Ртња. Као на длану је масив Малиника, Дубашничка висораван, Крња Јела и Лазарев кањон. Уз сам камен, на овом веома суровом месту, где климатски услови живот чине (нарочито зими) веома тешким и чак опасним, попут гнезда сурог орла смештен је манастир Нови Стјеник.“

Да би се лакше орјентисали да преко Google Eart нађете где се налази манастир Нови Стјеник, ово су GPS координате манастира N 44°01.337′ E 021°50.172‘. Погледајте положај:
http://bit.ly/1SqqjYg

Манастир је удаљен од мог Бора 56 км., од Деспотовца такође 56 км, а од Параћина око 70 км. Најбоље је до манстира ићи неким теренским возилом, може и обичним аутомобилом, али не кад почну велике кише, пут је тада препун воде, и није баш лако прићи манастиру. Консултовао сам игуманију преко њеног фејсбук профила» како је најлакше доћи до манастира из Бора, тако да ако неко од борана жели да посети манастир, треба да следи ове инструкције. Крене се ка борском језеру, и сви знају да надомак језера код оне велике кривине, с леве стране оштро скреће пут ка Дубашници. Ту треба скртенути и када се стигне на крају асфалтног пута где почиње Дубашница, одатле до манастира има још 18 км.

Ако неко ко није из Бора, а жели да овим правце дође до манастира и посети га, може да ме контактира да му будем водич и да ускладимо термине, а уједно и ја да посетим манастир, будући да немам аутомобил.

Мало, по мало, манастир је почео да се изграђује, међутим ни тако изоловано место на Кучају, без струје и водоводне мреже, где у кругу од 50 км. нема насељеног места, није безбедно у смислу да се 10 жена несметано посвете богослужењу. Убрзо су почеле да долазе грађевинске инспекције из Бора, да проверавају шта се ту гради, како се то гради, иако је сестринство ушло у легалну законску процедуру око потраживања документације за изградњу објеката. Међутим, и поред тога грађевински инспектори стално су изналазили разлоге да све то оспоре, да све то није усаглашено са законом, тако да је сестринство добило решење око рушења објеката.

По речима игуманије, из министарства вера локалној полицију у Бору и урбанизму града Бора, стигао је допис (директива) да се ради о „опасниј и наоружаној секти„. Међутим, храбре и посвећене увек прати срећа и добри људи који у правом тренутку помогну (Бог „умеша прсте“), а у нашем случају радило се о начелнику урбанизма града Бора, који је дошао у манстир да сестринству саопшти да ће се сви објекти срушити. И, тако начелник је почео да разговара са игуманијом и сестрама, и када су му аргументовано предочили о чему се ту ради, човек је био запрепашћен, да је до те мере покренута бескрупулозна кампања против 10-ак „опасних“ монахиња, тако да човек није могао да се начуди!

Разговор је текао даље у пријатељском тону, тако да је начелник објаснио монахињама да се радило о директиви из министарства вера, да се ради о „опасној секти“ и да због тога треба да се руше објекти. Чак шат више, увидевши да су монахиње јако позитивне, да шире искреност и чистоту у оно што верују, слагао се неко с тим или не, начелник је по речима игуманије рекоа следеће:

Док сам ја на овој позицији, нико не сме да вас дира, нити узнемирава. Ја сам на неки начин ваш заштитник од сада.“

Међутим, „ђаволи иза сцене – који воде игру“, нису имали мира, када су увидели да не могу да сруше манастир, почеле су да се гомилају оптужбе на рачун личности игуманије Ефросиније Николић, и искрено се надам да је то прошлост, „да су ђаволи потрошили сву муницију“. Међутим, негативна кампања против „10 опасних жена“ зилоткиња Новог Стјеника је била актуелна, погледајмо ову из листа Блиц, од новинарке Зорице Лазаревић:

Спавање у пећинама, склекови и „калашњикови“ – Секта на Кучајским планинама спрема децу за рат
Извор: Блиц»

Ево неких квалификација и клевета:

Девојчице и дечаци пуцају из реплика „калашњикова“, раде склекове и спавају у пећини. То су неки од језивих призора на фотографијама са Светолазаревог православног омладинског кампа (СПОК). Камп је јулу у беспућу Кучајских планина организовала „Српска истински православна црква“ (СИПЦ)…“
……………….

Владика Порфирије:

Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе, како их злоупотребљавају и доводе у заблуду. То нема везе са Православљем, Христом и јеванђељем, па позивам органе реда да испитају услове у којима делује ова самозвана група људи која се лажно представља“, рекао је владика Порфирије.“

Дакле, радило се о Србском Православном Омладинском Кампу популарно названом СПОК који је организован 2014. године. У чланку је дат и видео прилог којег су на Ју Тјубе поставиле саме монахиње, али је новинарка Блица дала овај наслов:

Видео > Екстремисти уче децу да пуцају:

Када видите такав наслов, још прочитате и реч у тексту „калашњикови“, „то су неки од језивих призора“ ви одмах помислите да се ту заиста ради о некој војној обуци и опасним људима, али та „истинољубива“ новинарка нигде није дала изјаву игуманије или било које монахиње, да оне одговоре на оптужбе и квалифилације.

И кад погледате видео, ја сам то одмах учинио, ви видите да ту нема никаквог пуцања, из било каквог оружја, нити из дечјег пластичног, а камо ли из правог, нити су се деца уопште и видела са неким дечјим оружјем на том снимку, али новинарка иде на подсвет већ одавно овцоизираног и инфатилног јавног мњења Србије, јер реч „пуцају“ управо усади „овци“ у главу да је ту било некакве пуцњаве, али ништа од тога, погледајте и сами тај видео клип.

А, друго, само површно гледајући, ко је луд да врши „обуку деце и припрема их за рат“ и да јавно да видео прилог о томе, и текст на свом сајту?! Међутим, поента свега је да новинар који се служи таквим бљутавим подметањима и лажима, зна да обично инфатилно јавно мњење све „гута“, све прихвати здраво за гортово, а и ПРЕ СВЕГА не даје се никаква контра аргументација, нека изјава стране која се напада, ради објективног извештавања и новинарства. Новинарка је монахињама и зилотима већ пресудила: „Криви су!“ иако полиција још то није ни испитала, али видећете у даљем тексту, када је борска полиција све то испитала, ништа од тога!

Срећом, постоји интеренет, па је игуманија Ефросинија све те лажи и клеветe аргументовано потпуно разбила, погледатјте:

Истина о Светолазаревском омладинском кампу – 15.05.2015.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А да је то тачно, одмах треба презентовати извештај борске полиције која је овај случај већ испитала и истражила.

Игуманија Ефросинија 12:23:

„Министарство полиције, преко јавног тужилаштва и полицијске управр Бор, је спровело на основу захтева медија детаљно испитивање, значи истрага је већ спроведена, свих учесника кампа, организатора, родитеља, и саме деце преко социјалних радника, и ми смо преко полицијске управе Бор, добили саопштење, значи цитирам њихову изјаву, полицијске управе Бор:

Полицијска управа Бор, каже:
„… да не постоји никакво противзаконито деловањее у самом раду кампа, противно Уставу, или злоупотреби деце…“

Напротив, полиција је утврдила да се ради о класичном извиђачком кампу са свим уобичајеним извиђачким активностима, које такав камп подразумева. Питамо се, хоће ли неко после свега упутити извињење младим учесницима нашег кампа, њиховим родитељима, и организаторима?“

Е, сестро, сестро… која доброта извире из тебе. Не треба ту извињење када би ово била правна држава у служби свих људи који живе у њој, тада би једна тужба на рачун клевета и лажи решила све, јер извињење не треба тражити од особа које свесно лажу и манипулишу да би вама „10 веоама опасним монахињама“ наудили и напакостили. Човек коме је до части, морала и истине, он се одмах извини кад увиди да погреши, не треба се тражити извињење од њега, оно стигне само.

Данас, када је лаж масовно постала „нормална појава“, такво истинољубиво и часно биће је ретка појава, доживеће судбину диносауруса у градовима… осим, ако се настани у мањим манастирским заједницама, еко заједницама, пермакултурним заједницама, па ако преживи будуће „Чишћење на Планети“ које предстоји, то људско биће ће да изгради нови хуманији свет, нову одуховљену цивилизацију…

Дакле, полиција је све већ испитала, и закључила да у активностима СПОК-а није било никаквог кршења закона од стране организатора, кршења Устава Србије, нити милитаризације и злоупотребе омладине и деце. Напротив, полиција је утврдила да се ради о класичном извиђачком кампу са свим уобичајеним извиђачким активностима, које такав камп подразумева, а погледајмо још једном поново шта је по чланку из Блица рекао Владика Прфирије…

Владика Порфирије:

„Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе, како их злоупотребљавају и доводе у заблуду. То нема везе са Православљем, Христом и јеванђељем, па позивам органе реда да испитају услове у којима делује ова самозвана група људи која се лажно представља“, рекао је владика Порфирије.“

За оног ко размишља и користи логику, логику догађаја, увиђа да водећи Епископи СПЦ-а воде србске вернике у екуменизам, да су издали Православље и Светосавље, о томе говоре и следећи убитачни видео прилози, не ја као ја:

Поклоњење Епископа Лаврентија и 36 свештеника СПЦ највећем јеретику папи (видео), са списком редоследа како се ко поклонио папи и пољубио му руку.
Извор: ФБРепортер»

Затим…

Епископ Лаврентије поклања икону Исуса Христа јеретичком папи, и љуби му руку

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Папа проглашава Степинца блаженим

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Папа Јован Павле каже и допушта хрватима следеће:

Нашом апостолском влашћу, допуштамо да се слуга Божји Алоизје Степинац, од сада назива Блаженим

Дакле Епископ Лаврентије као високо хијерархијски позициониран у србској цркви, љуби руку католичком папи, који допушта хрватима да у име католичке цркве покровитеља клања Срба у Јасеновцу, Алојза Степинца називају блаженим!?
Па ту нема ни елементарног морала, части, људског достојанства које је урођено сваком човеку, без обзира да ли је он духован или не, а камо ли када говоримо о висиком православном свештенику, који крши и каноне сопствене цркве, и пљује на јасеновачке СрБске жртве!

Нешто слично ради и Патријарх Иринеј.

Патријарх Иринеј и братија, заједничка молитва са јеретицима и кардиналом Пуљићем – Сарајево 2012
Погледати овде»

Е, сад треба рећи да сам екуменуизам, тај правац верске глобализације одбацује у том процесу неке Каноне и Апостолска правила Србске Православне Цркве, а то су правило 10. и 45. будући да ова правила забрањују православним хришћанима молитвено општење са јеретицима, што Патријарх Ириниј није испоштовао, јер:

„Наведена правила категорички – под претњом одлучења од Цркве – забрањују православним хришћанима да се моле са људима одлученим од црквене заједнице. 10. Апостолско правило гласи: „Ако се неко помоли са човеком одлученим од црквене заједнице, макар то било и у дому, нека буде одлучен!“ А 45. правило гласи: „Епископ или презвитер или ђакон који се помоли са јеретицима, нека буде одлучен. Ако им пак дозволи да било шта обаве као служитељи Цркве, нека буде свргнут!
………………….

1) 10. Апостолско правило забрањује ступање у молитвено општење са онима који су одлучени од црквене заједнице;
2) 45. Апостолско правило наређује свргнуће сваког клирика који дозволи јеретицима да у храму обаве било какву радњу у својству служитеља Цркве;

3) Протестанти допуштају богохулну самовољу у „молитвама“, тако да су у екуменистичкој литургији на 6. скупштини ЕСЦ учествовале и „свештенице“….“
Извор»

Канони, Апостолска правила
Извор: Форум – Поруке»

10. Ко се са одлученим, ма и у кући, моли, нека се одлучи.

45. Епископ, презвитер(1) или ђакон који се моли са јеретицима, нека се одлучи. Ако им допусти да нешто као клирици(2) врше, нека се свргне.

(1) Презвитер
Извор»
„У православној цркви: свештено лице које сме свршавати све црквене обреде, нарочито св. тајне, сем тајне свештенства. (грч.)“

(2) Клир (клирик, а каже се и клерик)
Извор»
Шта значи клир?
» клир • мушки род: свештенство, духовништво, духовнички сталеж; клер

Сада вам је јаснија брутална кампања манипулације и лажи која се врши према монахињама од стране неких Епископа СПЦ, јер су свесни да све више верника СПЦ зна да они воде вернике у екуменизам, будући да је то очигледно, али да би их застрашили, и показали шта ће се будућим бунтовницима десити ако се побуне против екуменизма, и монасима, и свештеницима, епископима. Они се силе на 10 жена, да покажу шта чека будуће бунтовнике.

Има ту једна кључна ствар, и „клопка“ у којој су ухваћени и монаштво и свештенство СПЦ, а то је да монах ако се побуни због екуменизма, па га искључе из цркве, губи сва грађанска права које има само као монах, а то значи да губи право на социјално и здравствено осигурање, тако да не може да се лечи ако се разболи као грађанин, а парохијски свештеници губе поред социјално-здравственог осигурања и пензију (монаси као монаси немају права на пензију), губе све ако се побуне, као и Епископи бунтовници, попут Епископа Артемија. Све сам ово сазнао од игуманије Ефросиније преписком на фејсбуку, а и сама игуманија каже следеће у горњем видео прилогу. Ово је врло битно да се схвати та клопка

Игуманија Ефросинија 59:56:

На пример, замислите ви сад, један од великих разлога зашто монаштво не жели да се побуни, и да каже неку своју реч, јер много монаштва има који нису за екуменизам, и који су против свега тога што ради Србска Патријаршија, али не смеју ништа да кажу, јер у тренутку ако било шта кажу, да се с тим не слажу, прво ће бити избачени из својих манастира, друго изгубиће сва грађанска права, социјално осигурање, било какве погодности које има данашњи човек, и онда једноставно…, у ствари, наћи ће се на улици.

Сад замислите ви по манастирима колко имате старих људи, који нису кадри да прихвате тако нешто. Ми смо сви колико толико били млади, осим да кажем наше 3 сестре, од којих су се две упокојиле, једна је била старија, имала је 60 и нешто година. Тако да смо ми прихватили тако нешто, да кажем целокупно то страдање. Али, опет кажем, били смо сведоци многих, разних…, разне ситуације су се дешавале нама, које су стварно биле тешке, и које се не дешавајау људима у данашње време. Значи, да ти останеш у једном тренутку без било какве подршке већине људи. Или…, да немаш да се обратиш ком лекару за помоћ, јер немаш новац, нити имаш здравствену књижицу. А ми смо имали у то време кад смо избачени из манастира 2003. године, имали смо 2 тешко болесне сестре. Једна је имала рак, убрзо после тога је умрла. Једна је била тежак астматичар, исто се после пар година упокојила, од срца. Тако да, хоћу да кажем, ми смо били сведоци, да су нам сестре умрле на рукама, нисмо имали уопште да се обратимо некоме за помоћ, ил’ да кажемо, да’л може некако да се то види, да се, овај…, лекар из Бора, један лекар је био јако добар, који је изашао у сусрет, али је та сестра, која је имала рак, она је имала неко социјално осигурање, јер је имала радни однос пре тога.

Али ови остали, на пример млађи (монаси званичне СПЦ), они апсолутно немају никакву позадину.

Али, видите, на пример, опет с друге стране гледајући, то је исто мач са 2 оштрице. На пример монаштво, никада, никада, није ми познато, да је имало социјално осигурање. Замислите ви сад монахе првих векова да имају неку пензију, или здравствену књижицу. Тако да је држава, да је ухватила како да кажем монаштво у клопку са тим свим неким погодностима, а монаштво треба да буде потпуно слободно, и да не зависи ниоткога, само од Христа, од Господа. И, једноставно, треба да има толику веру да ће му увек Бог помоћи. Ако је Божја воља да умреш…, умиреш, храбро, као јунак! Не плашећи се оног што ти Господ даје, јер треба да примимо и добро и зло. Не мора да значи да човек који се родио, мора да умре. Јер, смрт није нешто неприродно, него је сасвим, да кажем, нешто што припада сваком човеку.

Тако да, зашто да монаштво, толико зависи, толико страхује, и толико се плаши због тога што ће изгубити здравствену књижицу, ја не разумем. Заиста, ја не могу да оправдам то. Јер, ми смо се определили да служимо Христу, и нисмо калкулисали с тим, нити математички обрађивали која је наша корист од тога кад ми идемо у манстир. Али, ти кад већ дођеш у манастир, ти упаднеш у ту мрежу, где те они убаце, да кажем, игуман или игуманија, или Владика. Да сад све ти дају, као сад ти све имаш, али само ако си послушан. Ако ниси послушан, то ћеш све да изгубиш. И сад теби то тај програм, у главу, временом, једноставно продре, до сваке ћелије твога мозга:

Ја морам бити послушан, ја морам бити послушан, ја мо…“

А, мислим, како можеш да будеш послушан људима који су прво непослушни самом Богу. И…, коме су они уопште послушни, коме они одговарају за то што раде? И што бисмо ми онда били послушни њима (ако они нису послушни сопственој цркви и канонима)?
Тако да…, и Свети Канони, и Свети Оци заповедају монасима да не буду послушни неправославним Епископима. Значи, то постоји цео један велики Канон који заповеда монаху да се склони од неправославног Епископа. И, чак шта више, да саветује свакоме да се одвоји, и да једноставно не учествује у том отпадништву…“

Заиста, заиста, храбре речи, и цело дело свих монахиња зилоткиња манастира Нови Стјеник, сва та њихова посвећеност, чистота у вери, части и моралу!

После свега овога, сводећи историјске рачуне, можемо само рећи да су срби, данас, по први пут у историји, издани и од државе, и од Цркве, и од САНУ, и од 95% свих интелектуалаца, и свештенства. То се пре овог нашег актуелног времена, није никад десило!
Ових око 5%, по мени, који су заиста часни, муче исту муку са народом, и не припадају ни једној странци, немају приступ главним медијима, само алтернативним попут интернет Радија Снага Народа», где могу да кажу коју своју бунтовну реч.

Дакле, да сумирамо ситуацију око кампа, тај Светолазаревски камп има активности попут свих извиђачких кампова, и Православних, о чему је и причала игуманија Ефросинија, где се упражњавају следеће активности: планинарење, орјентација, сналажење и исхрана у природи, часови националне србске историје, рад сликарских радионица, затим било је разних спортска надметања и забавних активности као што је певање уз логорску ватру, старе народне игре и дружења полазника СПОК-а итд… Од свих 10 дана колико траје камп, само је 2 сата било посвећено спортском стрељаштву, а не „војној обуци“, не „Секта на Кучајским планинама спрема децу за рат“, или што каже Порфирије: „Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе, како их злоупотребљавају и доводе у заблуду. То нема везе са православљем, Христом и јеванђељем… „, јер сада знамо да је полиција из Бора рекла после истраге, да од свега тога нема ништа!!

Као аргумент, погледајте шта на самој конференцији за новинаре у Медија центру, где је игуманија Ефросинија врло аргументовано побила све оптужбе, лажи и клевете, рекла на крају представница министарства унутрашњих послова:

Представник министарства унутрашњих послова 17:43:

„… Ми смо и сами као министарство одреаговали на тај начин да, остављамо да други процене, као што је тужилаштво, да ли у целој овој активности има елемената кривчног дела, тако да, за сада га нема, али знате, овај, и ви исто тако као што сте поменули, држање пиштоља није нешто што је у вези са љубављу према отаџбини, него да кажем нечему што је заштита личног психофизичког интегритета, према томе нећемо баш изједначавати те 2 ствари…“

Ово је све брутално психолошко деловање на подсвест „неверника“ и притисак не само на сестринство манастира Нови Стјеник, већ и на све зилоте Србије, иако је представница имала умилни баршунасти глас (утолико горе – јер све брже иде у подсвест, и има циљ да застраши и заплаши), јер је поменула реч „пиштољи“, а сама игуманијаа није уопште рекла да се ради о пиштољаима, или пак пушкама, нити је то борска полиција утврдила (већ да се ради о пластичном оружју), што аутоматски подразумева да се тим речима указује на право оружје, са којим се могу убијати људи!

Игуманија је јасно рекла, оно што је и борска полиција утврдила, да се ради о пластичним пушкама, за које не треба никаква дозвола (као и да нема злоупотребе деце), и које је доступно у слободној продаји, свако то може купити! Али, срби су то бре „убице, кољачи и монструми“ они су опасни чак и када имају пластично оружје. Представница министарства и сама каже да у свему томе нема кривичног дела, али дозвољава да тога можда и има (??!), што се коси са здравом логиком, јер ако су они утврдили да нема кривичног дела, шта ће сад евентуално, које ће ту сад кривично дело да утврди тужилаштво, ако „други процене“?!

Мислим, тотална бљутава небулоза „ако други процене“, нема ту шта ко да процени, осим ако не поштује закон, јер закон је јасан, да није било кривичног дела, по закону је тако донешено решење у борској полицији, а не „по процени“. То „процена“ има широк спектар дејства, и не мора све да буде по закону, ако онај ко држи полугу власти – „то процени“.

Међутим, подсвесна порука је јасне, где год се испољи непоколебљиво србство, имало то религиозну конотацију, или само националну, без религијске конотације, у старту то треба угушити, треба поколебити „такве сподобе“ (србе) и константо ширити страх оваквим перфидним деловањем на психу и подсвест свих Срба! Представница министарства чак се усудила и да коментарише шта је, или не „у духу прваославља“, иако то није њен посао, или да изјави ово: „држање пиштоља није нешто што је у вези са љубављу према отаџбини, него да кажем нечему што је заштита личног психофизичког интегритета“, што није тачно, јер не ради се о пиштољима у случају СПОК-а, јер та реч означава реалне и праве пиштоље с којим се могу убити људи, а не пластично оружје које је коришћено у кампу, с којима никога не можеш убити.

Поново: манипулација, лаж, манипулација, лаж, ма….
Докле бре та глупа, провидна, простота?
Па људи бре излизало се то, дајте измислите нешто паметније, ако већ хоћете да манипулишете…

И, друго, држање правих пиштоља у свом власништву, је законом дозвољено, и то се не може тумачити да ли легално поседујеш право оружје – у смисли да ли волиш отаџбину или не ако га поседујеш, већ ради заштите сопственохг интегритета, јер и сама полиција издаје такве дозволе људима!

Али, у рукама „монструозних срба“ … „који кољу, убијају и једу живу децу“ треба утрти старх у кости, чак и кад имају пластично оружје.

Међутим, свеукупно гледајући овај чланак, овако примитивне монтиране лажи, кад прође прво почетно дејство (први мачићи се у воду бацају) постају контрапродуктивне, када се открије истина, и мислим да ће се СПОК одржати и ове године, баш на инсистирање родитеља и деце који су већ били учесници претходних кампова, а биће ту вероватно и новајлија, јер су већ сазнали за ове бруталнне медијске лажи!

Ја им то и желим, наставите са кампом…!

Замолио бих све србе који ово читају, али заиста замолио, тај обичан народ од кога заиста све зависи, да погледају следећа 3 видео прилога, као и текст „Гости из Енглеске„, било да су верски опредељени, или не, јер се већ више од 100 година спроводи најмонструознија, а уједни и најперфидније – под еуфемизмима разних „универзалних“ идеја, ПОГУБНО-ФАТАЛНА борба срба против срба, РАДИ ЊИХОВОГ УНИШТЕЊА (ЧИТАЈ – САМОУНИШТЕЊА), ма како они различити били: четници, партизани, припадници Србске Православне Цркве, или Србске Истински Православне Цркве (СИПЦ), или као тзв. „грађани“ и националисти, левичари-комунисти или националисти-десничари, и то све верно спроводе сами срби НА ВЛАСТИ и 95% откорењених интелектуалаца, и свештенства…!!

Ко ово не види, тај је заиста универзална слатка овчица и зомби…!

Са ових 5% правих елитних србских интелектуалаца, и свештенства, који се нису продали џаволу, Срби као народ треба да изграде, од корена па на горе до грана и плодова, потпуно нову државу, нове цивилне институције сопствене државе, нову цркву, све… или ће дефинитивно нестати као народ, врло брзо, за 10-15 година, јер данас време има крила и лети светлосном брзином.

Погледајте шта се све ради зилотима Србије, илити верницима и свештенству СИПЦ.

Напад на Утешитељство – У ноћи 23. јануара 2013.
(све саме бруталности и агресија против зилота илити СИПЦ, иако су малобројни (за сада) и мирољубиви, уопште не делују агресивно, у смислу „ти мораш“. Скините клип па га погледајте, јер се код мене слабо чује на Ју Тјубе, а кад га скинем и гледам преко компјутера, сасвим добро)
Погледати овде»

Гости из Енглеске:
Погледати овде»

Летопис Велике битке -1:
Погледати овде»

Летопис велике битке 2 – Интервју са православцем и великим интелектуалцем, енглезом, Владимиром Мосом:
Погледати овде»

А, сада, кренимо на нешто позитивно, на нешто што ће натерати људе на размишљање, јер верујем да ће многе интересовати како су се младе девојке, неке су и врло образоване београђанке биле, одлучили да се замонаше, како им се десио преокрет у животу, како су преокрет прихватили њихови родитељи, а говориће и једна млада американка монахиња Новог Стјеника, на добром и симпатичном СрБском» језику.

ТВ емисија о манастиру Нови Стјеник (ТВ Ресава) 2. део (18.10.2011.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Владику Акакија (Ово је кад је био» на Светој Гори 1995. Владика обавља крштење» новог верника у Дунаву), првог рукоположеног Епископа СИПЦ, већ сам представио, представиле су се и монахиње, па хајде да мало погледамо манастир који се богами поприлично изградио од донација верника и добрих људи. Игуманија ми рече да је изграђена и једна врло удобна кућица и за мушке госте, где могу да се сместе и преноће, да поразговарају са монахињама, са Владиком када је у манастиру, да можда нешто и помогну ако могу.

Ко зажели да донира манастир, нека погледа ову» страницу са манастирског блога.

Изградња конака:
Погледати овде»

Груба изградња главне манастирске капије:
Погледати овде» и овде»

Почетак изградње Храма Светог Јована Претече:
Погледати овде», овде», овде», и овде».

Поглед на изграђен храм:
Погледати овде» и овде»

Поглед на манастир и Микуљски камен:
Погледати овде»

Манастирски Часни Крст испод Микуљског Камена:
Погледати овде»

Читање акатиста пред Микуљским каменом:
Погледати овде»

Поглед кроз манастирски „прозор у свет“:
Погледати овде»

Дрвена кућица за госте:
Погледати овде»

Унутрашњост гостинске дрвене куће са војним креветима на спрат. Капацитет: 8 лежаја:
Погледати овде»

Манастирски чувари, пси

Мали Волдаков:
Прелепа слика, погледати овде»

На фотографији се види тек пристигло штене од неких 40-ак дана прозвано „Мрвица„. Волдаков је туркменски назив за ову врсту паса, зову га још и „Алабај„, то је азијатски овчар, ево шта монахиње још кажу о њему:

„САО Алабај се сматра једном од најачих пасмина на свету. Средњеазијски народи већ вековима га користе као неустрашиву одбрану стоке од медведа, вукова и јагуара… Данас се користи као војни пас и неприкосновени чувар имања. За разлику од осталих опасних врста овчара (шарпланици, кавказци) веран је и потпуно безопасан за газду и окружење у коме живи.“

Претраживао сам» мало интернет, и увидео да је Алабај заиста првокласан пас, можда и најбољи на свету у одбрани од медведа, вукова, итд… У борби са вуковима показао се као најбољи, што је за манастир најбитније! Пас нема уши, само неке патрљке од ушију, и то му олакшава борбу.

Како сам прочитао на блогу монахиња, размишља се да се овим псом замене шарпланинци.
Мењај…!

Кад већ говоримо о вуковима на 4 ноге, а не на ове опасније по људе на две, овај чланак» са манастирског блога обавезно прочитајте, заиста је импресивно и за дивљење, а ради се о сусрету монахиње Нине» и неколико вукова 2012. године, када јој је један вук пришао на само 15 цм њушећи је, време је стало…! И…, све се завршило тиме, њушењем, њуш, њуш… касније је свако отишо на своју страну.

И на крају, погледајмо 2 фото албума, првом претходи следећи текс преузет са блога монахиња, и показује сам значај довођења воде у манастир…

Догађај раван чуду – У наш манастир је уведена вода!

четвртак, 15. август 2013.

Извор: Стјеничанка

Сан постао јава – чесма са хладном изворском водом и то са јаким притиском у сред манастира

Ко је Бог велики, као Бог наш!
Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса
(Псал 76:14-15).

Ове године стјеничко сестринство пуни осам година битисања у планини у отежаним условима живота без воде. Као што сви знамо све ове године сестре су пијаћу воду преносиле, тј. носиле, махом пешке, са доњег извора који је удаљен од манастира неких 300 метара оштре узбрдице. Техничком водом манастир се такође тешко снабдевао. Вода се лети некад доносила у бурадима трактором или теренцем или је једноставно сакупљана вода од кишнице, а зими је топљен снег. Труд и трпељиво злопаћење сестара са водом трајало је целих осам година и милошћу Божијом је коначно окончано. Најбогољубивијом добротом пријатеља нашег манастира брата Александра Зеремског који је комплетно финансијски покрио овај пројекат и пожртвовањем разних људи такође пријатеља нашег манастира остварено је нешто о чему се није могло ни маштати: у манастир је доведена вода!

Пројекат чија коначна цена прелази 10.000 евра уз врхунске стручњаке и извођаче земљаних и водоинсталатерских радова приведен је крају. Систем се састоји од две цистерне, једна је смештена испод доњег извора (10.000 литара), а друга изнад манастира (7.000 литара). Моћна пумпа која је смештена у доњој цистерни помоћу трофазног агрегата гура воду (60 литара у минути) у горњу цистерну из које слободним падом вода снабдева манастир. Главни извођачи радова су предузеће „ДУТА“ из Свилајнца и „Жинеса група“ такође из Свилајнца уз подршку машина из ДОО „УЛТ“ из Деспотовца. Ту су и појединци који су на разне начине помогли реализацију овог пројекта путем спуштања цена или чак донација. Например, комплетан песак је донација господина Синђелића из Свилајнца. Једна цистерна (већа) је донација наших пријатеља Стива и Ане из Пирота. За другу цистерну манастир је добио велики попуст, а велики трофазни агрегат на нафту такође је за манастир добијен по знатно нижој цени. Свако ко је учествовао у реализацији овог пројекта пружио је неку врсту помоћи из чега следи да би без ових добрих људи цена пројекта била много већа. Сестринство манастира на челу са игуманијом Ефросинијом изражава своју дубоку благодарност свима коју су на било који начин помогли да се мукотрпан монашки живот у манастиру без воде олакша овим за манастир заиста капиталним пројектом.

Сестре још не могу доћи себи од радости јер је вода уведена свуда па чак и у шталу за краве. Манастир припрема благодарне грамате које ће бити свечано уручене свим донаторима и доброчинитељима у везе увођења воде у манастир на прослави која ће се ускоро тим поводом организовати у манастиру. Онима који не буду могли да присуствују овој прослави благодарне грамате ће бити уручене накнадо или послате поштом. Призивамо благослов Божији и светог Претече Јована на главног ктитора овог пројекта брата Александра као и на све доброчинитеље чијом је добротом и жртвом манастир Нови Стјеник добио воду. Нека их Господ обаспе сваким добрима небеским и земаљским!

Август 2013. – летњи спарни месец када је у манастир уведена вода, у манастирском летопису ће засигурно заузети датум и место историјског догађаја за памћење будућих генерација.

Фото албум увођења воде у манастир

А овај други је сликовит приказ самог манастира, манастирског простора и живота у њему….

Фото албум манастира Нови Стјеник

Објављено у Зилоти, Зилоти Србије, Манастир Нови Стјеник, Православље Светосавље - време је за истину!. Ознаке: , , , , , , , , , , , . Comments Off on Чујте истину о зилотима Србије, и манастира Нови Стјеник на Кучајским планинама, од њих самих, а не из строго контролисаних медија
%d bloggers like this: