Садуша Реџић: КАТАСТАР


Извор: Знак Сагите
Аутор: Садуша Реџић

Да нисам морала да доказујем имовно стање, вероватно никада не бих отишла у своје родно место. Овако, тридесет и једну годину касније, села сам у кола и кренула пут Кучева да бих узела потврду из катастра.

Додуше, могла сам да наручим и платим документ поштом, али сам желела да видим место у коме сам рођена. Возила сам ауто-путем од Ниша до Пожаревца, а онда сам прешла на локални пут до Кучева, који пролази кроз бројна села са раскошним кућама – празни споменици повратника са рада у иностранству.

Кучево је бљеснуло пред мојим очима под априлским сунцем. Са ваздухом сам удахнула мирис липовог цвета. Зачух жубор речице испод моста. Зажелех да се, касније, одвезем до обале Пека.

Љубазни мештани су ми објаснили како да пронађем катастар, загледајући ту и тамо нишку регистрацију.
Пријатна, мемљива хладовина, која обитава у старим здањима током врелих дана, запахнула ме је када сам отворила стара, дрвена, изљускана врата са месинганом дршком. Кренула сам уз неколико степеника прекривених тамно зеленим тепихом, па низ ходник. Међутим, после неколико метара ходник се гранао у више праваца. Насумично сам пошла једним од њих. На неким вратима је било плочица са бројевима, на некима не. Покуцала сам на неколико улаза, ушла унутра и видела само столове са празним столицама и безброј полица од дрвета са дебелим фасциклама различитих боја. Наке просторије биле су закључане. Случајно сам пронашла тоалет и напила се хладне, ледене воде, онако, ‘на руку’, како сам пила у школи као дете.

Изгледало је да у згради није било никога: можда су на паузи за доручак, помислих. Сетила сам се да су ми, када сам им телефонирала, казали да потражим канцеларију број девет у приземљу, па сам спонтано кренула низ један од светлих ходника са високим прозорима, у нади да ће можда баш тамо, у тој канцеларији бити службеница која због посла није стигла да изађе.

Ускоро сам схватила да се налазим у правом лавиринту пролаза и да, највероватније, нећу моћи да пронађем канцеларију број девет без нечије помоћи. Не само да су поједина врата била без плочица са бројевима, већ су ови очигледно додељивани собама по некаквом потпуно суманутом принципу, тако да ми је изгледало немогуће да међу њима утврдим било какав логичан след. Одустала сам после покушаја са аритметичком и геометријском прогресијом. Срећом, моја потрага била је ограничена само на приземље. Узгред, помислих да нећу умети ни да изађем из згарде, осим ако овдашњи запослени не буду довољно љубазни да ме изведу. Само, када бих успела да пронађем бар једног од њих…

Већ сам одлучила да седнем на једну од дрвених клупица распоређених ту и тамо по ‘лагумима’ и да се беспомоћно препустим овом тајанственом здању на милост и немилост. Таман сам спустила ранац на клупу и сагнула се да седнем, кад ми поглед паде на број изнад врата преко пута. Хм… могао би да буде девет. А опет, могла би бити и полуизбрисана осмица, или наопако окренута шестица. Не, према облику горњег дела броја јасно је да је девет.
У сваком случају, ништа не губим! Покуцах и притисних кваку, више и не очекујући одговор. Позитивни шок! У просторији затичем пуначку жену педесетих година, златно-жуте косе прикупљене у пунђу, како журно сређује фасцикле. Коначно! Пронашла сам је! Чим је приметила моје присуство, подигла је главу, у тренутку схвативши да сам клијент и упитала оним љубазно-хладним, професионалним гласом некога ко жури да вас услужи јер има још много посла:

-Име?

Такође не желећи да губим време лаконски одвратих плавим очима иза металног оквира наочара:

-Садуша Реџић.

Без речи је климнула главом, устала, отишла хитро кроз једна бочна врата негде позади и после краћег времена вратила се са дугачком, жутом ковертом. Немо је пружила документ, већ се поново нагињући ка својим папирима на столу. Схватила сам да није пожељно да се даље задржавам у њеном простору и ометам је. Узела сам омотницу, захвалила се и изашла у лавиринт ходника. Ту помислих да би било добро да проверим исправност документа, док сам још у стању да поново пронађем пут до службенице. Отворила сам коверту и завирила унутра. А тамо: нечије фотографије. Нигде уверења о имовном стању!

Окренух се и пођох назад. Лутала сам по ходницима можда читавих четрдесетак минута, поново у потпуности изгубила оријентацију, али више нисам пронашла канцеларију број девет. Налазила сам друге, празне или закључане, као када сам ушла у зграду. Имала сам утисак да се крећем у круг, али се нисам сетила да обратим пажњу на редне бројеве просторија, односно да неке упамтим, па утврдим да ли се понављају. Почела сам да се осећам прилично… клаустрофобично.

Одједном, завапих:

-Има ли кога?!

Тргох се од сопственог гласа. Као да се радно време завршило. Потпуна тишина. Уобразила сам да могу да чујем шум слегања прашине по фасциклама у просторијама, ако само довољно дуго задржим дах. И ако бих успела да примирим убрзане откуцаје узнемиреног срца… Панично почех да тражим излаз. Узалуд, наравно. На крају, измучена и на измаку нерава, седох на један широк степеник обложен тепихом.

Несвесно, поново сам отворила коверту и почела да разгледам слике. Прва је била црно-бела фотографија детета, црнокосог, буцмастог, са окицама као кликери. Детенце је седело на белом, дрвеном коњићу а брижна рука која га је придржавала са десне стране висила је у ваздуху, не стигавши на време да се склони из поља објектива. Девојчица, можда око годину и по дана стара, помислила сам. Гледа право у камеру са неодређеним изразом на лицу.

Следећа је такође приказивала дете истог узраста, очигледно снимљено у студију, за успомену. На трећој се јасно видело да је девојчица. Била је постављена испред ‘вигвама’, обучена у ‘индијанско’ одело са ресама и грлила је плишано мајмунче. Ова фотографија је била старински, накнадно обојадисана.

Слике су се низале: девојчица на рингишпилу, са лоптом, са мачком, са кофицом за песак, са рукама пуним ливадског цвећа, са великом лутком у дугој, белој хаљини, са шеширићем и наочарима за сунце… И све старија и старија. И увек сама: никада са мајком, оцем, баком, деком или друговима. Онда сам стигла до слика у боји. Девојчица је пред мојим очима расла, пошла у школу, постала тинејџерка… И постала ми веома блиска и на неки необјашњив начин позната.
Не знам тачно колико ми је времена, или фотографија, било потребно да схватим да је то створење на њима: ЈА. Упоредо са овом, јавила ми се и спознаја да то нису слике које су моји родитељи начинили. Више пута сам их прегледала, јер би моја мајка инсистирала на томе када би је ухватила носталгија и добро сам знала да ово нису те фотографије! Вероватно зато и нисам препознала себе тако дуго. Али, онда ко…?
Нисам се усудила да довршим мисао, јер сам управо гледала себе из студентских дана! Па на мору, па у Београду…

Последња фотографија ме је приказивала у наранџастој блузи, како возим кола… данас!!! По сунцем обасјаном саобраћајном знаку са десне стране закључила сам да се враћам кући. Значи, ипак ћу изаћи одавде, помислих иронично. А даље? Зашто нема више фотографија? Да ли то значи да се мој живот овде завршава? Или је будућност неизвесна и зависи искључиво од избора које сами начинимо? Или једноставно, не би требало да је знамо, као што пише у светим књигама? А можда ћу ипак данас умрети? Замишљала сам себе у саобраћајној несрећи приликом повратка кући. Могла сам да видим саму себе из птичије перспективе, рашчупану и улепљену крвљу, забодену у шофер-шајбну…

Не, нисам могла да схватим, ово је било ван моје моћи поимања, а можда нисам ни желела да разумем! Ипак – одједном сам све повезала: место мог рођења, ова испражњена зграда и у њој само једна једина службеница у белој хаљини, која као да мене очекује, или ме је пак, са неким побркала, бескрајни лавиринт ходника, фотографије… А опет, ништа нисам схватала. Само ми је било јасно да је цео мој живот изложен као на длану. Али, коме, како и зашто? То никада нећу сазнати, зар не? Преиспитивала сам себе, посматрајући немо лелујање дугих нити паучине у углу високог, бело окреченог стропа. Некако, из неког разлога, сви важни тренуци у мом животу били су забележени на овим папирима. И неком врстом усуда, или можда тек грешком оне жене која је помислила да сам ја на правом месту (а ко је она уопште?), мени су данас дате у руке. Читала сам у искуствима оних који су враћени са ивице смрти, да људи у таквим моментима ‘виде’ свој живот као на филму који се одмотава великом брзином. Али, овако нешто? Поново помислих: умрећу данас, нема другог објашњења. Без експлицитног разлога, била сам јако потресена.

Мушица ми је милела низ образ. Покушала сам да је отерам са лица, и пошто није одлетела, хтела сам да је макнем руком. Али, на прстима осетих топлу влагу. Плакала сам. Боље речено, сузе су текле саме, обилно, без учешћа моје воље и свести. Одједном сам се осетила као изгубљено, уплашено дете, остављено само у непознатој улици. Изгледало ми је као да сам већ дуго неутешно плакала, узалуд очекујући да се појави мајка. Знам да не звучи логично, али то је најприближније поређење кога могу да се сетим. Као кад се добро исплачемо, па се осетимо ‘испражњено’. Потражила сам марамицу у ранцу, али ми је поглед привукао једва приметан покрет у дну ходника. Нечија леђа су се управо губила из мог видокруга!

Потрчала сам за њима, за браон кожухом, ландарајући ранцем напред-назад. Више ништа није било важно. Ни Кучево, ни уверење, ни Пек, ни ‘стара’ кућа… Само да изађем одавде!!!

Испоставило се да је чичица био домар, или чувар… И поред свог грцања и замуцкивања, разумео је да само желим напоље. Понудио ми је чашу воде да се мало примирим, а онда се неком чудом показало да је улаз, односно излаз, био само неколико корака право, до ‘раскршћа’, па једним мрачним, уским, али кратким ходником лево. Ту је био хол застрт зеленим тепихом, онај у који сам крочила чим сам ушла у зграду, само што сам, очигледно, кренула унутра неким другим правцем.

Старац се смешкао и лупкао ме нежно по леђима:

-Ех, толика девојка, па да се изгуби! То још нисам видео. ‘ Ајде-де, ништа страшно… Јеси ли се смирила? Шта ти би да се толико уплашиш, а? Кажеш, катастар си тражила? Па, дете, то ти је у оној згради иза, видиш?

Показивао ми је руком да обиђем ову кућу, па ћу стићи до оне иза, новије и вишље. Ту је и општина, и центар за социјални рад, и катастар…
-Ето. Чекај, ‘де си кренула? А торба?
Држао је мој ранац у руци. Замало да га заборавим. Захвалих му се и пожурих до кола.

Зауставила сам се испред табле која је обавештавала о изласку из Кучева. Потражила сам фотографије, желећи још једном да их видим, као да бих се тако уверила да је све што ми се догодило било стварно. Знам да их нисам држала у рукама када сам изашла из зграде: сетила бих се, јер сам кренула без ранца, а обе шаке су ми биле слободне када сам га узела од домара. Мора да сам их ставила унутра… Претурала сам по ранцу, али никако нисам успевала да напипам коверту. Онда сам истресла сву садржину из њега на седиште. Ништа. Ни трага омоту, ништа од слика. Прегледах џепове ранца. Папирићи од љутих бомбона, мрвице од сендвича…
Фотографије су, изгледа, остале на степеништу. Само сам то могла да закључим, иако нисам могла да поверујем да сам их тамо оставила. Бацила сам ранац поред истрешених ствари. Муњевита мисао сину: једино ако је домар… Ако катастар није био катастар, ако домар није био домар?!

Ма, не.

Поново сам укључила мотор. Пошла сам назад, кући. Последње што сам упамтила је сунце, и црвена ватра у расцветалим главицама макова на некошеној ливади са моје леве стране. А потом – прасак. И мрак…

2 реаговања to “Садуша Реџић: КАТАСТАР”

  1. Tanja Kukobat Says:

    Vrlo lepa prica. Sjajno, proveli ste me kroz citav lavirint prigusenih unutrasnjih nemira, a samo suocavanje donosi isceljenje…Sve najbolje, hvala!

  2. Redzic Says:

    Hvala, Tanja!
    Sadusha


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: