Момчило Јокић храбри и часни србски комуниста и антититоиста из СФРЈ којим срби треба да се поносе!


Док сам писао свој први текст» о мом разлазу» са анационалним комунистом Љубодрагом Симоновићем Дуцијем коме сам 8 година одржавао блог», напоменуо сам да нисам априори против комуниста, већ да сам против анационалних србских комуниста који су имали јасан анимозитет према србском националном идентетету, и националном идентитету уопште, па су самим тиме у СФРЈ ставили србе у неравноправан положај у односу на још 2 битна народа поред Срба, који су сачињавали СФРЈ, а то су хрвати и словенци, чији су комунисти имали јасан и чврст национални идентитет с којим су се поносили, и самим тим своја чврста национална становишта, која нису желели да жртвују зарад југословенства и човечанства, за разлику од огромне већине србских комуниста у СФРЈ, којима је на првом месту било југословенство и човечанство зарад жртвовања србских националних интереса, због тзв. „мира у кући“, „братства и јединства“ што данас знамо да је била брутална лаж! Све је то било код њих на нивоу претпоставке и наивног веровањаа ако заволиш џелате, да ће они „схватити ко су Срби“ и заволети их, почети да их цене. Међутим, као што то бива ко иоле познаје психологију личности, таквим наивним веровањима се само рефлексно постиже супротни контра ефекат, џелат постаје још већи џелат. То веровање и нада је тако детињаст поглед на свет који је последица идејног комунистичког фанатичног идеализма који их је потпуно емоционално и емотивно обузео и заслепео, да они напросто од шуме нису видели дрво испред себе које сачињва то човечанство у њиховим „шумовитим“ главама, које је непрекидно стојило испред њих, у пуном цвату! Јер, забога… „они воле цело човечанство“, нису они „примитивни и затуцани себични националисти“. Такви какви су били, до сржи анационални, у србским главама стварали су осећај кривице што су срби-срби који носе у себи тај „примитивни национални идентитет“, ту „нижу друштвену свест“ итд…

Неки од водећих србских комуниста тог раздобља, Марко Никезић и Латинка Перовић, имали су поштапалицу да су „Сви национализми у СФРЈ опасни, али да је најопаснији србски национализам“ давајући тако алиби хрватским и словеначким национализмима да разбијају СФРЈ без икакве одговорности за то, јер ето, кад срби комунисти кажу да је србски национализам најопаснији, а кобајаги и други јесу, али не и „најопаснији“, онда имате сталног и дежурног кривца за распад СФРЈ, то су Срби као народ, који су још на IV Дрезденском Конгресу КПЈ 1928.» године од стране комуниста проглашени за хегемонистички народ који терорише остале народе на Балкану, па је с тога требало и разбити Југославију на више мањих држава, и на штету срба, што је и одлучено на Дрезденском конгресу.

Међутим, у тој вирусној поплави анационалних србских комуниста који су одани били искључиво југословенству и човечанству, зарад жртвовања „примитивних и себичних србских националних интереса“, било је у срба и ретких комунистичких бисера попут Момчила Јокића, који су и поред тога што су желели да комунизам завлада човечанством, ни по коју цену нису, зарад човечанства и пре свега југословенства, били спремни да жртвују националне интересе народа коме припадају, јер су и свој народ третирали као равниправног дела тог човечанства, достојног и вредног својих националних интереса, попут свих осталих народа који чине човечанство, без да се осећају кривицу што својим деловањем штите националне интересе свога народа (баш као што су за своје нације имали третман хрватски и словеначки комунисти), јер се Момчило Јокић држао девизе свога оца комунисте који је говорио:

„Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

Дакле овде видимо оштру разлику између србских анационалних интернациналних комуниста, разних космополита и „грађана света“, који националне интересе „свог“ народа сматрају примитивним и себичним, за разлику од комуниста интернационалаца попут Момчила Јокића, који с поносом заступају интернационализам који брани конкретне националне интересе свог србског народа, који је равноправни део човечанства, а самим тим и специфично човечанство у малом, само по себи. Такви комунисти интернационалисти не робују апстрактним и мисаоним замислима човечанства, као ватрени и страствени анационални србски кумунисти који су због свог идејног анационалног фанатизма, заслепљени и неспособни да схвате сложеност човековог идентитета, и човека као индивидуе, и његовог колективног идентитета, колективне свести и колективне националне идентификације.

Иако комуниста по вокацији, због свог израженог националног срБског» идентитета, Момчило Јокић се није либио да га брани када је било најтеже, када је могла глава да се изгуби због тога, за време диктаторског и антисрбског Титовог режима у СФРЈ!

Да није тако било, зар би он био толико глуп, да се не либи да са својим друговима комунистима истомишљеницима, храбро оснује илегалну комунистичку партију Југославије када је Тито био у пуној владалачкој моћи!

Лако је бити „против“ Тита 35 година после његове смрти, после пропасти СФРЈ, кад Тита одавно нема међу живима, прави борци комунисти се препознају кад делују када је најтеже, када могу изгубити главу, живот…!

Такав је био и комуниста Момчило Јокић са својим комунистима истомишљеницима и саборцима, што ће се јасно видети у 3 доња прилога, 2 интервјуа са Момчилом Јокићем и једног видео прилога. Момчило Јокић и његови комунисти саборци јасно су видели скретања званичне КПЈ на челу са Титом, са свеобухватног пута зацртаног идејом социјализма и комунизма. Били су незадовољни политиком Савеза Комуниста Југославије, јер се социјализам није спроводио у жељеном свеобухватном правцу, а посебно су били незадовољни „тихом“ издајом Космета Титовог антисрбског режима, па су одлучили да оснују илегалну КПЈ као опозициону партију наспрам званичне КПЈ на челу са фараоном Титом, као и да изнесу јавно на видело све нечасне и прљаве радње које су се одигравала на Космету, које су биле противне србским националним интересима!

О томе укратко говори овај први чланак о рехабилитацији Момчила Јокића, будући да су он и његови саборци одмах те 1974. године били ухапшени после одржаног илегалног конгреса у Бару, и оснивања опозиционе КПЈ, јер наравно УДБ-а је још раније убацила кртицу у њихову организацију, све је било праћено, затим су осуђени на робију. Момчило Јокић је добио 11 година строгог затвора.

Момчило Јокић из 2005. године

Момчило Јокић из 2005. године

################

Извор»

Рехабилитован Момчило Јокић, оснивач илегалне КПЈ

АРАНЂЕЛОВАЦ – Да је правда спора, али достижна говори и случај рехабилитације Момчила-Мома Јокића (73), једног од оснивача прве опозиционе илегалне Комунистичке партије Југославије и копредеседник чувеног Барског конгреса од 6. априла 1974. године.

Јокић је рехабилитован одлуком Вишег суда у Крагујевцу после 36 година од када је осуђен на 11 година строгог затвора због кривичног дела удруживања против народа и државе.

Титов обрачуна са неистомишљеницима

Судско веће је, наведено је у образложењу, у поступку рехабилитације познатог књижевника и публицисте недвосмислено утврдило да је суђење Јокићу и његовим истомишљеницима био политички процес и обрачун Јосипа Броза Тита са свима који су били незадовољни политиком Савеза комуниста и стањем у земљи, самоуправним социјализмом и „тихом“ издајом Косова и Метохије.

Јокић каже да је одлука закаснела, али да је он, ипак, добио моралну сатисфакцију.

„Нема веће части од скидања жига човеку који је осуђен као ‘непријатељ народа'“, рекао је Јокић Танјугу.

„Ако човек верује у своје идеале онда рехабилитацију доживљава као победу правде над лажима“, казао је Јокић, и данас уверен да народ који, како каже, нема своје мученике и хероје, нема право на своју будућност.

„Српски народ је увек имао своје хероје који нису тражили ни власт, ни ордење, ни признања, али су својим болом и хероизмом ушли у историју као живе иконе свог народа“, казао је Јокић, наводећи да је и његово књижевно и уметничко стваралаштво посвећено филозофији слободе и одбрани истине и части целог једног покољења.

Тајно похапшени

Јокић, рођени Пећанац, био је један од 35 оснивача прве опозиционе антититовске партије у бившој Југославији и један од челних људи оснивачког Конгреса обнове КПЈ у Бару, главни и одговорни уредник илегалног листа „Комунистичка искра“.

Месец дана по одржавању конгреса, његови оснивачи и учесници су „проваљени“ и тајно похапшени по наредби Савезног тужиоца СФРЈ и у најстрожој конспирацији размештени у више затвора широм земље.

Јокић је, пресудом Великог кривичног већа у Титограду 18. септембра 1974. године, осуђен је на 11 година строгог затвора, од којих је, у Казнено-поправном дому „Веље Брдо“ у Спужу, издржао осам.

Тајни досије Јосип Броз

Указом Председника Председништва СФРЈ Сергеја Крајгера пуштен је условно на слободу 22 месеца после Титове смрти. Његовим истомишљеницима, од којих је, осим њега, данас жив само још један, суђено је и у Окружном суду у Пећи.

„Ни после изласка из затвора нисам био слободан, јер су ме непрекидно пратили. Био сам емигрант у својој земљи“, објашњава Јокић свој вишедеценијски дисидентски положај, али је то време неприхваћања, игнорисања и одбацивања у широј јавности искористио да напише значајна књижевна дела.

Његово политичко-историјско дело „Тајни досије Јосип Броз»“ доживело је три издања, а у припреми је и четврто, допуњено, док је у такозваној лепој књижевности објавио 12 књига, пет драма, аутор је антологије „Поезија Словена од 9. века до данас“ и других књижевних дела.

„Тренутно сам окупиран рукописом за књигу ‘Политика и злочин’, која ће бити посвећена свим мојим саборцима и страдалницима Брозовог комунистичког режима“, објашњава Јокић своје планове, искрено задовољан што је истина нашла правду, а закон укинуо срамоту.

######################

А сада прочитајте још потпунији чланак око Барског конгреса и покушаја формирања илегалне опозиционе партије КПЈ од стране сбрског комунисте Момчила Јокића и његових другова сабораца, јер су били незадовољни Титовим режимом који је био на штету Срба. То је мало познати интервју са Момчилом Јокићем обављен 2004. године, којег је направио Добрица Гајић.

Момчило Јокић:

„Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено.“

Већ тада, у време одржавања тог тајног конгреса и оснивања илегалне КПЈ априла 1974. год., Јокић је имао доста компромитујућих података о Титу који би оспорили његов легитимитет, дакле циљ србског комунисте Јокића и његових сабораца је било да се супротставе Титу и рушење уставног поретка тадашње СФРЈ, јер су се лоше решавала национална питања, будући да се припремало „тихо“ издвајање Космета на штету срба као народа. Данас је то 95% готова ствар, остали су само још „ситни завршни радови“ док се срби забављају гледањем ТВ фарме, спортских преноса, док буље у своја Ајфоне, таблете и лап топове…

Ја док до пре неколико месеци нисам нашао преко интернета све ово око србског комунисте Јокића, барског конгреса и покушаја да се формира опозицона КПЈ 1974. која би се супротставила Титу, јер је са врхом савеза комуниста Југославије водио политику на штету Срба, нисам ништа знао тада, па ни до распада СФРЈ 1991. године, да је неко у тој „идиличној земљи “ знао шта се све спрема србима и Србији, и да су постојали храбри србски комунисти који су се усудли да се супротставе свемоћном Титу када је било најтеже, а живео сам у СФРЈ, тој „идиличној земљи“ за коју срби и данас кукају, а знају и сами да је све било суштински и по дубини на штету Срба, јер, забога: „могли су да спавају на клупи“, а да их нико не дира. Многи срби који данас кукају за тиме, још спавају на тој клупи и још се нису пробудили са ње, да отворе очи и погледају горку реалност, да су само паразити који су купљени стандардом живота, који је ионако био на лажним економским основама» (прочитај у том чланку студију економиста Миодрага Зеца и Огњена Радоњића: „Економски модел социјалистичке Југославије – Сага о аутодеструкцији), на конту задуживања и кредита. Међутим, 90-их година прошлог века, дошао је конобар да све то наплати, на штету срба наравно, који су платили главни цех, а многи срби никако да се И ДАН ДАНАС пробуде са те клупе где и даље „мирно спавају“, иако је клупа одавну измакнута, не виде да клупе више нема, као ни СФРЈ, остао је само сан, без клупе и државе. Многи срби су своју историју и суверенитет продали зарад доброг стандарда живљења у СФРЈ. Зато данас немају ништа: ни државу, ни одрживи економски стандард на реалним основама, ни суверенитет. Остао им је само сан о „клупи на којој су мирно спавали“, и нико их није дирао док су спавали, зато спавају и данас, а прети им нестанак и пропаст.

######################

Извор»

Момчило Јокић, Титов биограф: Тито није Броз!

„Погледи“, бр. 262, јуни 2004. Разговарао: Добрица Гајић

Момчило Јокић (1937) један је од најпознатијих политичких дисидената Брозовог режима. Завршио је светску књижевност, филозофију и право. Студент београдског и загребачког универзитета. Као учесник „Барског конгреса“ (5-6.04.1974.), ухапшен је и осуђен на 11 година строгог затвора. Под најтежим условима провео је 8 година у КПД „Веље брдо“ код Спужа. Још 70-тих дошао је до првих сазнања о лажном идентитету Јосипа Броза Тита. Сазнања о томе изнео је у књизи „Тајни досије Јосип Броз“ (19922004).

ПОГЛЕДИ: Ко је Јосип Броз?

ЈОКИЋ: Јосип Броз је вишеструки агент. Радио је за британску обавештајну службу од 1934, увео га је у њу Владимир Велебит, каснији генерал и дипломата. Прозвао сам га због тога јавно у мојој књизи и у „Политици“. Британија му је признала чин генерала. И данас тамо живи, са 88 година. Друго, није спорно да је Стево Крајачић Стив увео Броза да ради за НКВД. Преко оца своје супруге Зденке Хас, чувеног адвоката из Марибора, Броз је радио за АБВЕР, а пре тога био је обавештајни поднаредник Аустроугарског царства у Печују. Он је, у ствари, Јосип Амброз, који ће у војној школи у Печују преузети идентитет Јосипа Броза, Хрвата рођеног у Бечу, који је умро 1913.

ПОГЛЕДИ: У Печују је са (Ам)Брозом био и Крлежа?

ЈОКИЋ: Крлежа и Хитлер. Крлежа је тада непозната личност, будући велики хрватски писац, личност енциклопедијског образовања, велики ерудита, можда најбољи есејиста свих времена са Балкана, али лош драмски писац, иако су га тако славили, и још гори песник. Он постаје велики пријатељ Јосипа (Ам)Броза. То је кључни тренутак за њихово нераскидиво будуће пријатељство.

ПОГЛЕДИ: Значи, Крлежа је сигурно знао ко је Тито?

ЈОКИЋ: Апсолутно. То је кључни тренутак, то је мост поверења и мост уцене који их је држао. Јосип (Ам)Броз рођен је у ванбрачном браку пољске грофице и мађарског Јеврејина, управника имања у близини Сегеда. Да би се спасла част пољске грофице која је имала велику латифундију, новорођено дете прихвата једна породица, а издржава га управник имања, јер је то његов син. Као мали, имао је кућну учитељицу, учитеља музике. Отуда Броз, алиас Тито, свира Моцарта. У војно-обавештајној школи у Печују, отац први пут даје презиме свом сину. Пошто је као дечак одлично знао јахање, мачевање, Јосип (Ам)Броз је у школи интелект првога реда. У Печују је и Адолф Хитлер, син цариника са железнице, Баварац, мршав, са ликом савременог хипика. Он се разболео од јефтике, у ствари замрачења плућа, односно туберкулозе. Пошто је елиминисан из школе, Хитлер се нашао на улици. Иначе, Крлежа има католичко име Фридрих – Мирослав Фридрих Крлежа. И у војном протоколу стоји то име. Никада га Крлежа, кога као есејисту јако ценим, није споменуо у својој биографији. Само је једном рекао: „Био сам заточеник Печуја“. Какав заточеник, кад је био повлаштени школарац?!

ПОГЛЕДИ: Испада, по Вама, да ни прави Јосип Броз није рођен у Хрватској?

ЈОКИЋ: Прави Јосип Броз рођен је у Бечу. Ни Броз, ни Амброз нису рођени у Кумровцу. Зашто је измишљен Кумровец? Из чисто лингвистичког разлога. После смрти правог Јосипа Броза, по договору са пуковником Штанцером, Јосип Амброз преузима његов персонални картон.

ПОГЛЕДИ: Зашто је за време Првог светског рата Јосип (Ам)Броз упућен на источни фронт?

ЈОКИЋ: Зато што је у Петроварадину, као човек који је увек био гладан жена, силовао неколико Српкиња. Ухапсили су га. На тлу Аустро-Угарске, војна лица која би силовала поданика државе, ма које народности био, кажњавана су смрћу. Да не би био ликвидиран, с обзиром на његову блиставу биографију и чињеницу да је Аустрија увек чувала своје обавештајце, шаљу га по казни на руски фронт. Ту долази до његовог рањавања у судару са Черкезима, а затим следи његова одисеја за Омск. Кад би човек математички гледао, 30 % података је у том тренутку тачно из његове биографије.

ПОГЛЕДИ: Утврдили сте да је у Русији пришао Колчаковим трупама?

ЈОКИЋ: Када се распао аустријски фронт, онда су позвани добровољци из словенских земаља са Балкана, да се врате кући. Јосип (Ам)Броз, алиас Тито, није се вратио. Постао је поручник код Колчака. Све до јесени 1920. он је код Колчака, до оних снажних удара кад су колчаковци разбијени. Тек се тада преко Финске и Пољске враћа на тло Аустрије. Не Загреба, како неки историчари тврде.

ПОГЛЕДИ: Ко је на „Бомбашком процесу“ стајао иза Тита?

ЈОКИЋ: Масони. Отац Владимира Бакарића је био судија. Од тог тренутка, Броз ће имати заштиту – признаће што нико није смео да учини – да је припадник забрањене КПЈ. Он то јавно признаје. О томе се звони на велика звона, и могу вам рећи да је о томе више писала београдска штампа, јер су масони били јачи у Београду, него у Загребу.

ПОГЛЕДИ: Да ли је Броз за време Шпанског грађанског рата био у Шпанији?

ЈОКИЋ: Три пута је био. Ја сам, иначе, у једном интервјуу доказивао да је тада упознао Долорес Ибарури, и да је као заносни млади човек, увек дотеран и избријан, у условима грађанског рата, када људи нису имали довољно хране и воде, освојио срце те младе жене, која је имала слободно држање, и постао њен љубавник. Међутим, он никада није признао да је тамо био. Кад се Горкић није вратио и кад су га целог августа 1937. чекали, онда је Тито осетио прилику, позвао Копинича и почео да захтева да се обавезно именује заменик Горкићу. Он је знао да се Горкић неће брзо вратити, јер је знао шта је све написано у оптужници. Али, лаж је да је Горкић одмах ликвидиран. Није ликвидиран ни Петко Милетић, јер је он до 1971. живео у Москви. Милетић је ’39. отишао у Москву да се брани од клевета Броза, Моше Пијаде, Ђиласа и осталих, а Горкић је ликвидиран почетком 1939. Две године је била пат-ситуација, али је Коминтерна захваљујући Копиничу и Бугарину Караиванову преломила. Иван Караиванов је имао мистериозно велики утицај код Георги Димитрова, али без обзира на тај утицај, Димитров никада није дао ниједну наредбу, ни писмену ни усмену, да Броз формира нови ЦК после распуштања партије. Међутим, наши историчари су тврдили да је Броз изабран 25.08.1937. за ген.секретара. Броз никада није изабран, јер је партија била распуштена. Када сам отишао у архив ЦК КП Француске, захваљујући Жану Паскалу, 27 км од Париза, уз благонаклоно допуштење супруге Мориса Тореза, која је била задужена за одржавање архива и кадрове, добио сам картон на коме је о Јосипу Брозу писало, да сумње које су изречене за време грађанског рата у Шпанији стоје, и да је издат налог за његову ликвидацију. Пошто налог није извршен 1938, Стаљин ће послати Мустафу Голубића 1940. у Београд.

ДОКТОРАТИ ШИПТАРСКИХ ПСЕУДО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

– „Барски конгрес“ је био израз незадовољства начином и методиком како ЦК СКЈ, на челу са Јосипом Брозом, Кардељем и Доланцом решава национална питања, а посебно ситуацију на Косову и Метохији и раст аутономаштва у Војводини. Албанизација КиМ почела је врло рано. Негде ’61. је требало да се дигне устанак у Пећи, ’68. су биле снажне демонстрације, када су се заклињали пред сликом Јосипа (Ам)Броза Тита. Извештаји који су са Космета отишли у Београд код Доланца, Кардеља, Бакарића и Броза, говорили су да Албанци не демонстрирају, него манифестују у почаст Титу, а против српских кадрова. На челу тих демонстрација налазили су се интелектуалци које је наша несретна Србија отхранила, будући гробари Југославије који су се школовали и добијали докторате у Загребу и Љубљани, а њихови докторати били су на нивоу осредњег професора средње школе. Дервиш Рожаја је докторирао биологију код једног нашег академика у Београду. Докторирао је на жаби, рефлекс жабе. Тај Дервиш Рожаја ће бити први ректор Приштинског самосталног универзитета. Онда имате Марк Краснићија, географа који добија докторат у Љубљани, на чистим фалсификатима просторне географије и историје. Он је тада добио орден што је наводно докторирао. И Краснићи ће бити један од декана у Приштини. Онда имате Муљакуа, који докторира на језику шарске Бајгоре, доказујући да језик Шиптара са Шар планине представља корен језика Горанаца, који су били српско-македонско племе које је примило ислам. Али Хадри, који је докторирао на савременој историји, направио је уџбеник „Историја Албаније“, штампан нашим новцем. Пошто сам у то време био члан председништва Културно-просветне заједнице КиМ, наговорим једног доста честитог Шиптара, Али Мују, да стави печат иза мог потписа, како бисмо организовали тзв. Салон уметности у Приштини. То је била најпопуларнија трибина, иза новосадске, у Југославији. Наша је чак била ризичнија, али можда племенитија, јер је имала тенденцију да штити интересе читавог једног народа и истовремено државе, док она у Војводини то није радила. Она је имала више егзибициони карактер. Сећате се песникиње Катарин Ладик, која се свлачила и рецитовала стихове. Код нас тога није било, код нас је све било јако осмишљено. Пошто се она одржавала средом у минут до осам, ставили смо тзв. младу шиптарску науку, њене докторате и публикације на дневни ред – присећа се Јокић свог рада у Приштини, крајем 60-их и почетком 70-их .

ПЕЋАНЧЕВ СЕКРЕТАР ДРАГИША ВАСИЋ

– Мој отац је пре рата био публициста, познавао је Драгишу Васића, Григорија Божовића, Томаса Мана, Дражу Михаиловића, Милана Недића. Друговао је са Васићем и Ђорђем Наумовићем, који је био један од секретара Четничког покрета. Годишња скупштина Четничког покрета одржана је 1936. у Пожаревцу. То је било патриотско удружење и у њему су могли бити чланови само учесници Балканских ратова и Првог светског рата, дакле, ослободиоци Србије и њихови потомци. Седници је преседавао Ђорђе Наумовић, власник листа „Грађанин“ који је излазио у Пожаревцу. За председника је изабран војвода Коста Пећанац, а за секретара Драгиша Васић. О томе нико не пише. Тог податка чак нема ни у биографији литерате и адвоката Драгише Васића. Имао сам лист „Грађанин“ из те године, који је на првој страни донео фотографију војводе Пећанца и секретара Васића.

ПОГЛЕДИ: Како је дошло до организовања Барског конгреса?

ЈОКИЋ: „Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено. Спремао се нови устав 1974. и ја напишем један отрован текст против Кардељевих амандмана, што је била јерес, само таква. Објавим текст у „Побједи“ и чекам одговор. Текст пренесе „Борба“. Ћути се, али звоне телефони. ЦК Хрватске и ЦК Словеније су звали Титоград да питају, шта хоће тај Момчило Јокић, ко је њега овластио, говори ли он то као слободни стрелац или неко стоји иза њега. Нас 17-оро је 197273. сакупило толико материјала, да смо донели одлуку да напишемо „Белу књигу“ о нечасним стварима које се догађају на КиМ и пошаљемо је руководствима свих република. Спремали смо и часопис који је требало да изађе илегално. Ја сам био главни уредник и оснивач тог листа, који је требало да се зове „Комунистичка искра“. Ту сам планирао да ставим податке о томе ко је Јосип Броз. Књига о КиМ је требало да се појави 19.05.1974. Негде у јануару 1974, у мојој кући у Бару, одлучили смо да се организује један мали конгрес, да се на њему изуче сва ова питања и оспори легитимитет Јосипу Брозу на основу оних података које имамо, јер је самозвани маршал. Он се потписивао као маршал» пре АВНОЈ-а. АВНОЈ је само фарса, оно кад кажу да су га Словенци предложили за маршала.

ПОГЛЕДИ: Ко се тада налазио на власти у Црној Гори?

ЈОКИЋ: На челу Црне Горе је тада једна војно-полицијска олигархија. Ту је Вељко Милатовић, убица четничког војводе Крста Поповића, једног од најпопуларнијих Црногораца у току Другог светског рата, који је убијен као „националиста“. У тренутку кад мене треба да хапсе, он је председник Црне Горе, секретар ЦК је Веселин Ђурановић, а председник владе Видоје Жарковић. Већих послушника и аплаудера Јосипу Брозу од њих није било. Ми доносимо програм и састајемо се 05.04.1974. Састанак је почео у 20 часова, а завршен је у 4 и 30 ујутро. У почетку је било присутно нас 13, а 36 је требало да дође. Неки су стигли са закашњењем, јер је дошло до застоја на путу изнад Петровца. Ми смо све то завршили. Штампан је материјал и проглас, омаловажили смо припрему Деветог партијског конгреса СКЈ и успоставили везу са нашим истомишљеницима који су живели вани, као и са онима у земљи.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ухапшени?

ЈОКИЋ: Први удар хапшења уследио је одмах после провале. Главни шпијун био је Раденко Бјелановић, млади професор руског језика у Пећи, који данас живи у Рачи Крагујевачкој. За издају је добио да бира кола и стан. Он нас је пријавио, јер је возио материјал за Бар, где је тајно одржан Пети конгрес обнове КПЈ, чији је циљ био супротстављање Јосипу Брозу и рушење уставног поретка земље. У почетку они нису могли да верују да се неко дрзнуо да, у тренутку када је Броз толико моћан, одржи у земљи тако нешто, јер да смо конгрес одржали ван земље, онда би они рекли да је то нека група емиграната. Ухапшен сам 8.05.1974. Хапшени смо по налогу савезног тужиоца, ма где се нашли у земљи. Ухапсили су ме у тренутку када сам са Јованом Булајићем спремао драму поводом подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену.

Иначе, први сам урадио драматизацију „Луче микрокозме“ за позориште и за телевизију и она је требало да се игра на Ивановим коритима. Телевизија Црне Горе и телевизија Београд требало је да заједнички то ураде, а Црногорско народно позориште, на чијем челу је био Мирчета Пешић, и Ужичко позориште, где је режирао Јован Булајић, требало је да ураде централну позоришну представу. Спремао сам се да одлетим за Београд и они ме на препад хапсе. Рекли су ми да свратим нешто до МУП-а, јер желе да погледам текст који је посвећен Албанији и који је требало да се штампа у полицијском листу. Пошто сам био познат као човек који изузетно зна проблематику Албаније, тачно су ме ухватили на мамац, јер сам 1969. једини од свих југословенских историчара написао и објавио све о Скендербегу. Тада сам користио папине, албанске, италијанске, руске, немачке, румунске и друге изворе. Они су ме ту ухватили, јер ја тада нисам ништа сумњао. Долазим, понуде ме кафом. Одједном се појави петоро људи, и кажу: „По налогу савезног тужиоца, лишавамо вас слободе“.

ПОГЛЕДИ: Како је текао судски процес?

ЈОКИЋ: 14 месеци сам био под истрагом; 6 месеци затворен у специјалном затвору „Јусовача“. То је затвор код железничке станице у Титограду, турски затвор који је подигао подгорички бег Јусуф Мучић. Био сам у ћелији у којој је на превару својевремено затворен Марко Миљанов. То су камени зидови у земљи, велики број стеница, гуштера, пацова свих врста, које никад у животу нисам видео, који су имали крзно тако богато, раскошно, да сам морао, да бих опстао, да их храним – да ми не би откинули уши или прсте. Пресуда ми је изречена 21.09.1975. пред великим кривичним већем у Титограду. Осуђен сам на 11 година строгог затвора, и то „у име народа“. Суде вам као непријатељу народа и државе, иако нико не пита народ да ли се слаже или не слаже с тим. Пред пресуду другостепеног, Врховног суда Црне Горе, довели су неких петоро људи који су случајно прочитали наш материјал у Црној Гори. Дивни, поштени људи, никад их у животу нисам видео. Људи у Црној Гори су радознали, и кад је у питању нешто историјско, они то узму, прочитају, не знају да ће да изгину због тога. То су били дивни људи. Покојни Драго Ђорђевић, који је завршио електронику у Паризу, Лука Васовић, борац о коме је писао Михаило Лалић у оном Комском одреду, онда Миладин Јанковић, голооточанин, борац од 1941, затим Бранко Јокић, млади професор са Цетиња. Нама су казне фактички већ биле изречене, јер је Јосип Броз, само15 дана пре мог суђења, одржао говор радницима жељезаре Јесенице, споменуо „Барски конгрес“ и рекао да нас треба егземпларно казнити.

Одмах после тога, Стане Доланц је на Вису и у Сплиту говорио против нас, а да црногорско руководство не би заостало, Веселин Ђурановић и Вељко Милатовић су одржали говоре у Бијелом Пољу и у Пљевљима. Да ме не би заборавио, Фадиљ Хоџа одржи одмах говор у Дечанима, а подржи га мој нешто старији колега са факултета Михаило Мишо Звица, и нападне ме: „Шта жели тај филозоф, кога он то хоће да омаловажи“, итд.

ПОГЛЕДИ: Колико сте година провели у затвору?

ЈОКИЋ: Осам. Били су пустили буву да ћу бити стрељан и моја мајка је мислила да ће се то и десити. Међутим, када је дошла код мене у посету, ја сам јој у шали рекао да тај метак није направљен у Југославији, да су они велике кукавице, да то не могу да ураде, да нас Јокића под пушком има много и да ће платити добро моју главу. Они су то сигурно снимили. Међутим, оно што је најважније, 7.07. 1975. воде ме у Спуж на издржавање казне, где је требало да издржим тих 11 година. То је био „Дан устанка“ Србије. Тако су ми олакшали да памтим датуме. У Спужу ме држе под невероватним третманом, тако да 1978. моја мајка пише Бакарићу, председнику Уставне комисије СФРЈ: „Молим вас, убијте мога сина и стрељајте, јер мој син нема других намера и других жеља, него среће ове земље и свога народа“. Јер, држали су ме у самици 10,5 х 5,5 стопа. Бетон, отворена кибла, 4,5м висине. Нема светлости, светлост долази из ходника. Постојале су 3 зоне са обручима металних врата. Храну вам достављају кроз метална врата, шпијунка је 14 x 21, као пашчету. Имате шетњу од 30 минута. Убаце вам кофу воде на минус 6, у 5 вас буде. У току ноћи, као лежај имате једну даску, широка је 50 цм, дугачка 180. Добијате два ћебета, и ако се не увијете и претворите у живу цигарету, ви сте готови.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ослобођени?

ЈОКИЋ: 01.03.1982. године, 17 месеци после Брозове смрти, јер је речено, док је Броз жив, нема тога ко ће да потпише то решење. Моје ослобођење дугујем Сергеју Крајгеру. Он је то потписао и „Службени лист СФРЈ“ донео је обавештење да је одлуком председника Председништва СФРЈ помилован политички осуђеник Момчило Јокић, филозоф из Црне Горе. Крајгер је био човек интелектуалац. Мислим да је утицај на тај потпис имао академик Видмар. Моји још нису знали да ћу да изађем, а ни ја нисам веровао, јер сам се био помирио с тим да морам да издржим свих 11 година. Дошао сам кући у пратњи мојих пријатеља Загањора. Загањори су Албанци који су дошли да се боре против Турака за време краља Николе. Они су дали бесу мојој мајци да ће ме довести живог кући. Толико су ме волели ти људи. Неки од њих су још живи, а Мустафи Загањору је погинуо син бранећи Требиње у последњем рату. Јединац, кореограф у КУД „Будо Томовић“ у Подгорици. И дан-данас он не зна где су му кости.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте се пазили да Вас не ликвидирају по изласку из затвора?

ЈОКИЋ: Кад сам се враћао кући, они су све наместили да изазову судар на Петровачкој страни, и ту су чекали. Али, кад су видели да иде један, па други „мерцедес“, нису знали у којем сам. И одмах су то јавили кад смо сишли на позицију изнад Будве. Мој пријатељ је то слушао, и каже: „Момо, изјаловио им се план да ће колима да те ударе“. Заиста, велика кола су стајала са стране, као, рецимо, на Ибарској магистрали. Дакле, после 8 година долазим у Бар, у кућу на самој обали мора, и ту ме је моја старица мајка дочекала, јер је она на суђењу рекла: „Живећу 101 годину, да бих те дочекала, сине. И твог су оца везали у ланце, издржаћеш ти то, јер ти имаш име“. Тако се и испунило. После мог изласка на слободу, живела је још 8 година, тачно колико сам ја провео на робији. А мени је један човек у затвору то и прорекао. Донео ми је кафу, погледао и рекао: „Е, мој Момчило, колико си овде?“ Био је то неки Рамиз, рођак певачице Есме Реџепове, Циганин који је лутао по Италији, бавио се хипнозом и пљачком. Рекох му „осам година“. „Изаћићеш и толико ће ти живети мајка са тобом, на слободи. Бог ће да је одржи тих 8 година, колико си ти изгубио у затвору“. И то се испунило. Од тог тренутка, постао сам сујеверан и верујем да неки људи знају више него што обичан човек може да зна. Они прави, ретки људи.

ПОГЛЕДИ: Десетак година по изласку из затвора објавили сте књигу „Тајни досије Јосип Броз“. Од кога сте први пут чули за његов двојни идентитет?

ЈОКИЋ: Одлука да се бавим биографијом Јосипа Броза уследила је на основу неких сазнања која сам стекао као млад истраживач, професионални новинар и писац. Међутим, сусрет са првоборцем Ћурчићем са Златибора, који није имао десну руку, био је пресудан. Он је био тешки ратни инвалид, учесник рата од 1941, кога су партизани оставили са једним метком у пиштољу, да изврши самоубиство на Каменој гори после пораза партизанских јединица на Јабуци. Ћурчић ме је посетио, ја сам тада био у Бару. Рекао ми је да му је рођак, који је био курир у Коминтерни, испричао да је питање Броза врло сложено и да ми не знамо кога смо слушали и коме смо аплаудирали: „Ако си спреман да трагаш, могу да ти дам две адресе. Пођи, па после тога одлучи да ли идеш даље или одустајеш.“ Дао ми је те адресе. Једна је била у вези са Варшавом, друга са Бечом.

У Варшави је био један наш човек, ожењен Пољакињом, универзитетски професор историје. Он ме је лепо примио. Онда сам пошао за Рим. Ту сам нашао једног нашег Црногорца, сликара, који ме је одвео у језуитски самостан, да би ми направио везу до Ватиканске библиотеке. Ја тада нисам могао да дођем до Шпаније, иако сам искористио боравак југословенске новинарске делегације, која је 1968. посетила Италију, Швајцарску и Париз. Тада сам већ поседовао одређене податке. Ја сам једини од свих историчара ове земље који је писао о „Барселонском конгресу 1937.г.“, када је Јосип Броз као вишеструки агент искључен из партије и за генералног секретара изабран Петко Милетић, који је издржавао казну у Сремској Митровици. Дошао сам до списка од њих 15 и почео да трагам. Сви су преживели Шпански грађански рат и сви су убијени на тлу Југославије.

ПОГЛЕДИ: С ким сте све били у вези да бисте разоткрили Брозову биографију?

ЈОКИЋ: Имао сам добре везе са нашом емиграцијом, нарочито оном прокомунистички оријентисаном, која је омаловажавала Броза. Онда сам одлучио да посетим Грац, Сегед, Печуј, Беч и Праг. То ми је била прва тура, где је по оној лажној биографији било његово кретање. Последњи архив који сам посетио био је у Омску.

######################

Момчило Јокић писац књиге о Титу – РТВ Мплус 2005.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Док сам гледао овај интервју са Јокићем, мука ми је била од овог водитеља, стално је сецкао Јокића, уместо да поставља кратка и јасна питања и да пусти Јокића да све каже до краја, без прекидања. Али водитељ је имао потребу да нам докаже да „и он много зна“. Па чекај бре, јел си ти гост или водитељ?

Ево прво неколико Јокићевих цитата…

Биографија Момчила Јокића 00:03:00:

„… Књижевник, естетичар, есејиста, рођен је у Пећи, Добри До, Метохија 1937. године. Основно образовање стекао је у родном граду, завршио гимназију у Пећи и Никшићу, а матурирао у Пећи, студирао светску књижевност на филозофском факултету у Београду и Загребу, са филозофијом и естетиком, а правне науке у Београду …“

О свом оцу комунисти који није био анационалан комуниста са анимозитетом према националном идентитету, што је реткост код србских комуниста, већ комуниста са јаким националним идентитетом, а ипак је и интернационалиста.

Момчило Јокић 00:19::18:

„Радомир Милетин Јокић, Херцег је Раде, је мој покојни отац, предратни публициста, комунист идеалист. Велики заговорник јединства и вере у сопствени народ. Човек који је желео да обједини оно што је најлепше у србском народу. Оно што чини и онај црногорски ген, не овај код данашњих политиканата, него он је сматрао да су црногорци увек били најбољи, најупорнији, најхрабрији срби, јер им је улога Спарте била одређена историјски и судбински. И вероватно, да је данас жив, кад би све ово ишчитао и видео како се пише, шта се ради, да би извршио самоубисво.“

Момчило Јокић 00:39:38:

„На основу списа која имамо, отац је аутор романа „Да будеш сретан“ и „Ја тебе тражим“, као и филозофско политичких есеја књиге „Сигнали“. На основу тих списа утврдио сам, на моје велико задовољство, следеће. Отац је сматрао: „Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет„. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

О Коминтерни и типу комуниста који су постојали…

Момчило Јокић 00:40:35:

„У такозваној Коминтерни, постојало је снажно крило, а да је назовемо у III Интернационали, постојало је снажно јудиш крило које је заговарало, да не кажем, светску револуцију по сваку цену. Практички, словенски народи би били топовско месо да се оствари теоретска премиса, јудиш…

О Титовој биографији, о свом самопрегорном истраживачком раду на откривању праве Титове биографије и идентитета, о радничком комунистичком покрету на Балкану, о архивама француске комунистичке партије које је истраживао. О Титовом полицијском, комунистичком и антикомунистичком досијеу. О Титовим ликвидацијама комуниста у грађанском рату у Шпанији и много тога битног…

Момчило Јокић 01:18:54:

„… И онда сам почео истраживања, и ја вам могу рећи да сам можда једини данас у овој земљи, што не иде у прилог савременим историјским истраживањима, жртвовао 35 година истраживању биографије Јосипа Амброза алијаса Тита. Консултовао сам више од 30 светских архива, имао већу или мању проходност у неким кључним архивама, о којима нико није ни сањао да оне поседују податке о нашем доживотном, самозваном маршалу, самозваном генералном секретару КПЈ. Доживотном председнику СФРЈ…“

Момлчило Јокић 01:20:03:

„Ја мислим да сам у мојој књизи. „Тајни досије Јосип Броз“, посебно у овом другом великом допуњеном издању… Нико од наших савремених историчара, што мене страшно изненађује, чак ме разочарава. Чак данас неки пишу поводом смрти Јосипа Броза „да још није дошло време да се оцени његова историјска улога“…, наши историчари не читају ништа. Не могу да прећутим, али не смем да будем ни толико скроман. У мојој књизи је 95% истине о Јосипу Брозу! Да су је само прочитали они би рекли да је извршен научни верификат његове велике загонетке! Друго, објаснио сам кључне, темељне ствари које се тичу радничког комунистичког покрета на Балкану. Отворио сам увидом у архив комунистичке партије Француске, која је од 1932. до 1939. године имала координациони надзор над свим грађанским партијама Балкана, увид у његов полицијски, комунистички и антикомунистички досије.

Први сам проговорио где је он рођен, какво му је порекло, да је ванбрачни син пољске грофице и управника имања, мађара јеврејског порекла, код Сегеда. Да је истински Јосип Броз хрват рођен у Бечу. Да алијас Тито никада није рођен у Кумровцу. Да није хрват. Да је завршио војну обавештајну школу у Печују. Да га је отац признао за сина 1913. године. Да је у тој школи био Мирослав Крлежа, Адолф Хитлер и Јосип Броз бечлија, и Јосип Амброз Тито (човек који је 1913.год. преузео идентитет правог Јосипа Броза – бечлије). Први сам открио ту велику заблуду, открио сам његово учешће у првом светском рату. Открио сам његове односе са Дражом. Открио сам односе које је имао Владимир Велебит и Антун Аугустинчић вајар, који су били обавештајни официри интелиџенс сервиса, који су Броза после изласка из Огулина 14. марта (прецизно 14. март 1934. год.) врбовали да ради за енглеску обавештајну службу, као што га је и Стив Крајачић врбовао да ради за НКВД. Бивши аустроугарски официр, обавештајац, постаје тако трећепласирани обавештајац који ради и за трећу службу. Да би коначно, узимајући за супругу Херту Хас из угледне мариборске адвокатсаке породице, добио кључни улаз да би постао Валтер, не код Коминтерне, него Вајс Валтер код Абвера за немачку обавештајну службу.

Значи, 4 велике службе штитиће Јосипа алијаса Броза Тита. И установио сам и утврдио, да је комунистичка партија Југославије била расформирана 1937. године. Да је имала 3 лажна Централна Комитета, један у Паризу, други у Прагу, трећи у Бечу. Да се Јосип Броз никада није срео са Стаљином пре рата. Да је Коминтерна написала 1942. године депешу у Загребу, Сребрњаку Ваздуху, ко је Броз. Друго, установио сам убиства у Шпанији за време републиканског грађанског рата. Да је Броз боравио 3 пута у Шпанији, да је постао љубавник Долорес Ибарури. Да је је захваљујући Прежихову Воранцу, Бевцу и осталима, у Паризу ликвидирао елитно језгро комунистичке партије Југосалвије! Да је он издао генерала НКВД-а Мустафу Голубића! Затим сам установио о барцелонском Конгресу који је означио Броза као вишеструког агента! То је онај конгрс комуниста интербригадиста, чији ће сви учесници бити побијени у току другог светског рата! А то је елитни ешалон комуниста добровољаца у Шпанији! Установио сам да га је устоличио Копинич на VIII загребачкој конференцији, оглашавајући се као да је он овлашћен од Коминтерне да га именује. Установио сам да га генерални секретар Коминтерне Димитров никада није именовао! Имао сам комплетан увид у документацију Димитрова! Установио сам да је себе прогласио за маршала» 40 дана пре АВНОЈА-а!…“

Заиста је фасцинантан Момчило Јокић, ко Небо од земље разликује се од прегршт анационалних комуниста у срба, попут Љубодрага Симоновића Дуција и многих сличних, али опет је комуниста који се поноси србством, нема комплекс што је србин и што те „проклете националне интересе срба“ види као ралан и специфичан израз реалног човечанства, човечанства у малом, ЖИВОГ човечанства, а не мисаоно-апстрактног и догматичког у коме нема равноправности идентитета, а у свему осталом има, већ си само „добар дечко“ ако си „грађанин“, „пролетер“, „радничка класа“, али ако си поред тога и националиста, е онда си затуцан и „једеш живу децу“…

Мислим да је овај грандиозни човек Момчило Јокић неправедно медијски запостављен, мислим на интернет а не на медије са националном фреквенцијом где нема никакве шансе да се појави, а толико се жртвовао несебично да би србској нацији презентовао истину о Титу и свему повезаном, о разним догађајима, партијама и другим комунистима. Зато апелујем да га неко из Снаге народа» или Оливера Милетовић са ТВ Палме плус, позове и направи серијал, да нам као сведок времена из прве руке каже све шта има, док је још жив. Сада Момчило Јокић има 78 година, и улази у 79-у.

-Момчило Јокић из 2013. године

Момчило Јокић из 2013. године. Живи у Аранђеловцу

Дајте људи учините нешто, немојмо да бацамо и губимо своје бисере, а да гомиламо безвредно камење.

%d bloggers like this: