Велимир Абрамовић: Планета Земља као резонантни систем


Извор: Башта Балкана
Аутор: Др Велимир Абрамовић

Никола Тесла и Ј.П. Морган – њихов међусобни однос

Одлучивши да отпочне градњу емисионе станице, Тесла је прво купио земљу на Лонг Ајленду, а потом се обратио за помоћ чувеном индустријалцу Моргану који је био члан многих мистичних друштава и човек посебних својстава, такорећи геније пословне организације.

Теслина лабораторија у Колорадо Спрингсу

Али треба знати да је Морган већ тада боловао од рака и да је потајно гајио наду да ће Теслина наука успети да му омогући да преживи. Од Тесле, он је очекивао да га некако прикључи на космичке изворе енергије и тако да га учини здравим и младим заувек.

Далеко од тога да је Тесла рачунао са Моргановим слабостима. Напротив, чињенице указују да је Теслино инсистирање да баш Морган буде тај који ће подржати читав подухват било у вези са Теслиним општим схватањем детерминисаности животних поступака и предодређености људи за поједина дела.

Преговори око Варденклифа између старих пријатеља били су тајни и тешки. Не зна се поуздано ни када је Тесла коначно одлучио да приступи изградњи Торња, ни шта је Морган као искусан пословни човек од тога очекивао.

Два пута је Тесла у својим јавним изјавама мењао исказе о томе шта је сврха Торња на Лонг Ајленду. Прво је тврдио да је у питању светски телеграфски и телефонски систем (овај други такође бежични), а потом је променио причу и говорио о светском систему бежичног преноса енергије кроз Земљу. Техничке карактеристике Варденклифаи не потврђују ни једно ни дуго. Траг истине налази се можда у једном од писама Моргану:

То што сам замислио, господине Морган, није само прости пренос порука на велике дистанце без употребе жица, него пре трансформација читавог глобуса у осећајно биће, као што то глобус и јесте, који може да осећа свим својим деловима и кроз који мисао бљеска као кроз мозак…“

(Microfilm letter, Tesla to J.P. Morgan, September 13, 1901., Library of Congress)

Ј.П.Мпрган

Многи аутори, а Теслини биографи посебно, оптуживали су Моргана да је ускратио финансијску помоћ Тесли баш онда када је овај био на прагу своје највеће научне моћи, када је требало да заврши и пусти у погон своје ремек-дело – Кулу Варденклиф. Желим да истакнем да сам истражио предмет и дошао до следећа два закључка: прво, Теслин пројекат трансмитера на Лонг Ајлонду није зависио само од Морганових субвенција; новац су нудили и други индустријалци, а и сам Тесла могао је сасвим лако да продајући медицинске апарате на бази високофреквентних струја заради потребну своту. Друго, Кула Ворденклиф је у основи завршена и испробана, а додатни новац је био намењен за изградњу електричне централе за напајање трансмитера, а не за сам трансмитер. У аутобиографији, Тесла о свему томе веома јасно каже:

Упркос ономе што свет прича, Морган је извршио све своје обавезе преузете према мени. Мој пројекат био је одложен природним законима. Свет за њега још није био спреман. Био је исувише испред времена у коме је настао. Али исти ти природни закони на крају ће преовладати и пројекат ће бити поновљен уз тријумфалан успех“.

(My Inventions, Nikola Tesla, Electrical Experimenter, New York, 1919).

Пуну снагу свог трансмитера Тесла је испробао 15. Јула 1903, почевши тачно у поноћ. Грађани Њу Јорка присуствовали су те ноћи манифестацији далеке научне будућности. Заслепљујуће бљештави праменови електричне плазме, дијаметра и по стотину миља спајали су сферну куполу Варденклифа са небом. Под насловом Теслини бљескови застрашују и поднасловом „али он неће да нам каже шта то покушава са торњем“, The New York Sun известио је следећег дана:

„(…) сусесди који живе у близини Теслине лабораторије на Лонг Ајленду више су него заинтересовани за природу његових експеримената са бежичним преносом. Прошле ноћи били смо сведоци необичних феномена као што су муње разних боја које је Тесла по вољи пуштао, затим паљења слојева атмосфере на разним висинама и на врло великој површини које је ноћ повремено претварало у дан (…) дешавало се и да читав ваздух буде и по неколико минута испуњен светлуцавим електрицитетом који се концентрисао по ободима људских тела, па су сви присутни светлели светлоплавом сабласном светлошћу (…) изгледали смо сами себи као духови“.

Теслин првобитни план био је да сагради пет Кула, истих таквих као што је био Ворденклиф: друга је требало да буде у Амстердаму, трећа у Кини, а четврта и пета на Северном и Јужном полу. Овај план одгођен је из разлога који тек треба да се истражују. Најзад, да је све предвиђено и урађено, шта би се постигло? Планета Земља постала би један хомогени резонантни систем којим би се могло једноставно управљати помоћу телефонских команди чија функција би била стављање у погон одређених осцилатора за производњу и емитовање разних фреквенција елекгромагнетских зрачења.

Овај електромагнетни осцилаторни систем био је допуњен још и системом за механичку резонанцију са Земљом, који се састојао из тунела испод лабораторије испуњених водом и уљем, и хидрауличких пумпи које су такође служиле као осцилатори.

Синхроним радом оба система се према егзактним математичким законима могла одједном завибрирати како разређена стратосферска, јоносферска и атмосферска, тако и течна и чврста структура читаве наше планете.

Пре него што пређемо на спекулације о томе какве би све биле последице једног таквог догађаја, наведимо још две бизарне чињенице. У интервјуу који је 17. јула 1930. године дао за већ поменути New York Sun, Тесла продубљује енигму:

„Људи око Варденклифа који се толико чуде мојим експериментима од пре два дана, да су последње две године били будни уместо што су спавали, могли су да упознају заиста невероватне ствари. једном, али не овог пута, објавићу податке о нечему што није описано ни у бајкама“.

И после необичне ноћи у којој је својим изумима запалио не само небо над Њу Јорком већ и над непрегледним пространством Атлантског океана, Тесла изненада напушта своју лабораторију, 1905. године, без јасног разлога, остављајући унутра све нетакнуто. Колико се зна, никада више није крочио у Верденклиф, никада га није ни обишао, никада није чак ни прошао тим крајем. И што је најчудније, није одатле понео баш ништа, ниједан прорачун, ниједну скицу или документ, ни најмању хартију. Била је то круцијална тачка његовог јавног научног рада. Живео је још четрдесет година, радећи непрестано, али пријављујући само патенте из механике и објављујући искључиво новинске чланке.

Објављено у Велимир Абрамовић, Никола Тесла. Ознаке: , , , , , , , . Коментари су искључени на Велимир Абрамовић: Планета Земља као резонантни систем
%d bloggers like this: