Владислав Петковић – Дис


ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС

Мој свет ме гледа
(Дис је био оптимиста)

Шта је о поезији мислио, својој или туђој, домаћој или страној, сасвим је неизвесно. Чак не знамо, како је већ неко приметио, ни шта је била његова лектира, на основу које би се могло поузданије судити о могућим “додирима“, “подстицајима“, и “утицајима“.[1] Владислав Петковић Дис као да није живео пре сто, него пре хиљаду година. Као да се појавио из нирване или се можда, у нирвани само на тренутак пробудио и затим поново потонуо. Сви песници, његови савременици, Ракић, Дучић, Шантић, Пандуровић, осим у песмама, остављали су свој траг у својим приказима, чланцима или у реченицама оних који су их описивали и писали о њима. Једино се о Дису и о његовим погледима на поезију мало зна. Мало се зна и о његовим погледима на стваран живот, јер је он кроз песме више говорио о ирационалној страни живота, и о смрти.

Дакле, Дис је једна јединствена, непоновљива личност у српској књижевности. Сама његова појава, и још више, његова поезија, наглашава и говори о неком различитом Дисовом пореклу, у односу на остале песнике српске модерне. Већ његов надимак- Дис, иако је директна веза у српској науци о књижевности негирана, асоцира на Дантеов ужарени град-Дис, из Божанствене комедије, тачније из Пакла.[2] На основу тога, могли бисмо заједно са Андрићевим Гојом закључити о пакленом, демонском пореклу уметника.

„Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота
И с њом спава невиђена њена лепота“

Још једна чињеница би нас могла одвести у том смеру. А то је наизглед невероватан случај коинциденције у Дисовом животу. Владислав Петковић је 1911. године објавио збирку песама Утопљене душе, и као што је познато, и сам се утопио у водама Јонског мора, неколико година после тога. Проблем је само у једном. Коинциденција не постоји. Случајност је сувише савршена да би се догађала као неки слепи случај. Исидора Секулић би рекла да је Дис “уклети песник“. Шта то уствари значи? Да ли је уметничка природа детерминисана својом будућношћу. Ако јесте, поезија би требало да буде фаталистичка. Има и таквих примера, и код нас, и у неким другим књижевностима. Међутим, Дисова поезија није фаталистичка. Неко би рекао да је нихилистичка, али она је то само на први поглед, ако се површно посматра. Познато је да је више песника кроз историју доживљавало судбину, најчешће трагичну, коју су претходно описали у својим делима, не знајући, али на неки начин, наслућујући своју будућност. Пушкин је описао сопствену смрт у двобоју, у Евгенију Оњегину, описујући погибију младог песника Ленског. Едгар Алан По,  издахнуо је на ивици здравог разума- стања које је често описивао у својим делима. У историји књижевности познат је и пример младог немачког авангардног песника, који је у песми описао последње тренутке човека који се удавио у језеру. Десило се да је он после извесног времена ходао залеђеним језером и пропао кроз лед. Нашли су га у пролеће. Мртвог. Пацови су у његовој коси направили гнездо.

_________________________

1. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2004, стр.70

2. На везу између Диса и Божанствене комедије упућује нас и Дисов циклус песама Недовршене речи из збирке Утопљене душе.Све песме у овом циклусу написане су у терцини, у облику у коме је Данте испевао Божанствену комедију

Дакле, да ли је Дис био уклети песник. Трагичан јунак који је успео да антиципира начин своје смрти и да дословно проживи живот који је је потпуно изједначен са поезијом коју је писао. Рећи ћемо метонимијски: живео је своју песму и другачије није ни могао да заврши и да је хтео. Међутим, за такву претпоставку није довољно то што се његова збирка  зове Утопљене душе, и што се он, стицајем несрећних околности утопио без имало своје воље. Без пристанка на такву смрт.

Одговор се крије у Дисовом уметничком пореклу. Али не у демонском пореклу, како је Андрић то чуо у разговору са Гојом, него у лично његовом, дисовском, пореклу које је метафизичко. Кроз целу Дисову поезију, главну линију не чини нихилизам, нити је то крајња тачка његовог песничког домета, као што је то било код Ракића. Дис успева да надиђе нихилизам, да га исцрпи и поништи у његовој егзистенцијалној немогућности. Главна линија његове поезије ослоњена је на метафизичко порекло о коме, иако се о Дису сразмерно доста писало, није било довољно речи.

Шта уствари значи то Дисово метафизичко порекло?

Ако из близа, и мало детаљније, осмотримо Дисову поезију, могуће је да ћемо разбити неке клишее који постоје када је у питању Владислав Петковић.

Као прво, у свим анализама о овом песнику истиче се његова неумешност, нефлуентност, извесни естетички инцидент који до тада није тако константно пратио ниједног нашег песника. Осврнимо се само кроз неке књижевне критике о Дису:

Јован Скерлић: “Какав је он када не подражава, колико је мало код њега талента, како су му осећања банална и прозаична, а језик сиромашан и старински.“ [3]

Велибор Глигорић: “Дисова поезија није артистичка у смислу израде стила, пластике, боја и милозвучности. Његов песимизам није рађен естетским средствима.“ [4]

Зоран Мишић: “Ти стихови који откривају другу, светлу страну његове поетске личности, не могу се заобићи, ма колико били невешти и недорађени.“ [5]

Новица Петковић: “Нико досад није хвалио Дисову песничку умешност. Ни ми нећемо моћи.“ [6]

Предраг Палав:естра “Код Диса не влада ред ни у синтакси ни у прозодији.“ [7]

Ипак, да ли је све то заиста тако? Да ли је могуће да су Дисови критичари у нечему погрешили?

Када говоримо о форми у поезији, дакле, о умешности у састављању песама (за тренутак ћемо занемарити семантичку раван), треба имати у виду да многе књижевно-научне теорије говоре да од коришћења, пре свега, естетичких средстава зависи и вредност поезије. Интересантно је осврнути се на форму код Диса и естетске критеријуме, који по многим критичарима, кад се ради о форми, не постоје, (“његов песимизам није рађен естетским средствима“).

Ако подигнемо свој поглед са појединачних стихова и строфа, са појединачних песама, на целу Дисову поезију, тачније на највредније његово дело, збирку песама Утопљене душе из 1911. године, изненадићемо се запаженим. Увидећемо не само изванредну умешност у грађењу композиције збирке, него и јасно, до детаља осмишљену, вешту и дорађену форму целе збирке песама. Утопљене душе он је пажљиво, артистички саставио. Песме је разврстао у четири групе насловљене: 1.Кућа мрака  2.Умрли дани  3.Тишине  4.Недовршене речи.

_________________________

3. Јован Скерлић, Критике, Серија Српска књижевност у сто књига, Нови Сад, Београд,, 1971,књ.68, стр.180
4. Владислав петковић Дис, Песме, Сремски Карловци, 1995, стр.237
5. Исто, стр.238
6. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2003,стр.72
7. Владислав Петковић Дис, Песме, Сремски Карловци, 1995, стр.242

Већ у оваквој структури  збирке види се утицај Дисовог уметничког метафизичког порекла о коме говоримо. Да разјаснимо. Границе Дисовог живота и његове поезије, као што смо већ видели заиста су испреплетане. Иако нам није циљ да на позитивистички начин тумачимо поезију, ту чињеницу осведочену и потврђену самом песниковом смрћу, узимамо у обзир, јер она наслућује мешање фиктивног и реалног; поетског и стварног; надегзистенцијалног и егзистенцијалног и на тај начин отвара нове видике у тумачењу Дисове поезије. Од суштинске важности је  да је Дис (сада говоримо само о његовом стваралаштву) био свестан свога порекла пре рођења, о чему нам говори први стих прве песме у његовој збирци. Одабрано место да се искаже ова чињеница, наравно није случајно. Почетак песме а нарочито почетак збирке има веома велику функционалну вредност (као и крај) јер се њиме истиче оно што је изузетно битно за песника. Код Диса тај почетни стих гласи:

“То је онај живот, где сам пао и ја.“

Из овог стиха закључујемо да је лирски субјекат свестан свог порекла пре рођења. Он је пао у живот. То значи две ствари. Прво, да је постојао и пре рођења, јер ако није постојао, ако га није било, није могао ни да падне. И друго, ако је пао у живот, то значи да је пре пада живео на извесној висини. Јасно је да овде не говоримо о физичким, већ о вредносним категоријама висине и пада. Мећутим, Дис није од тог свог песничког знања правио религијски или философски систем, како је чинио Његош у Лучи микрокосма, или Ракић који истом синтагмом (синтагмом пада) описује своје рођење и на тај начин оправдава свој фатализам у стварању. Дис је , једноставно свестан тог свог песничког порекла, пренео део својих предестинираних особина у овај живот, и од тог живота правио поезију, а свој простор физички и духовни мешао и преплитао са фиктивним, али у подсвести веома реалистичним, метафизичким простором. Другим речима, све што је видео и описивао он је, слично Платону и његовој теорији идеја, декодирао у метафизичке, ирационалне, надрационалне слике. Због тога му је и било могуће да види Нирвану и да неегзистирајуће преточи у оно што егзистира. Наравно, у овом случају процес кодирања и декодирања ишао је у супротном смеру.

Сличан процес заступљен је у Дисовом стваралаштву. Процес давања овоземаљског реда и поретка метафизчким и иреалним сликама, осећањима, идејама и мотивима да би могли да постоје, не у песнику- јер за њихово унутрашње постојање у њему довољна је природа његове личности- него у поезији која намеће израз и ономе неизразивом. То видимо у савршеној форми његове збирке песама. Ирационално ткиво његовог талента устројило се на начин реалистичан. Дакле, овде имамо деловање спољашњих оквира на неизразиве унутрашње импулсе. Простор песничке збирке подељен је на четири дела, као што је и физички простор подељен на четири стране. Као што имамо Исток-Запад и Југ-Север, тако и у Утопљеним душама које представљају уметнички оваплоћен простор, отелотворен у речи, имамо:

1.Кућу мрака као исток
2.Умрле дане као запад
3.Тишине као југ
4.Недовршене речи као север

Поистовећивање првог циклуса песама Кућа мрака са истоком само наизглед изгледа немогуће. Исток је симбол за почетак, јер се на тој страни рађа сунце и светлост, и на тој страни простора почиње дан. Управо и овим циклусом започиње збирка, и он је први који рађа и износи мотиве, који ће се кроз збирку развијати. Што се тиче паралеле истока и Куће мрака по светлосној димензији ту, наизглед, налазимо немогућност. Међутим, управо у том поистовећивању очигледна је потврда за тезу коју бранимо. Први циклус се зове Кућа мрака. Дакле, то је кућа у којој се налази мрак. Дис је овом синтагмом оградио мрак, ограничио га, затворио га у кућу. Само ограничавање мрака на кућу говори  да је изван куће светлост, јер да је и споља мрак не би било потребно диференцирати га и издвајати га у кућу. Ако је свуда мрак онда је то потпуни мрак, а не само кућа мрака. Дакле овде имамо интересантну слику. Споља, кућа је осветљена, а унутра је мрак. Пошто је Дис био личан песник, дакле писао је о себи, јасно је да та Кућа мрака представља његову песничку личност, тачније речено, лирског јунака ове збирке. И заиста први циклус је исток, у њему се рађају светлост и сунце, али ипак, то није оно сунце и она светлост са “невиних даљина“ са којих је лирски јунак пао, и којих се сећа. Ово симбол-сунце није довољно ни јако, ни добро, ни светло да осветли унутрашњост песникове личности, то јест унутрашњост куће. Светлост се види само споља, на фасади, а мрак остаје дубоко унутра. Због тога је кућа мрака, у ствари, симбол песника који је пао у ову физичку са метафизичке равни. И овде се принцип “теорије идеја“ остварује. Кућа мрака је синоним, симбол, средство да се изрази трагична позиција песника са метафизичким пореклом.

Други циклус Умрли дани симболично изражава западну страну поетског простора омеђеног збирком. Овде је асоцијација потпуно јасна. Запад је страна смрти. Смрти сунца а самим тим и смрти дана. Због тога се и циклус зове по умирању тих дана који су морали да постоје, јер другачије не би ни могли да умру. Дакле, запад је страна за Умрле дане.

Трећи циклус Тишине представља јужну страну песничке збирке. И то је веома очигледно. Визуелно, јужна страна је, посматрано кроз димензије простора, увек доња страна. Ка њој се иде силазећи. Живећи, лирски јунак, и после почетног пада (рођења), све више наставља да пада, то јест умире. И што више иде на доле, моћ му је све слабија. Једина моћ коју лирски субјекат после рођења има, захваљујући чињеници да је падом у живот изгубио неке друге моћи и способности, је говор. Онемоћавање једине песникове моћи-моћи говора, претвара се у тишине. Тишине су те које прате његово падање на доле и све више јачају, што је он све ближи доњој страни (гробу) свога тренутног егзистирања. Дакле, југ је доња страна простора, а онда је јасно да Тишине представљају јужну страну поетског простора Утопљених душа.

Четврти циклус Недовршене речи симболично је север.  Карактеризацију северне стране лако је добити опонирањем са јужном. Ако је јужна страна увек доња, онда је северна, на тој вертикали, горња. Горња страна асоцира опет на висине. Јасна је песникова намера и његова мисао. После потпуног пада (смрти) следи поновно успињање на висине. Дакле, после Тишина опет долазе речи. Јасно је и због чега су речи “недовршене“. Компонента која њима недостаје да би биле потпуне-звучне, изгубљена је рођењем. Губљењем своје метафизичке природе, којој се лирски јунак поново враћа, изгубио се и тај неопходни фрагмент који недостаје речима, као јединим преосталим експонентима песникове моћи, да оне буду потпуне, довршене и савршене. Због тога после југа остаје север, после пада поново уздизање, а после Тишина природно долазе Недовршене речи.

Поред ова четири циклуса, четири стране, збирка има и пролошку и епилошку песму. Две песме су издвојене да се њима уоквири књига. Тамница је смештена у пролошки део, који и има наслов “Пролог“, а Можда спава такође сама, смештена је у епилошки део који има наслов “Сан“. Овако начињени оквири од граничних песама (пад са “невиних даљина“ у живот као тамницу и, макар и привидан излазак из њега у сну и слутњи) опомињу нас на прстенасти композициони образац. [8] Управо тај образац који је код Диса заиста чест, између осталог, указује на две веома значајне ствари.

_________________________

8. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2003, стр.72

Прво, прстенасти образац оправдава тезу да се лирски субјекат ступајући на северну страну своје песничке творевине, поново уздиже и враћа на висине са којих је пао и тако затвара прстенасти пут кроз метафизички простор. Дакле, цела збирка је метафизичка епопеја, окована у одређеном тренутку физичким и ограниченим, али упркос томе, ипак, остваривање путовања кроз категорије које надилазе и простор и време и саму Нирвану.

Друга значајна ствар је да поред механизма стварања, кога смо описали (да га још једном дефинишемо: то је облачење заостатака наслеђене, неизразиве и необјашњиве метафизичке природе у израз у речи, користећи се при том симболима физичког колико год је то могуће, а често је то, понекад због немогућности, давало преплитање оностраног и овостраног, и доводило до померања чулних утисака, рационалних слика до неразумљивих и до често чудесних Дисових метафора и метонимија, али и често облачење и претварање у супротном смеру, како би Платон рекао, ствари у идеје) и доследно и успешно, коришћење прстенастог обрасца, говори о Дисовој уметничкој вештини, прецизности и тежњи ка естетском перфекционизму. Остваривање прстенасте форме се види на више места, и за Диса је карактеристично. Пре свега у пртенастим строфама Тамнице и Можда спава, али и прстенастом распоред строфа у Нирвани и Првим звездама.

Иако је прстенасту строфу, у српској модерни, афирмисао Милан Ракић, он није успео да постигне толико јак ефекат (осим високе стилизације и ироније) њеним коришћењем, као што је то успео Дис. Дисова дубока уметничка вредност и тежња ка естетском савршенству огледа се и у остваривању прстенасте форме не само на равни појединачних песама, него на целу композицију збирке. Слободно можемо рећи да је композиционо, збирка Утопљене душе најсавршенија збирка српске модерне.

Управо због тога падају све оне тезе о Дисовом естетском инциденту, о његовој неумешности, невештини и нескладу. Ако тако нешто постоји, то постоји само на равни његовог стила, али не и на равни његове поезије, а ту има разлике. Сасвим је легитимно да стил буде прозаичан, можда понекад колоквијалан, неусклађен. То је стил, а он је одраз особина темперамента и природе онога који пише. Он је такав и да је другачији, био би извештачен. Међутим, оно што је битно да се код Владислава Петковића прецизна, савршена, естетски беспрекорна форма остварује на плану целе збирке Утопљене душе; да је збирка промишњена и вешто скована, без имало одступања од високих естетских критеријума.

Због тога на плану форме долазимо у неслагање и сукоб са многим Дисовим критичарима, који су афирмативно писали о њему најчешће када су говорили о порукама које је он међу првима у нашој књижевности изразио, или када су га посматрали у преломној улози некога ко ће извршити песнички утицај на књижевне потомке, пропуштајући да виде велику вредност Дисовог схватања и остваривања песничке форме, којом је надмашио скоро све своје савременике, преварени и наивно заварани Дисовим стилом који их је обесхрабрио да уђу у дубљу анализу облика Дисове поезије, остварене кроз збирку Утопљене душе.

Када говоримо о семантичкој позадини Дисовог стваралаштва, опет не идемо лакшим, експлицитним путем. Велики број књижевних критичара је и на овом месту олако доносио суд. Било је довољно да увиде честа понављања речи у Дисовим песмама као што су: смрт, мртви, гробља, пролазност, нирвана и да ту поезију прогласе песимистичком, нихилистичком. Погледајмо шта неки од српских историчара књижевности и књижевних критичара кажу:

Јован Скерлић: “То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика“. [9]

Велибор Глигорић: “Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго“. [10]

_________________________

9 Јован Скерлић, Критике, Серија Српска књижевност у сто књига, Нови Сад, Београд,, 1971, књ.68, стр179
10. Владислав петковић Дис, Песме, Сремски Карловци, 1995, стр.237

Зоран Мишић: “Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима“. [11]

Борислав Михајловић Михиз: “Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију“. [12]

Сваки од ових ставова, јасно је, има своје утемељење и оправдање. Али интересантно је што је то оправдање јако и чврсто, опет, само ако се Дисова поезија посматра површно.

Постоји мишљење у српској науци о књижевности да је Дис песник расула. Тачније, да је расуло једно од најбитнијих обележја његовог стваралаштва. “Дис је осим тога био наш први песник код кога се распала целовита слика света. Она се у његовим песмама расула у фрагменте. Зато он има тако мало “целих лепих песама“ како би рекао Богдан Поповић.“ [13] Међутим, ако његову опседнутост, или боље рећи његово осећање расула[14] пренесемо на технику његовог стварања тј, прихватимо да код Диса само зато што је слика света распарчана, распаднута, да су и његове песме такве- расцепкане, расуте; учинићемо  велику неправду овом песнику.

Сама Дисова умешност у компоновању збирке Утопљене душе, о којој је било речи, а затим и сваке појединачне песме, говори о целовитости, заокружености која постоји као доминанта у његовом стваралаштву.

Интонација и мелодија које су видне у Дисовим песмама, указују, такође, на јединственост целине, не само на формалном, него и на ритмичком плану.

И напослетку, ако су Дисове песме нецеловите, како су могла настати мала ремек-дела као што су Тамница, Можда спава, Нирвана, Пијанство, Наши дани, Међу својима, које су по естетским критеријумима целовите.

_________________________

11. Исто, стр.238
12. Исто. стр.240
13. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2003, стр.83
14. С друге стране ту фрагментарност у Дисовом осећању света, није неопходно дефинисати расулом. Дис је једноставно посматрајући свет и живот само уочавао узрочно-последични принцип на коме он почива тј. тзв принцип узастопности који се ослања на наизменичну промену слика и тренутака, а све то због тога што је свет детерминисан категоријом пролазности, која сама по себи не мора бити трагично доживљена

Из те заблуде књижевних критичара да гледају Дисову поезију као раскомадано тело, из заблуде да сваку појединачну песму не виде као целу него је посматрају у само једној или две успеле слике, и ограничавајући се на њих као на једино достојно посматрања у целој песми, они не само да су учинили неправду тој поезији, него су заведени, дали површне судове, опет пропуштајући да виде целину.

Дисова пезија није нихилистичка. Код Диса не постоји страх од “тајне смрти која ће захватити све што му је драго“, он није песник “опседнут ништавилом и загробним сновиђењима“, напротив. Ако се нирвана и нишавило код Диса схватају као што их схвата већина критичара тј. као експоненти стварности са друге стране живота, онда је суд о његовом односу према њима потпуно погрешан. Ако је Дис пролазност јаче и јасније видео и описао, не значи да је био опседнут и заробљен њом.

Као први аргумент којим бранимо нашу тезу, позивамо се на Дисову музикалност у поезији. Ту музикалност приметили су скоро сви тумачи Петковићеве поезије. Извесна мелодичност уочава се у његовим песмама, мелодичност коју дају учестала понављања. Та мелодичност се код Диса претвара  у извесну музикалност. Дис је парнасовски (ракићевски и дучићевски) стих вешто беспрекорно извајан, звучан, метрички савршен, ритмички преуредио. Учинио га је лабавијим, дајући предност мелодији. Такође се ослонио и на неке метричке обрасце који постоје у усменој поезији, а чију  је традицију прекинуо Војислав Илић када је прешао на национализован хексаметар и на крају дао свој шеснаетерац по схеми 4+4+4+4. После њега су Дучић и Ракић, као што је познато, под француским утицајем увели дванаестерац и једанаестерац. Међутим, Дис се поново враћа обрасцима чланковитог усменог стиха. Он је користио трочлани симетрични дванаестерац (4+4+4):

“Развило се / црно време / опадања/ “

Али то постепено враћење ритмички уређеном стиху усмене поезије најизразитије се види у песми Можда спава. У њену основицу је положен образац усменог стиха-трочланог тринаестерца по схеми 4+4+5. Трочлани усмени тринаестерац често налазимо и у љубавним и у свадбеним песмама.[15] Оно што је још интересантније је да стихови у песми Можда спава имају и трохејски и јампски завршетак (као у уосталом и у народној поезији) :

_________________________

15. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2003, стр.90

“Заборавио сам јутрос песму једну ја“- јампски завршетак, наглашен последњи слог
“Не знам зашто, њу и сан ми, јава покрива“- трохејски завршетак, ненаглашен последњи слог

Због свега овога Новица Петковић тврди да је песма Можда спава “вероватно најмузикалнија песма у српском песништву“. И тој његовој тврдњи нема шта да се оспори. Интересантно је онда питање: како је песник који је био опседнут распадањем, смрћу, црвима, јецајима и урлицима, успео да напише најмузикалнију песму у српском песништву. Музикалност и мелодиозност такође не иду уз испрекиданост и расуло који наводно постоје у Дисовим песмама. Уз испрекиданост пре иде муцање него музикалност.

Други аргумент, о коме смо већ причали, сада само узгредно помињемо. Он се тиче песме Тамница. Дис говори о невиним даљинама, о очима звезда, о сну лепоте, о трагању за обликом савршенства. Сама свест о постојању онога што је савршено, невино, сјајно, супротставља се доминирању песимизма, очаја и нихилизма код Диса. Јер тешко је објаснити опседнутост смрћу песничког субјекта који има свест о излазу, о лепоти, и о метафизичком пореклу које не само да претходи него и потоње је смрти и самим тим је надилази.

Да би одбацили тезу о Дисовој нихилистичкој поезији, поезији која има за циљ да велича смрт, крај, ништавило, гробља, зауставићемо се на песми која би требало да буде главни експонент такве тезе. Реч је наравно о Нирвани. Нирвана је реч за ништавило које је супротстављено постојању. Пре свега реч опонирана свакој вредности човечијег постојања. Чини се да песма, уистину, у потпуности оправдава Дисов песимизам и очај. У њој, наизглед, не постоји ништа проблематично:

“Ноћас су ме походили мртви
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви
Као боји пролазности ствари.“

Песника у Нирвани, дакле, “походе“, “прилазе“, “долазе“ му ишчезла бића и појаве. Он чак постаје и њиховом жртвом, како је изричито речено.

“Ноћас су ме походила мора
Сва усахла без вала и пене.
Мртав ветар дувао је с гора
Трудио се свемир да покрене.“

Заиста из ових стихова се може само закључити једно: да је Дис, заиста, опседнут ништавилом, “усахлим морима“ и “мртвим ветровима“.

“И све што је постојало икад
Своју сенку све што имађаше
Све што више јавити се никад
Никад неће- к мени дохођаше“

Ови стихови, наизглед, пружају оправдање да се смело, са неким провереним тумачима Петковићеве поезије, изјави да је Дис човек “који је често живео у хипнози својих песничких осећања“ и “плашио се те хипнозе“.

Међутим, ако се само мало боље погледа, и само мало дубље анализира откриће се један велики проблем са овом песмом, такорећи логичка немогућност, коју не може да оправда чак ни песничка слобода. Ако пак, постоји проблем, и што је још горе логичка немогућност тј. апсурд, који не може чак да покрије ни песничка слобода, онда је Нирвана, по свему судећи, обичан промашај, песма без утемељења. С друге стране, величина таквог проблема је, осим што доводи у питање вредност песме, и она кључна ствар која даје оправдање, раније наведеним, погрешним тезама, које се у нашој критици везују за Диса. И управо нерешавање тог проблема, или боље рећи, његово запостављање, намерни или ненамерни превид, баца тумаче у заблуду када је реч о Петковићевој поезији. У чему је тај проблем? У ствари, он је веома једноставан: оно чега нема не може ни да се назре; оно што не постоји, не може ни да се изрази, јер онда не би било непостојеће већ постојеће.

Дакле, немогуће је да песника посећују “ишчезла бића и појаве“. Немогуће је да га посећују “усахла мора без вала и пене“, јер ако га посећују онда то нису мора него нешто друго. А поставља се онда сасвим исправно питање: ако су га већ посећивала без вала и пене, дакле, усахла, како је он могао знати да су она некад имала вал и пену. Она независно од његове воље долазе, појављују се испред њега, и онда је логично упитати се, ако су се она појавила пред њим, како он зна да су она некад била мора, пуна воде, јер без те чињенице не би никако ни могла да усахну.

Међутим,ова песма наравно није без утемељења. Она има и те како јаку позадину, која је чини оним што она и јесте, једна од најјачих и најснажнијих песама српске књижевности. Решавањем овог логичког проблема одбранили бисмо јој сасвим заслужено место, које она заузима и историји српске књижевности.

Познато је да је Дис, међу првима у нашој поезији, почео да користи смеле слике. Метафора, метонимија, синестезија била су сасвим уобичајена средства које је он користио, много више и смелије од својих претходника. Са тим у вези је и извесна нејасноћа у Дисовом изразу. Главни узрок те нејасноће стоји у поступку који је први код нас почео да примењује Дис, а затим га оберучке прихватили писци који су се појавили после њега, посебно Црњански, Петровић и Настасијевић. Наиме, ради се о техници мешања агенса и пацијенса тј. о мењању односа између субјекта и објекта, који је положен у саму основицу језика као и мишљења, а коју је открио и детаљно описао Новица Петковић у тексту “Дисов језик, слике и музика стиха“. Ради се о томе да је Дис таквим мешањем пореметио логичку подлогу на којој почива синтакса. Мешање се, у ствари, огледа у замењивању улога агенса и пацијенса тј. субјекта и објекта:

“Са нимало знања и без моје воље
Непознат говору и невољи ружној

(Тамница)

Дакле, уместо да песнички субјекат не познаје говор; говор не познаје њега; место да не познаје невољу ружну, она њега не познаје.

“Ох, мрак како ме гледа мирним очима
Мрак како ме гледа“

(Повратак)

Уместо да песнички субјекат гледа у мрак, мрак гледа њега.

“Већ се губи свело лишће с грана
Песма тица и ведрина ствари
Прилази ми ход јесењих дана
И дах тужан обамрлих ствари“

(Прве звезде)

Овде имамо пример да ход јесењих дана и дах обамрлих ствари прилазе песничком субјекту, уместо да, како би било логичније, он као носилац ситуације и живота прилази обамрлим стварима.

Прилази ми једна земља снова
С белим небом и црним очима“

(Прве звезде)

Мој свет ме гледа погледом трупина“

(Распадање)

“Да осећам себе у погледу трава
И очију што их види моја снага

(Тамница)

И тако даље, кроз целу Дисову поезију наилазимо на овај књижевно-уметнички поступак. Чак на основу његове заступљености слободно можемо тврдити да је он један од основних Дисових поступака кога он доследно примењује.

Имајући ово у виду, приближићемо се решењу проблема које се већ назире у петој строфи:

“И све што је постојало икад
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад
Никад неће- к мени дохођаше“

Дакле, ако је могуће да оно што се, по самим песниковим речима, никада после свога постојања не може јавити, јавља и долази њему, јасно је да проблем остаје нерешен. Оно што је битно у овој строфи је да је све оно што га “посећује“ некада постојало “имало је своју сенку“. Дакле, непостојеће и небивствујуће, немогуће је видети. Зато је сасвим логично закључити, да је Дис свој поступак обртања, замењивања агенса и пацијенса применио на ову песму. Ако је немогуће да оно што сада не постоји посети њега, могуће је да оно што је некада постојало посети он сам. Таквим поступком проблем  је решен, а песма у уметничком смислу постаје вреднија и богатија значењем. Дакле, ако је немогуће да песника посете усахла мора, јер из те посете он не може да види да су она некада била а да су сада усахла, сасвим је могуће да песник може да посети, у својим визијама, сновима, песничким осећањима, мора која су усахла са оправданим знањем да су она заиста и усахла, јер је знао каква су била док нису престала да постоје. Исти принцип је и са мртвима:

“Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви
Као боји пролазности ствари.“

Ова строфа сасвим добија оправдање, ако је Дис и овде применио свој омиљени поступак. Дакле, ОН је походио мртве, нова гробља и векове старе. Он је њима прилазио као жртви као боји пролазности ствари. Последњи стих у потпуности оправдава тезу да је Дис употребио замену субјекта и објекта у овој песми, јер “боју пролазности ствари“ имају само ствари које су прошле. Оне ствари које још јесу имају боју постојања а не пролазности. Тако да се из тог стиха јасно види да је он тај који посећује ишчезла бића ствари и појаве.

Ако је то заиста тако, онда се и Дисов однос према прошлим, загробним стварима у потпуности мења. Он престаје бити жртвом. Песнички субјекат је неко ко је, у том тренутку, изнад смрти, у моћи да јој приђе или да се удаљи од ње. Он једноставно има другачији вредносни суд, јер од онога ко страда од засмртних слутњи, у овом случају, постаје неко ко је изнад пролазности и смрти. Ако песму наставимо даље да посматрамо кроз призму Дисовог уметничког поступка, слике које су врло нејасне и магловите по значењу, добијају своје објашњење:

“Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа и сан мртве руже“

Дакле, лирски јунак је походио срећу мртвих душа. Прилог “ноћас“ асоцира нас на сан. У Дисовој поезији сан је синоним за простор “изван сваког зла“, па је јасно да песнички субјекат својом вољом иде у посету срећи коју имају они који су са оне стране живота. То потврђује и други стих Тамнице који квалитативно говори о том свету. Дис га у тој песми назива “невиним даљинама“. Дакле, простор са оне стране живота није простор “расула“, “ништавила“, “небивства“, “трагичности“. То је, напротив, простор испуњен срећом. Он је, у ствари, “невина (рајска) даљина“, а до њега се, док смо у овом свету, стиже кроз сан (ноћас) који је синоним за нешто што је “изван сваког зла“ (Можда спава).

“Ноћас љубав долазила мени,
Мртва љубав из свију времена.
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена“

Смрт тј. живот после живота, који постоји, јер би га било немогуће посетити, поистовећује се са љубављу. Песник долази до љубави смрти у којој су сви загрљени. И у овој слици нема ничег ни језивог ни нихилистичког, јер је управо песнички субјекат носилац активне перспективе а не пасивне. Да њему, без његове воље, заиста долази мртва љубав из свију времена, то не само да би било језиво и неприродно, него би то значило и неминовну смрт лирског субјекта, која у песми не постоји. Управо је и то један од кључних доказа, за то да је Владислав Петковић  у овој песми применио свој поступак обртања субјекта и објекта. Јер да то није у питању, песма би изгубила могућност да се одржи. Посете мртвих, гробаља, ишчезлих и непостојећих, имало би, за објашњење, као циљ само једно- смрт песничког субјекта, а до тога у песми не долази.

Наизглед би две претпоследње строфе у светлу оваквог тумачења, могле да буду проблематичне:

“И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.
И тај поглед ко кам да је неки
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.“

И сам Новица Петковић овим строфама поткрепљује своју тезу о Дисовом уметничком поступку. Мртвило и празнина у које песник гледа преобраћају се помоћу истородног обртања у “поглед мртав“ и “празан дубоко“. [16] И управо, то је решење последњих строфа. Песник је променио перспективу посматрања. Престао је да посећује и тражи прошле ствари и бића који су постојала, а сада су срећно са друге стране живота. Он гледа мртвило и мрак око себе. Као да се песник пробудио из сна и обрео се у мраку сопствене собе. На тај начин Нирвана постаје живот који живи, који га окружује, кога он назива Тамницом, дакле, мраком кога гледа и који га гледа. Није Нирвана оно што је он посећивао, како се чини. Нирвана је оно што он може реално да види. Нирвана је, у ствари, све оно што чини његово садашње живљење. Није поглед нирване падао на њега, него је његов поглед падао на нирвану:

“На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове“

Дакле, проблем је решен. Дис нема негативан став према смрти, нити се плаши ње, нити је њоме опседнут, он има негативан став према живљењу у тамници у коју је пао са невиних даљина и које поново прижељкује. Опет долазимо до песниковог метафизичког порекла, које на више начина осветљава Дисово стваралаштво и обара површне судове и посматрања, који су, зачудо, када је овај песник у питању, и више него чести. Дис није очајник јер је свестан свога оностраног порекла, и свестан чињенице да ће се тамо вратити када се ослободи тамнице, о чему нам говори и његова прстенаста композиција, заступљена на нивоу целе збирке Утопљене душе, али и на нивоу строфа и појединачних песама; о чему нам, на крају крајева и имплицитно говори наизглед Дисова најмрачнија песма Нирвана која постаје радосна химна свести о враћању у светле пределе са друге стране живота, без обзира што песникову личност до тог враћања дели мрачно живљење које је наизглед постојано, а у ствари је непостојана, пролазна а самим тим, релативно постојећа Нирвана.

Професор српског језика и књижевности
Ненад Гугл

_________________________

16. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2003, стр.82

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС И ДРАГАН СИМОВИЋ

Јахачи праисконог таласа свести
Величине које је изнедрила Потка
Спавалице наших министара просвете

У приказу професора српског језика Ненада Гугла о чудесном песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а највише брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка написала:

Јован Скерлић: “То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика“.

Велибор Глигорић: “Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго“.

Зоран Мишић: “Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима“.

Борислав Михајловић Михиз: “Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију“.

Владан Пантелић

Када прочитате овакву критику помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.

Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса,  громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка.  И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину  која се зове Владислав Петковић Дис.

Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:

1.Кућу мрака као исток
2.Умрле дане као запад
3.Тишине као југ
4.Недовршене речи као север

Интересантно би било сврстати ове критичаре и  њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.

И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих:

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота
И с њом спава невиђена њена лепота

И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава…

Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, илиТворац, или Сведржитељ, или Световид, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима.

Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију.

Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…

ДРАГАН СИМОВИЋ

Песник Румених Облака
Један од четворице јахача Пегаза Крилана
Како критичарима или министрима објаснити просторе  ИЗА

Песник и књижевник Драган Симовић

Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:

Има ли ишта горе за песника од несувислих критика? Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?

Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи.

која коси регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, dilite.

Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ српске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата.  Где су сада критичари, макар неки нови  Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.

Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче…

Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост…

Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства.

Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.

Преузми текст:
Владислав Петковић Дис

Тијанија, 28. 09. 2012.
Владан Пантелић

Објављено у Анализе, студије..., Поезија. Ознаке: , , , , . Коментари су искључени на Владислав Петковић – Дис
%d bloggers like this: