Проф. др Алекса Милојевић: На помолу је велика економска превара у општини Угљевик, параноја власти


Браћа из Републике Српске су ме замолила да публикујем ову анализу и студију, да се покуша да се спречи велика економска превара, а помажући њима, помажем и нама, јер економске преваре се раде по истој „рецептури“, и све је „већ виђено“, и у Републици Српској и у Србији, „усрећитељи“ из наших влада прво громогласно најављују „економски бум“, „препород“, а сурова реалност нам показје да је народ брутално насамарен, опљачкан, преварен и понижен луди и умире у сиромаштву!

На помолу је велика економска превара у општини Угљевик у Републици Српској око „инвестиције“ у изградњи термоелектране „Угљевик 3“, а све је у медијима најављено у виду патриотске бајке где наш „брат рус“, „бизнисмен“ и милијардер Рашид Сардаров, тежак 4,9 милијарди КМ (конвертибилних марака), жели да инвестицијом од 1,4 КМ просто „усрећи“ напаћену браћу Србе из РС, јер наравно, погодили сте: „он много воли Србе“, а његов профит му скоро није ни важан.

Влада Републике Српске уопште није ни испоштовала елементарну законску процедуру која се практикује у свим озбиљним земљама приликом великих економских пројеката, да консултује своје најеминентније економисте, да пре него што уђу у посао са Рашидом, наруче студију оправданости и изводљивости овако обимне инвестиције, па да онда донесу коначну одлуку, да ли ће да се крене са тим пројектом, или не. Ма, јок… наши „експерти“ и „генији“ из наших влада осећају се ко мали Богови, довољно је да нам кажу „да је то епохални посао“, „епохална инвестиција“ која ће „усрећити народ“, народ ће постати богат и срећан, каква црна студија сад, нема се времена за то, ствар је хитна, довољно је њихово „мајке ми“ … „кад вам кажем“…

Нема ни једне информације од људи из владе РС о томе ко је уопште тај „бизнисмен“ Рашид Сардаров? Међутим, када су људи забринути за судбину народа прочачкали интернет, дошло се до података да је у извјештају руске полиције о руској мафији, Рашид означен „дијамантском ознаком“ што значи да се бави криминалом највишег (федералног) нивоа.

Прочитајте овај текст веома пажљиво, као и све текстове које ћу дати да се скину, у њима је професор Алекса Милојевић у својим анализама и студији показао да је на помолу велика превара и могућност губитна над јавним добрима и кључним предузећима у државном власништву, која се ни на западу не отуђују разним „приватизацијама“ од народа и државе, већ су у државном власништву (51%), једино нас наши „економски усрећитељи“ враћају у 19 век, у доба феудализма.

Читајући ове текстове, анализе и студије, видећете савршено простор Србије, наше економске „реформе“ које ево већ трају 12 година, обећаван нам је Рај, но народ умире у сиромаштву и беди! Схватићете и разне шеме и оперативне методе како мегакапиталисти уз помоћу „слободног тржишта“ … иностраних „инвестиција“ и пре свега наших домаћих „усрећитеља“ на власти и „веееликих патриота“, уништавају конкуренцију, народ, земљу.

Све ово неће имати сврхе ако се све заврши на читању, народ се мора коначно отрезнити, пробудити и узети своју судбину у своје руке, на власт требају довести научнике и економисте попут Др Алексе Милојевића, стручне и поштене људе, да они воде економију и привреду, јер економија је кључ за елемантарну егзистенцију живота народа и државе, она покреће све, или руши.

Професор др Алекса Милојевић: Опасна превара, параноја влсасти:
Преузми текст

Професор др Алекса Милојевић: Уводни део студије оправданости изградње „Термоелектране 3“ у Угљевику:
Преузми текст

Професор др Алекса Милојевић: Студија оправданости изградње „Термоелектране 3“ у Угљевику:
Преузми текст

Аутор: Професор др Алекса Милојевић (Економски институт)

Eкономски институт
Проф. др Алекса Милојевић

ОПАСНА ПРЕВАРА
параноја власти

Додик и Сардаров обилазе радове – Скала Радио

 

Бијељина, 2012.

План за погибију свих православних Словена

Алан Далeс, директор ЦИА од 1953. до 1961. године, директива америчким службама безбедности под насловом Доктрина америчке борбе против Истока:

“Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјaлну моћ на магарчење и залуђивање људи.

Професор др економије Алекса Милојевић

Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест. Литература, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности. У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи. И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо”. (25.05.2012. године, Магацин).

САДРЖАЈ

УВОД…………………………………………………………………………………………………………………. 4

Пјесма или јека……………………………………………………………………………………………….. 5

Полазни проблем…………………………………………………………………………………………….. 6

Угљевик – модел домаћег колонијализма………………………………………………… 10

Организација варања – до циља преко немогућег…………………………………… 15

Спријечити замјену………………………………………………………………………………………. 17

Додатна оптерећења……………………………………………………………………………………… 19

Последице приватизације рудника…………………………………………………………….. 20

Закључци и препоруке………………………………………………………………………………….. 22

УВОД

Од половице прошле (2011) године општина Угљевик и цијела Република Српска затрпане су информацијама о Рашиду Сардарову. Стиче се утисак да је тај руски милијардер због тога што „воли Србе“ одлучио да без властите зараде скоро сав свој новац потроши на нашу добробит. Тако га бар громогласно и непролазно најављују и одржавају ту врсту говора наш Предсједник Републике, Влада и руководство РиТЕ.

Све то без икаквих поузданијих студија о крајњим последицама ове евентуалне инвестиције. Руководство, политичко, државно и предузећа тражи и захтијева да им се вјерује на ријеч. Народу је остало да пипа по мраку, да нагађа шта би све од овога могло да буде. А морао би, по свим правилима и закону, да буде до краја и истинито упознат како би могао да искористи своје демократско право учествовања и доношења коначне одлуке. Јер се то тиче њих и живота њихових потомака.

Осјећајући потребу и обавезу да са своје стране допринесе расвјетљавању овог проблема, односно пружи више информација о овој инвестицији и њеним последицама општина Угљевик је од овог Института наручила „Студију оправданости изградње термоелектране три у Угљевику“. Имајући у виду значај ове и посебно овакве инвестиције за судбину грађана општине Угљевик и Републике Српске у цјелини Институт је одлучио да прије коначног завршетка Студије изађе у јавност са основним увидима у проблеме који су овдје присутни и који се покрећу у овој Студији. Циљ је да се Студија учини доступном јавности, али и да се покрећући ову врсту јавне расправе, још у току израде студије, оствари што већи утицај јавности на сам садржај Студије, као и њене крајње закључке.

Неће се, што је сасвим природно, улазити у потпунији унутрашњи садржај Студије. Коначни закључци ће морати да сачекају њену израду. Овдје ће се покренути ред почетних и основних питања, која највише заокупљују пажњу грађана. Хоће ли заиста Рашид Сардаров градити нову термоелектрану три и отварати нови рудник? Која је, у том случају, судбина постојеће термоелектране и постојећег рудника? Шта је са изградњом термоелектране два која би требала да замијени већ увелико истрошену постојећу термоелектрану? Хоће ли Рашид Сардаров да, са изградњом своје термоелектране три, уништи постојећу термоелектрану и на тој основи да преузме постојећи рудник и цјелокупно рудно богатство овог подручја? Је ли то пут и начин приватизације цијеле Електропривреде Републике Српске од стране Рашида Сардарова? Приватизација путем предаје наших рудних богатстава њему у посјед? Приватизација путем поклањања?

У раду ће се настојати прибавити одговори на ова питања, што уједно представља основни садржај овог рада.

Пјесма или јека

Средином прошле (2011) године Угљевиком и цијелом Републиком Српском заорило се из свег гласа, из све снаге, преко свих медија о невиђеној срећи која нас је задесила, која нам долази и коју нам својом инвестицијом тешком око 1,4 милијарди КМ у изградњу термоелектране три доноси руски милијардер Рашид Сардаров, тежак 4,9 милијарди КМ, а којег нам доводи наш Предсједник Републике Милорад Додик.

Требало би да буде пјесма, да се ори од пјесме, због среће што смо управо ми сретни изабраници руског милијардера који због тога што „воли Србе“ хоће овдје да инвестира да би нас усрећио. У том тренутку се ори и од изјава наших највиших политичких и државних представника.

И што је више ових изјава, ове заглушујуће буке и халабуке, што вријеме више одмиче и док се полако слијеже почетни вртлог прашине народ умјесто обузетости пјесмом све више обузима језа, страхови. Да ли је пјесма или злослутна јека. Народ зна и памти. Увијек када се са стране власти заорило и орило од пјесме народу се све више замрачивало.

Када је 1997. године Милорад Додик, са само два посланика, намјештен од странаца, на мјесто предсједника Владе са задатком да онемогући  дотадашњу властиту, већ поодмаклу приватизацију, како би по диктату странаца провео садашњу, орило се од заглушујуће владине пјесме о очекиваним невиђеним успјесима и напретку, само када се она проведе. Само да промијенимо својину да из друштвене пређемо на приватно и бићемо срећни и богати, као и они на Западу који нас усрећују, преко својих (наших) политичких представника. А оно јад и чемер. Пропадање предузећа, незапосленост, потпуно уништење привреде, невиђено сиромаштво и безнађе.

Било је пјесме и када се продавао Телеком – суво злато од профита. Резултат је познат. Утрошен новац, а порасло сиромаштво и незапосленост.

Увијек када су нова и све неподношљивија задуживања, пјесма успјеха и напретка се појачава.

У последње вријеме разлијеже се пјесма наше власти од добра које нас очекује када наша природна богатства, ту последњу узданицу нашег опстанка предајемо, продајемо странцима.

Увијек када је власт појачано говорила о добру народ је захватало појачано зло. Одатле управо и страх о злосутне јеке умјесто пјесме коју пјева власт, овдје у Угљевику.

Када се не би радило о смишљању и организовању преваре проблему изградње термоелектране у Угљевику би се приступило лежерно, мирно, аналитички. Независни институти би сагледавали цјелину проблема и своје резултате изнијели на политички избор, политичку одлуку. Сагледавали би се сви организациони и управљчки облици најрационалнијег кориштења природних богатстава у цјелини. На тој основи испитивали би се сви алтернативни облици инвестирања у изградњу термоелектране у Угљевику са њиховим појединачним економским и друштвеним ефектима.

Била би грађена стручна подлога за политичку одлуку. На тој основи политика би била у стању да оствари најрационалнији избор и да донесе ту врсту одлуке. Овдје није тако. Без икаквих студија о овој инвестицији, посебно економских, политичко и државно руковдство је дигло на сав глас њене невиђене благодети.

Гледајући на досадашња искуства оваквог инвестирања, која су изузетно негативна, и која су се показала као најсигурнији пут пропадања у колонијално ропство, све ово с правом добива облике организоване преваре, обмањивања и довођења народа у заблуду. Говорити о добру, а смишљати и проводити зло. Варати народ. То је суштина онога што се догађа у Угљевику. Умјесто да брани народ од зла и превара политика и власт овдје смишљају зло и организују преваре да се зло догоди.

Силно богатство Рашида Сардарова овдје се користи као основно очаравајуће средство. Као да је Рашид Сардаров одлучио да све то богатство овдје утроши на нашу добробит. За то би морали да захвалимо нашем Предсједнику Републике, који га је довео тако ненадано, изненада, никада раније помињаног.

На интернет страници сасвим друга слика.

Поријекло богатства односно пословање г-дина Рашида Сардарова је у више наврата било предмет испитивања руске полиције која је утврдила многе неправилности. У извјештају о руској мафији означен је „дијамантском ознаком“ што значи да се бави криминалом највишег (федералног) нивоа (Фронтал.срб, 12.07.2012. године).

Умјесто да нас наш Предсједник Републике, што му је прва обавеза, званично обавијести о лику и дјелу г-дина Сардарова и да је та информациаја доступна сваком грађанину, ми основне, доста несигурне податке, морамо да скупљамо путем интернета. И на основи таквих крајње непоузданих информација о ономе, за којег би требали да вежемо своју животну судбину, ми треба да доносимо тако важне одлуке. Влада нас тјера, присиљава да идемо у том правцу, ускраћујући нам било какву поузданију информацију.

Због свега овога умјесто разгаљености, опуштања, осјећања топлине и наде у боље, народ све више обузима језа, страх, неизвјест. Као да му није до пјесме. Све више осјећа и одјекује у њему црна слутња јеке. Потребно је цијели проблем вратити на почетак гдје би народ морао да има одлучујућу позицију.

Потребно је да независни институти оцијене економске и друштвене ефекте ове инвестиције, те да резултати тих студија буду јавно доступни. Повести поступак правне одговорности за све неосноване заводљиве изјаве политичког и државног руководства и штете које би из свега овога могле да настану.

Полазни проблем

Овдје није мјесто и то није основни садржај ове Студије, да се расправља о општим принципијелним питањима економског развоја овог свијета, посебно о развоју мање развијених, којој групи управо припадамо. Па ипак није тако. Развој има своја општа правила, опште принципе и законитости по којима се одвија. На појединачним подручјима то су само различити појавни облици тих општих законитости. Због тога, да би се схватио проблем иностране инвестиције у Угљевику, нужно је уочити опште принципе на којима се одвија та врста инвестирања. Да ли она доприноси економском напретку односног подручја или је ријеч о његовом економском уништењу, колонијалном заробљавању. Шта кажу општи принципи иностраног инвестирања и да ли се они овдје остварују? Или је инвестиција у Угљевику изузетак који одступа од општег правила?

Умјесто опште законитости, која влада у савременом свијету да се путем иностраног инвестирања заробљавају и економски уништавају мање развијени, наше политичко, државно и руководство предузећа нас убјеђује у супротно. Убјеђује нас да ће нам инвестиција Рашида Сардарова донијети силно богатство и невиђени напредак. Угљевик би тако био свјетски изузетак који негира сва досадашња искуства и економске теорије које су створене на тој основи. Са свих страна свијета у Угљевик би тада похрлили највећи економски умови да се у то увјере, да виде примјер, који им руши све њихове досадашње економске теорије и остварена искуства.

Ту је и раширени појам отимања у економији.

Само се у школским уџбеницима учи да се богатство стиче само растом продуктивности, економичности, рентабилности. У економији је веома познат појам и стварност отимања богатства. То је садржано у појмовима колонијалног заробљавања, раста разлика у развијености развијених и мање развијених, присиљавања на слободно тржиште, присиљавања на погрешне одлуке, економске издаје домаће власти и слично.

На почетку и доста дуго у људској историји за колонијализам је била везана оружана сила. То је био доста скуп модел заробљавања због чега су у колонијално ропство падали само народи који су располагали највреднијим природним богатствима (злато, нафта и слично). Присуство војне силе чинило је заробљавање веома скупим. Уз то оно је било и веома видљиво што је изазивало отпоре домаћег становништва. Под притиском ослободилачких покрета деветнаести вијек скоро да представља крај те врсте колонијализма. Од тада су методи заробљавања непрекидно усавршавани. Цијена је била све мања што је омогућило ширење колонијализма.

Од када су Енглези лажима и преварама успјели да заробе скоро трећину свијету, да остваре највеће царство, које је непрекидно било обасијано сунцем (на једном крају сунца излази, а на другом залази) од тада се слави и усавршава тај метод заробљавања. Суштина је у заробљавању од стране домаће власти засноване на издаји. Унутрашњи садржај је у навођењу на погрешне одлуке – подмићивањем, увођењем у криминал након чега слиједе уцјене и на крају присиљавање пријетњама и ликвидацијом.

Мање развијеним треба препоручивати све оно што је штетно за властиту земљу (Енглеску). „Прави другоме штету да би теби било добро“ односно прави другим земљама штету наводећи их на погрешне одлуке да би Енглеској било добро, основно је гесло колонијалног заробљавања Енглеза. То је изузетно јефтин облик заробљавања. Сав посао обавља домаћа власт, само јој је потребно пружити одређену подршку, односно пружити јој могућност да има користи од доношења погрешних одлука, од гурања властитог народа у колонијално ропство. Власт која је на тој страни треба што дуже да остане на власти, по могућности непролазно.

Посебан напредак колонијалног заробљавања је остварен у последње вријеме. Заробљавање безвриједним, непостојећим, нереалним новцем путем задуживања показује изузетан, незапамћен резултат. Заробљавање је скоро без отпора. На против, сви као да јуре у заробљавање, а влада која то ради добива сваку подршку. Сиромаштво које се убрзано шири истиче потребу све већег новог задуживања, што иде у бескрај. Скоро да нико и не примјећује да привреда пропада и да се све руши. Обиље непостојећег, нереалног новца троши се у непродуктивне сврхе (изградња инфраструктуре, буџети и слично). Прима се непостојећи, нереални, на ничему заснован новац преузимајући обавезу враћања реалних, произведених материјалних вриједности, којих је све мање. То је права трагедија савременог свијета за коју нико не зна како ће се завршити, у којој на жалости и ми, веома активно учествујемо.

Основни принцип заробљавања је у остварењу што дубљег, што масовнијег сиромаштва. Тада се, у том сиромаштву, издваја доста малобројно политичка елита која је спремна да држи свој народ у колонијалном ропству, да га поробљава, а да то странцима не односи значајније износе профите за њихово издржавање. Нема средњег слоја. Само масовни сиромашни, који не коштају ништа, и узак број најбогатијих, чији издаци се лако подмирују из огромних профита који се остварују (концесије, заједничка предузећа и слично) је погодна социјална ситуација.

Заробљавање увијек креће од сиромашења на основи погрешних одлука. Други корак је у прекомјерном задуживању, а трећи и крајњи у препуштању својих природних богатстава странцима. Што се нас тиче ми смо већ превалили прва два корака и великим дијелом смо већ и у трећем. Већ смо дубоко у колонијалном ропству.

Пристајање на погрешну приватизацију да би се дошло на власт представља највећи некажњени злочин учињен над овим народом. Најмасовнија убиства су се догодила на тој основи. Толики је број људи који су умрли прије времена због тога што су остали без свог предузећа, без запослења, пали у дубоко сиромаштво и животни безизлаз. Потпуно разрушена, уништена привреда, потпуна економска пустош непосредни је резултат ове погрешне одлуке инициране са стране странаца, а остварене од стране наших амбициозних политичара, оних најамбициознијих.

Резултат је такав да то носи све облике геноцида над властитим народом.
Деиндустријализација, што је основни појам наше приватизације, уједно је и осноовни појам биолошког уништења једног народа.

Историјски, таква одлука је била донешена и односила се на њемачки народ. Када су били сигурни да ће савезници добити рат три министра (Канаде, Енглеске и САД) су донијела одлуку, која је прихваћена, о томе како да се уништи њемачки народ. Приједлог је изнио амерички министар финансија Хенри Моргентау, због чега се и зове Моргентауов план.

План је стављен у погон одмах након капитулације Њемачке. Сва индустријска постројења уништити, што је великим дијелом учињено поступком завршних бомбардовања. Рудничке јаме забетонирати и у њих пустити воду. Извршити потпуну деиндустријализацију земље. Становништво послати да се бави пољопривредом.

Само након око 30 мјесеци дјеловања овог плана, Херберт Хувер, раније предсједник Америке, у свом извјештају, наводи да је илузија очекивати да је 25 милиона људи у стању да преживи од пољопривреде, уколико не желимо да их „истријебимо“.

Уплашени да би Нијемци због сиромаштва могли да оду у комунизам Американци смјењују Моргентауа и на то мјесто доводе Џорџа Маршала, који, уз услов да се уђе у НАТО додјељује Њемачкој и другим западним земљама издашне кредите и помоћи.

Народ не може без инудстрије. Ту је суштина проблема. Због тога се Моргентауов план показао тако успјешним. Деиндустријализација је основни принцип и основна снага економског и биолошког уништења једног народа. Оставити народ без индустрије, одузети му је, разрушити је на било који начин и народ је мртав.

Сва наша специфичност је што ми проводима геноцид над властитим народом, уништавамо сами себе. Уништава нас наша политичка елита која „пуца од патриотизма“ тако што пристаје на погубну приватизацију која уништава индустрију. А деиндустријализација је, зна се, најпоузданији начин биолошког уништења народа. Једна је ствар пристати на овакву приватизацију због власти. Много горе од тога је упорно је проводити иако све говори о њеној погубности. То је већ дјело са умишљајем.

Упоредо са овим првим кораком који на жалост траје већ 15 година (од када је на власти ова власт) и на којем се упорно истрајава, вјероватно до потпуног уништења индустрије и привреде, придружује му се и други корак, који је подједнако разоран метод нашег самоуништења. Ријеч је о незаустављивом прекомјерном задуживању. Иако то по својим разорним последицама има све облике велеиздаје, масовног убијања људи сиромаштвом, влада је упорна и не одустаје од нових и све већих опаснијих задуживања.

Основно оружје варања народа је дошло из Брисела. Да би се лакше заробљавало путем задуживања Брисел је прописао начин обрачуна друштвеног производа у којем се и туђе урачунава као своје. У рачун нашег богатства тако улазе примљени кредити и вриједност туђих производа код нас. Туђе као своје представља суштину варања народа. Варање као начин опстанка на власти. Када се туђе урачуна као своје никада није могуће бити презадужен. Што горе то боље. Што је више туђег, што је више кредита и туђих роба, наше статистичко богатство је у порасту. На тој основи Влада нас непрекидно убјеђује, заправо вара, о нашој ниској задужености од свега 40 % учешћа кредита у бруто друштвеном производу. У стварности, када се одузму иностране вриједности и останемо само на властитим, оно што је наших руку дјело, наши дугови су око шест пута већи од нашег националног бруто друштвеног производа. Зарадити           1 КМ, а бити дужан 6 КМ, и Влада тврди да нисмо презадужени.

То је стање дубоке задужености у које смо доспјели, а које се од народа упорно прикрива. Огромно сиромаштво које на жалост тек предстоји, у којег улазимо, доказ је величине колонијалног ропства у којег смо запали и у којем правцу се упорно крећемо. И поново, то нам чини наша Влада прекомјерно се задужујући и варајући народ да то није истина.

Упоредо са тим дјелује и трећи корак, односно трећи метод нашег колонијалног заробљавања. Снага нашег колонијалног пропадања је у здруженом дјеловању сва три облика: уништење индустрије, задуживање и предају природних добара странцима. То је углавном опште правило које се и овдје понавља. Осиромашити до степена немогућности враћања кредита, а онда предавати, продавати оно што је највредније.

То снажно обара цијену природних богатстава која се предају странцима било због немогућности враћања кредита или притиска огромне незапослености. Пружање прилике и за најмалобројнија запослења доводи до спремности да се она чак и бесплатно уступе.

Са уступањем природних добара странцима, као завршног облика наше колонизације већ смо далеко одмакли. Превалили смо значајан дио пута. Могло би се рећи да смо при самом његовом крају. Значајан број малих хидроелектрана, подземних вода, бања и слично које су издате под концесију говори о ширини процеса. Ту су и рудници Станари, а вјероватно и Гацко. Посебно се то односи на најављено формирање заједничког предузећа са Нијемцима за изградњу хидроелектрана на Дрини.

Сви подаци говоре да смо већ дубоко у колонијалном односно да посједујемо сва битна обиљежја колонијалног друштва. Ово што се сада догађа са предајом приодним богатстава странцима спада у завршне радове.

Угљевик – модел домаћег колонијализма

Општа повољна основа колонијализма је раширено сиромаштво, масовна незапосленост, одсуство властите привреде и висока задуженост. То је уједно повољна основа и за ширење колонијализма на подручју природних богатстава, њихово запосједање. Ту је од посебног значаја и социјална раслојеност друштва – мали слој екстремно богатих који су веома похлепни за даље богаћење и раширена маса сиромашних, по могућности екстремно сиромашних. Тада су услови колонијалног запосједања природних богатстава веома повољни.

Уколико се малој групи екстремно богатих пруже увјерења о могућностима додатног богаћења и трајнијег останка на власти, добива се њихова подршка и спремност да са своје стране пруже помоћ у преузимању природних богатстава. Тада је могуће реализовати основни принцип колонијализма садржан у расподјели добити. До 10 % домаћој власти, а 90 % себи, већ је устаљен модел расподјеле. То је устаљени модел колонизације природних богатстава. Ових 10 % профита који се уступа домаћој власти представља веома рационалан улог. На основу тога, домаћа власт држи народ у покорности. Странци тада не морају да много брину за властиту сигурност, за сигурност извлачења богатства. Да би добила свој дио домаћа власт мора да обезбједи несметану исплату странцима. Због тога је домаћа власт тако окрутна према свом становништву мотрећи на њега и онемогућавајућу му било какву врсту отпора. Сваки покушај се веома оштро кажњава.

Гради се модел државе са апсолутном власти. Све институције, па и судство, су под снажним утицајем политике. Остварује се политички модел непрекидног останка на власти. Па и онда када се привидно организују избори, водећа странка опстаје на власти, без обзира на народ, степен његовог уништења и незадовољства које владе.

То се углавном чини поступком кадровске пирамиде. Размјештањем својих кадрова по вертикали они, да би опстали на постојећим позицијама, успијевају да разним методама, уцјенама, присилама, подмићивањем и слично увијек оствари изборну побједу. Ту им великим дијелом помаже новац којег добивају.

Функционисање државе се своди на најмању могућу мјеру. Новац који стиже од странаца углавном служи за задовољење потреба уског политичког круга и минималног рада Владе. Привреде скоро да и нема. Народ је у пољопривреди, ситном занатству или индивидуалном предузетништву. Социјалних помоћи скоро да и нема. Нема ни неких значајнијих друштвених давања (образовање, здравство, култура, пензије и слично). Народ живи у крајњем сиромаштву, а узак круг олигарха ужива у огромном богатству које пристиже од странаца.

Организациони модел колонијалног запосједања природних богатстава данас углавном иде преко организације заједничких предузећа. Узимање под концесију скоро да представља застарио метод.

Скоро да су све предности на страни организације заједничких предузећа. Вријеме експлатације природних богатстава није ограничено. Оно траје бесконачно, до исцрпљења. Губи се утисак страног присуства. Ту је партнерски однос са домаћим улагачем, што смањује отпор. Ријеч је о заједничком пројекту, заједничком интересу што подразумијева пријатељство и сарадњу умјесто на примјер концесионог отпора. Та улога посебно припада домаћем партнеру. Он је тај који брине и који развија пропаганду о пожељности и неопходности присуства странаца, страног капитала, његовој добробити.

Посебно се при томе истиче питање запослености и недостатка властитих средстава. Истина, запосленост је оскудна, али да није странаца, страног капитала, не би било ни тога, јер се не посједује властити капитал за експлоатацију природних богатстава. Због тога захвалност странцима која им се непрекидно упућује. То су основне мисли и основни начин говора којег развијају домаћи партнери у заједничком предузећу, који су углавном одлучујући у политици и власти. Сувласништво домаћег се углавном односи на сувласништво олигарха односно његове најуже групе, без обзира који то појавни облик имало. Углавном је то сакривено у могућностима неконтролисаног присвајања овог дијела од 10 %, или пак представља саставни дио страног учешћа, што је далеко од очију јавности.

Што се тиче Угљевика испуњени су скоро сви принципи, задовољена сва правила колонијалног запосједања угљеног природног богатства, његове приватизације.

Да би се омогућило колонијално запосједање угљеног природног богатства и овдје је, као и у осталим колонијалним земљама, основано заједничко предузеће и то управо, у колонијалној структури капитала.

Постојеће предузеће РиТЕ Угљевик, власник и посједник толиког природног богатства, оснива ново предузеће са предузећем „Comsar Energy Limited“ са Кипра, власништво Рашида Сардарова на којој адреси не постоји ништа осим жбуња са швајцарским телефонским бројем. Сва преписка се не води са Кипра него из Женеве из Швајцарске. „Предузеће“ нема свој интернет сајт, нема финансијске извјештаје из којих би се могло закључивати о његовом бонитету. Постоје и е-маил адресе, а једна је приватног типа (gmail), док се друга односи на одређену фирму у Швајцарској. Писмо намјере није потписано од његовог власника Рашида Сардарова него од директора Жан Франсоа Кордемана  (Joan Fransoiz Cordemansu) који не живи на Кипру него у Женеви у Швајцарској. (Журнал.инфо, 05.04.2011. године). Вјероватно да својим „бројним запосленим“ на Кипру руководи на даљински, преко интернета. Или је истина сасвим другачија.

Наше постојеће предузеће, које је власник таквог природног богатства, свој на своме, препушта престижна власничка и посебно управљачка права од чак 90 %. Одлуку о оснивању новог предузећа „Комсар Енерџи Република Српска“ са наше стране је донијела Скупштина акционара Рудника и термоелектране Угљевик (21.06.2011. године).

Привидно, одлуку је донијела Скупштина акционара. У стварности, што је већ уобичајено, код нас се одлуке доносе једногласно, односно доноси их један човјек – предсједник странке на власти. Дијелом због већинског учешћа државног капитала (65 %), а дијелом због својих кадрова који су чланови Скупштине, Надзорног одбора, управе предузећа. На основи партијског централизма, односно безпоговорне партијске послушности одлука је донешена „једногласно“.

У његовим рукама је, на тој основи, цјелокупно богатство Републике Српске и све државне одлуке. Привид да је овдје одлуку донијела Скупштина акционара је само једна од превара које се нижу.

Пада у очи и једна важна ставка договора, која јасно открива његов колонијални садржај. У оснивачки капитал заједничког предузећа „Комсар Енерџи Република Српска“, предузеће РиТЕ је уплатио 100.000 КМ, а „Comsar Energy Limited“ 900.000 КМ. Касније су ти улози повећани са стране РиТЕ за вриједност уложеног земљишта од око 500.000 КМ, уз потребу улога са друге стране који је потребан да се задржи почетна пропорција 90 % : 10 %. Али отвара се проблем.

Рашид Сардаров ће самостално инветирати у изградњу термоелектране, истражне радове, отварање рудника што би учешће РиТЕ у капиталу довело до безначајног износа. Али овдје г-дин Сардаров наступа као прави галантни, добронамјерни колонизатор. Он пристаје на учешће РиТЕ у капиталу и управљању од 10 % независно од стварне структуре капитала. Тако смо и ми добили веома захвалног колонизатора који се не разликује од осталих. Ту је управо средиште проблема, покушај његовог прикривања, основна превара.

Не говори се, и ни ријеч о томе која је вриједност угљеног природног богатства у расподјели добити, формирању власничких и управљачких права. На Западу природно добро је јавно добро које ни у којем случају не може да буде приватизовано. Учешће државе у власништву и расподјели добити мора да буде најмање 51 %. То се односи на најмање вриједна природна богатства на примјер на потоке за изградњу малих хидроелектрана који приход припада општини.

Са растом вриједности природног добра расте и учешће у власништву и расподјели добити. Тада је добро обично у 100 % власништву државе (кантон, федерална јединица, савезна држава), уз наплату концесионе накнаде која износи и до 80 % остварене нето добити. С обзиром на изузетну националну вриједност угљеног природног богатства у Угљевику оваква одредба би се сигурно односила и на њега. Такве одредбе овдје нема. Она се прикрива учешћем у земљишту. Као да је Рашид Сардаров овдје дошао због земљишта, а не због угља.

Циљ је да се прикрије истина да се има намјера да се угаљ г-дину Сардарову уступи бесплатно или да се створе повољне околности његовог бесплатног преузимања. Уколико се ово догоди сигурно је да ћемо бити једини народ који добровољно (на основи одлуке Скупштине акционара) жели да иде у колонијално ропство, из слободе у колонијално ропство. Или је истина да више нисмо слободни и да смо приморани да доносимо овакве одлуке.

Док други народи своја природна богатства бране и оружјем ми их поклањамо. То може да уради само народ који не мисли на себе и своју будућност, на будућност своје дјеце, унучади, праунучади, свог потомства, трајања свог народа на овим просторима. Који у себи нема ту врсту генерацијске и националне одговорности.

Треба знати да природна богатства којима располажемо и која смо наслиједили нису наша. То су богатства наших потомака и ми смо обавезни да им та богатства неумањена оставимо у наслеђе онако како смо их и ми наслиједили, како су нам их оставили наши преци.

Због своје величине и силних улагања која су потребна нисмо у стању да изборимо конкурентску економску предност на основи доприноса усавршавању технологије. То је данас привилегија великих. Као мали народ ми смо упућени на своја природна богатства, да живимо од њих и на основу њих. Да користећи их, боримо се против толиких конкурентских притисака, посебно данас на отвореном тржишту. Сретна је околност да располажемо таквим природним богатствима да је то могуће. Посебно на подручју производње електричне енергије.

Када то изгубимо ми смо економски и биолошки мртви. То треба знати, да је јасно свакоме. Природна богатства су једина основа нашег опстанка. Одатле управо толика опасност која се у пројекту Рашида Сардарова, односно наше Владе надвила над Угљевик, цијелу Републику Српску и овај народ. Потреба за реаговањем, за отпором, се намеће сама од себе.

Подлећи политичком притиску, ма колики он био и предајом својих природних богатстава ризиковати властити биолошки нестанак исувише је велики улог и велики ризик.

Многи народи су због својих изузетних природних богатстава изгубили слободу и самосталност, пали у ропство. То им је учинила домаћа власт. Странци су само пружали подршку. Не би се смјело дозволити да се то догоди и овдје.

Нејасан је и начин усаглашавања двије различите својине. С обзиром да је у РиТЕ Угљевик акционарска својина, а „Комсар Енерџи Република Српска“ је друштво са ограниченом одговорношћу да ли и у којем омјеру у ових 10 % учествују и инвестициони фондови и мали акционари са својим удјелима. Или се ових 10 % учешћа односи само на дио државне својине.

Примјетан је видан напредак у колонизацији наших природних богатстава. Праћење савремених трендова овдје је скоро потпуно. Домаћи креатори политике колонизације наших природних богатстава су добро оцијенили да је нови модел оснивања заједничких предузећа много повољнији од ранијег концесионог или модела продаје. Све је прикривеније, а сигурније. Могуће је скоро до краја се политички ангажовати, а да се не примјети издаја, да она буде прикривена. Чак је могуће играти и на карту патриотизма, опште добробити, напретка. Код концесија и продаја све је то много теже. Много је свјетла и последње намјере се лако откривају. Код заједничких улагања је много више мрака, затамњености. Стоји привид слободе, властитог одлучивања. То је веома повољна замка у коју се упада. Људи доносе одлуке о властитом економском пропадању, путу у сиромаштво. Западање у ропство иде без отпора.

Посебно је важна повољност на страни могућности властитих личних учешћа, која се уз то веома тешко откривају. Капитал улог је много већа гаранција да ће се остваривати редовна притицања прихода него што је то случај са концесионим уговором.

Може се рећи да су општи друштвени услови за окретање у правцу колонизације наших природних добра, као завршног чина наше колонизације у цјелини, веома повољни. Већ су се стекли сви потребни услови. Привреда је уништена. Земља задужена. Становништво осиромашило. Социјална структура је, са колонијалног становишта, веома повољна. Само је неколико процената богатих који су уједно и политички веома утицајни. То пружа могућности да се тих 10 % прихода односи управо на њих. Нема средњег слоја који би могао да омета, да мрси рачуне.

Незапосленост је огромна, што је такође повољна околности. То обара цијену природних богатстава и смањује изгледе за отпор. Пружањем могућности и најмалобројнијих запослења и најскромнијих зарада добива се изузетна подршка.

И политички услови су веома повољни. Већ је створена странка капитала која носи све гаранције трајног останка на власти, све до потпуног економског па и биолошког уништења народа, управо онако како је то у традиционалним колонијалним земљама.

Основни структурни елементи, односно главни носиоци политике у нашој водећој, побједничкој партији су они који су у процесу приватизације дошли у посјед предузећа. Предузећа имају радника, а радници породице и пријатеље. Да би се остало на послу, што је главна уцјена, нужно је донијети одређен број гласова. На тој, и још неким основама, таква партија капитала је у стању да редовно оствари изборну побједу. Ниска излазност на изборе (испод 50 %) омогућава да се и са 18 – 20 % апсолутног броја гласова оствари изборна побједа. Достизање, са коалиционим партнерима и до 25 % укупног броја гласача, пружа могућност остварења апсолутне власти. То су изузетно повољне политичке околности за улажење у стање колонијализма. Остварују се могућности трајних изборних побједа што је од изузетног значаја за стабилност притицања колонијалних прихода (10 %).

Да је цио процес усмјерен на Рашидово преузимање рудника говори неколико чињеница које „боду очи“.

Изградња термоелектране је сложена инвестиција. Уобичајено би се почело са економским студијама оправданости испитујући поједине облике инвестирања, њихову економску и друштвену прихватљивост. Овдје тога нема.

Ни трага о томе да ли је ово најповољнији инвестициони избор и које друштвене штете односно користи оваква инвестиција може да донесе.

Упоредо са тим обављали би се истражни радови, на основи чега би се доносила одлука о прибављању средстава за отварање рудника. На крају, или пред сами крај, приступило би се пројектовању и изградњи термоелектране.

Овдје је све обрнуто, с краја према почетку. Одмах је донесена одлука да се гради термоелектрана капацитета чак 600 MW, прије него што су обављени и основни истражни радови. Отварање рудника ни на помолу. У јулу 2011. године стиже обећање да ће термоелектрана бити изграђена за 30 мјесеци односно до краја 2013 или почетка 2014. године. У новембру „Комсар Енерџи Република Српска“ добива концесију на истраживање у времену трајања од 30 мјесеци. Тако ће термоелектрана три бити изграђена за пола године прије него што се заврше истражни радови. А онда ће морати да чека још неколико година због потребе отварања рудника. Заиста несвакидашње.

Посебно су веће повољности заједничког предузећа у односу на продају. Вјероватно да је то последица не баш добрих искуства са продајом Телекома.

Једнократно притицање толике количине новца природно је, да изазива не малу главобољу. Ако се улази у производњу онда измиче корист. А ако се покуша значајније трошити изазива противљења. И најбоље институционално рјешење у форми Инвестиционо развојне банке, гдје Влада има одлучујућу управљачку улогу, није без проблема. Због тога, да се не понови. Много је боље у заједничко улагање па разводнити то кроз вријеме.

Највећа опасност садашње власти је што је тако одлучно кренула у предају наших природних богатстава странцима убјеђујући нас како ћемо се на томе обогатити. Обогатити се предајући своја природна богатства другима, образлажући то огромним инвестицијама које ће донијети општу благодет.

Нема земље која се обогатила на страним инвестицијама. Само су властите инвестиције и рационално кориштење властитих природних богатстава основ за напредак. Ако се садашња власт не заустави, не спријечи у предаји и распродаји наших природних богатстава наше убрзано пропадање у неподношљиво сиромаштво и коначно биолошко нестајање је незаустављиво.

Сва и највећа зла потичу од домаће власти. Ни један народ није пао у сиромаштво, колонијално ропство, изгубио слободу, а да му то није урадила домаћа власт. Према досадашњем, на најбољем смо путу да се и нама то догоди. Већ смо превалили значајан дио пута. Хоћемо ли продужити или зауставити се, видјећемо?

Организација варања – до циља преко немогућег

Организација је први услов успјеха. Без организације успјех је немогућ. Само добра организација води сигурном успјеху. То је посебно важно онда када се организује варање, велика превара народа. Организација тада има посебан значај. Мора да буде беспрекорна. Потребно је успјети, а да се превара не примјети, да не буде откривена. И то пред толиким очима народа.

Суштина варања је у истицању и залагању за немогуће. Од немогућег је потребно створити пожељно, што пожељније. Немогуће као пожељно. Ту је суштина. Ефекат је у завођењу. За то се користе највећи ауторитети они који су од повјерења, којима народ вјерује. Потребно је веома наметљиво, из све снаге, користећи сва расположива средства градити представу општег успјеха напретка и среће.  До опште пожељности само да се то што прије догоди. Створити атмосферу нестрпљивог ишчекивања. Да нема празнине. Да скоро сваки дан буде испуњен кретањем у том правцу. Информације о томе морају да потичу од стране највећих ауторитета. Да народ не посумња.

Главни јунак (инвеститор) читаве представе је ненаметљив, некако у сјенци. Треба такав да буде. Али у њега се не сумња. Он самом појавом улива повјерење. Плијени искреношћу, оданошћу испуњења циља, непосредношћу. За изградњу такве слике о њему одговорни су главни учесници представе по могућности најодговорнији у друштву. То веже пажњу. И што се више веже та врста пажње стварају се све повољнији услови за остварење основне намјере, за превару. За остварење основног циља који до краја мора да буде неоткривен.

До циља се мора стићи тихо, нечујно, ненаметљиво, без икаквог истицања, без говора о томе. Једноставно, привидно он мора да дође сам од себе. Сасвим природно, неочекивано, ненадано. Да није ни у каквој вези са оним основним као немогућим. И када се оствари основни циљ не смије се открити намјера. Није се одустало од почетне намјере али се ово показало друштвено кориснијим. То је била пријека потреба која је само успорила остварење почетне намјере која се наравно никада неће остварити. Али то тада више није ни важно. Све је завршено.

Да би се успјело није довољно радити само у једном правцу – тежити и залагати се за немогуће, оно што се не намјерава остварити. Ништа се не догађа само од себе. Колико је потребно залагати се за немогуће (ненамјеравано) као основ завођења, толико је али сасвим другим методама потребно крчити пут пожељном, циљном. Ту нема говора. Овдје се ради тихо, нечујно. Углавном спречавајући позитивна кретања, отежавајући рјешавање проблема, доприносити увећању проблема.

У одређеном тренутку када проблеми нарасту до одређене висине остварује се нагли заокрет. Напушта се дотадашњи правац дјеловања и укључује у рјешавање тих горућих проблема. Напушта се немогуће и остварује циљно. И све то поново добива изглед пожељности. Суздржавало се од рјешавања тих проблема знајући да је то основни, главни стратешки правац економског ударца. Превара је успјела.

Што се тиче представе која се игра у Угљевику могло би се рећи да је савршена. У њу су укључени наши моћни, најмоћнији. Скоро да је све учињено да се од Рашида Сардарова створи представа о пожељној и добронамјерној личности спремној да овдје „списка“ сво своје богатство не за своју него нашу добробит. У цијелом досадашњем говору ни говора о заради и интересу Сардарова Само смо ми у добитку. Обасут је најласкавијим изјавама до захвалности Предсједника Републике што је уопште дошао овдје, што је пристао да дође. Око њега су ангажоване најважније друштвене личности што свему даје изузетан значај.

Па ипак много је оних који сумњичава врте главом. Све им се ово чини ипак сумњивим и немогућим. Гледају на ово са невјерицом. Они упућенији изражавају отворене сумње.

Изградња термоелектране Рашида Сардарова је немогуће рјешење. И ту је управо само суштина ове од политичког и државног врха организоване преваре. Није циљ и не може бити изградња посебне приватне термоелектране Рашида Сардарова са његовим посебним рудником, како се то сада упорно приказује. Циљ је сасвим други. Потребно је економски уништити постојећу термоелектрану прије истека њеног технолошког вијека. Након тога преузети постојећи рудник као првог корака у преузимању (приватизацији) цијеле Електропривреде Републике Српске. То је основни циљ којем се тежи и који се упорно остварује уз помоћ домаће власти.

Разлог ове немогућности је једноставан и веома убједљив. Једноставно таквих примјера нема. Нема их ни у земљама са дугом колонијалном традицијом. Нема примјера који би свједочио о постојању два упоредна предузећа заснована на кориштењу природног богатства – домаћег и страног (заједничког). Да је то могуће већ би таквих рјешења било.

У традиционалним колонијама, европским или латиноамеричким земљама нема случајо да упоредо домаћа и страна предузећа, раде на вађењу и преради нафте. На против, рјешење је или – или. Или се падне у колонијализам када експлоатацију и прераду нафте искључиво врше стране (заједничке) корпорације или се то снагом ослободилачких покрета одузме и претвори у домаћа, државна предузећа, као што се то недавно догодило у Венецуели.

Страно и домаће предузеће су два потпуно различита појма, два потпуно различита економска и социјална садржаја. И због тога никако не могу скупа, једно поред другог, који говор се настоји да наметне у Угљевику. Не може се бити пола слободан, а пола заробљен, пола у колонијализам, а пола изван колонијализма. Или је колонијализам или слобода. То су два потпуно различита привредно-системска рјешења и ту мјешавина није могућа.

Домаће, државно, предузеће које користи природно богатство нема само своје властите приватне, профитерске интересе. Његова шира друштвена улога је од високог значаја. У случају термоелектране ријеч је о продаји струје домаћим потрошачима по нижој цијени од извозних, што је важна социјална и економска функција. Ту су и доприноси инвестицијама, испуњења ширих развојних циљева, помоћи социјалним фондовима и слично.

Код страног инвеститора све то није присутно. Оно тежи максимуму профита и његовом присвајању. Тежећи максимуму профита страно предузеће би за исти посао запошљавало знатно мањи број радника, за шта би им, према нашим искуствима, исплаћивао ниже плате од домаћег предузећа. Умјесто да домаће потрошаче снабдијева електричном енергијом по нижим цијенама, како то чини домаће, оно би ту струју извозило. Екстра профите проистекле из кориштења природног добра домаће предузеће великим дијелом ставља на употребу широј, друштвеној заједници, док би то страно предузеће присвајало.

То би учинило видљивим величину екстра профита, што би морало да заврши у потреби наплате веома високих концесионих накнада (и до 80 % нето профита). Наравно да то страно предузеће не жели да прихвати, те због тога нема случаја упоредног рада домаћег и страног предузећа на кориштењу природног добра.

Настојања су на сасвим другој страни. Свим могућим средствима, посебно уз помоћ домаће елите настојати да се дође до заједничког предузећа у којем би се 10 % профита уступило домаћем, а 90 % присвајало. Тада све постаје прикривено, невидљиво. Нема домаћег предузећа које би откривало и свједочило о величини екстра профита које остварује страно. Постојање два упоредна својинска облика – државног и приватног односно два таква предузећа, основаних на кориштењу природног богатства је немогуће.

Државна својина, односно државно предузеће које поред својих остварује и друштвене циљеве је природни облик својине који је редован у развијеним земљама запада. И онда када је капитал приватни претежна управљачка права, посебно у дијелу расподјеле профита, су на страни државе. Приватна својина над природним богатствима је неприродна и углавном се не среће на страни развијених земаља. Одатле и неприродност оснивања приватног (заједничког) предузећа на подручју кориштења природних богатстава.

У случају Угљевика наше највише политичко и државно руководство упорно нас убјеђују у супротно. Упорно истичу како ће Рашид Сардаров градити упоредо са постојећом државном, своју приватну (заједничку) термоелектрану и отворити свој рудник. Како је то немогуће, што у свијету нигдје није остварено, ово не може да добије друго него значење организоване преваре. Народ се опасно вара, обмањује, доводи у заблуду. И што је најгоре прво зачеће те преваре је у самом политичком и државном врху.

Знајући да је то немогуће и да то није основни циљ све се чини да се та превара што више прикрије, да се све учини што мање провидним, по могућности непровидним. Сагласно томе одвијају се велике активности око додјеле концесије на геолошка истраживања, на кориштење руде, односно отварање рудника, изради те врсте пројеката, студија и слично. Свему томе се посвећује највиша државна пажња. Највиши политички и државни представници скоро редовно долазе у Угљевик како би се увјерили „да радови теку по плану“.

Свакако, све је то настојање навлачења густе непровидне магле да се не би открила суштина преваре. Прича се о немогућем како би се остварио сасвим други циљ. Прича се о изградњи термоелектране Рашида Сардарова и отварању, за те потребе, његовог рудника, а поглед је усмјерен према економском уништењу постојеће термоелектране, преузимању постојећег рудника заправо његове приватизације путем преузимања, поклањања. То је циљ који се настоји остварити и у којем правцу су усмјерене све енергије. На жалост, од нашег највишег политичког и државног врха.

Спријечити замјену

Мјесто гдје се лаж о намјери отварања посебног рудника за потребе термоелектране три, не може сакрити је спречавање изградње термоелектране два као замјене већ увелико дотрајалој постојећој термоелектрани. Само онда када би политичко, државно и руководство предузећа запињало из све снаге и приступило изградњи термоелектране два као замјене за постојећу термоелектрану, лажи не би било.

До тога међутим неће доћи јер би аранжман са Рашидом Сардаровим изгубио сваки смисао. То би сигурно довело до тога да би Рашид Сардаров одустао од даљњег ангажовања. Јасно би видио да двије термоелектране и два рудника, државни и приватни, не могу егзистирати упоредо један поред другог. Открила би се и јасно показала величина екстра профита који би Рашид Сардаров остваривао. Било би му јасно да би то изазивало реакције и да не би могло дуго да траје. То би било јасно и домаћем руководству, те би Рашид Сардаров остао без његове подршке. Нестало би прикривања величине пљачке садржане у оснивању заједничког предузећа у пропорцији 10 % : 90 % у расподјели профита у корист странца. Растјерала би се магла. Цио простор над Угљевиком и Републиком Српском би био освијетљен што не одговара преварама које се овдје снују и које су на дјелу.

Да влада несмирени отпор изградњи термоелектране два, као замјене постојећој, нека покаже следећи ред података.

Са изградњом термоелектране два се започело веома рано, већ 1988. године, само три године након пуштања у рад термоелектране један. Изградња је почела заједно са Електропривредом Словеније под истим условима као што је грађена термоелектрана један: ⅔ ми, ⅓ Словенци, отплата путем испоруке електричне енергије. Укупна инвестициона улагања су већ остварена са 180 милиона $, од чега је словеначка страна уложила трећину, односно 60 милиона $. Нема одговора за утрошених 120 милиона са наше стране.

До прекида је дошло 1992. године. Касније све до 2007. године се покушавало са обновом сарадње у изградњи заједничког предузећа термоелектране два. Од 2007. година са наше стране је наступило затишје које траје до данас. Можда је пука случајност што је Милорад Додик управо тада дошао на мјесто предсједника Владе. Можда је пука случајност и то што је сада Милорад Додик довео Рашида Сардарова да гради термоелектрану три умјесто да се настави са изградњом термоелектране два.

Умјесто да се обнове разговори са Словенијом, односно путем међународног тендера покушају пронаћи још неки инвеститори који су спремни да се поврат средстава оствари испоруком електричне енергије (како то већ раде термоелектране у Тузли) ризикује се спор тежак 1,48 милијарди КМ.

Према споразуму о учешћу у изградњи постојеће термоелектране била је обавеза да се Електропривреди Словеније испоручује струја 25 година, а испоручивана је свега 7 година. Сасвим је основано што се тражи ова врста надокнаде као и поврат у капиталу. Изгледи да се изгуби овај спор скоро да су неспорни.

Овај финансијски удар термоелектрана неће бити у стању да поднесе и вјероватно ће отићи у ликвидацију. То радни тим који ради на уништењу постојеће термоелектране добро зна због чега се и улази у спор. Зна значење тог спора за остварење основног циља. Ово је кључна чињеница у економском уништењу постојеће термоелектране. Због тога се тако олако и улази у спор. Жели се спорење јер то доноси сигуран резултат уништења постојеће термоелектране.

Циљ није да се изградњом нове термоелектране два обезбиједи замјена постојећој. Постојећу треба што прије економски уништити како би се Рашиду Сардарову омогућило преузимање рудника. То је основни циљ којем се тежи и у чије остварење се улажу толике енергије наших најмоћнијих.

Остварењу тог циља доприносе и олаке изјаве првог човјека РиТЕ и предсједника Владе да ће се овај спор добити. Умјесто да спречавају зло које надолази, што им је обавеза.

Додатна оптерећења

Да би економско пропадање постојеће термоелектране било што брже и што потпуније није довољан само губитак спора са Електропривредом Словеније и пораст трошкова због старости. Потребно је радити и на додатним оптерећењима што би пропадање учинило бржим и сигурнијим.

Кредитно задужење за набавку опреме за одсумпоравање у вриједности од 240 милиона КМ није мали терет којег ће истањена економија термоелектране веома тешко поднијети. Ту је и значајан допринос погоршању њеног финансијског резултата.

Одсумпоравање, само по себи, диже трошкове производње што умањује финансијски резултат.

Залихе угља на постојећем угљенокопу могу да задовоље потребе за следећих 4 – 5 година. Потребно је, већ сада, приступити отварању новог рудника за шта нема расположивих средстава. Кредитно задужење ће донијети нови значајан пораст трошкова.

Трошак радне снаге је изузетно висок и економски неподношљив. У руднику и термоелектрани сада је запослено око 1.800 радника. У Европи, сагласно њиховим стандардима, односно живој стварности, то не би прелазило број од 600; око 250 у термоелектрани и 350 у руднику. Три пута већи број радника него што је то у развијеним тржишним економијама изузетно је тешко економско оптерећење које се веома тешко подноси, уколико то уопште буде било могуће у блиској будућности, увећано и због застарјелости и општег раста трошкова по тој основи.

Нова предизборна политичка запошљавања је посебан терет који надолази и који би, ако се претјера, могао коначно да економски сломи постојећу термоелектрану. Говори се о броју од 400. Ако се то догоди број запослених би порастао на економски неподношљивих 2.200. Избори и изборна запошљавања су раније уништила многа моћна предузећа (жељезница, шуме и слично) па зашто не би и ово.

Ништа неуобичајено. Политика је важнија од народа. Уништити термоелектрану, оставити народ без посла, само да би се добили избори. То је наша горка животна збиља којој присуствујемо. Горка, најгорча и коју тако тешко преживљавамо.

Са становишта циља којем се тежи, освајање локалне власти је од изузетног значаја. Одатле толики улог не питајући за цијену. Тада би предавање рудника у руке Рашида Сардарова било без икаквог отпора. Снага партијске послушности би онемогућила било каква, и најмања, противљења.

Силан нагон за профитом, који је природна особина свакога ко се опредијелио да се бави предузетништвом, подразумијева непрекидну процјену ситуације и промјене одлука како би се остварио што прије и што већи профит. Због тога није реално очекивати да ће се припадати, само једном непомичном циљу преузимања рудника након ликвидације постојеће термоелектране. Сасвим је за очекивати да ће се свако економско посрнуће постојеће термоелектране користити да се постављени циљ оствари. Уколико постојећа термоелектрана западне у значајније економске тешкоће након обавеза исплата по пресуди, тешкоћа у отплати кредита, исплати плата и слично „пружање помоћи“ да се то превазиђе сасвим је за очекивати. А посије то претворити у акцијски улог. Сигурно је да г-дин Рашид Сардаров и његови помагачи то имају у виду.

Последице приватизације рудника

Онда када дође до пропадања постојеће термоелектране, односно активирања термоелектране три и на тој основи оствари приватизација рудника, његовог преузимања од стране Рашида Сардарова поред огромне друштвене штете садржане у невиђеној пљачки (изношењу огромних профита о чему ће више бити ријечи у студији која слиједи) догодиће се значајне тешкоће и у оквиру самог колектива садашње термоелектране.

Масовно отпуштање радника. Уколико у будућој термоелектрани Рашида Сардарова буду радили само наши радници и ако термоелектрана буде 600 MW онда ће их радити нешто око 500. Ако се и у руднику задржи тај број радника онда ће то износити око 1.000. Око 1.200 садашњих радника (са новопримљеним) остаће без посла.

Они који буду имали среће да се запосле у новој термоелектрани три и преузетом руднику имаће прилику да осјете благодати странаца. Мораће да четири пута више раде. Да се са два пута мање радника оствари два пута већа производња.

Смањење плата. Оно што се са сигурношћу може тврдити је смањење садашњих плата за 30 – 40 %. Толико износе у приватизованим предузећима која су купили странци. Странци немају склоности да исплаћују веће плате без обзира на баснословне профите које остварују.

Пријетње запошљавања других. Сасвим је природно за очекивати да ће у новоотвореном руднику и новој термоелектрани три радити наши радници. Као што је то сада случај. То је толико природно да се то питање и не поставља. То се подразумијева. Могућност да се запосле неки други људи, а ми да будемо без посла не да се ни замислити. Па ипак није тако. Много тога говори да је могућност запошљавања неких других радника веома присутна.

Још увијек нема скоро никаквог одговора на питање о градњи барака за смјештај око 700 радника. Што ће те бараке ако ће радити наши људи. Уз то мотив увећања профита природно да води до јефтиније радне снаге, па и стране. Или ће наши радници морати да прихвате значајеније смањење надница. Нису без основа мисли о присуству посебних критерија при запошљавању.

Све се то догађа у земљама у којима је у превласти страни капитал. И поред изузетно ниских надница доводи се један број страних радника који су спремни да раде за још ниже наднице. Тиме се врши притисак на смањење надница и домаћих радника.

Пут води даље. Онда када се по описаном сценарију преузме постојећи рудник у Угљевику пут до рудника у Гацку је широм отворен. Ту је веома успјешну припрему већ обавио ранији предсједник Владе Милорад Додик.

Када стигне пресуда спора са ЧЕЗ-ом, који терет термоелектрана неће моћи да поднесе, Рашид Сардаров ће се тада јавити као спасилац, „само да људи не остану без посла“. Питање цијене рудника нико неће ни постављати.

Тада је већ посао око преузимања цјелокупне Електропривреде Републике Српске од стране Рашида Сардарова углавном завршен. Помагача ће бити на претек. Довољно их има на првом, најтежем кораку и то оних моћних, најмоћнијих. Касније ће се њихов број умножавати.

Онда када преузме Електропривреду, тада ће нам г-дин Рашид Сардаров продавати струју по можда чак и вишим цијенама од свјетских. О развоју привреде тада неће бити ни говора, а људи ће страховати да упале и сијалицу. Тада ће „Он“ одавде односити на стотине милијарди КМ профита, а ми ћемо све то нијемо и немоћно посматрати. Чудити се шта нам се догодило. Дође са око милијардом, а однесе на стотине. Он газда и господар, а ми јадни, биједни, понизни, ништавни, на самом дну, борећи се у крајњем сиромаштву за голи биолошки опстанак. О политичком бављењу и супростављању ни говора.

Своја природна богатства да предајемо другима, а ми да скапавамо у сиромаштву. Зашто. Можда је одговор у немоћи народа да присили домаћу власт да ради за његове, а не властите интересе. Хоће ли тако остати?

Можда све ово некоме изгледа невјероватно немогуће и намјерно претјеривање да би се остварио некакав посебан циљ. Онај ко не вјерује нека погледа у правцу природно најбогатијих земаља и подручја (Африка, Јужна Америка, арапског нафтног подручја) свијета. Умјесто богатства угледаће масовно сиромаштво и биједу народа, велику, највећу. Само мали број оних, који је у савезу са странцима спреман да држи свој народ у ропској покорности, добива дио који не достиже ни 10 %. Приближно онолико колико нама, према досадашњим уговорима, треба да оставља г-дин Рашид Сардаров. Ако буде хтио.

Толико је малих народа који су због својих изузетних природних богатстава запали у биједу и сиромаштво, изгубили слободу и самосталност. Странци углавном лако дођу, а скоро никада не оду. Лако их доведу домаћи политичари, а народ никако не успијева да их се ријеши. То је наметљива слика овог свијета која толико опомиње. Хоћемо ли ми ту опомену озбиљно схватити или ћемо ризиковати да се увјеравамо. Ово последње би свакако требало избјећи.

Закључци и препоруке

Упоредан рад термоелектрана у различитим својинским облицима није могућ. Нема таквог примјера ни у колонијалним ни у слободним земљама. Одлука да се у Угљевику гради приватна на супрот постојеће државне термоелектране је са тог искуственог становишта неоснована. Упорност нашег највишег политичког, државног и руководства предузећа РиТЕ Угљевик на остварењу овог немогућег рјешења нужно добива карактер организоване преваре.

Привидно, снаге се усмјеравају у правцу остварења немогућег као основе постизања сасвим другог циља. Преко немогућег до пожељног. Није циљ изградња приватног рудника и приватне термоелектране који би радили упоредо са државном термоелектраном и државним рудником. Циљ је на сасвим другој страни. Економски уништити постојећу термоелектрану и на тој основи да нова приватна термоелектрана преузме рудник и сво рудно богатство Угљевика. Због тога толики отпори изградњи термоелектране два као замјене постојећој. Да би се убрзало економско пропадање постојеће термоелектране присутна је политика подстицања раста трошкова (судски спорови и слично).

Преузимање постојећег рудника од стране приватне термоелектране први је успјешан корак приватизације укупне Електропривреде Републике Српске.

С обзиром на друштвену и економску погубност оваквог рјешења постоје све основе да се зауставе даљње активности на изградњи термоелектране три и да се цијела ствар врати на почетак. Умјесто садашњих крајње неутемељених изјава највиших политичких и државних представника о изузетним добробитима инвестиције руског милијардера Рашида Сардарова нужно је обавезати Владу на израду поузданих студија оправданости ове инвестиције.

Влада је на то и законски обавезна. Влада је обавезна да остварује само најрационалније изборе, а једини начин да се до њих дође је у изради потребних студија. Ова инвестиција се не може заснивати на слободним, неутемељеним изјавама него на поузданим студијама.

Потребно је ангажовати све снаге на убрзаној изградњи термоелектрана два као замјене за увелико дотрајалу постојећу термоелектрану. То је једини начин да се продужи са државном својином у производњи електричне енергије, као јединим исправним својинским обликом који је одлучујући у свијету, а посебно на страни најразвијенијих.

Онда када се отпочне са изградњом термоелектране два у државној својини престаће изградња приватне термоелектране три. Тада ће превара изаћи на видјело.

Једно реаговање to “Проф. др Алекса Милојевић: На помолу је велика економска превара у општини Угљевик, параноја власти”

  1. antiglobalista Says:

    Ако би се остварила оваква пљачкашка инвестиција окупационог режима и станог инвеститора из земље би било изнето 50 милијадри евра. Еј људи освестите се па тако нас нико у историји није могао опљачкати.
    Колонизатор-инвеститор је ангажовао конуслтанте Светске банке да им раде студију оправданости. Ово је завршна фаза издаје и предаје ресурса у Западу да они за себе производе струју. Оваква инвестиција се отлати 20 пута. Не може држава и влада да каже нема наша електропривреда пара за овакву инвестицију. А шта да је тако било у СФРЈ, како би данас живели да су они доводили стане инвеститоре, мора да се штеди и инвестира, нико се није обогатио на тужем новцу. Овако је за државу најлакше све препушта тржишту и инвеститорима, дођите и узимајте шта хоћете.
    Нико нема право да даје рудна богатства, нама су те руднике оставили наши преци да их рационално користимо и иста тако оставимо нашој деци.
    Страни инвеститор хоће да за тридесет година потроши сву нашу руду а нас да остави без ресурса да изумиремо зато што смо слушали издајнике на власти који су зарад останка на власти морали да удовоље Западу, прво уништи и сруши привреду, распродај, потроши, задужи.
    Доста је више било испирања народу мозга са страним инвестицијама.
    Не требају нам старани инвеститори који нам отимају ресурсе. Сада су на реду реке, већ се налазе инвестирори за Дрину, ако народ не устане у одбрану својуј ресурса изгубиће их. За ово мора неко кривично да одговара. Ствари су отишле предалеко, ушло се у међународне уговоре олако и неодговорно. Уместо што се узмају кредити за градњу путева и плате администрацији да се ти кредити усмере на изградњу термо и хидроелектрана. Најпре хидроелекрана а угаљ као необновљиви ресурс штедети за касније. Али издајници не мисле на будућнст народа.
    Запад је у свом потрошачком друштво своје ресурсе потрошио, сада све чини да их отме нама и другим неразвијеним земљама.
    Па то је свећ сваком разумном човеку јасно ко има здраву памет.


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: