Љубодраг Симоновић Дуци: Октобарска револуција


E-mail: comrade@orion.rs
Љубодраг Симоновић Дуци: Октобарска револуција
Преузми текст

ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА

Уколико се пође од Марксовог схватања историје, да ли Октобарска револуција има историјску легитимност? По Марксу, није свака егзистенцијална криза капитализма историјска претпоставка за социјалистичку револуцију, већ само она која се заснива на томе да су производни (својински) односи постали кочница за развој производних снага и да су се противуречности капитализма развиле до краја. Друштвени услови су нужан, али не и довољан услов за револуцију. Тек када су створени одговарајући историјски услови социјалистичка револуција је могућа. По Марксу, евентуална социјалистичка револуција у царској Русији имала би историјску легитимност уколико би била искра која ће упалити ватру социјалистичке револуције у најразвијенијим капиталистичким земљама Европе. Другим речима, тек под утицајем еманципаторског наслеђа најразвијенијих капиталистичких земаља, које би у социјалистичкој револуцији дошло до свог пуног израза, револуција у неразвијеним капиталистичким земљама могла би да поприми карактер социјалистичке револуције.

Имајући у виду Марксово схватање социјалистичке револуције, у царској Русији 1917. нису постојали историјски услови за социјалистичку револуцију, већ су постојали историјски услови за грађанску и анти-колонијалну револуцију, као и друштвени услови за радничку и сељачку побуну. У царској Русији егзистенцијална криза није настала зато што су производни односи постали кочница за развој производних снага, већ пре свега због рата. Уместо да су се противуречности капитализма развиле до краја на основу економске кризе капитализма која је условљена заустављањем развоја производних снага, оне су се развиле на основу опште друштвене кризе створене ратом. Рат, као најпогубнији облик класног угњетавања радника и сељака од стране капиталиста, условио је да се класни сукоб до те мере заоштри да се претворио у класни рат.Погибија милиона радника и сељака, порази на фронту, немаштина и масовно умирање од глади створили су такву егзистенцијалну кризу која је условила општу побуну сељака и радника коју су бољшевици усмерили ка револуционарним променама. У царској Русији, захваћеној вихором Првог светског рата, нису постојали историјски услови, али су постојали егзистенцијални и на тој основи политички услови за социјалистичку револуцију.

Нису бољшевици срушили руско царство. Октобарска револуција није била узрок, већ последица пропасти руског царства, исто као што Минхенска револуција није била узрок пропасти немачке монархије, већ њена последица. Пораз у рату са Јапаном, као и грађанска револуција из 1905. године, коју су Романови угушили у крви, наговестили су пропаст царске Русије до које је дошло у Првом светском рату и грађанској Фебруарској револуцији из 1917. године. Бољшевици нису градили Совјетски Савез на темељима руске царевине, већ на њеним рушевинама.

Уколико се има у виду да је за Маркса најважнији критеријум за одређивање историјске легитимности одређеног поретка то да ли он омогућава развој производних снага, онда Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. У царској Русији није постојао аутономни развој капитализма. Царска Русијабила је колонија Запада и њен економски развој био је подређен економској експанзији Запада. Анти-колонијални карактер Октобарске револуције имао је судбински значај јер је омогућио самостални развој СССР-а и тиме развој школства, науке, привреде, војне индустрије… На тој основи Совјетски Савез је од заостале аграрне земље убрзо постао развијена индустријска земља. Ослањајући се искључиво на сопствене снаге и у потпуној економској изолацији, СССР је 20 година након Октобарске револуције постао прва научна и друга економска сила света, а у току Другог светског рата (упркос губитку преко 25 милиона грађана) најјача војна сила на свету која је уништила преко 75% војних ефектива нацистичке Немачке и заузела Берлин.

У светлу постајања капитализма тоталитарним деструктивним поретком, Октобарска револуција добија нову димензију. Уколико се историјски развој човечанства сагледава у егзистенцијалном контексту, и уколико се има у виду да се развој капитализма заснива на уништењу природе и читавих народа, Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. Њен најважнији квалитет је у томе, што је укинула капитализам и на тај начин колонијалну доминацију најразвијенијих капиталистичких сила над Русијом и спречила да се у Русији, као и у другим земљама у којима је под њеним утицајем дошло до радничких револуција, противуречности капитализма као екоцидног и геноцидног поретка развију до краја, а то значи да капитализам уништи природну животну средину у Русији и народе који су у њему живели. Да није било Октобарске револуцијеи да није створен Совјетски Савез са његовим економским, научним и војним потенцијалима, словенски (и азијски) народи доживели би у 20. веку исту ону судбину коју су доживели северноамерички староседеоци у 19. веку. Хитлеров Drangnach Оsten само је наставак геноцидног похода капиталистичког Запада на Исток који је започео у другој половини 19. века у време индустријске револуције у Немачкој и у Првом светском рату, и наставио се поводом избијања Октобарске револуције. Интервенционистичке трупе са Запада нису „бранили“ руско царство, већ је обрачун с бољшевицима био изговор капиталистичком Западу да се обрачуна са стваралачким потенцијалима руског народа (у том контексту с руском грађанском класом) с циљем да се спречи да Русија постане сила која ће бити у стању да се супротстави Западу у борби за доминацију на светском простору. У крајњем, интервенционистичке државе нису настојале да сачувају руску државу, већ да је поделе на протекторате, као што су то учинили са Кином, у арапском свету, Африци, Јужној Америци и на Балкану. Однос Запада према Русији заснивао се на владајућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, што значи да је имао екоцидно-геноцидну природу. Тако је и данас. Запад подржава само оне политичке снаге у Русији које настоје да Русију претворе у колонију најмоћнијих капиталистичких корпорација Запада које теже уништењу биолошких, стваралачких и слободарских потенцијала руског народа.

Што се тиче хуманистичке легитимности Октобарске револуције, она је омогућила бесплатно образовање за све, што је довело до искорењивања неписмености која је у царској Русији износила преко 80% становништва; општу и бесплатну здравствену заштиту; пуну запосленост, осмочасовно радно време и хуманизовање радних услова; подједнако вредновање рада мушкараца и жена (што ни данас не постоји у најразвијенијим капиталистичким земљама); стицање права гласа и других политичких права од стране жена; обезбеђивање бесплатног становања… Оно што је најважније, укинут је рад деце која су у царској Русији, као и на Западу, радила и 14 сати дневно. У току индустријализације Енглеске, САД, Француске, царске Русије и других капиталистичких земаља у фабрикама и рудницима од исцрпљености, болести и глади умрло је на десетине милиона деце. Што се тиче хуманистичке легитимности грађанских револуција, Французи и данас славе Француску грађанску револуцију иако је у њој процентуално гледано погинуо далеко већи број грађана него у Октобарској револуцији, с тим да је преко 36 000 припадника аристократских породица убијено тако, што им је јавно одсечена глава гиљотином! Шта је са Првим светским ратом, који су изазвали капиталисти да би „превазишли“ економску кризу капитализма, у коме је погинуло преко 20 милиона радника и сељака и још толико било рањено; у коме су од глади и болести умрли милиони деце, а као непосредна последица рата избила је „шпанска грозница“ која је у Европи прузроковала смрт преко 20 милиона људи? Зар то није злочин капиталиста? Октобарска револуција имала је хуманистичку природу и по томе, што је извукла руски народ из кланице Првог светског рата и спречила погибију милиона људи.

Лав Троцки,командант Црвене армије, објавио је тридесетих година 20. века књигу „Издана револуција“ у којој је довео у питање социјалистички карактер пост-револуционарног СССР-а полазећи од револуционарних идеала Октобарске револуције. Он не доводи у питање историчност Револуције и обрачунава се с политичким волунтаризмом партијске врхушке који је довео до извитоперења идеала и обрачуна с циљевима Револуције. Октобарска револуција је, по Троцком, имала историјску легитимност као социјалистичка револуција јер је била масовна радничка револуција, док је у пост-револуционарном периоду дошло до извитоперења циљева Револуције тако што је партијска врхушка приграбила власт коју су освојили радници у Револуцији и постала од радника отуђена моћ. Троцки не схвата да је природа Револуције условила и природу пост-револуционарног збивања. То не значи да нису постојале алтернативне политичке идеје, али нису постојале политичке снаге које су биле довољно снажне да усмере ток збивања у другом правцу. Побуна радника у Кронштату типичан је пример. Сагледавајући тај догађај кроз не-историјску призму, поједини теоретичари супротстављају волунтаризму партијске врхушке револуционарни романтизам и претварају радничку класу СССР-а с почетка 20. века у митолошку снагу која представља отелотворење не само еманципаторског наслеђа класне борбе радничке класе најразвијенијих капиталистичких земаља Запада, већ и хуманистичких идеала које је Маркс поставио као идеју водиљу радничком покрету. По том схватању, самим тим што су радници и сељаци били у стању да војно победе буржоазију (и интервенционистичке снаге са Запада) били су у стању и да створе социјалистичко друштво. Заправо, збацивање са власти буржоазије и освајање власти био је само први корак у изградњи социјалистичког друштва које је требало да буде прави резултат социјалистичке револуције.

„Култ Партије“ и „култ Вође“, који су створени већ у току Револуције, били су могући јер нису постојали историјски услови за истинску социјалистичку револуцију. Постојала је револуционарна партија, али није било револуционарне радничке класе. Побуна радника и сељака кренула је „одоздо“, али је револуција кренула „одозго“. Фанатизам револуционарног волунтаризма заснивао се на томе, да је људским напором требало премостити јаз који је делио заосталу царску Русију од развијеног индустријског Запада. Лењин тврди: „Социјализам је електрификација плус индустријализација!“ Стварност заостале царске Русије, разорене Првим светским и грађанским ратом, требало је „прилагодити“ оним историјским условима који су били неопходни да би настало (и опстало) социјалистичко друштво. Социјализам у СССР-у није настао на врхунцу развоја капитализма, што значи као плод историјског и у том контексту свеукупног друштвеног развоја, већ је политички засновани „пројекат“ кога је требало да реализује Партија. Партијска врхушка добила је и буквално статус „социјалних инжењера“ чији је задатак био да „изграде социјализам“ у СССР-у, при чему су „радне масе“ постале средство за извршење тог задатка. Једна од најважнијих Лењинових политичких теза из тог времена је да „од капитализма треба узети све оно што пружа могућност за развој социјализма“. Механицистичка природа оваквог начина размишљања указује на неисторијску природу „изградње социјализма“ у СССР-у. Волунтаризам партијске врхушке, инструментализован у облику државног апарата, био је пре свега условљен тиме што капитализамније био искорењен у Револуцији. Борба против рестаурације капитализма била је стратешки оријентир владајућег поретка све до његове пропасти.

Само дотле док је развијао производне снаге владајући поредак у СССР-у имао је историјску легитимност. У тренутку када је државна својина постала главна препрека за економски развој он је постао баласт. Уместо да је дошло до „поправне“ социјалистичке револуције, у којој ће радници збацити с власти корумпирану бирократију и непосредно преузети управљање производњом и свеукупним процесима друштвене репродукције, носиоци извршне власти извршили су државни удар који је довео до рестаурације капитализма и до претварања СССР-а у колонију најмоћнијих капиталистичких земаља Запада. Оно што није успела да уради ни нацистичка Немачка, успела је да уради „црвена буржоазија“ у виду однарођене и корумпиране врхушке Комунистичке партије: да уништи СССР. Уместо да је новоуспостављена приватна својина довела до развоја производних снага, она је довела до свеопште пљачке и до економског, научног, еколошког и биолошког пропадања СССР-а. Уништење СССР-а и „увођење“ капитализма без масовнијег супротстављања радничке класе, било је могуће јер је, с једне стране, владајућа политичка структура била у потпуности отуђена од радних слојева и имала неприкосновену власт, и, с друге стране, јер су у СССР-у радници у виду апстрактних „грађана“ изгубили класну самосвојност и тиме способност да као организована политичка снага утичу на друштвена збивања. Разбијање СССР-а од стране „црвене буржоазије“ био је, заправо, судбоносни пораз радничке класе СССР-а – од кога до данас није успела да се опорави. Уништење СССР-а, као и уништење Југославије, био је завршни облик уништавања еманципаторских потенцијала социјалистичког поретка и успостављање капиталистичке диктатуре над радницима.

Упркос све радикалнијим захтевима за променом, све дубља егзистенцијална криза коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције све драматичније десеткује хуманистичку визију будућности. Сви извлаче мачеве. Једни да убију, други да се бране. Уместо есенције, егзистенција постаје неприкосновени императив. Владајуће капиталистичке корпорације Запада довеле су човечанство на ивицу провалије и борба за опстанак води се на ивици понора. Они који су најслабији први ће пасти у провалију и заувек нестати. То је главни разлог што се у Русији, упркос злочинима стаљинистичког режима, поново ствара „култ Стаљина“. Све дубља криза Запада и на њој заснована све агресивнија политика која је усмерена на уништење милијарди „прекобројних“ и на отимање туђих територија, доводи до тога да у Русији прворазредни значај добијају оне историјске личности које су успеле да изграде економску, научну и војну моћ Русије и да се супротставе Западу. Стаљин је симбол победничке, што пре свега значи, егзистенцијалне моћи руског народа и то је оно што га чини популарним. Исто је са Лењином. Не само социјални (класни) карактер, већ пре свега анти-колонијална природа Октобарске револуције и темељи економске, научне и војне моћи који су у њој постављени, представља основ Лењинове популарности у Русији, као и у оним земљама које се боре против савременог империјализма. Када се велича царска Русија, имају се пре свега у виду периоди њене највеће државотворне моћи. У том контексту, проворазредни значај добија Петар Велики.

* * *

3 реаговања to “Љубодраг Симоновић Дуци: Октобарска револуција”

  1. Slav Says:

    Дитрих Екарт – Гробари Русије

    Представљамо вам брошуру Дитриха Екарта – „Гробари Русије“, или у оригиналу, „Totengräber Russland“, која је настала 1921. године, као објашњење тзв. „Октобарске револуције“ у Русији. У њој се налазе цртежи главних актера Бољшевичке клике, са наведеним именима и функцијама које су заузимали. Такође, брошура садржи текст „Јеврејски Бољшевизам“, аутора Алфреда Розенберга, који на јасан начин скида све маске са срамног отимања власти у Русији од стране Јевреја, и терора који су након тога спровели.

    Преузми фајл (рар, пдф):
    http://is.gd/zPh2m1

  2. Кош Says:

    Naprimer, Staljin je bio despotski diktator, ali njime su upravljali i on je bio marioneta urukama svetskog jevrejstva. On je najpre upao u lažno informaciono polje komunizma i, madaStaljin nije bio dogmatičar i u mnogome se kritički odnosio prema marksizmu, menjao je i razvijaoupravo komunizam. Drugim globalnim koncepcijama on nije vladao.Ideju kolektivizacije i ideju kolhoza prvi nije istakao Staljin, već Trocki. Staljin je mrzeoTrockog i umeo je da ga odstrani iz vlasti, ali dalje je rešio da tu ideju kolhoza (kibuca na jevrejskom) pozajmi od Trockog i njome se naoruža. Dopala mu se ideja kolhoza – da seljake učinirobovima, da ih natera da rade za državu (to jest za sebe, kao gospodara države) i ništa seljacima dane plaća. I Staljin je sproveo tu ideju Trockog u život. A ideju kolhoza, naravno, nije smislioTrocki, iza Trockog su stajali cionisti, a za njima su stajali satanisti, a ko će realizovati njihoveideje: Trocki, Staljin, jevrejima je bilo svejedno.Tako da svetom realno ne vladaju oni ljudi koji se smatraju vladarima. Čak iz oficijelnih SMI se vidi ogromna uloga raznih timova, formalno potčinjenih vladi, ali koji su ustavri dovoljnone zavisni i najglavnije – igraju svoju igru. A za svetsku finansijsku oligarhiju, kao što je poznato,državne granice ne postoje.Antagonizam takvih religija, kao što su judeizam, hrišćanstvo i komunizam, nosi čistodemagoški i prividan karakter. Protivrečnosti među tim religijama se smišljeno preuveličavaju. A u stvari te tri religije imaju jedne iste korene i jednog gospodara – svetsko jevrejstvo, a još više okultne(tajne – prim.prev.) satanske gospodare.Te religije su kao trimarkirane igraće karte jedne iste bande igrača koja igra svoju prevarantsku igru. Njihov zadatak jeda sve vreme smenjuju jednu prevaru drugom i da ne daju mogućnost čoveku da izađe izvangranica informacionog polja, u koje su ga utopili. Za tu bandu sve te religije: judeizam, hrišćanstvoi komunizam – to je samo njihovo informaciono oružje, koje je izmišljeno u jednoj istoj radionici isa jednim istim ciljem: upravljati svešću i ponašanjem ljudi i na račun toga vladati nad njima.Slična situacija je u igri naprstka. U njoj nekoliko lupeža igraju »prevaru« (sa jednimciljem), igrajući razne uloge u jednoj predstavi pred neiskusnim čovekom. I tom čoveku se čini dase stvarno odvija proces borbe, neko dobija, neko gubi, svi imaju različita mišljenja, sporove,emocije. A na kraju svega čovek ostaje bez para.Tehnologija te grupacije, koja je preuzela i drži vlast u hrišćanskom svetu držeći ljude ulažnom informacionom prostoru, zaključuje se u raspirivanju prividne borbe ideja i mišljenja uovom prostoru. Da bi čovek koji misli imao o čemu da razmišlja. Ko je više u pravu ili nije u pravu? Lenjin ili Staljin? Trocki ili Kautski? Hristos ili Mojsije? Koja hrišćanska crkva jenajistinitija: katolička, pravoslavna ili gregorijanska? Ljudski život nije dovoljan da bi se pročitalesve lažne knjige toga judohrišćanskog sveta, da bi se čovek snašao u njima i istrgao iz tog lažnog informacionog polja.

  3. Кош Says:

    Lažna zvanična istorija Rusije priča narodu basnu o tome, da je navodno revolucija 1917.g. bila rezultat narodnog poleta, nastalog u periodu ekonomskog truljenja »zaostale« Rusije. A ustvariRusije u tom periodu ne samo da nije trunula, već se burno razvijala, i tempo njenog ekonomskograsata nadmašivao je tempo rasta vodećih zemalja sveta. Od 1907.g. do 1913.g. povišenje radne proizvodnosti u industriji Rusije nadmašilo je prema odgovarajućim pokazateljima SAD, Englesku i Nemačku, koje su se dugo smatrale kao industrijski giganti (40, gl. 10). Paralelno tome procesuodvijao se brz razvoj srednje klase – osnovnog neprijatelja svetske komunističke zavere.Brz rast naftne industrije zaoštrio je konkurenciju među jevrejskim klanovima Rokfelerovihi Rotšildovih, koji su imali svoje interese u Rusiji (40, gl. 10).Burni rast rusije uplašio je evropske i američke konkurente. Njima je bilo potrebno da»spuste« Rusiju.Pobeda boljševika je pažljivo pripremana na međunarodnom nivou, u toj akciji nije bilomesta za improvizaciju. Bile su manje »repeticije«. Tako je nemačka Jevrejka Roza Luksemburg,rukovodilac nemačkog »Saveza Spartaka«, uzimala aktivno učešće u revoluciji 1905.g., koja je postala generalna repeticija Oktobarskog prevrata. Nesumnjivo je da je široka mreža tajnih zavereničkih organizacija, masonskih ili masonskogtipa, radila za revoluciju u Rusiji i igrala je u toj revoluciji odlučujuću ulogu.Ogromnu ulogu u organizaciji Oktobarskog prevrata u Rusiji 1917.g. odigralo je zagonetnotajno društvo »Zeleni Drakon«. Jedan od članova te organizacije, švedski magnat šibica, finansirao je u velikim razmerama delatnost Lenjina, a kasnije je umro tajanstvenom smrću. Bez sumnje, to je bila osveta.Sa druge strane, deo pristalica tog istog tajnog društva »Zelenog Drakona« pripremao je u Nemačkoj dolazak na vlast nacista.Svetska jevrejska finansijska oligarhija finansirala je ne samo Lenjina. On je gurala Japan urat sa Rusijom sa ciljem da oslabi monarhiju i olakša zadatak komunista. U Njujorku: Jakob Šif,Morgan, Prva nacionalan banka, nacionalna Siti-banka pozajmile su Japanu oko 30 000 000 $ zanapad na Rusiju sa Istoka (40, gl. 10). U to vreme to su bile basnoslovne sume.1.maja 1905.g., na godišnjici formiranja Iluminata, Lenjin, koga su finansirali članoviFabijanskog društva, počeo je svoju revoluciju.Ali u toj revoluciji banda Lenjina je izgubila, bez obzira na svu pomoć bogatih bankarskihkrugova. Ipak car Nikolaj II je ispoljio svoju malodušnost i, umesto da postrelja lenjinsku bandu, poslao je Lenjina u Švajcarsku, Trockog – u SAD, a Staljina – u Sibir.


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: