Федерална резервна „Штампарска Машина“. Ко и зашто грубо крши Устав САД?


Поглавље књиге Николаја Старикова : Криза, како се то ради
Превео са руског језика: Пајо Илић

Федерална резервна „Штампарска Машина“. Ко и зашто грубо крши Устав САД?

Управљати значи предвидети.
Императорка Јекатерина II
Предвидети значи управљати.
Паскал

Тешко је расуђивати о узроцима квара фрижидера, ако никада нисте погледали унутар његове белоснежне утробе. Немогуће је разумети, зашто се угасио екран телевизора, који вас је до тада годинама забављао, ако не знате, како је направљен и одакле се у „кутији“ појављују филмови и емисије. Исто тако је бесмислено покушавати проникнути у узроке финансијске кризе, ако немате појма и томе, какво је наше савремено финансијско организовање света.

Прво питање, које треба поставити: шта је то новац? Некада, на почетку цивилизације, то је био најповољнији начин да се организује размена међу областима, земљама и континентима. Захтевана је јединствена мера вредности, јединствена скала вредности, која је истовремено требала бити компактна, постојана према спољним утицајима. Првобитне мере вредности у виду сточне главе, коже животиња или соли веома је брзо уступила место новцу, направљеном од чвршћег материјала. Није било много варијанти. На неким острвима Тихог океана „био је у оптицају“ камени новац, који није било лако преносити са места на место, зато је такав систем није постао широко распрострањен. На крају је метал, а не камен, постао материјал за производњу новца, који се стварно претворио у општи еквивалент. Сигурно је непознато, када се први пут појавио. Сматра се, да су прве монете настале у Кини и Лидији око VII века пре наше ере. Још након 200 година персијски цар Дариј провео је економску револуцију у својој држави, уводећи у оптицај монете и заменивши их постојећим до тада у економском бартеру. То је дало снажан подстицај развоју земље и постало (заједно са војним успесима) један од главних узрока невероватног ширења персијске империје.

Убудуће је новчани систем доживео низ необичних промена, које су се десиле током све историје новца. Веома дуго није било једнообразности у избору метала. Све је зависило од тога, каквим рудама је био богат одређени регион. У Древној Спарти, према Аристотелу, у оптицају је био железни новац. Постоје информације о оловном и калајном новцу. Али сви ти метали са током људске историје били су потиснути трима другим. Најједноставнији, ситни новац су правили од бакра, основа монете у оптицају била је сребрена, а злато је коришћено за ковање најскупљег новца. Ковница новца се такође није одмах појавила: у почетку је створена пракса ковања полуга метала, што би морало дати гарантовану тежину и узорак. Јер нећеш стало ићи са тежинама да се вагаш, колико су ти у ствари дали драгоцених метала. Функцију гаранта преузеле је на себе власт, она је почела штампати (ковати) монету. Пошто је било много држава, а монета различите тежине и чистоће још више, онда су се већ у древном свету појавили први професионални финансијски шпекуланти – мењали, преузимајући на себе замену новца.
У таквом бакарно-сребрено-златном облику светски финансијски систем се одржао скоро до почетка XX века. Иако бакарна монета постоји до данас у ситница, приликом анализе историје новца сматра се, да је систем био биметални, то јест заједно са златом само сребро је играло улогу општег еквивалента. [25] Али до почетка XX века једна земља за другом су почеле прелазити на монометални систем, у коме и данас живимо. Општи еквивалент остало је само злато, а валута државе постала је златна. У Немачкој се то десило 1871. године, у Холандији – 1877. године, у Аустрији – 1892. године, у Јапану – 1897. године, у Русији – 1898. године, у САД – 1900. године. [26]

Главна особеност емисије металног новца састојала се у томе, да је за производњу готовине било нужно имати драгоцене метале. Све државе су биле принуђене да живе „од средстава“, нерадо се држећи тог правила. Осим тога, као резултат најразличитијих катаклизми драгоцени метали су трошени, нестајали, нестајали. А за надокнађивање тог губитка био је неопходан тешки и дуготрајни рад у рудницима сребра и налазиштима злата. Средњевековне државе трпеле су тешкоће са развојем индустријске производње и трговине донекле због баналних узрока недостатка искованог металног новца. Није добијано толико злата и сребра, колико је финансијских средстава захтевао раст економије. Отуда и буран развој алхемије, помоћу које су покушавали добити злато из других метала путем хемијских реакција и враџбина. Спас је био у шпанском освајању нових прекоморских територија. Злато Инка и Ацтека широким бујицама је навирало је у Европу, обезбедивши будућу епоху Ренесансе и индустријски раст. Одмах након племићке пљачке, то јест освајања, у откривене земље су појурили Португалци, Французи, Енглези Холанђани.
Следећа етапа светске историје новца била је појава њихове папирне верзије. За разлику од раширеног мишљења, само по себи издавање новца на папиру је било зло. У почетку није било ни говора о емисији неметалног новца без покрића. Први папирни новац се појавио већ давно, отприлике у VII–VIII веку у Кини. Дошавши одатле Марко Поло је заједљиво писао, да док су европски алхемичари покушавали створити од различитих метала злато, кинески императори су почели претварати у злато обични папир. Заиста, у XIII веку папирни новац је у Кини већ био широко распрострањен. Имао је облик четвороугаоних плочица и био је опремљен посебним знацима и жиговима. Веома вешто су израђени. Ове картице су имале различиту куповну моћ и под претњом смртном казном морале су се примати. Осим бича био је и колач – свако ко је имао папирне новчанице могао их је у сваком моменту мењати за злато.

У Русији се папирни новац појавио тек пет векова након посете Марка Пола Поднебесној. 1768. године гроф Сиверс је предао Јекатрини II цедуљу, у којој је доказивао корист од њиховог увођења у Русију. Та корист је била очигледна, и већ следеће 1769. године у Русији су пуштене у оптицај прве новчанице. Да би се нови папирни новац користио са поверењем, било је неопходно не само да се свугде обезбеди његов пријем у свим државним плаћањима. Главни услов успеха новчаница, као и у Кини, био је обезбеђење њихове металне „компоненте“. За то је у специјално основаној банци био акумулиран бакарни новац једнак истој оној суми колико је било у оптицају новчаница. Апоени првог узорка у Русији пуштени су у оптицај у четири вредности: обичне за нас 100, 50 и 25 рубаља и егзотичне – вредности од 75 рубаља. Последње су доста брзо повучене из оптицаја, пошто их је било лако фалсификовати копирањем 25-рубаљску. Све новчанице су биле једне боје, што је и олакшавало задатак фалсификаторима новца. Новац те вредности никада у Русији нису пуштали у оптицај, памтећи лоша искуства. До почетка XX века златном подлогом су биле покривене све главне светске валуте, које су већ одавно прешла у „папирну форму“. То значи да су златне залихе држава одговарале броју новчаница које је њен државни трезор пустио у оптицај, а сваки власник кредитног папирне картице могао је у сваком моменту да је замени за одређени број жутог метала. Али шта ће вам злато у свакодневном животу? Сасвим је довољно могућности да га добијете кад год је потребно. Такву гаранцију свуда држава преузимала на себе, и амерички долар и руска рубља били су потпуно „златни“.

У светској економији, заснованој на капиталистичким принципима, чврсто се држе потпуно социјалистичког принципа – сви живо онако, како су радили. Земље нису имале незарађене приходе, то јест не обезбеђене златом. И тако је настављено до 1913. године док Сједињене Америчке Државе нису дошле до смело и заиста епохалног открића. Боље рећи, о томе су банкари знали веома давно. Ако имамо могућност штампања папирног новца, али нисмо везани захтевима његовог покрића у злату, богатство може постати неограничено. А прекомерно богатство обично иде руку под руку са неограниченом влашћу. За богаћење је увек потребна власт, а за задржавање и освајање власти увек је потребан новац. За стицање светског богатства потребна је светска власт. Ради очувања власти над светом потребан је неисцрпан извор средстава.
Од таквих идеја застаје дах. Али било је потребно од нечега почети. За то је требало узети под своју контролу емисију, то јест штампање новца, у великој светској држави. Други услов успеха постаје обавезно уклањање са политичке карте других држава, способних да доведу у сумњу право једне од њих да штампају новац без икаквог покрића.

Упоредите два датума.

  1.  У децембру 1913. године у САД је основан Систем Федералних резерви (Federal Reserve System) – први у људској историји ПРИВАТНА РАДЊА, која је добила право да штампа новац. [27]
  2.  У августу 1914. године почео је Први светски рат.

Резултат светског крвопролића био је нестанак четири велике светске монархије, Велика Британија и Француска су се нашле у најтежој економској ситуацији, а светска економија је преживела кризу, којој никада сличну није преживела.
Случајно подударање? Не, није случајно.

Процес оснивања Федералних резерви у САД био је веома интересантан достојан детаљног разматрања. У монархистичким земљама ковање новца био је судбина државног трезора, којих је било мноштво именовано у различитим земљама, међутим увек су сачували свој државни статус. У демократској Америци, као што је познато, главни закон је устав. Отварамо, читамо: „Конгрес има право <…> ковати новац, регулисати његову вредност и вредност стране монете…“.[28] Све је тачно, власт у републици Сједињене Америчке Државе припада народу, конгрес – то су његови представници. Они имају овлашћења да кују новац. Тако је у САД и било до децембра 1913. године, када су народни изабраници одобрили епохални Акт о Федералним резервама (The Federal Reserve Act, или The Act of December 23, 1913).[29]
Од тог момента монету у Америци кује приватна радна. Реч „федерална“ у називу тог уреда не треба да нас збуни. То је обична мимикрија, у њој „федерализма“ нема више него у приватној поштанској служби „Федерал Експрес“ (Federal Express). Узмите у руке долар, пажљиво погледајте. Управо на врху је натпис „Federal Reserve Note“, што значи „Новчаница Федералних резерви“

 Пред вама није амерички долар, него долар Система федералних резерви!

Натпис „the United States of America“, смештен мало ниже, има чисто географски значај, који нам указује, где се налазе организације, који је издала ову новчаницу. Овај натпис не значи да у рукама држите новаца Сједињених Америчких Држава. Штавише, пре оснивања СФР на доларима је управо и било написано, да је то новчаница САД. Енглески „United States Note“. Први пут папирни долари са таквом натписом емитовани су у периоду Грађанског рата у САД (1861–1865).[30] Управо тада су настали познати сленгови назива америчке валуте „грини“, „бакси“, „зелени“. Као што је познато, долар је (био) зелене боје. Посебно много „зелене“ његовој другој страни, где практично нема натписа црним словима и недостаје портрет државника. Папирне доларе су почели називати „greenbacks“, што у преводу са енглеског значи „зелена леђа“.

Дакле, шта је то СФР? Систем федералних резерви је приватна банка, којом управљају друге приватне банке. И он пушта у оптицај новчанице, које се као у давна времена, уобичајено називају америчким доларима. На америчкој валути био је натпис „United States Note“, а затим нестао. Али пошто је сам „долар“ остао исто тако зелен, онда разлику нико није приметио. Данас држимо у рукама комадић зеленог са обојеним мрљама папире, чак не сумњајући, да они немају уопште никакве веза са САД-ом.

Шта то значи? То значи, да се од 1913. године у Сједињеним Државама грубо крши устав те земље, према коме само „конгрес има право <…> ковати новац“. Да би схватили апсурдност таквој стања ствари, хајде да га пројектујемо на руску ситуацију. Према члану 80 нашег Устава, „Председник Руске Федерације је шеф државе“. [31] Према члану 87, он је „Врховни командант Оружаних снага Руске Федерације“. [32] А сада замислите ситуацију, када би наш председник узео да потпише указ о томе, да он именује команданта армије господина тог и тог. По форми је све законито: шеф државе је потписао указ, који ступа на снагу, а у суштини је грубо кршење главног закона, који је отворено говорио о томе, ко руководи нашим оружаним снагама.[33] Иста таква ситуација неприметно за околину створена је са СФР. Амерички конгрес је добио своју власт од америчког народа, да се користе тим овлашћењима само у интересу народа. Као и наш председник, конгрес САД нема права самовољно, својом одуком, предати некоме своје функције или део њих. Међутим, предао је…

У приручницима прочитате друго објашњење суштине Федералних резерви: „независни финансијски орган, који је створен за извршавање функција централне банке и вршења централне контроле над комерцијалним банкарским системом САД“. [34] Ако боље размислимо, онда је чак у овом сувом тексту написана истина. Само нико се није замислио над прочитаним. Навикли су веровати на реч.

А хајде боље размислимо.
Независна, то јест недржавна, структура врши контролу над финансијским системом САД.
Шта чини тај финансијски систем?
Комерцијалне банке, државних банака у САД нема, СФР контролише делатност комерцијалних банака.
Ко је основао СФР?
Њих је основало 12 Федералних резервних банака.

Ко је основао Федералне резервне банке? Држава?
Не, у САД нема државних банака, оне су све приватне. Оснивачи Федералних резервних банака су најобичније комерцијалне банке, које су груписане по територијалном обележју.
Ко контролише СФР? Комерцијалне банке?
Да. Међутим СФР… су оне и основале?!
Испада, да Систем федералних резерви контролише… сам себе.
Можда, ми грешимо? Проверимо: завиримо у амерички телефонски именик „Жуте странице“. Тамо можемо наћи координате СФР и Федералне резервне банке, које их чине нису на плавим станицама, где су одштампани телефони државних организација, него на белим страницама приватних компанија. Управо заједно са поштанском компанијом „Федерал Експрес“. Али ко од Американаца и странаца на то обраћа пажњу? Ко од њих зове у Федералне резерве? Ко долази тамо на наведене адресе? Не примећују ту глобалну превару не примећују ни наши земљаци. Јер у саопштењима информативних агенција министар финансија САД ће бити наведен заједно са председником СФР, и они ће заједно говорити на најважније теме.
„Данас су председник Система федералних резерви САД Бен Бананке и министар финансија земље Хенри Полсон у Финансијском комитету америчког Конгреса“, – преноси «РосФинКом».[35]
„… предстојећи паралелни говор шефова СФР Бен Бананаке на комисији за економску политику и министра финансија САД Хенри Полсона у Кини, изазвали су веома оптимистична очекивања упућена долару“. [36]
Када обични људи гледају телевизију, читају новине, копају по Интернету, онда је немогуће препознати подвале. Све је пристојно и префињено. Ствара се потпуна илузија, да су то два једнака државна чиновника…
Али на том изненађењу се не завршава. Не само да Систем федералних резерви није уопште „федерални“, овако он још није ни „резервни“. Код СФР нема никаквих резерви. Ни златних, ни валутних, ни сребрених. Никаквих. Нема ништа – само канцеларије, секретарице и компјутери. Међутим, СФР има најважније – право МОНОПОЛСКОГ штампања долара. Ако је у вас у рукама „машина за штампање“, заиста вам никакве вредности нису потребне. Ви можете наштампати новац и све што вам је потребно за њега добити. Систем федералних резерви има такву машину за штампање. Она исто врши и контролну функцију. Она је тужилац, она је судија, она је и адвокат. Слажете се, да је то веома згодно. Испада да, недржавна структура врши контролу над финансијским системом САД, земље која игра доминантну улогу у свету. Значи, СФР контролишу не само САД, него у суштини, и сав финансијски живот планете.

Није ваљда да су СФР у потпуности одвојене од државе? Да, као црква и совјетска Русија. Ако узмете књигу коју је написао руководилац СФР Алан Гринспен, онда ћете тамо управо ово и прочитати: „Систем федералних резерви, формално не зависи од Беле куће“. [37] Тајна је у томе, да СФР не само формално, него и неформално не зависи од власти САД! Ипак, привид реда брижљиво се одржава. Није се тешко у то уверити. Довољно је погледати, како се врши ротација руководилаца Система федералних резерви. Наизглед све је пристојно. Савет који управља СФР у саставу од седам чланова именује председник САД са одобрењем конгреса САД. Наизглед држава је у присутна том процесу, али у томе и јесте ствар, што је наизглед“. Испоставља се да председник мада и одобрава седморицу чланова Савета који управља СФР, нема права давати било-какве наредбе, или смењивати те управљаче. Јер по закону Федералне резерве су независне!

Сасвим недавно, после победе Барака Обаме на изборима, имали смо прилику слушати водитеље јутарњег програма на главној либералној станици наше земље. Размишљајући о озбиљним стварима, ови момци демонстрирају ниво знања ученика првог разреда. Схватајући још мање. Зато надмености, самоуверености и, што је најжалосније, МРЖЊЕ ПРЕМА СВОЈОЈ СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ – имају напретек. И ето, расправљајући о смени тима Беле куће, они озбиљно говоре о могућности да нови председник замени председника Система федералних резерви. И долазе до закључка, да њега Бен Бернака, победника Барак Обама неће променити. Веле, коњи се не мењају за време кризе. А логика политичког система, успостављеног у САД, мора по идеји, водити супротном. Једанпут у четири године одржавају се избори, не обазирући се ни на какве проблеме у економији. Ако у јеку финансијске кризе не треба мењати руководиоце, одговорне за финансије, то јест за ту кризу, онда зашто одржавати те изборе? Следећи логику наших лоших новинара, треба их ставити на страну и дозволити Џорџу Бушу да у економији заведе ред. И већ затим, након пет година, провести гласање. Јасно је, да тако нико не поступа, ако је написано у Уставу САД једанпут у четири године, 4. новембра, значи то ће тако и бити.
Одржавају се избори, долази нови председник, и мења се цео тим, који управља земљом. То није само потпредседник и државни секретар. То је око пет хиљада људи, који су били у држаној служби. Долазе нова лица не само у прве улоге, него и у друге и десете. Не мења се само… председник СФР.
Зашто? Зато што га председник САД не може поставити, као што га не може ни отпустити. То јест формално именовање председника СФР он потписује, али у ствари одлука се доноси на сасвим другом месту. Наши новинари то не знају и зато праве непотребне претпоставке. Ако би председника САД могао мењати председника Федералних резерви, он би то обавезно чинио. Иначе дешава се апсурд: дошао је тим демократске партије на све положаје, и кључни финансијско место заузима онај исти човек, што је сасвим до недавно часно и поштено служио републиканцима. Управо против тог курса иступио је Барак Обама, захваљујући чему је и добио гласове бирача!

Није се тешко уверити у правичност тих речи. Довољно је пажљиво погледати каријеру претходног председника СФР Алана Гринспена. Овај уважени господине је био на челу Федералних резерви целих деветнаест година: од 1987. године до 2006. године. На то место су га изабрали чланови савјета који управља Федералним резервама, које именује председник.. на четрнаест година. [38] Колико је у САД председнички мандат? Четири године. Питате се, како човек изабран на четири године, може контролисати изабраног на четрнаест година? „Фактички – о томе пише сам Алан Гринспен, – њихова дужност се мало у чему разликује до доживотне“. [39]
Структура СФР крајње је сложена, и то је намерно учињено. Да би обичан човек одмахнуо руком и не би се упуштао у појединости. Људи, који бирају руководиоца Систем федералних резерви, именују се на четрнаест година. А ево председника СФР, председник се поставља, као и председник САД, – такође на 4 године. Рекло би се, логика је јасна: председник, одлазећи, одводи са собом тим, укључујући и председника Федералних резерви. Али у пракси све је другачије. Алан Гринспен без замене руководи СФР 19 година. Можда се није мењала владајућа партија? Можда је то разлог несмењивости председника Федералних резерви?

Не, партија се мења. Алан Гринспен је руководио СФР:
за време председника-републиканца Роналда Регана;
за време председника-републиканца Џорџа Буша старијег;
за време председника-демократе Била Клинтона;
за време председника-републиканца Џорџа Буша млађег.

Сваки нови председник поново га је именовао на највиши финансијски положај у САД. И тако је настављено, док сам Гринспен није поднео оставку. Особености личности? Не, то исто смо запазили и у ранијем периоду: 1979. године Џими Картер је именовао председника СФР Пола Волкера. „Како се касније испоставило, пре именовања Волкера на место председника Картер уопште није знао за постојање тога човека. Кандидатуру Пола је предложио Дејвид Рокфелер и банкар са Вол-стрита Роберт Руса, који је убедио председника, да је баш Волкер способан да стиша талас немира у финансијском свету“. [40]
Веома пријатно Џими Картер прави премештања у својој влади. И „по савету пријатеља“ на кључна места именује људе, које он не само што лично не зна, него не зна уопште! [41]
Али, ево, председник постаја Роналд Реган. Он је републиканац. Тим Картера одлази. Цео, са изузетном… Пола Волкера, који наставља радити. Можда је он непартијац и управо му то омогућује да при смени партија остане за кормилом америчке државе? Не, Волкер је члан демократске партије. [42] Али републиканац Роналд Реган га не мења, него напротив, опет поставља Пола Волкера на челу Федералних резерви 1983. године, када су истекле четири године од момента када га је именовао Картер. Тако се и десило да је Пол Волкер био на челу СФР до 1987. године, док га на том суперважном положају није сменио Алан Гринспен.

Али знате, шта је најинтересантније у свему томе? 26. новембра 2008. године Барак Обама је предложио да се оснује Консултативни савет за економску обнову (The President’s Economic Recovery Advisory Board). Овај саветодавни орган при председнику САД биће састављен од невладиних експерата. За председник комитета Барак Обама предложио је да се именује бивши председник СФР Пол Волкер.
Ето ти баба, и Јурјев дан! [43] Ко је још очекивао до Барака Обаме одлучујуће промене?
Одлуке Система федералних резерви не може променити влада САД или било ко други. Не може државни трезор, е може било који други државни орган, а Систем федералних резерви штампа доларе, а боље рећи, позајмљује их влади Сједињених Америчких Држава.

Новац Федералних дају држави под залог обвезнице које је емитовала влада. Затим, прикупивши порезе од предузећа и грађана, САД враћају дуг Федералним резервама са каматама, јер владине хартије од вредности гарантују њиховим власницима камату. Интересантан момент. Сви знају, да је држава Сједињене Америчке Државе и здају хартије од вредности. И нико не поставља себи питање, а зашто та иста држава не одштампа новац за ту исту суму? Ту необичност приметио је још проналазач електричне енергије Томас Едисон: „Било би апсурдно тврдити, да наша земља може емитовати $30 милиона обвезница и није у стању емитовати $30 новчаница. Ова финансијска инструмента су платне обавезе, међутим један је користан зеленашима, а други помаже људима“.

Новцем је немогуће спекулисати, код њега нема номиналне курсне вредности. А обвезницама се може и морао спекулисати: вредност обвезница, акција и свих сличних финансијских папира стално се мења за разлику од вредности новца. Због тога је финансијски систем САД и целог свега тако личи на лудницу…
СФР је највећи кредитор америчке владе. Тако је већ уређен свет, да дужник увек „игра како свира“ његов кредитор. Чудно? Та чудност вам је разумљива, ако схватите да председник САД влада само на папиру. А стваран власт не уопште њему не припада. Зато председник СФР долази на четрнаест година, и ма колико мењале партије у Вашингтону, само га природни узроци могу спречити да искористи тај мандат до краја.
Ако не верујете, проверите.
Када је у историји САД председника СФР смено председник који је победио?
Историја оснивања Система федералних резерви је слична криминалистичком филму. Зашто би се америчка држава, које је успешно штампала доларе током скоро 150 година, одједном морала од тога одустати? Долар је увек био веома добра валута. У овом случају нисам имао у виду квалитет његовог полиграфског остварења, него куповну моћ. Сетите се романа Марка Твена, Џека Лондона. Сто долара тада је било невероватан новац. Чврсти и скупи били су до XX века и франак, и марка, и фунт стерлинга. [44] Али ипак, уочи Првог светског рата један долар је коштао два јаке царске рубље. Значи, у Вашингтону су излазили на крај са тим врло тешким задатком, и нису лоше излазили на крај. Може се рећи да су училу у ходу. Пре појаве властитог новца у САД коришћен је шпански, енглески и француски. 1795. године амерички конгрес је донео одлуку о прихватању новчане јединице долара. 1792. године у Филаделфији је основана ковница новца, и 1793. године појавили су се први амерички долари.
Зашто давати емисију у руке приватном уреду ? Просто постављате себи то питање. 121 годину америчке власти су саме успешно вршиле своју „супружанску“ финансијску дужности и изненада одједном предали то право некоме другом. Зашто? Зар држава сама не може наштампати новац? Ако је он тако елементарна ствар не може урадити, онда шта таква држава уопште може?
„… било нам је наређено да заборавимо на презимена и не једемо заједно уочи нашег поласка. Обавезали смо се да се јавимо у одређено време на железничкој станици у приморју Худзона у Њу Џерсију, као и да долазимо појединачно и што је могуће неприметније. Код станице нас је морао чекати лични аутомобил сенатора Олдрича, причвршћен на последњем вагону воза за југ.

Када сам пришао том аутомобилу, застори су били спуштени, и само су слаби одблесци жутог светла откривали облик прозора. Нашавши се унутра, ми смо прихватили да се држимо уговореног табуа, стављеног на наша презимена, и обраћали се једни другима по именима – „Бин“, „Паул“, „Нелсон“ и „Ејб“., Ми <…> смо одлучили да прибегнемо још већој конспирацији и одрекнемо се личних имена“. [45]

Шта је то? Описивање састанка законспирисаних обавештајаца? Скуп највиших чланова мафије? Не, таквим речима је један од учесника описивао тајно заседање, на коме је била донесена коначна одлука о оснивању Система федералних резерви. До њега је дошло 1910. године на малом острву Џекил у Атлантском океану. Поштујући сва правила конспирације, банкари су се упутили на острво, кријући своја имена и презимена. Са доласком камуфлажа је само појачана.
„Током недеље или десети дан били смо потпуно изоловани од спољног света, нисмо се користили телефоном и телеграфом. Склонили смо се на забаченом острву. Тамо је било много обојене послуге, али они нису имали никакве представе о томе, ко је Бин, или Пуал, или Нелсон, да и не говоримо о Вандерлипу, или Дејвисону, или Ендрју. Сва та имена им ништа нису говорила“ [46]

Речју лопови, под окриљем ноћи банкари кришом су се пробили на далеко острво, користећи кодна имена и променивши спољашност. На том саветовању, које се одржавало у једној од конференцијских сала хотела, данас познатом као Jekyll Island Club Hotel, био је договорен, а по речима Франка Вандерлипа, био је написан, извештај сенатора Олдрича пред конгресом. [47] Тај човек, Нелсон Олдрич, је и предложио и оснивање у Сједињеним Државама оснивање приватних централних банака под називом Систем федералних резерви.

Ипак, за сваки акцију потребан је повод. За промену финансијског модела он је такође био потребан – само финансијски. Био је смишљен веома племенит изговор. Америчком сенату су објаснили, да је нужан орган, који ће се професионално борити са финансијском нестабилношћу. Према томе, најпре је требало створити управо ту нестабилност. И створили су је.
Ни једна банка света не би издржала такву ситуацију, када сви њени улагачи одједном траже назад свој новац. А ако при том радне колеге откажу банци кредите и, напротив траже хитну отплату дугова које су имали према тим банкама, неминован је крах такве финансијске институције. Отприлике тако је и била организован криза, која је добила назив финансијска паника 1907. године. Приликом њеног пажљивог проучавања увидимо до бола познате слике, белеге свих будућих криза. Све оне личе један на другу, речју близнакиње, али не зато што су изазване једним те истим економским проблемима, него зато, што су организоване по сличној методици.

Као циљеви изабране су инвестиционе банке Knickerbocker Trust. То је био трећи по величини играч на тржишту. Неочекивано настале гласине о њиховим озбиљном проблемима довели су до тога, да су улагачи повлачили новац. Руководство Knickerbocker Trust тих дана се обратило водећем банкару – Џону Пирпонту (Џеј Пи) Моргану. Али те он је одбио помоћ, без обзира на то што је био у пријатељским односима са власником банке која је претрпела катастрофу. Гласине о Моргановом одбијању подстицале су панику. Њен врхунац се десио 22. октобра 1907. године. Од отварањем банке до подне улагачи су подигли око $8 милиона, што одговара данашњих $50 милиона. [48] У подне Knickerbocker Trust је затворена и обуставила све исплате. Улагачу других финансијских организација су пожурили да спасу свој новац. 23. октобра почела је паника у Trust Company of America, другом по величини трусту у земљи: за дан је био издато $13 милиона од $60 милиона актива. 24. октобра 1907. године криза је пребачена на Њујоршко тржиште хартија од вредности. Један за другом почеле су се затварати и банкротирати банке (само тај дан је банкротирало 7 банака), брокерске куће и трустови (не само у Њујорку, него и по целој земљи). [49]
И тада на сцену као спасилац ступа … Џеј Пи Морган. Управо он је „спасио“ америчку економију, који је био један од главних организатора кризе. Морган је одбио да регулише проблеме на стадијуму настанка, дао им је да се развију, а затим је одлучно приступио њиховој брзој ликвидацији. Заједно са другим банкама уложио је око $25 милиона у финансијско тржиште Америке, што је стабилизовало ситуацију.

Важно је схватити, да је свака финансијска криза одсуство новца. Долази новац – криза се завршава.
Најлакше је гасити пожар самом потпаљивачу. Онај ко је нешто сакрио у мрачној соби ће наћи ту ствар брже од оних, који не знају где она лежи.
Банке су почеле издавати сертификате – „замену за новац“, да би повећале новчану масу. Сам Морган је гарантовао расподелу обвезница града Њујорка и тиме га спасио од банкротства. Ауторитет Џона Пирпонта је био веома велики, „општепознато је да су његове речи биле поузданије од било код папира“. [50]
„Спашавајући отаџбину“ Џеј Пи није заборавио ни хлеб насушни. Под изговором спашавања од пропасти он је купио железничку компанију Tennessee Coal, Iron and Railroad (TCI), над којом се надвило банкротство које је претило падом многих брокерских кућа, чији су били власници акција. И мада је председник Рузвелт[51] био противник стварања монопола, на то апсорбовање је затворио очи.

Резултат панике 1907. године био је пад економских показатеља. Тржиште акција је опало за 37%; барем 25 банака и 17 трустова је банкротирало; цена сировина су пале за 21%; годишња производње је опала за 21%; а незапосленост је порасла са 2,8 на 8%.[52] Губици су захватили многе структуре. Морган је изашао из кризе у апсолутном плусу: унапред знајући за предстојећи крах, који је сам и организовао, он је скупо продао акције, купивши их затим будзашто, докупио је акције других потребних компанија, при том је још и зарадио. Али главни профит банкара био је капитал које му је друштво поверило. Сви су били уверени, да само захваљујући интервенцији Моргана крза није постала широких размера. У јуну 1908. године економски показатељи су поново почели напредовати. На Пристонском универзитету „хероју“-банкару је већ указивао почаст нови председник САД Вудро Вилсон: „Све наше проблеме било би могуће избећи, када би именовали специјални комитет до шест-седам државника, таквих као Џеј Пи Морган, да реше проблеме наше земље“.

Након речи следило је дело. Да би се разјаснили узроци изненада настале кризе, основан је Национална државна комисија (National Monetary Commission).[53] Њена обавеза је било изучавање стања стари у банкарском систему и израда упутстава Конгресу. Разуме се, углавном су комисију употпуњавали пријатељи и колеге „спасиоца“ Моргана. За председника је именован сенатор Нелсон Олдрич. [54] Комисија је приступила раду. Није тешко наслутити, да је основни резултат њеног рада био „увиђање“ нужности оснивања структуре, која је позвана да регулише финансијски систем и не допусти у будућности његову кризу. Затим је одржан тајни састанак банкара на острву Џекил, где су донели одлуку да не настао момент оснивања СФР.
Систем федералних резерви приказан је као лек од свих финансијских невоља. Нови орган само се и морао бавити контролом комерцијалних банака, надзирати да се на заиграју на берзи. А да би контрола била ефикасна, орган мора бити независан…
У децембру 1913. године нацрт закона о Систему федералних резерви, који је прогурао Нелсон Олдрич нашао се пред члановима америчког сената. Не упуштајући се у досадне појединости тог гласања, желимо истаћи, да се нашао само један човек који је иступио против. Сенатор који је носио „грозно“ презиме Гилберт М. Хичкок, сложио се са нужношћу оснивања финансијског регулатора, неочекивано је предложио измене и допуне закона, које су нивелисале суштину и смисао банака. Од је предложио да се направи Систем федералних резерви не приватног, него државног монопола. Право да емитује (пушта у оптицај) валуту припало би опет министарству финансија. Међутим, из нама непознатих разлога измене и допуне Хичкока су одбачене, и нацрт закона је брзо био донет. Председник САД га је потписао те исте 1913. године, тачније речено, недељу дана која је остала пре њеног завршетка. [55]

Журећи божићним ћуркама и окићеним јелкама сенатори се нису посебно трудили да се упознају са финансијском истином. Они исти који су схватили, какав преокрет у светској историји не направио акт о Федералним резервама, убеђивали су колеге у исправност донете одлуке. А банкари су од ње просто били усхићени.
„У целини, то је изванредан нацрт закона, и он је морао учинити да се банкарство и оптицај новца доведу у стабилно стање“, [56] – рекао је Едмонд Д. Гулберт, потпредседник Merchants Loan and Trust Company.
Он „доводи до флексибилног оптицаја новца, који ће нас спасити оних паника“ – одобравао је В. М. Габлисон, председник Прве националне банке Ричмонда.
„Доношење финансијског закона врши позитиван утицај на целу државу, а такође пружа помоћ трговини. Изгледа да почиње епоха свеопштег економског просперитета“, [57] – сијао је од оптимизма Оливер Џ. Сендз, председник Америчке националне банке.

Сећате се речи Хрушчова, да ће до 1980. године совјетски људи живети у комунизму? Оне су лепо звучале, али у стварности нико није успео у СССР изградити прави комунизам. Исто тако су и лепе речи, којима су банкари давали упуте за оснивање СФР, нису имали никакве везе са реалношћу. Систем федералних резерви је основан не ради супротстављања будућим финансијским кризама, него напротив, ради њиховог организовања у потребном моменту. Некада су Америку покорили Европљани захваљујући ватреном оружју и кованом оклопима, које нису пробијала индијска копља и стреле. Аналогно су почетком XX века банкари добили инструмент, помоћу кога су могли успоставити своју превласт над том благодатном земљом. Поседујући контролу над штампањем долара, тајни власници Федералних резерви „машине за штампање“ могли су постављати и смењивати председнике и у потпуности манипулисати политиком Сједињених Америчких Држава…
Најбољи начин да се нешто сакрије је да се постави на највидније место. Све информације о СФР апсолутно су доступне. Нису потребни никакви „конспиролошки“ материјали – на Мрежи постоји официјелни сајт Система федералних резерви, треба га просто посетити, тамо је све не енглеском црно на бело написано: www. federalreserve.gov.
Лако је наћи и едукативни ресурс: http://www.federalreserve-education.org.

Уђите тамо, нађите са леве стане линк „History“, кликните на њега. И пред вама ће се појавити прича о историји стварања „банде“ и чак портрети њених хероја: Џеј Пи Моргана и Нелсона Олдрича. Затим кликните на дугме са натписом „Structure“, предлаже вам да направите „Structure Tour“, то јест највеће виртуелно путовање по Федералним резервама. Глас из звучника, синхронизовани титлови, који прате глас спикера из холивудских фантастичних филмова, почиње своју причу. Погледајте, послушајте. Тешко је поверовати у постојање СФР. Тешко је замислити да је свет управо тако организован. Али то је чињеница. Треба просто умети читати, видети и анализирати.
Посебну пажњу заслужује друга фраза екскурзије: „Тhе FED is mixture of public and private elements“.[58] (СФР је смеша јавних и приватних елемената.)
Чак саме Федералне резерве не говоре да су оне државна структура! Наравно, њихова истинска суштина не открива се. „Смеша“ и то је све. А који је то проценат смеше „приватног“ а који проценат „државног“ – нигде не пише…[59]
Све је банално и просто, без обзира на замршен систем. Много пре оснивања Федералних резерви антички песник Вергилије је говорио о том истом: „О, на шта само ти не подстичеш похлепне душе људи, проклета жудњо за златом!“
Од тих времена се ништа није променило.

А сада мало апстрахујмо. Тешко је говорити о високим материјама и финансијским врховима наше планете. Они су далеки, малоразумљиви и већ веома подсећају на догађаје јефтиног криминалистичког филма. Та има и простијих ствари, разумљивих свакоме. Таквих, као зелени „амерички“ долар. На почетку овог поглавља пажљиво смо га размотрили и убедили се, да није све сасвим тако како себи представљамо. Амерички долар не припада САД. Али на томе се чуда не завршавају. Сада ћете се у то убедити.
Које вредности доларских новчанице новчаница знате?
Обично говоре: 1, 5, 10, 20, 50, 100.
Све је тачно. Напреднији корисници додају ретку дводоларску новчаницу. Она се сматра нумизматичком вредношћу и, доспевши у руке човека који то разуме, одмах се повлачи из оптицаја.
А какве још доларске новчанице знате?

На то питање одговарају веома малобројни. Показало се, да постоји цео низ новчаница, у чије постојање већина чак и не сумња. То су новчанице од , 1000, 5000, 10 000 и 100 000 долара. За њих нико не зна из једног простог разлога: оне су забрањене за извоз из САД монетарним законодавством земље. Новчанице вредности $100 000 (златни сертификат издање 1934. године) никада се нису нашле у обичном оптицају и користе се само за обрачун између банака Федералних резерви.
А знате, шта је, а тачније ко, насликан на највећој доларској папирној новчаници? Чији портрет краси новчаницу од $100 000? Одговор ма ово питање неће бити тежак, ако се сетимо, да новац Сједињених Држава не штампа држава. Систем федералних резерви има своје хероје, своју скалу вредности, своје „миљенике“ у „мрачној шуми“ америчке историје.

На новчаници од сто хиљада долара, која има највишу номиналну вредност, насликан је 28-и председник САД Вудро Вислон. [60] Тај исти председник САД који је потписао Акт Федералних резерви и основао СФР. По мишљењу „машине за штампање“ Федералних резерви, управо он је највећи политичар у америчкој историји. Па шта је тамо америчко! Једино Вудро Вилсон одштампан на банкноти, која има највећу вредност у историји, он и јест „најљудскији човек“ свих времена и народа.
Ето тако почнеш изучавати „породичне“ портрете и дођеш до веома интересантних открића…

Једно реаговање to “Федерална резервна „Штампарска Машина“. Ко и зашто грубо крши Устав САД?”

  1. gavrilo Says:

    vezano za ovaj analitican i tacan tekst koji nam jednostavno razoblicava tu famu novca, porekla i tokova novca, bankarskih kartela itd.sto je svakako verovatno najznacajnija tema i interes zemalja, pogotovo razvijenih i „naprednih“, koje ne prezaju ni od cega (citaj: kolonijalizma, globalizacija, izazivanja ratova, ispiranja mozgova, izazivanja katastrofa i raznih suptilnih i manje suptilnih manipulacija svime i svacime, a po najvise ljudima i njhovim mozgovima i strastima..), da se i obznane neki od razloga zestokog pohoda na Rusiju koja je u proteklim godinama najavljivala svetskim igracima, vlasnicima moneta da je na pragu obustavljanja koriscenja dolara kao svetske valute, i da se prave pregovori (pre svega sa Kinom i sl.galopirajuce naraslim ekonomijama, nezapadnog dela sveta) da se odredi alternativna valuta (makar i nova, vestacka (tipa euro)) koja bi sluzila za potrebe internacionalne trgovine, i samim tim bi se napravio pravedni sistem u svetu i stavio ekvivalent, da svi imaju ista prava i obaveze. naravno cim se doslo do realne mogucnosti zamene dolara (a samim tim bi i fabrika, stamparija propala, sa svim vlasnicima, i SAD bi izgubila na medjunarodnoj sceni i znacaju, a napravio bi se balans izmedju istoka i zapada i severa i juga, ne bi postojala centricnost u raspodeli moci i kapitala, pa bi svako trejdovao sa svojom robom, i placao kontrolisanim tokovima, a ne iza bunkera neki stampar stampa dolar, nikom ne polaze racun i izaziva kolapse cena i ekonomija i spekulacije, a da se ne govori o globalizaciji kao produzenoj ruci iz istog kazana..
    Da ne duzim, eto razloga za atak, jer iza svega stoji ne samo duhovni vec i ekonomski interes i prestiz. mnogima ne odgovara menjanje agendi moci koje kolonijalne sile i ova nazovi demokratska amerika, koja je „veoma“ demokratska, samo na papiru..a mislim nije vise ni na papiru


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: