Велимир Абрамовић: Тајна куле Варденклиф


Извор: Башта Балкана
Аутор: Др Велимир Абрамовић

Какву тајну чува Теслина кула у Варденклиф-у

Посетимо поново Теслину лабораторију у Колорадо Спрингсу. Наићи ћемо на електромагнетска поља врло ниске фреквенције и Теслу који експериментише са радом људског мозга, на самоме себи. Пријатељу Johnsonu пише о интелигентним својствима електромагнетских поља. Зачиње се биофизичка основа неурологије.

Непосредно после тога, 1901. године почиње дизање Светске емисионе станице на Long Islandu. Ради се о сложеном емитеру електромагнетских таласа у чијој изградњи Тесла примењује целокупно дотадашње знање: телеаутоматску контролу, бежични пренос, нехерцијанске таласе, оригиналну теорију етра и електрицитета, динамичку теорију гравитације (по којој сваки природни елеменат Мендељејевог система има своју карактеристичну гравитациону константу, специфично Г ), као и сопствену технику управљања брзином протицања времена. Те 1901. године настаје ‘нова физика’.

Поставља се питање, каква концепција света лежи у основи извођења експеримената са фокусираним резонантним магнетним и електромагнетним пољима. Вратимо се на час мистику Џорџу Леонарду и његовој слици Космоса. Говорећи о вибрату он истиче да има разних народа, раса и племена, али нигде на планети не могу се наћи људи који живе лишени музике и плеса.

Пре више од 2500 година Питагора је рекао ученицима да је камен залеђена музика. Познато својство сваке честице у физичком свемиру је њена зависност од висине тона и горњих тонова њених појединих фреквенција, што значи од њеног певања.

Људи стварају музику, али пре тога, она ствара људе. Дар слушања отвара нам могућност сећања нашег најдубљег порекла. Музика је израз звука разних структура света и јасно указује на ритмичке особине свих ствари. Вибрато нам помаже да уједно истражимо себе и свет чији смо део. Та пулсација извирућа из тона може да нас доведе до нечега што је најспонтаније и најкреативније у људском животу.

Вибрато који побуђује унутарње људске тонове може бити и дубоко еротичан. Код лаганог става Баховог Четвртог Бранденбуршког концерта, сви дрвени дувачки инструменти једног оркестра и жице почну да подрхтавају и заједно пулсирају. Публика, као да осећа неко чуђење да тако један интиман звук може да се изводи јавно. Опасно сензуално својство вибрата објашњава се чињеницом да брзина вибрација од седам пулсација у секунди прецизно одговра стању алфа-таласа мозга. А то је стање између буђења и спавања када је одсутна уобичајена контрола ума. Сањач, будећи се, често има осећај приступачности свих извора меморије и стварања. Позната је визија бројевних функција, коју је математичар Поенкаре спазио пред само утонуће у дубок сан: математичке идеје играле су се у облаку пред њим, сударајући се као материјалне и комбинујући у резултат који је дуго тражио. Такође, снажан и дуготрајан музички вибрато, хватајући ритам са нашим мозгом, ствара услове за неку врсту свесног сањарења у коме се откривају мистерије и све се веома лако памти.

Начин како музика дејствује исти је као онај на који делује свет ствари и догађаја, јер је све то вибрација. Брзина вибрација субатомских честица су невероватно високе, а таласи у центру субатомског нуклеуса изгледају још бржи. Вибрације свих енергија зрачења – радио таласа, топлоте, светла, рентгенских зрака, итд. – могу да се сврстају у ред. Електромагнетски спектар, тако посматран, има више од осамдесет октава, а видљиво светло је само један опсег тог реда. Као и у музици, електромагнетски таласи имају своје властите хармоничне горње тонове, а постоје и извесне сличности које се појављују међу интервалима октава. Закони музичке хармоније примењени на електромагнетику дају изванредне резултате. Управо зато је Никола Тесла користио Хелмхолцове радове о звуку за своје електричне резонаторе.

Јохан Кеплер (на слици), астроном из седамнаестог века, веровао је да је свака планета сунчевог система жива и да је на свакој од њих настањен њен анђео чувар који чује њему музику. Планете, на путањама око Сунца, свирају: Меркур, који има највећу брзину, пева пиштаву улазну и силазну скалу пиколо флауте. Јупитер, најспорији, производи дубокум снажну тутњаву. Венера мења тон од дура до мол шест, а Земља свира дивни други мол.

Посебан аранжман звукова, што га ми називамо музиком, израз је односа ствари, тј. њихове сличности и различитости, то је и начин како стари расту и труле, пропадају, као и начин како из декомпонованих система израстају нови, млади системи. Дубока структура музике иста је као и структура свега осталог.

Холандски научник Кристијан Хајгенс приметио је 1665. године да клатна два часовника постављена на зиду један поред другог задобијају исту периоду клаћења, тј. клате се у прецизном ритму. То је заправо универзалан феномен. Када два или више осцилатора пулсирају у истом пољу, уз малу временску разлику, они се спонтано уклопе тако да почну пулсирати тачно у исто време. Они се понашају према закону економичности и начелу минимума енергије јер је сваком клатану понаособ код заједничког пулсирања потребно мање енергије него код аритмичног или супротног. То усаглашавање свуда је присутно али га ретко примећујемо. Могло би се чак рећи да су све живе ствари осцилатори, тј. пулсирају и мењају се ритмички. И најједноставнији једноћелијски организам осцилира у великом броју хармонично сложених фреквенција, на субатомском, атомском, молекуларном, субћелијском и ћелијском нивоу. У компликованом организму као што је људски, рачун тих фреквенција је веома сложен. Наши унутрашњи ритмови чврсто су међусобно повезани, али ништа мање, повезани и са спољним светом. Људска физика и ментална стања мењају се са ритмом сезонских кретања Земље и Сунца, са плимом и осеком, са дневно-ноћним циклусом као и у космичким ритмовима који данашња наука није још одредила и углавном не узима у обзир. Када се фазе тих ритмова поремете, јавља се осећај нелагодности што је предзнак обољења.

Две галаксије могу да прођу једна кроз другу као два облака дима, јер су звезде у галаксији међусобно удаљене дистанцама једнаким милионитим умношцима њихових дијаметара, тј. врло су ретке. Колизија је мало вероватна.

Нашем соларном систему потребно је 10 билиона секунди (240 милиона година) да опише круг око галаксије млечног пута. Таласи у центру атома вибрирају 10 на двадесет други степен пута у секунди. Цео атом на собној температури вибрира знатно спорије, око 10 на четрнаести степен пута у секунди, док молекули пулсирају на око 10 на девети степен циклуса у секунди. Живе ћелије на директну стимулацију реагују са око 1000 циклуса у секунди, а своје интерне циклусе подешавају према дану од 24 часа (ротацији Земље), лунарном календару и Сунчевој години.

Компликована група ћелија звана мозак има разне облике циклуса и варира од око 40 циклуса у секунди (код активне концентрације) до мање од 1 циклуса у секунди код дубоког сна. Ритмички таласи мозга лако се пребацују из једног циклуса у други.

Таласи видљивог светла пулсирају између 390 трилиона и 780 трилиона у секунди, што чини тачно једну октаву, једно дуплирање фреквенције. Људско око може да реагује и на само један квант светла и са свега три врсте ретиналниих ћелија разликује око 10 милиона боја.

Људско тело генерише своје властито електромагнетско поље и на нас, веома много, на познате и непознате начине, утичу електромагнетска поља средине у којој се налазимо.

Наука тек треба да начини прве веће кораке у правцу овог изучавања..

Наше физичко тело манифестација је нашег унутрашњег пулса који је уједно и наш идентитет, наша позиција у Космосу.

Такозвано мистично астрално тело има у суштини електромагнетску материјалну основу. Цео живот неке јединке има одређену ритмичку шему која преживљава физичку смрт и представља вантелесно искуство душе која се поново реинкарнира.

Постоји претпоставка да се за телепатске преносе слике и мисли користе Шуманови таласи (то су таласи који резонирају са 7,8 трептаја у секунди и чине поље стојећих таласа у каналу између земљине јоносфере и њене површине; они су такорећи наш природни електромагнетски омотач, најбоље их осећамо на морској обали или у шуми, будући да море и шума апсорбују друге, често штетне фреквенције).

Дешава се да мозак који пулсира на блиској френквенцији уђе у стање резонанције и тако бива могуће виђење на даљину. То је контакт резонанцијом, а не радијацијом, и како су таласи веома велике таласне дужине (око 38000 км) пренос је готово тренутан. С обзиром на екстремно ниску фреквенцију ови се таласти не могу блокирати обичним електронским заклоном, ледом итд. У ствари, врло често ми улазимо у фазу са њима, међутим, проблем је што таласи који тако ниско вибрирају могу да преносе врло мало информација у неком одређеном времену, тако да често не можемо добити јасну слику и дати потпун опис предмета које видимо. Ово се може ипак решити тако да пријемник буде у резонанцији на начин нижег хармоника тј. на одговарајућој још нижој фреквенцији, да би се у референтном људском времену потребном за формирање можданог енграма могла очитати информација. У ствари ради се о техничком скраћивању времена телепатског пријема.

Никола Тесла: Господар муње – Повелитель молний (2010. – преведено са руског)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Модерни холистички приступ објашњавању Универзума има заправо мистичну традицију у свакој великој религији; Хиндуизам, Исламизам, Будизам, Јеврејска вера, или Хришћанска садржи експлицитно тврђење да сваки део космоса у извесном смислу садржи целину. Зналцу је сувишно и напомињати да то има дубоке везе са холографијом где сваки део холограма може целог да га репродукује. Штавише, сматра се да је свака честица у свемиру топлија од апсолутне нуле и непрестано производи и одашиље карактеристична поља својих таласа, тако да је могуће начинити потпун холограм свемира у било којој његовој тачки, узимајући у обзир потенцију бесконачног низа зрака који се пресецају. Формирање овог холограма, међутим, трајало би вечно и стога мислим да та концепција није до краја промишљена.

Холограм човека није ништа друго до физичка основа савршеног ритма космоса. Душа чија је одлика свесност, померена је у фази у односу на генски материјал. А свесна воља само је један од универзалних инструмената космичке намерности, онај примордијални. Прави човек на правом месту је тај чије су намере усаглашене са космичким ритмовима.

Свесна намера има велику моћ и наш главни избор је у преузимању одговорности за исход њеног утицаја.

Уопште узев, треба створити другачију слику тела као склопа елегантних етеричних поља удружених у однос ритма и празнине, таласа и простора.

Покушајмо да сумирамо до сада изнете тезе: сачињени смо од таласа, а не од материје зване „чврста“; све оно што називамо стварима и догађајима првенствено су сегментални талози релација тих таласа; свако од нас има свој свемирски јединствен идентитет који је изражен одређеном функцијом таласа од којих се састоји; свако од нас има холограм који садржава универзалну информацију о времену; намерност или вектор идентитета јесте основни елемент у свемиру, веома моћна особина субјекта, којом он утиче на све многим и наизглед необичним начинима и будући да смо холограм ин потентиа, знамо све у свему.

У светлу изнетих општих поставки подсетимо се, пре икаквог закључка, чињеница о раду Николе Тесле, чињеница које се односе на Торањ Варденклиф и Теслину наводну комуникацију са Марсом (или можда ванземаљским интелигентним бићима).

Тајна Ворденклифа дубока је и о правој намени Торња немогуће је говорити у Теслином одсуству. Међутим, многе техничке чињенице указују да је Теслин објекат, подигнут на Лонг Исланд-у (у то време омиљеном њујоршком излетишту) практично био далеко испред онога о чему савремени научници само маштају. Био је то успешно тестирани емитер комплекса електромагнетских таласа, којима је Тесла изазвао земљотресе, менталне промене на људима и животињама, палио атмосферу, успостављао непробојне енергетске баријере у јоносфери, контролисао време (распршујући или кондензујући облаке одговарајућим фреквенцама), и најзад, примао ток неисцрпне енергије из етера по данас непознатим принципима етарске технологије.

И поред свих наведених дејстава Торња Варденклиф која је велики мајстор Тесла демонстрирао пред многобројним сведоцима (никад не објављујући комплетне резултате и не откривајући своје научне принципе), његов прави разлог за изградњу овог гигантског електромагнетног и механичког осцилатора био је дубљи озбиљнији и значајнији него што се може и претпоставити.

16. јануара 1901. године на првој страни New York Times-a појавио се извештај професора Пикеринга (Pickering) са Харвардске Обсерваторије под насловом: „Бљескови светлости са Марса“.

„Рано у децембру прошле године примили смо телеграм са Lowell обсерваторије у Аризони да је примећен јак сноп светла пројектован са Марса, у трајању од 70 минута.

Lowell обсерваторија је специјалзована за истраживање Марса, а посматрач који је био на дужности је пажљив, поверљив и искусан човек, тако да нема места никаквој сумњи у поводу тога што он тврди. Ове факте одмах смо телеграфисали у Европу и по читавој Америци.

Светлост је долазила са веома добро познате географске тачке на Марсу на којој, колико се у науци зна, нема ништа посебно. Шта год да је било у питању, ми сада немамо никаквих средстава на расположењу да то било како испитујемо. Да ли је то знак постојања интелигенције тамо, или не, нико не може рећи поуздано. За сада, ова је појава потпуно необјашњива.“

У време када се ова вест појавила, Тесла се налазио у Њу Јорку. Управо се био вратио из Колорадо Спрингса где је читаву претходну годину вршио епохалне и до данас неразумљиве експерименте са електромагнетним пољима чудних резонантниих својстава. (Теслина лабораторија у Колораду била је тачно на врху Pike’s Peak. Коинциденција је да тај врх Хопи Индијанци обожавају као спиритуални Пол Света).

Охрабрен можда оним што је примећено са Ловел обсерваторије у Аризони, Тесла изјављује у новинама да је у току истраживања у Колораду и сам изменио сигнале са Марсом. Тад он наговештава да је већ конструисао прототип апарата погодног за међупланетарну комуникацију и да ће га и даље усавршавати.

„(…) никад нећу заборавити прва осећања која сам искусио када сам схватио да сам у контакту са нечим што ће имати непроцењиве и несагледиве последице за човечанство (…) то што сам приметио уплашило ме је, као да је било на делу нешто мистериозно, да не кажем натприродно. Постепено сам постао свестан тога да сам први који чује поздраве једне планете другој (…)“

(Никола Тесла, „alking with Planets“, Current Literature, March 1901, p. 359).

Реакција научне јавности на Теслин кратки чланак била је неуобичајено оштра и негативна. Први га је демантовао професор Холден, директор Лицк обсерваторије у Калифорнији. Готово љутито, професор Холден рекао је репортеру следеће:

„Господин Никола Тесла објавио је да је уверен да су извесни поремећаји његовх апарата – ништа мање него електрични сигнали примљени из интелигентног ванземаљског извора. Наглашавајући да не долазе са Сунца, Тесла мисли да су сигнали планетарног порекла, највероватније са Марса. То је бесмислено.

Правило размишљања је да се истраже сви могући узроци једног новог феноменан пре него што се уведу они немогући. Сваки нормалан експериментатор рекао би да је готово извесно да је господин Тесла учинио грешку и да поменути поремећаји долазе од струја у атмосфери или земљином тлу. Осим тога, како неко може са сигурношћу тврдити да те електричне промене не долазе са Сунца? Физика Сунца је још увек непозната. У ствари, није јасно о чему Тесла уопште говори. Зар нема комета које су могле да послуже као објашњење за изазване правилне електричне поремећаје? Зар инструменти нису могли бити побуђени сазвежђем Великог Медведа, Млечним путем или светлом Зодијака? Постоји, наравно, увек шанса за нова открића, али је могућност да се нови феномени објасне старим законима још већа. И док господин Тесла не покаже своје апарате другим експериментаторима и убеди их као самог себе, до тада мирно можемо тврдити да његови сигнали не долазе са Марса“.

(Colorado Springs Gazette, Mart 9, 1901, p. 4.col. 2.).

Сматрајући тотално неозбиљном претпоставку да је Тесла електромагнетним путем разговарао са живим бићима ванземаљског порекла, уважени професор Холден у својој критици то и не разматра.

Радећи са екстремно дугим електромагнетским таласима врло високе фреквенције (што се са важећом теоријом никако не слаже јер се пораст фреквенције везује искључиво за смањивање таласне дужине, али Теслини таласи нису били исти као Херцови и распростирали су се брзином далеко већом од светлости). Појам енергије схваћен у данашњем смислу Тесла није користио. Имао је сопствену електромагнетску теорију, до данас неодгонетнуту и у његовим су рачунима електромагнетски таласи имали ове особине: осцилацију (под њом је Тесла подразумевао конфигурацију простора на коме сам талас као такав егзистира), фреквенцију (квоцијент осцилација, однос два хомогена или два хетерогена електромагнетска поља) и вибрацију (сложен систем фреквенција у међусобном хармонијском односу). Тесла је открио не само законитост њиховог бежичног преноса кроз Земљу и атмосферу без икаквих губитака, него је испробао и доказао и њихову изванредну продорност кроз космичка пространства. Постоји непотврђена легенда да је он био први који је ка звездама послао периодичне сигнале кодиране по аритметичком алгоритму одређених теорема геометрије као што су Талесова и Питагорина теорема и Архимедова формула суме хармонијскога низа (ради се о сабирању реда 1+1/2+1/4+1/8…, чија је сума број два, али је број чланова низа бескрајан, тако да његово реално сабирање мора да траје вечно. Проблем је поставио још филозоф Зенон тврдећи да услед бескрајне дељивости простора Ахил не може сустићи корњачу, јер је ова пошла пре њега).

Након три дана, на своје највеће запрепаштење, регистровао је одговор. Схвативши принцип по коме је узвраћена порука била кодирана, уцртао је одговарајуће тачке на координатни систем и добио – правилан људски лик. У први мах није могао да одгонетне да ли су они чију је емисију примио нацртали људе, желећи да покажу како наша цивилизација за њих није тајна, или себе, у намери да нас поуче како у Космосу има још сличних бића.

Ако је све ово тачно, јасно је да је, свестан потпуног неразумевања на које би наишао, Тесла одустао од било какве јавне расправе о свом открићу. Али се убрзо догодило нешто што је читаву ствар вратило поново на прве странице америчке штампе.

1902. године Америку је посетио чувени енглески физичар Лорд Келвин, који се после разговора са Теслом у потпуности сложио са њим и рекао како је Тесла сасвим у праву, али да сви детаљи комуникације, разумљиво, нису за јавност. После банкета одржаног у његову част, Лорд Келвин похвалио је Њу Јорк:

„То је најбоље осветљен град на свету и једино место на Земљи видљиво са Марса“. И као да је нагло био инспирисан, на крају је узвикнуо: „Марс је сигнализирао Њу Јорку!“

(Philadelphia North American, „Lord Kelvin Beleives Mars is Signalling America“, Maj 18, 1902.)

Овог пута није било ни једног гласа протеста. Ћутао је чак и упорни професор Холден. Старом и веома угледном Лорду Келвину било је више него незгодно противречити. Уместо тога, као непосредни закључак дискусије појави се чланак Теслиног заговорника, публицисте и писца Џулијана Хоторна који је Келвинову сензационалну потврду Теслиних навода развио у правцу фантастике:

„Очигледно“, писао је Хоторн, „људи са Марса и других старијих планета годинама су посећивали нашу Земљу и пажљиво пратили развој земаљске цивилизације, непрестано извештавајући како ми за њих још нисмо спремни. Међутим, рођењем Николе Тесле ствари су се промениле. Могуће је, зашто да не, да људи са звезда управљају његовим духовним и научним развојем. Ко то може поуздано знатаи?“

(Julian Hawthorne Papers, Bancroft Library, University of California)

У време најжешће полемике око Марсоваца, повучен, у тишини, Тесла је предано и у почетку готово непримећен радио на свом највећем животном делу, грандиозном пројекту Торња Ворденклиф, који је требало да преокрене светску историју и изврши тако радикалне промене у развоју наше цивлизације, да је о томе заиста тешко говорити уверљиво.

2 реаговања to “Велимир Абрамовић: Тајна куле Варденклиф”

  1. Mirjana A.R. Says:

    Kad čitam tekstove o Nikoli Tesli, a posebne tekstove g-dina Abramovića, ja ostajem bez teksta… Mogu samo reći: VELIKO HVALA ZA OVOLIKO BLAGO u kome možemo svi da uživamo 🙂 Hvala i Vama što ove tekstove prenosite 🙂

    • Небојша Says:

      Mirjana A.R.,

      Нема на чему, јер заиста је велико задовољстви читати текстове господина Велимира Абрамовића и поделити то са другима, а још веће задовољство ће бити када се буде остварио сан господина Абрамовића, да се у Србији оснује Теслин Космолошки Институт, на коме ће се радити на Теслиним изумима и научним списима којих има око 60.000 , а прекрива их прашина у Теслином музеју у Београду, јер више од 50 година нису јавно доступни за читање и проучавање надарених људи који су на Теслином путу, на путу науке Новог Миленијума.


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: