Драган Симовић: Вера срца и душе


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

ВЕРА СРЦА И ДУШЕ

Кад будем напустио овај свет, иза мене ће остати само моји снови и моје песме.
Снови које сам сневао, и песме које сам певао!
Онај ко буде желео да сазна истину о мени, нека ме потражи у сновима и песмама!
Изван снова и песама, као да ме никада ни било није!
Да је свет привид, варка и опсена, то сам још у раном детињству познао.
Чини ми се, да сам то знао и пре рођења својега.

Моја вера јесте тајинствена и неухватљива.
Она се не може пренети, нити се може научити.
Моја вера није књишка, није разумљива, није појмљива и није од овога света.
Вера коју називам својом, дошла је заједно са душом мојом.
Она се рађала заједно с бићем и суштаством мојим, у неким далеким и тајинственим пределима и пространствима Правасељене.
Моја вера обједињује све вере, сва учења и све религије кроз векове и светове.
Обједињује, али их, али, истовремено, и надилази.

Зато никада нисам био, нити сам могао бити, религиозан, иако вера, праискона вера, космичка вера, прожима свеколико биће моје.
Вера није религија, као што ни религија није вера.
За мене је вера дубља, чистија и искренија од религије.
Вера је срце, а религија глава.
Вера је душа, а религија ум и разум.
Човек се или рађа или не рађа са вером, док се религија може стећи, примити, прихватити, изабрати или научити.
Човек од вере никада не може бити искључив.
За њега је његова вера – само његова!

Никада не пожели да своју веру некоме открије и наметне.
Човек од религије бива искључив, и своју религију доживљава као једину меродавну и истиниту.
Човек од религије има потребу да мисионари, да своју религију намеће другима.
Када бих пожелео да своју веру некоме разјасним и приближим, онда бих му, свакако, рекао да је моја вера песничка.
Моја вера происходи из мојега песништа, као што и моје песништво происходи из моје вере.
Песник је палео-ловац, праискони ловац, који никада не лови за себе, већ све што улови предаје ближњима.
Њему ништа не треба, а све му се даје.
Ничег нема, а свега има довољно.
Књиге које сам некада писао и објављивао, више не сматрам својима.
Оне ми одавно не требају.
Оне су биле моје само док сам их писао, само док су се рађале.
По објављивању, све сам своје књиге разделио и испоклањао.
Увек сам се чудио својим пријатељима, песницима и књижевницима, који љубоморно чувају своје књиге по некаквим ормарима или на полицама својих књижница!

Ја сам брзо заборављао сваку своју објављену књигу.
Кад будем напуштао овај свет, нећу понети ниједну књигу са собом!
То би за мене било претешко бреме.
У томе је трену важно да човек буде што лакши – без икаква пртљага!
Да буде лак и лаган, да би могао да лети.
Да лети према Светлости, према Дому своме!

2 реаговања to “Драган Симовић: Вера срца и душе”

  1. marina petrovic Says:

    ја се слажем.Вера нама је остала од наших предака, а религија нама је наметнута. Треба да се вратимо својој вере старој и правој. Зато смо православни. А не зато, што смо хришћане.

  2. Dragan Simovic Says:

    Дивно, Марина!
    Ово си рекла из своје Божанске Душе.
    Заиста су ретки они који, попут Тебе, освешћено размишљају.
    Али, биће их, биће, у времену долазећем!
    Поздрав од Песника.


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: