Жарко Јанковић: ТРИ БОЈЕ: ЦРНО или О антисрпском филму који финансира “српска” власт


Ево једног лепог текста који верно и тачно одсликава нашу србску судбину, судбину унутар нашег националног Бића, али тренутну, јер има и већих режисера од наше однарођене и антисрбске владајуће србомрзачке „елите“! Тај режисер је „Време и талас неумитних промена“, он долази у одређеним циклусима, тако функционише живот…

**********

Извор: Српски Куклтурни Клуб

Жарко Јанковић: ТРИ БОЈЕ: ЦРНО или О антисрпском филму који финансира “српска” власт
14.09. 2012 Српски културни клуб,

Можете ли да замислит да у Израелу постоји филмски редитељ који изјави да га не интересује Холокауст и да он снима филмове само о израелским злочинима, а држава Израел и њихово министарство културе га још и финансирају? Помислите да ли је могуће да у Јерменији постоји филмски режисер који каже да је турски геноцид над Јерменима мит, да га не интересују злочини над његовим народом, већ јерменско ”суочавање са прошлошћу” и да Нагорно-Карабах припада Азербејџану и да је ”геноцидна творевина”? Наравно да је тако нешто незамисливо, али код нас у Србији не само да се може замислити, већ се таква филмска остварења шаљу на доделу ”Оскара”.

Главни акценат је био на критици Милошевићевог режима, антиратне поруке, млади који одлазе у иностранство и сл. Међутим, један филм је представљао вододелницу. После њега, више ништа неће бити исто.То је био филм Горана Паскаљевића ”Буре барута”. У том остварењу није критикован ни Милошевић, ни власт, није говорио ни о санкцијама, рату, криминалу, безнађу младих. Тај филм је српски народ колективно приказао као гомилу лудака, убица, умоболника, перверзњака, алкохоличара, наркомана, ниткова, лажова и то кроз креатурне и идиотизоване ликове.

Да од зла у ”нашој” кинематографији постоји и горе, показују овогодишњи кандидати за награду ”Оскар”. За сва три филма може се рећи једино да представљају врхунац расистичке антисрпске пропаганде са усташком ”нијансом” црне, која карактерише последњи и најцрњи талас у домаћој кинематографији. Сва три остварења, ”Устаничка улица”, ”Парада” и ”Кад сване дан”, сведоче да се код нас филмови одавно више не снимају забиоскопе и публику, већ као агитпроповска и србофобна остварења, јер на страним фестивалима, где се величају вредности мондијализма, пожељно је снимати филмове где се Срби представљају као крвожедне наказе, геноцидни злочинци, силоватељи, ”као зликовачки народ без икаквог закона”, што би рекао бивши француски председник Жак Ширак. Наравно, за таква остварења се добијају и богате синекуре, тако да је настало право такмичење ко ће се више иживљавати над нама, јер може да очекује новац и награде на филмским фестивалима, без обзира на ђубре и склепотину од филма који је снимио. Када погледате ”домаће” ауторе антисрпског ”црног таласа” попут Горана Паскаљевића, Горана Марковића, Срђана Драгојевића и др., поред њих Анђелина Џоли делује као невешти аматер и још увек шегрт антисрпског расизма. Уосталом, овај антисрпски ”црни талас” има, као и многе друге појаве, своју предисторију.

Током 90-тих година ”наши” титоистички уметници нашли су се у немалом страху. Државе и идеологије коју су они раније музли више није било. Уплашивши се за личну егзистенцију, завапили су против ”великосрпског национализма, клерофашизма, рата, жртава, изолације од света” и тсл. Себични, егоистични, сујетни, надмени и презриви према обичним људима и сопственом народу, није их било брига за патње и страдање ни свог ни других народа, нити су дубље улазили у узроке разбијања и грађанског рата у СФРЈ. Врло брзо су схватили за шта се добијају паре, нарочито од страних копродуцената. У почетку, филмови које су снимали о ”мрачним 90-тим” нису одисали отвореном мржњом према сопственом народу и обичном човеку. Антисрбизам је већ постојао, али је био стављан у други и трећи план. Још увек су снимани филмови где су ликови представљани вишеслојно и где је постојала нека радња и смисао филма, а не да су сви ликови једнодимензионални, банални, глупи, идиотизовани и злочиначки.

Главни акценат је био на критици Милошевићевог режима, антиратне поруке, млади који одлазе у иностранство и сл. Међутим, један филм је представљао вододелницу. После њега, више ништа неће бити исто. То је био филм Горана Паскаљевића ”Буре барута”. У том остварењу није критикован ни Милошевић, ни власт, није говорио ни о санкцијама, рату, криминалу, безнађу младих. Тај филм је српски народ колективно приказао као гомилу лудака, убица, умоболника, перверзњака, алкохоличара, наркомана, ниткова, лажова и то кроз креатурне и идиотизоване ликове. ”Буре барута” је најавио почетак антисрпског ”црног таласа” на филму. После петооктобарских промена, расистички антисрбизам постаје владајућа идеологија у рбији, а филмска остварења која се код нас снимају последњих 12 година, част ретким изузецима, постају патолошка појава. Испада да је под ”диктатором Милошевићем” снимљен рекордан број филмова који критикују његову власт, а када су стигле жуте демократе готово да није снимљен ни један филм о проблемима транзиције, реформи и да је критичан према жутим демократорима, нити филм који се бави проблемима који тиште наше друштво и скоро сваког обичног човека. Ауторских остварења готово да и нема, али зато има ”фестивалских” антисрпских пројеката који су учинили излишним да било који хрватски, муслимански или албански редитељ снима филмове са сличном тематиком, пошто ни највећи ни најгори пропагандисти међу њима тешко да могу да надмаше Паскаљевића, Марковића, Драгојевића, Арсенијевића, Стојановића, Србљановићку и сличне ”домаће” редитеље и драматурге. На крају смо дочекали и отворена дијаболична, патолошка и наказна остварења, попут ”Српског филма” и ”Клипа”. Треба ли онда да нас чуди што ће нас на избору за ”Оскара” представљати Паскаљевићев ”Кад сване дан”, који није ни приказан у домаћим биоскопима, али га је изабрала комисија чије је чланове постављао Паскаљевић лично.

БИљана Србљановић

Није спорно да уметници имају право да износе своје ставове кроз своја дела и да се критички односе према негативним појавама у друштву и да су критични и са дистанцом у односу на сваку власт. У српској књижевности, уметности, кинематографији, имамо доста таквих стваралаца који су били велики и признати, који су волели своју земљу и свој народ, а због својих дела често су доспевали у политичку немилост,неки и у затвор, јер се нису допадали тадашњој власти. Нека су дела била и цензурисана, попут ”црног таласа” српског филма за време комунистичке власти. Разлика између ових стваралаца и уметника и данашњих представника антисрпског таласа је у томе што уметник критикује негативне и лоше појаве као лоше стране неке власти зато што му тако налаже савест, из љубави према истини и зато што свом народу, а и свим другим људима, жели добро. Макар био и у неким заблудама, уметник следи одређену естетику и даје етички суд о битним питањима, што дела великих стваралаца чини вечитим и увек актуелним. Такође, они преузимају немали ризик током свог живота, јер замерајући се моћницима свог времена многи од њих су завршавали и сиромаштву, умирали у беди, завршавали у затворима, били прогоњени и сл. За разлику од великана међу уметницима који су тако стварали, ”домаћи” национал-мазохисти поступају крајње комформистички и опортуно, придружујући се глобалистичком тоталитаризму и радећи отворено за стране продуценте и већ унапред припремљена фестивалска остварења. Уместо да критикују режим који нас је упропастио и негативне појаве које разарају наше друштво, они пљују, вређају и иживљавају се над сопственим народом, приказујући Србе као ”ружне, прљаве,зле, геноцидне, силоватеље и манијаке” и за то добијају новац из државног буџета и богате синекуре из иностранства, нарочито са запада. Уметнички гледано, њихова остварења су обично ђубре у рангу прљаве антисрпске пропаганде, а естетика им је иста као и код Дишановог писоара, романа ”Секс и град”, Софи Кинселине ”Купохоличарке”, ”Суље величанственог”, или спотова Лујизе Чиконе, Џастина Бибера, лејди Гаге, Карлеуше и сл. патолошких наказа постмодерне. И заиста, гледано чисто естетски, има ли разлике између Биљане Кокаин Србљановић и Филипа Давида са једне и Марка Видојковића и Софи Кинселе са друге стране?

Када сам већ поменуо Филипа Давида, по чијем је сценарију Паскаљевић снимио филм ”Кад сване дан”, да се мало и њиме и његовим делом позабавимо. Сам Филип Давид тврди да је сценарио који је написао за Паскаљевићев филм заснован и на његовој животној причи, јер се и његова породицa скривала од нациста у једном сремском селу и крила их је српска породица. То су чињенице из Давидовог живота, а шта он пише у сценарију за филм? По његовом и Паскаљевићевом филму ”Кад сване дан” испада да логор на Сајмишту, за време рата на територији НДХ, нису држали Немци који су га 1944. године предали усташама, већ да су Недићеве снаге депортовале 7000 Јевреја у тај логор. Тако да испада да су, по Паскаљевић-Давидовом филму, Недићева влада и српски народ значајно одговорни за Холокауст. Шта рећи о овоме, него да се ради о потпуној небулози, лажи, фалсификатима и кривотворењу историје. Уосталом, о каквом се историјском фалсификату ради најбоље се види из писма које је Јаша Алмули упутио књижевном додатку ”Тајмса” из 18.1.1993. године у којем се он осврће на писмо извесног г. Хоареа који је тврдио исто оно што и Давид и Паскаљевић у њиховом филму. Иначе тај Хоаре вишеструко умањује јеврејске жртве на територији НДХ тврдећи да је на територији Павелићеве усташке кланице убијено не преко 33000 Јевреја већ 24000. Са друге стране вишеструко увећава јеврејске жртве на територији Недићеве Србије под немачком окупацијом наводећи да је ту убијено или депортовано 23000 Јевреја, а не 14000 колико су званични подаци. Јаша Алмули устаје против ових покушаја кривотворења историјских чињеница и у наставку демантује још једну Хоареву тврдњу да је Недићева влада донела антијеврејске законе и директно учествовала у Холокаусту. Јаша Алмули износи чињенице да никакво антијеврејско законодавство није донето, нити је отворен ниједан логор нити је извршено ниједно убиство од стране Недићевог апарата власти. Хапшења, депортације, убиства и подизање логора у окупираној Србији спроводиле су немачке трупе, пре свих Гестапо и СС. Једино је било лучајева да су припадници Специјалне полиције учествовали у хапшењима неких Јевреја привучени новчаним наградама које су давали Немци. У наставку писма г. Алмули додаје да су се Немци бавили Јеврејима у окупираној Србији, а дужност Недићевог режима је била да брине о унутрашњој администрацији. Ове се чињенице могу проверити у истраживању Савеза Јеврејских општина Југославије о Недићевом режиму. Наравно, Филипа Давида то не интересује. Он и Паскаљевић би од Срба који су били жртве геноцида и фашистичког терора да направе џелате и Хитлерове следбенике, па да нас онда њихови западни спонзори и финансијери ”суочавају са прошлошћу” и иживљавају се над нама до миле воље. Чисто да подсетим, тај исти Филип Давид је био један од ”чувених” писаца ”форумаша” који су потписали петицију против ”медијског линча и хајке на Андреја Николаидиса”, а све поводом Николаидисовог текста у којем он изражава жаљење што бомба није побила све присутне у дворани ”Борик” у Бања Луци на обележавању 20 година Републике Српске. Толико о ”хуманизму, антифашизму, борбом за људска права” дотичног Филипа Давида.

Овим је потврдио још једну заједничку црту са Мадлен Олбрајт. И њу и њега са њиховим породицама Срби су спасли одласка у концентрационе логоре немачких нациста. Олбрајтова нам се захвалила бомбама са осиромашеним уранијумом и спровдећи геноцид над српским народом, а Филип Давид подржава неоствареног бомбаша Николаидиса, који би да побије оне које Олбрајтова није стигла. Што каже народ, кога ти хлебом, тај тебе каменом (или у овом случају бомбом). Данас Филип Давид самог себе проглашава за комесара у књижевности који сматра да је једини позван да тумачи лик и дело Данила Киша, наравно са становишта ”друге Србије”, и да он може да забрани неким писцима, за које сматра да нису ”политички коректни”, да се баве делом Данила Киша. Уосталом, ако се Филип Давид толико интересује за ”суочавања са прошлошћу” зашто не пише на тему изрода и конвертита у јеврејском народу, који су се истакли у мржњи и истребљењу својих сународника. Данас није никаква тајна да је Хитлеру са мајчине стране баба била Јеврејка, па опет какав је он монструм био према њима. Хајдрих, други човек Вафен СС-а одмах после Химлера, по оцу је био Јевреј, па је опет заговарао ”коначно решење” за њих, а над њим се нису спроводили тзв. ”Нирнбершки закони”. Ако је то Филипу Давиду далеко, ево му ближих случајева, из ”региона”. Утемељивачи усташког покрета уз Анту Павелића били су јеврејског порекла и то Иван Франк, син Јосипа Јошуе Франка који је наследио Анту Старчевића на челу Хрватске странке права, и Аугустин Першец. Ту су у самом врху Павелићеве НДХ били Еуген Дида Кватерник, Иво Корски, такође јеврејски конвертити у римокатолицизам, а и Павелићева жена Мара је била пореклом из јеврејске породице која је у Загреб дошла из Беча. За многе који не знају, прва ”кристална ноћ” није била у Немачкој над Јеврејима, већ у хрватским градовима над Србима на самом почетку 20. века, чисто да нам ставе до знања шта нас чека. Тада је руља предвођена Јосипом Јошуом Франком и његовим ”правашима” разбијала, демолирала, пљачкала, линчовала Србе уништавајући њихове радње и имовину. Није то било дело само ”праваша” и њихових присталица. Акција је била толико масовно прихваћена од стране Хрвата да се могло говорити о правом погрому и уништавању свега српског. Масовност је изненадила и саме аустроугарске власти, које ни саме нису могле да очекују такав излив антисрпске мржње, иако су је подржавале. Нека мало Филип Давид и Горан Паскаљевић о томе стварају филмове, уместо што играју улоге капоа глобалног конц-логора у који нас утерују њихови пријатељи, спонзори и финансијери попут Бернара Анри-Левија, Бернарда Кушнера и осталих припадника Паскаљевићеве ”француске везе”, која је у служби англоамеричког тоталитарног атлантизма Империје.

Ми данас немамо српску кинематографију јер немамо суштинску српску културу ни српску државу. Када спроведемо неопходне промене и када будемо имали српску културу и српску државу имаћемо и српску и уметнички квалитетну кинематографију. За уметничко стваралаштво потребна је и унутрашња слобода и тежња добрим, лепим и истинитим. Разним Паскаљевићима, Давидима и њима сличним то никада неће бити јасно. За њих је уметност онај бич којим нас шибају као капои Глобалистана, а све у нади да ће са трпезе западних господара да им падне која мрвица више ако јаче ударају и газе сопствени народ.

**********

Неко ко је из света културе, а припада истинским србским родољубима који се боре за истину о свом народу, требао би да у име србског народа тужи Паскаљевића и Филипа Давида за изношење историјских неистина о страдању Јевреја у Србији и тиме блаћења и пљувања по србском народу, јер докази о томе постоје, неке историјске чињенице поменуте су у чланку, неке у овом, а неко ко говори о томе је и јевреј, Јаша Алмули, којег помиње аутор чланка. Нема везе што ће вероватно антисрбска власт ту тужбу бацити у корпи за отпатке, битно је да ми као народ покажњемо самопоштовање према самима себи, да једни другима покажемо да имамо воље, жеље и снаге да се боримо за заједничке свеопште националне интересе, ради нашег националног и духовног опстанка!

Објављено у Анализе, студије..., Друштво. Ознаке: , , , , , , , , , . Коментари су искључени на Жарко Јанковић: ТРИ БОЈЕ: ЦРНО или О антисрпском филму који финансира “српска” власт
%d bloggers like this: