Садуша Реџић: Каиш


Аутор: Садуша Реџић

КАИШ

Помислио је да бих ја њега каишем. Заслужио је.
Ааа, можда је од оних којима то годи? Не знам. Нисам
приметила ни да ли га носи. Ма, све је то људски. Ваљда.

Додуше, шапнуо ми је један каиш како је био
(зло)употребљен након што је извучен из гајки фарме-
рица пребачених преко столице у спаваћој соби. Пове-
рио ми се баш јуче, црвенећи до рупица, и мени је било
непријатно! Други каиш ми је, давно, испричао како је
дечаку остао ожиљак од копче после пијане очеве ноћи.
Ех, шта је судбина! Неки каишеви заврше у виду украса
око девојачких појасева. Поједини потрају дуго и тихо,
откопчани и закопчани по пар пута на дан, а он… Као да
је било нечега кармичког, што је нагонило насиље на
пут његовог једноставног бивствовања.

Него, сећам се времена када смо каишеве стезали.
Неки су то чинили да би стиснули сало, а други да им
панталоне не би спале са измршавелих кукова, бушећи
нове рупице. Увек ће бити и једних и других. Других
знатно више, као и у доба када је каиш измишљен. Не,
немам намеру да покрећем дискусију о томе која је од
те две врсте каиш изумела: одгонетните сами.

Објављено у Проза. Ознаке: , , . Comments Off on Садуша Реџић: Каиш
%d bloggers like this: