Светозар Радишић: Војска Југославије и медији


Аутор: Светозар Радишић
Преузми текст са свим фус нотама:
Светозар Радишић: Војска Југославије и медији

Овај стручни напис објављен је у војно-стручном часопису „Војни информатор“ бр. 1–2, јануар–април 2003, стр. 17–27.

ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ И МЕДИЈИ
(СТВАРАЊЕ ВИРТУЕЛНЕ СТВАРНОСТИ ПОСМАТРАНО СА ВОЈНОГ АСПЕКТА)

„Силна је реч, као гром. Она поражава грешника, мелем је болноме и потиштеноме, утук развратноме, а опомена богатоме“…

Владика Николај Велимировић

Увод

У једном од бројева листа “Војска” 1903. године изашао је напис “О слободи писања код официра” у којем су упоређене демократије Француске и Србије и исти проблем у обе земље: шта официр може да пише и о чему може да говори. Очигледно је да савремени демократски ниво у већини друштава не може да разреши исту дилему. Распон између уставног права свих грађана, а то значи и официра, на мишљење, говор и писану реч и могућности да се оружане снаге злоупотребе када се повуку у свој свет и херметички изолују од друштва, остао је недовољно дефинисан и (п)остао предмет спекулација. Уз све то непревазиђен је и грч који онемогућава демократску доследност у ставу да се допусти неистомишљеницима право на различитост. Намеће се питање шта се у свету медија променило од 14. марта 1835. када се кнез Милош Обреновић обратио Димитрију Давидовићу, првом уреднику “Новина сербских” речима: “Ја сам вам и пре казао, и сад вам опет кажем, не стављајте у Новине ни рјечице док вам ја на то дозволеније не дам”.
До 1989. године војне теме биле су под велом тајни и најчешће подвођене под табу теме. После скидања “гвоздене завесе” и рушења Берлинског зида о одбрани и војсци говоре цивили, што је заиста демократски, али при том нису искључени пропусти, који неминовно настају када се не уваже ставови експерата. Дакле, све се своди на питање: шта се у медијском амбијенту променило од 1835, преко 1903. и 1989. до 2001. године.

Савремени медијски амбијент

Сви који се одваже да живе у медијском простору и на медијској сцени знају да се налазе у медијском кошмару и да су учесници у медијском рату. Медијску слику овог времена склапају моћни Интернет, телевизијске компаније попут ЦНН-а, Холивудска индустрија филма и светска штампа. Све чешће уз наведене институције стоји оцена да су оне индустрија, механизми, инструменти… за утицај на инстинкт, интуицију, имагинацију и интелект људи.
Познато је да је идеја о Интернету потекла из Пентагона, још 1969. године. Намера је била да се олакша комуникација међу истраживачким центрима (који су увек под будним оком Пентагона). Сада се на Интернету води неколико теоријски познатих ратова као што су медијски, информатички, компјутерски, електронски, мрежни, хакерски и виртуелни рат.

Душан Ђурић је у књизи “Професија новинар забележио: “У медијском рату деведесетих година телевизијске камере ЦНН често су бивале на лицу места баш кад су се дешавале трагедије… ’Ексклузивни репортери’ и не крију своју сарадњу са војском, па на малим екранима видимо стварне слике режираних призора после којих ће уследити бомбе, осиромашени уран, санкције”. Када се говори о ЦНН не сме се заборавити да његов угледни и виспрени директор, Тед Тарнер, има функционалну сарадњу са Саветом за спољне послове, Трилатералном комисијом и групом “Билдерберг” и да је купио руску најзначајнију независну телевизију.

Слична ситуација је и са улогом Холивуда у медијском рату. Збигњев Бжежински је у Упсали 1978, приликом обраћања социолозима из целог света, у улози једног од главних идеолога мондијализма саопштио концепт “Омекшавање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије” и, при том, “сугерисао” снажан утицај на становништво СФРЈ преко америчких филмова, рачунајући на податке о гледаности тих филмова на просторима претходне Југославије. Познато је да се Холивудска индустрија филмова користи у психолошко-пропагандне сврхе на основу идеје Винстона Черчила, објављене 1943. године, да будуће империје треба да буду “империје ума”. Черчилове речи подстакле су Yона Роулинга Риса да у Војној управи за психолошко ратовање формира елитну групу психијатара из лондонске клинике Тејвисток. На “братској англо-америчкој бази” изграђена је мрежа истомишљеника у Сједињеним Државама по различитим универзитетским местима, у Институту за ратне информације и Одељењу стратешких служби. Тако се британски институт, специјализован за психолошки рат, укључио у мрежу института који раде за Савет за спољне односе Сједињених Држава. Једна од најдалекосежнијих и најмрачнијих студија коју су за “потребе Трилатерале” израдили “Тавистоцк Институте” и “Станфорд Ресеарцх” односи се на програмирање промена нација у негативном смислу, изменом начина живота и свесним одбацивањем истине. То је основни разлог што су британски научници из Тејвисток института успоставили мостобран у Холивуду, где је индустрија масмедија (радио, телевизија и филм) била у наглом успону. На најновију (зло)употребу Холивуда у психолошко-пропагандне, политичке сврхе указује податак да су у америчкој администрацији одлучили, у току новембра 2001. године, за време бомбардовања талибанских положаја у Авганистану, да се холивудски филмови преусмере према Авганистану.

Да би се употпунила слика о медијском амбијенту у којем се покушава успоставити однос са јавношћу система одбране СРЈ и Војске Југославије потребно је да се узме у обзир место и улога штампе у наднационалној глобализацији. У тој сфери посебно је изражен проблем независности медија. Конгресна истраживачка служба у САД установила је, да су 1983. године штампане свега 531 дневне новине са независним власништвом, што је забрињавајуће мало, с обзиром на то да је таквих новина 1945. године било 1.381 и због чињенице да такве новине излазе, углавном, у мањим градовима. Занимљиво је да је, на пример, „Њујорк тајмс“ под контролом Савета за иностране односе САД у којем Дејвид Рокфелер има главну улогу, а да је управо он обележио почетак “новог светског поретка”. Наиме, јавности је познато да је Дејвид Рокфелер руководио састанком Трилатералне комисије у Москви, 18. јануара 1989, којем је присуствовао и Михаил Горбачов, а на којем је одлучено да са светске политичке сцене нестану СССР и Варшавски уговор. Тако се “човек који контролише медије” и сам уписао у историју, јер је направио значајан политички рез и пресудно утицао на завршетак ере тзв. хладног рата.

О односу центара моћи и медија говори и информација агенције Ројтерс да је Џон Дојч, бивши директор ЦИА, у два наврата, 24. фебруара и 21. јула 1996. изјавио: „ЦИА има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента, или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство”.

Утицај електронских медија за успостављње мондијалистичког поретка најбоље се може проучити и схватити на примеру Босне и Херцеговине. Према ранијим одлукама из Женеве и Стокхолма, БиХ је у претходној Југославије имала четири радио и три ТВ канала док је електронске медије нижег спектра регулисала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Сада је у БиХ регистровано 431 јавно гласило, у која нису урачунате мреже Радио-телевизије Републике Српске, РТВ Федерације БиХ, Радио ФЕРН, ТВ ОБН и радио станице СФОР-а, па је Босна и Херцеговина по броју медија по глави становника прва у свету. Појава толиког броја радио и ТВ станица, листова и часописа узрокована је доделом бројних страних донација заинтересованим активистима, како би се направила “плурална медијска сцена”.

Контрола над комуникацијским системима представља саставни део и основну полугу политичке и економске моћи Трилатералне комисије. У њихов систем повезани су штампа, телекомуникације и компјутерске индустрије преко транснационалних компанија. На пример, 60 одсто акција ИНТЕЛСАТ-а припада Сједињеним Државама; компанијама у Великој Британији, Француској и Немачкој припада 20 одсто и осталим индустријским земљама преосталих 20 одсто одсто интелсатових акција. Радио-мреже “Воице оф Америца”, “Фрее Еуропе” и “Радио Либертy” у целости су у рукама САД, а финансира их Централна обавештајна агенција.

Дакле, очевидно је да се преко медија, као и у претходним временима, остварују идеолошки, економски, фундаменталистички, мондијалистички и други интереси светских центара моћи.
Потреба да се све више канала попуни са што више информација узроковала је такмичење медија у причању и приказивању сензационалних прича. То доводи до неуобичајеног и фасцинирајућег извештавања, што често резултира 1) повећаним бројем анализа, критика и уредничких коментара о догађајима који се дешавају у подручју операција и 2) њиховим утицајем на реакције, на те догађаје и на њихов могући исход. Као резултат тога, јавне институције, приватна предузећа и организације од посебног значаја, много брже обликују и мењају јавно мњење; користе и остварују притисак и утицај на политичке лидере нације; јачају или слабе морал војника и расположење у војној организацији; утичу на стратешке и оперативне циљеве и обављање тактичких задатака, чиме значајно утичу на стратешки правац, домет и трајање војних операција.

Војска југославије и јавност

Припадници Војске Југославије, неспорно, разумеју друштвене промене више него већина припадника других професија у Југославији, барем из три разлога: 1) по природи посла, ради правовременог уочавања евентуалног угрожавања безбедности државе, непрестано истражују светске мега-тенденције и, за разлику од других професија, изучавају их у свим војним школама; 2) за сада једино војна лица изучавају стратегије и доктрине страних земаља, а оне су или основа глобалних процеса или најзначајнији део концепта према којем се креирају догађаји, и 3) официри су, још једном, као многи њихови професијски претходници, поступајући према важећој регулативи и поштујући одлуке легалних и легитимних државних институција, учестовали у ратовима и, при том, били су суочени са неумитном истином о интересима и моћима, осетили су и разумели суштину свих савремених друштвених кретања и стекли искуства која су драгоцена за однос према опорој стварности. Стога, ВЈ сарађује са јавним гласилима отворено, колико то омогућавају постојећа организација и материјални услови за рад. Та сарадња за Војску је корисна, будући да очекује да ће народ и држава након увида у њен рад обезбедити услове за квалитетну одбрану у оружаној димензији.

Однос Војске Југославије и медија заснован је на три спојене и међусобно прожете информативне димензије усмерене према истини. У првој, јавна гласила неспорно настоје да сазнају што више информација о Војсци, из професионалних разлога и у оквиру тзв. цивилне контроле Војске. У другој, медији углавном пишу измењену истину о Војсци из разних разлога, пре свега због сопствених службених интереса, затим због ововременог феномена да – “немамо времена да имамо времена”, а најчешће због ограничења простора на страници листа или времена за прилоге у ТВ емисијама, те, стога, информисање јавности п(о)стаје сегментарно и површно. У трећој, медији немају исти однос према истини када информишу о Војсци и неким другим организацијама, посебно о тзв. великим системима, јер све више људи верује да свет срља ка тоталном рату, па се, због природне везе оружаних снага и рата, често на Војску усмерава посебна пажња. На тај начин, “трагајући за истином”, медији стварају виртуелну стварност.

И у наведеним условима за Војску није спорно прихватање одлика “отвореног друштва” и процедуре у вези са цивилном контролом Војске, према концепту Карла Попера, будући да она не одлучује о степену отворености друштва. Зато није војни проблем запостављање потребе да се редовно контролише целокупан одбрамбени систем и сви значајни “велики системи”.
Ради разумевања “цивилне контроле оружаних снага”, и из аспекта отворености за медије, треба узети у обзир чињеницу да војне европске ресурсе надгледа Организација за европску безбедност и сарадњу. При том је занимљиво да су све чланице те организације укључењем у њу пристале да једино Сједињене Државе не достављају податке о ударним снагама своје Ратне морнарице и Ратног ваздухопловства. Чињеница је да се Оебсу, а раније Кебсу, према “Бечком документу” достављају прецизни подаци о ресурсима свих војних формација, да су оружане снаге димензионисане на основу прописа Оебса и да Оебс преко своје администрације контролише изборе најзначајнијих политичара и других утицајних људи у свим земљама чланицама. На тај начин се подаци о свим врстама контрола у “отвореним друштвима” сливају у Организацију за европску безбедност и сарадњу.

Примена теорије Карла Попера најочигледније се манифестује у Руској Федерацији. Књиге руских и америчких института о постјељциновом периоду то најбоље потврђују. У суштини креатори “отвореног друштва” успели су, на основу доктрине о “пројектовању силе”, да у малим земљама створе организације које примењују “цивилну контролу Војске” као основу за јавно извештавање о стању у Војсци – без обзира на то што је јавна тајна да се ти подаци сабирају у центрима који су смислили наведени концепт – у седишту ЦИА и Пентагону. Основна теза, која је из наведених центара “угравирана” у већину проспеката, јесте да постоји могућност да се “борбена сила окрене против свог творца – народа”. Због тога, није чудно што је Војска Југославије приморана непрестано да понавља да се понаша у складу са Уставом и да ће поштовати вољу народа. Све то догађа се иако војске на овом делу света никад нису употребљене против сопственог народа, а и у свету, ако су војске и употребљаване вануставно за унутрашње конфликте, употребљаване су против постојећих режима а не против народа.

Како је реч о контроли Војске да не би дошло до њене злоупотребе треба нагласити да Ноам Чомски, Жерар Бодсон, Пјер Мари Галоа, Патрик Бесон, Мишел Колон, Жан Дитур, Александар Зиновјев, Владимир Волков, Гери Ален, а у последње време и Ремзи Кларк, Димитри Аналис и други сматрају да администрација САД најчешће од свих у свету користи оружану силу против сопствених грађана (Давос, Сијетл…). Неубојна оружја за дејство по “масама које протествују”, и за њихово паралисање, настала су, углавном, у америчкој индустрији.

Наведени примери ствар су демократије. Како изгледа демократија која одликује “Америцан њаy оф лифе” осетили су у фебруару 1997. године пилоти „Америкен ерлајнса“, када им је за тили час прекинут штрајк, одлуком Била Клинтона на основу Закона о штрајковима железничких радника из 1926. године. Још горе су прошли припадници покрета „Тексас република“, који имају више права на аутономију него медијски и војно подржавани косовски шиптари, јер Тексас је као независна земља под притиском и претњама припојена Сједињеним Државама 1845. године. Наиме, када су Тексашани покушали да остваре аутономију одмах су их, у планинама западног Тексаса, опсели и ликвидирали („угушили“) савезни агенти и полицајци.
Јасно је да се један од начина цивилне контроле Војске остварује преко медија. У књизи “Цивилна контрола војске и полиције” у издању београдског Медија центра пише: “Све најважније карактеристике Војске Југославије која већ неколико година пролази кроз процес трансформације у грађењу новог идентитета – финансирање војске, модерност војног наоружања, материјални стандард војске, рационализација састава и средстава, углед професује у друштву, њено место међу војскама Балкана у контексту савремених војних стандарда, политички утицаји на војску и политичка опредељења њених припадника – потпуно су ван увида јавности”.

Ипак, истина је много другачија. Финансирање ВЈ је јавно. Познато је колики је буџет издвојен за одбрану, о чијој величини и начину трошења одобрених средстава расправља савезни парламент, где су легитимни представници народа. Податке о сопственим снагама и средствима Војска Југославије приказује према моделу који користе остале војске. На пример, за приказ ВЈ на Интернету коришћена су искуства свих оружаних снага које имају сајт на Интернету и изабрана је комбинација која даје најсадржајнију слику. О расположивим оружаним системима у ВЈ такође су објављени подаци у средствима јавног информисања. О стандарду припадника ВЈ и платама старешина често се пише, као и о рационализацији и штедњама. О угледу Војске, са конкретним подацима, писали су и они који инсистирају на њеној што отворенијој и непосреднијој контроли. Место ВЈ међу балканским војскама дежурна је тема у медијима. Поједини медији истрајавају на становишту да је Војска изложена политичким утицајима и покушавају да претражују Војску, не би ли сазнали било што о политичкој опредељености значајнијих војних личности. Велики је проблем, при том, што војнике и официре није лако испитивати, анкетирати и интервјуисати на радном месту, будући да они имају планиране и неодложне целодневне обавезе. Дакле, о ВЈ јавност скоро све зна, а о њеној борбеној готовости и резултатима рада може се закључивати на основу издвојеног буџета и увида у значајније вежбе, гађања и друге активности. Уосталом, да је ВЈ отворена према “цивилној контроли” доказ је и то што је Институт ратне вештине организовао 9. октобра 2001. стручну расправу о теми “Цивилна контрола оружаних снага”, уз учешће највиших државних руководилаца.

Занимљива је наметљива усмереност ка војним тајнама и борбеној готовости за чији надзор је највише заинтересован Запад. Јованка Матић, аутор текста “Медији и цивилна контрола војске” изразила је незадовољство јер “овако затворен имиy војске, посебно са становишта борбене готовости која је основна вредност корпоративног имиyа војске, не оставља никакве могућности за реконцептуализацију положаја војске у друштву”. Ауторка написа, која је успела да повеже борбену готовост са уклапањем у савремено друштво, очевидно мисли да ће грађани, ако Војска којим случајем повећа борбену готовост, уместо да буду безбеднији бити угроженији. При том је вероватно намерно занемарила основну намену Војске.

С друге стране, Војска је предузела све што је у њеној надлежности да омогући услове за што коректнију цивилну контролу: 1) поред Информативне службе ГШ ВЈ, увела је функцију портпарола, ради што боље обавештености јавности; 2) нема питања на која ВЈ у контактима са јавним гласилима не одговара, уколико су у њеној надлежности; 3) начелник ГШ ВЈ позвао је новинаре и у специјалне јединице, као што су “Косметски одред”, „Соколови“ из 72. специјалне бригаде, 63. падобранска бригада и 7. батаљон војне полиције, да се обавесте о стању у њима и разговарају са старешинама и војницима, и 4) у Војсци је објављена књига “Војска пред очима јавности” у којој је објављен јасан став ВЈ према цивилно-војним односима. У вези са обавештавањем јавности о ВЈ значајно је да се напомене да је после формирања Управе за односе са јавношћу у Савезном министарству за одбрану за одговоре на војно-политичка питања одговорна та савезна институција.

Дакле, у вези са отварањем за јавност објављен је основни став да су припадници Војске Југославије свесни да народ треба да има увид у функционисање оружаног дела система одбране Савезне Републике Југославије. Увид у функционисање ВЈ одговара њеним припадницима, због тога што се од јавности очекује одговоран приступ одбрамбеној функцији и побољшање услова за живот и рад после активирања контролне повратне спреге. Од невладиних организација заинтересованих за стање у Војсци очекују се добри предлози за усавршавање контролног система, како би владине контролне институције могле делотворно да остваре своју значајну улогу у одбрамбеном систему.

Будући да у уређеним државама не постоји могућност да се “борбена сила окрене против свог творца – народа”, цивилна контрола, према схватањима ВЈ, треба да се сведе на легалне и легитимне институције система, са прописаном процедуром у регулативи и правовремено дефинисаним критеријумима. Своје предлоге за усавршавање увида јавности у њен рад Војска упућује, устаљеном процедуром, надлежним државним институцијама. Поједностављено речено: јавност треба да стиче увид у рад своје војске посредством законима утврђених (надлежних) институција легитимно изабране власти. Наравно, однос ВЈ са јавношћу као и њена реорганизација и професионализација зависе, пре свега, од концепта и доктрине одбране, Устава и остале регулативе, демократског преображаја државе и економских могућности земље. У ишчекивању повољних услова за сопствену реорганизацију, ВЈ предузима све што је у њеној моћи да рационализује своје функционисање и још једном потврђује свој професионални морал – немешањем у области за које није надлежна.

Посебан феномен у односима са медијима је закривљење истине и стварање виртуелне стварности. Као пример односа ВЈ са јавношћу могуће је навести конференцију за новинаре портпарола ВЈ одржану 15. новембра 2000. Дан касније објављени су извештаји у дневним листовима. Ниједна редакција није написала све што је речено – све су узеле понешто према свом нахођењу. Поједине редакције су преформулисале изнете ставове према својој вољи. Смисао неких ставова промењен је извлачењем из контекста. Било је и материјалних грешака. Не треба оптуживати ниједну редакцију нити новинара, али треба размислити чему води такво информисање. Намеће се питање о смислу извештавања, ако читаоци после читања штампе не знају шта је на конференцији речено. Какву слику на основу записаног о реченом читаоци могу формирати у својој имагинацији?

Тако се непрестано информишемо. Чак и да су сви новинари у свом штуром извештају известили истинито и дословно, истина би се могла укомпоновати искључиво читањем свих дневних листова. То значи да су сви читаоци ускраћени за истину и да после читања не би требало да доносе било какав суд о догађају, а у том случају информисање губи сврху и постаје бесмислено. Новине су иначе препуне демантија, а то је само слика истинитости објављених садржаја. Ретко ко успева да прочита оригинал и након тога његово оповргавање.

Када је реч о трагању за истином, медији су често део политичке игре. Уместо да осуде недоследност, некоректност, злочине и терор, било где да настају, прибегавају заклањању иза такозваних интереса.
Када је реч о медијима и Војсци, непрестано је присутна асоцијација на рат и посебно на медијски рат, али то је рат који нигде и никад не иницира Војска. Где се говори о медијима и Војсци говори се и о моралу, па се намеће кључно питање у трагању за истином: шта то на почетку 21. века спречава медије да поштују културна, а то значи и морална и правна постигнућа?

Успешна сарадња ВЈ и медија

Сарадња Војске Југославије са медијима у пресудним тренуцима за одбрану земље увек је била на високом нивоу. С обзиром на то шта је све у информативном рату предузето против СРЈ и Војске Југославије информисање јавности о ставовима Војске у вези с агресијом на СРЈ имало је и има изузетан значај. У време војне интервенције чланица Натоа против СРЈ, за 78 дана, у Штабу Врховне команде и јединицама и установама Војске Југославије припремљено је и армијској и друштвеној јавности посредовано око 2.100 информативних садржаја. Урађена су 243 саопштења за јавност, око 1.150 интерних информација и 150 билтена за интерно информисање. Одржано је 11 брифинга и конференција за штампу и дато више од 230 изјава и порука за јавност. Преко Интернета, у свет је посредовано близу 20.000 информација, вести, ауторских прилога и фотографија на српском и енглеском језику, које је свакодневно пратило више од 200.000 корисника. Издато је 40 ратних бројева листа „Војска“, три броја “Војног дела” и специјални број “Новог гласника”, и приређено је нешто мање од 320 дневних прегледа о писању домаће и иностране штампе о Војсци Југославије.

У командама, јединицама и установама Војске Југославије реализована су 1.622 културна садржаја, и то: 305 информативно-образовних садржаја; 631 културно-уметнички садржај; 16 изложби слика ратних фотографија и карикатура, од којих су неке, преко СМИП-а, достављене у више од 30 југословенских представништава у иностранству. Организовано је 139 посета културно-историјским споменицима, 521 посета грађана и удружења ратним јединицама Војске Југославије и 10 промоција књига. Издате су четири запажене публикације о агресији Натоа на СР Југославију: „Трагови нечовештва“, „Мете – Таргетс“, „Сатирање агресије“ и „Слобода између бомби”. Са филмом „Гњездо“ Војска Југославије освојила је прво место на Југословенском фестивалу документарног и дугометражног филма и „Златног витеза“ на фестивалу словенских и православних земаља у Смоленску. Награђен је и документарни филм „Воз“ снимљен у марту 1999. године. Запажен публицитет имали су и видео-спотови за нове војничке песме, као и остали документарни филмови. Све чешћи су написи у штампи на Западу да је Војска Југославије на информативном и психолошко-пропагандном плану успешно блокирала пропаганду Натоа и, у основи, добила медијски рат.

И заиста, захваљујући медијима и ентузијастима из грађанства, ВЈ је успешно оспоравала и контролисала бриселску пропаганду. Спречено је оперативно изненађење у информативној и психолошко-пропагандној делатности. Превладан је психолошки шок првих удара из ваздушног простора. Спречене су масовне појаве дефетизма, дезертерства и кукавичлука. Повећан је одзив резервног састава и добровољаца у ратне јединице. Појачано је уверење у могућност и ефикасност сопственог оружја и успешност супротстављања Коалицији. Знатно је ублажена теза о техничкој инфериорности Војске Југославије. Појачано је уверење у подршку мирољубивих снага света. Спречене су појаве страха и панике код становништва и онемогућен ТВ пренос рата „уживо“. Оснажено је и афирмисано јединство Војске и народа. Повећано је поверење грађана у Војску и подигнут њен углед у домаћој и иностраној јавности. Посебно треба нагласити да је командни кадар ВЈ очувао јединство и ефикасност система командовања; својом спремношћу, одлучношћу и стручношћу надметао се са ривалима у командама Натоа и неутралисао надмоћ високо софистициране технике 19 најразвијенијих земаља света.

Уосталом, бројни ставови забележени у научној анализи сачињеној у Ваздухопловној бази “Максвел” у Алабами у вези са “ваздушним ратом над Србијом” потврђују успешност ВЈ и југословенских медија у информационом рату у пролеће 1999. године. У војној интервенцији против СРЈ медији су имали двоструку улогу – били извор информација и учесник у сукобу. Информациона кампања Коалиције, према мишљењу Робона Грендама, била је насумична, без концентрације снага или напора. За југословенску јавност значајно је како су медијски рат између СРЈ и Коалиције, у пролеће 1999. године, доживели амерички војни експерти за ту врсту рата. Следе њихови ставови архивирани у Влади Сједињених Држава.

У сукоб заснован на информацијама, односно у рат речима, амерички професионалци послати су ненаоружани. Планери сукоба били су затечени проблемом како да употребе информације и како да се најбоље одбране од информација противничке стране. Са умножавањем медијских извештаја, медији су преузели кормило у своје руке и није било начина да се оружје (порука) усмери на жељени циљ. Упркос заједничкој доктрини Коалиција није успела да оснује заједнички нити комбиновани информациони центар. Нато је био неспреман за информациони контранапад. Остајући у одбрамбеном положају у информационој бици, није се могао изборити за предност. Нато је информације за јавност давао на традиционалан начин према принципу “протури-довуци”: протури информацију у спољни свет; довуци медије на свој кућни праг. Међутим, то је било неефикасно, “јер у случају ваздушног рата над Србијом акција се није одигравала пред медијима Коалиције и неко други је повлачио конце”. Такав модел ставио је Нато у односима са јавношћу у неповољан положај. Јавна информациона кампања, иако је планирана, није се развила до краја рата. Ако је Нато и имао информациону стратегију, она није усклађена са људима на терену. Медији су се осећали одсеченим од људи који воде рат и претпостављали су да се америчка јавност такође осећа дистанцираном од сукоба у коме није било “хероја” и прича о конкретним људима, што би им помогло да боље схвате напоре Коалиције. Сви су знали шта треба да раде, али нико није знао зашто. Због грешака у коментарисању инцидената, какав је био бомбардовање избегличког конвоја и наоад на кинеску амбасаду у Београду кредибилитет Натоа је опадао, нестајући у конфузији коју су изазвале мешовите и опречне поруке и недостатак сувислих информација. Највеће штете произашле су не због “колатералних штета” и убијања цивила, него због Натовог порицања, повлачења изјава и општег утиска да Нато не зна шта се дешава на бојном пољу. Портпарол Натоа Џеми Шеј је признао: “Српска пропаганда нас је понекад затицала неспремне”. Затим је правдао медијску неефикасност Алијансе: “Да смо имали намеру да пресечемо српску пропаганду, ми бисмо пресекли и нашу.” Иако су чланице Натоа у свету признате као заштитнице демократије и слободе, укључујући слободу говора, нападом на РТС Нато је порекао слободу говора другој земљи, тако је васкрсао и парафразирао једно од контрадикторних начела из Вијетнама: „Ми морамо да уништимо слободу говора да би је спасили“.

Упркос тврдњама да интервенише из хуманих разлога, Нато никад није имао подршку Уједињених нација, што је створило неслагање између наводних циљева и ситуација на ратишту која се могла јасно сагледати. Покушајем да манипулише медијима Нато је изгубио кредибилитет, не само код репортера већ и код јавности до које је желео да допре, која је увидела непромењив низ исполитизованих коментара и рутинске промене курса. Слике из Натоа биле су попут заједничких брошура, а слике које су организовали СРЈ и Војска Југославије биле су прича о рату. На Интернету су Срби тукли Коалицију њеним оружјем и стратегијом. Робон Грендам је у својој студији нагласио: “Непознавањем непријатеља Нато је ухваћен неспреман за експертске манипулације медијима са српске стране, посебно, стога, што није имао план који се односи на епилоге колатералних штета“. Адмирал Џејмс Елис, командант Здружених снага у јужној Европи, рекао је, поводом информационе кампање за време војне интервенције против СРЈ: “Непријатељ је био надмоћнији од нас… И покретљивији”. Очевидно, војни аналитичари из Натоа нису разумели да су се у информационом медијском рату сукобили са истином, а такви ратови губе се увек.

Закључно разматрање

Иако постоје заговорници да је велики углед Војске Југославије заснован на традиционалном односу српског народа према Војсци и непознавању стварног стања у њеним јединицама и установама, неколико истина у вези са високим степеном поверења грађана СРЈ у Војску не могу се порећи: 1) Војска Југославије као систем непрестано исказује доследност у поштовању принципа на којима функционише и тесну повезаност са народом; 2) понашање ВЈ је предвидиво, будући да је одређено уставним и законским одредбама; 3) Војска је најорганизованији подсистем одбрамбеног система, што се испољава у провереном високом степену обучености и оспособљености војника, команди и јединица за борбена дејства; 4) припадници ВЈ показали су у најтежим ратним ситуацијама висок степен ефикасности при употреби расположивих ресурса, и 5) јединице ВЈ биле су неустрашиве пред знатно јачим непријатељевим снагама, што показује да је морал њених припадника на највишем нивоу.

Припадници Војске свесни су да су медији најзаслужнији за висок рејтинг ВЈ на ранг листама најважнијих државних и друштвених организација. Сарадња са медијима може се и мора даље усавршавати. После усвајања концепта за односе са јавношћу система одбране СРЈ и ВЈ, који се формира у Савезном министарству за одбрану, новинари ће, вероватно, знати кога за шта треба да питају, што значи да ће бити мање прозивања Војске да одговара на питања која нису у њеној надлежности. Сада се догађа да се Војсци намећу војно-политичке теме. Типична реченица је “У Војсци јуче нисмо успели да добијемо никакав коментар о ’случају црвених беретки’” Зашто би Војска коментарисала стање у МУП-у, Електродистрибуцији, ПТТ, ЖТП и сличним организацијама? Неколико дана раније новинар “Данаса” је објавио да нико из Војске није хтео да одговори на питање о формирању Генералштаба у Црној Гори. Проблем је што не добијају одговоре ни од надлежних институција, те се једноставно усредсреде на Информативну службу ВЈ, а одговарањем на таква и слична питања Војска постаје политички субјекат. Стога, док се прецизно не регулишу надлежности у троуглу медији – СМО – Војска о(п)стајаће парадокс да медији оптужују Војску да се меша у политику и непрестано је изазивају да се умеша у политику. Војска се прозива и провоцира у оба случаја. Уколико новинари не знају шта на тај начин чине то није у реду, а уколико знају – то је још опасније, не само за Војску.

С друге стране, не сме се заборавити у каквом медијском свету живимо. „Нови свет“ веома верно је представио француски пуковник Емануел де Ричофц, који се после девет година проведених у Легији странаца обрео у Босни по вољи међународне заједнице: „Треба постићи моралну предност над непријатељем, његовим „сивим можданим ћелијама“, једном окрутном али пресудном дволичном игром: приближити се, завести, наметнути, инфилтрирати се, заварати, опколити, принудити, забранити, победити… Искористити какав било изговор да би се порекла задата реч, без икаквог стида… “
Наравно, треба се надати да таква и слична схватања неће проћи на југословенској медијској сцени, јер сада скоро сви знају ко су политички илузионисти и махери за психолошке притиске и лажи, који су основа и суштина информационог рата. Војска Југославије ће успоставити што је могуће бољи однос са јавношћу свесна важности јавног мњења, за које је Абрахам Линколн још 1858. године рекао: “Јавно мњење је све. Са јавним мњењем ништа не може да пропадне; без њега ништа не може да успе”.

Литература

1. Аврамов, Смиља, Трилатерална комисија, ЛДИЈ, Ветерник, 1998.
2. Бжежински, Збигњев, Стратегија и политика САД према Југославији, “Омладинска искра”, 1978.
3. Bunker, J. Robert, Five-dimensional (cyber) warfighting: Can the Army after next be defeated through complex concepts and technologies?, California State University, San Bernardino, 1998
4. Велимировић, Николај, Рат и библија, Светосавска књижевна заједница, Београд, 1997.
5. Група аутора, Нови светски поредак и политика одбране Савезне Републике Југославије, Савезно Министарство одбране (Управа за стратегијске студије и политику одбране), Београд, 1993.
6. Грендам, Робон, Ваздушни рат над Србијом: важно је добити информациони рат, Ваздухопловни универзитет, Алабама, април 2000.
7. Група аутора, Уједињене нације 1945-1995. између признања и покуде, “Међународна политика” * “Службени гласник” * Правни факултет * Факултет политичких наука * Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1995.
8. Дворниковић, Владимир, Борба идеја, НИУ Службени лист СРЈ * ТЕРСИТ, Београд, 1995.
9. Добринић, Славко, Информацијски системи, Савремена администрација, Београд, 1984.
10. Ђурић, Душан, Професија новинар, НИЦ “Војска” – “Пергамент”, Београд, 2001.
11. Јовићевић, Миланко, Мит и стварност психологија архетипа, Факултет организационих наука, Београд, 1998.
12. Лукић, Живко, Информатичке операције – даља разрада доктрине КоВ Сједињених Америчких Држава, “Војно дело”, бр. 4-5/95.
13. Познановић, И. Жељко, Српска идеја, Слободна књига, Београд, 1999.
14. Радица, Богдан, Агонија Европе, СКЦ, Београд, 1994.
15. Sun Tzu, The Art of War, Wordsworth Reference, Norman Stone and Wordsworth Editions Ltd, Cambridge, 1993.
16. Трифони Александар, Обавештајне службе и прислушкивање, Ида – М, Београд, 2001.
17. Thomas, G. 1990. Journey into Madness: The True Story of Secret CIA Mind Control and Medical Abuse. New York: Bantam.
18. Хаџић, Мирослав, Цивилна контрола Војске и Полиције, Медија центар, Београд, 2000.
19. Хофман, Брус, Унутрашњи тероризам, Алфа, Народна књига, Београд, 2000.
20. Campen, D. Alan, The First Information War, AFCEA International press, Fairfax, Virginia, 1992
21. Центр информатики „Гамма-7”, Как выжить в условиях електромагнитной катастрофы, Москва, 2000.

Објављено у Друштво. Ознаке: , , , , , . Коментари су искључени на Светозар Радишић: Војска Југославије и медији
%d bloggers like this: