У великој журби на путу за нигде


Извор: Блог економисте Небојше Катића
У великој журби, влада Србије је донела две конкретне мере, и њих прогласила пакетом економских мера. Како се две мере не могу назвати пакетом, додате су и декларације о намерама – о томе како ће се реконструисати јавна предузећа и смањити субвенције, како ће се штедети у домену трошења роба и услуга, како ће се узимати јефтини кредити и како ће се унапредити пословни амбијент. Наивнији део јавног мњења је овај пакет назвао тектонским променама.

Небојша Катић: Дипломирани економиста који од 1992. године живи и ради у Лондону

Небојша Катић: Дипломирани економиста који од 1992. године живи и ради у Лондону

Да ли ће се мере донети који месец раније или касније, неће битно променити очајно стање српске економије за чије су лечење потребне године. Није међутим свеједно, да ли се мере доносе промишљено и свеобухватно, или се доносе у паници и „на парче“, како би се створио утисак да влада ипак нешто предузима. Управо такво тумарање без стратешке визије и идеја, тумарање од једне до друге исхитрене мере је и довело до ситуације у којој се Србија данас налази.

Ако се одлука о повећању ниже стопе ПДВ-а и може донети брзо, обзиром да то није део системске реформе, смањивање плата у јавном сектору је озбиљна системска мера и морала би се спроводити као део реформе јавног сектора.

Министар Крстић је најавио увођење платних разреда, и то треба безрезервно поздравити и подржати (1). Тај процес је морао претходити управо предложеним мерама, чиме би се послала јасна порука да влада зна шта ради. Тако је у једном кораку, кроз увођење платних разреда требало регулисати плате у јавном сектору. На тај начин би и запослени у јавном сектору само једанпут прошли кроз трауму и неизвесност.

Влада је непотребно пожурила и исхитрено донела меру којом се уводи нека врста додатног, прогресивног опорезивања за запослене у јавном сектору чије су плате веће од 60.000 динара. То је лоша, дискриминаторска и популистичка употреба пореског механизма како би се смањиле нето плате.

Држава је могла директно и селективно смањити плате запосленима у јавном сектору и таквој мери се, макар концептуално, не би имало шта замерити. Смањивање плата кроз бесмислену пореску гимнастику је злоупотреба пореског система. Рационалан порески систем подразумева да су пред њим сви грађани једнаки, да висина пореског оптерећења зависи од висине прихода грађана, а не од места или гране у којој је неко запослен. Ово је абецеда пореског система када је реч о порезима грађана.

Више од лоших мера и све неукуснијег демагошког спиновања, забрињава смер економске политике којим Србија иде. Сви сигнали које влада данас шаље имају јасно препознатљив рукопис ММФ-ове школе. Реторика, као и све мере које се најављују, део су стандардног инструментарија ММФ-а који је до сада нанео огромне штете великом броју држава, укључујући и Србију.

Није случајно што влада непрестано глорификује приватни сектор и стране инвестиције а да при томе не сме ни реч да прозбори о државном инвестирању. Није случајно што се већ одавно не говори о реформи пореског система која би ишла у правцу увођења прогресивног опорезивања. Није случајно што влада не сме да доведе у питање катастрофалну монетарну политику и политику курса динара коју НБС води, нити сме да помене убитачне зеленашке камате, или да предложи било какву меру која би могла угрозити интересе и профите банкарског сектора.

Ништа од предложених или наговештених мера неће довести до раста запослености, тог основног и најважнијег домаћег проблема. Без раста запослености дефицит буџета се не може смањити. Ако се којим чудом дефицит и буде смањио, друга страна тог „успеха“ ће бити само нови пораст укупне друштвене беде.

Чини се нажалост, да ни ова, реконструисана влада не разуме праве узроке домаће катастрофе, нити значајну улогу коју финансијски систем има у уништавању економије. Влада као да нема никакву сопствену визију изласка из кризе осим оне коју суфлирају увек исти људи и исте институције. Ваља увек изнова понављати – из рецесије се не може изаћи резањем јавне потрошње, поготово не у амбијенту огромних реалних каматних стопа. То никоме и нигде до сада није успело. Оно што Србија данас тако одлучно наставља да ради, најкраћи је пут за нигде.

Једно реаговање to “У великој журби на путу за нигде”

  1. dmitras Says:

    Bravo! Ovo jeste sprovodjenje diskriminacije, a prihod koji ce drzava ostvariti na ovaj nacin je veoma mali u odnosu na budzet, kako i sami priznaju. Ja odoh u privatnike 😛


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: