Драган Симовић: О СРБСКОМ СУШТАСТВЕНОМ ПИТАЊУ


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
Милану Пуалићу и иним ВедСрбима

01

Срби су, већ одмах по стварању Југославије, престали да се баве србским суштаственим питањима, као да су сва прошла и будућа србска суштаствена питања била заувек решена.
Кад кажем суштаствена питања, онда имам на уму она вековна питања која се тичу самог Бића Србства.
Питања Србског Присуства и Бивствовања, питања Космичког Позвања Србства.
Југославија је била свачија и ничија домаја, али једно је (у овоме часу поготову!)

посве извесно и јасно: Југославија никада не бејаше била творевина Србскога Духа!
Штавише, у Југославији се уопште и не осећаше присуство Србског Стваралачког Духа.
Срби су у Југославији били најтиши, најпоспанији и духовно најобамрлији народ.
Били су тако нечујни, тако успавани и затворени у своју љуштуру,
да се, на тренутке, чињаше, да у Југославији уопште и нема Срба.

02

Ретки су они који ово могу да схвате:
Срби су за седамдесет година преживљавања у Југославији, више биолошки и духовно осакаћени,
него за три и по века робовања под Турцима!
За седамдесет година чамовања и таворења у Југославији,
од Србског Аријевског Духа није остало скоро ништа!

03

Имао сам деветнаест година, када сам, у пролеће 1968. године, отишао у војску, која се тада зваше – југословенском!
Ја сам већ првих дана војевања, а са деветнаест година, видео да у тој војсци нема ничег (буквално ничег!) србског.
То није била војска ни мојих Предака, а ни мојих Потомака!
То бејаше била војска највећих мрзитеља Србства.
Са тим познањем и освешћењем, ја сам се одмах обрео у казненој јединици,
и свих осамнаест месеци бејах у разним казненим јединицама.
Војска је само убрзала моје буђење и освешћивање.
Они који су ме бацили у казнену јединицу, нису ни слутили да су ме,
уствари, послали на духовну академију!
Из војске сам изишао као расни ВедСрбин, као Србски Аријевац.

04

Ни једно једино србско суштаствено питање још није ни започето да се решава.
Срби су преспавали Југославију, а преспавали су и распад Југославије.
Срби и даље спавају, али, када се, неким чудом, у времену долазећем,
буду изненада пробудили ода сна (који није сан већ снолика духовна обамрлост),
појмиће и схватиће, да су туђинци и просјаци на земљи својих Предака, те да су,
буквално, изгубили све оно што су њихови Преци кроз векове творили!

05

Све приче о Јужним Словенима, као и о јужнословенским језицима, јесу чиста измишљотина.
Нема Јужних Словена – постоје само ВедСрби; и нема јужнословенских језика –
постоје само дијалекти ведсрбског језика; дијалекти од којих су постали неки нови (тобожњи) језици!
Ову Истину знаду расни ВедСрби –
и, то им је довољно!

06

Болећивост је слабост Духа.
Болећив народ јесте духовно посрнули народ.
Србска је болећивост, гле, Србе стајала Живота –
Живота са Смислом!
Србска је болећивост створила Југославију, у којој ће Срби тамновати седамдесет лета.
И, ако уђемо у саму суштину ствари, схватићемо да је Србска болећивост узроком свеколике патње србске!

07

Не судим, само запажам.
Нисам судија, већ песник!
Свако ће самоме себи судити, и сви ћемо свима судити.
Судићемо сами себи за дела која смо творили,
али и за дела која нисмо творили, а могли смо да творимо!

%d bloggers like this: