Љубав пре првог погледа


Аутор: Стефан Симић

Слагао бих када бих рекао да ме је освојила чим сам је угледао, то би била неопростива лаж, такве девојке ме освоје и пре него што их видим – пошто их баш такве чувам и негујем у својим мислима…

Гледао сам све више у њу а све мање у текст. Текстове сам знао напамет, док сам њу тек почео да упознајем. Приче сам и могао да измислим, ионако их нико други не зна осим мене, док је Даницу немогуће измислити…

Даница је баш таква, али и свет из кога долази је баш такав…

На себи је тада имала дугу хаљину у хипи фазону, преко ње црвену кошуљу и плетену торбицу. Коса јој је била најцрње црна, локнаста, увезена у дуг репић пребачен преко рамена, а тен бео. Носила је дрвени накит око струка, руке и врата. Носила је са лакоћом своје тек освојено пунолетство препуштено заносу будућих дана који су јој ишли у сусрет. Била је лепа, ма шта лепа, била је прелепа – неискварена скупом шминком и јефтиним животом. Била је све оно што човеку треба…

Још када сам је угледао осетила се нека посебна врста слободе којом одише – неухватљивост при ходу, умерена дрскост и провокација док говори, образовање које превазилази године у којима се налази, али и нека сасвим очекивана доза природне напетости коју је вукла за собом. Сва је некако дивља, неукротива, још не ухваћена у замку времена која се, свакоме, неминовно спрема?! Преко свих тих особина, на крају, иде и плашт питомости који савршено балансира све то. Плашт питомости који је суптилно извезла њена професорска породица својом љубављу и васпитањем…

Мајка професор књижевности у гимназији, отац историчар уметности у пензији – мајка поета а отац естета. Чекали су је дуго, предуго, као да су чували своје најлепше године да се посвете свом једином детету. Ни малој Данучки се изгледа није журила – допустила је родитељима да стекну име и да се остваре у својим професијама, да постану оно што су и дан данас – угледна Београдска породица, прави представници културног миљеа, које, једноставно, мораш да поштујеш, па иако их лично не познајеш…

Са госпођом мамом се још нисам званично упознао, али судећи по особинама њене ћерке могу непогрешиво да оценим које је све методе користила у Даничином васпитању…

Ове остале девојке ме све више плаше док их упоређујем са њом – расипају се својом лепотом као да је туђа, појачавају је којекаквим вештачким чудима кварећи оно најлепше што имају – своју младост. Можда траже мушкарца, не знам, мада судећи по њиховом изгледу све више мислим да траже спонзора који ће све то да финансира?! Просто је невероватно колико девојке само могу да се упропасте сређујући се?!

А и ја се, искрено, баш и не палим на професионалне лепотице, њихов изглед обавезује, све то кошта, не дозвољава ти да се опустиш – ове, назови, аматерке су ми далеко драже, прво што дуже трају, а друго што не живе од своје лепоте?! Напротив, неко други живи од њихове лепоте и за њихову лепоту…

Ја сам, управо, један од њих…

* * *

Упознао сам је сасвим случајно, на сајму књига, мада да је питате она би се вероватно заклела у нешто потпуно супротно?! Потанко ми је објаснила, још те вечери, да ништа у животу није случајно и да је наш сусрет чиста режија небеских сила које су одрадиле да се сретнемо?!

Морао сам да се сложим, нисам имао другог избора, само ми није било јасно шта је тај искусни режисер, кога из милоште зову живот, чекао све ове године…

Читао сам тога дана, на једном штанду на сајму, бавећи се више онима који ме слушају него причама које читам. Било је свега петнаестак људи, и то углавном госпође у годинама, а међу њима је била и Даница… Седела је негде при крају, на средини, као једини, тек процвали, пупољак међу свим оним увелим ружама. Погледом се уносила у сваку моју реч. Смешила се и бунила заједно са мном, потврђивала је климањем главе оно о чему говорим пратећи пажљиво моју гестикулацију. У ваздуху се осећало да ме разуме и било је само питање тренутка када ћу да прекинем са читањем и да је упознам…

Гледао сам све више у њу а све мање у текст. Текстове сам знао напамет, док сам њу тек почео да упознајем. Приче сам и могао да измислим, ионако их нико други не зна осим мене, док је Даницу немогуће измислити…

У њеном погледу, у начину на који ме је слушала, крило се нешто нестварно – неки нарочити занос који превазилази несигурне погледе из гомиле. Крило се толико љубави према људима, неке сентименталне младалачке носталгије, бриге према човеку, гордости према нељудском… У њеном сањалачком погледу оцртала се идеална насловна страна моје књиге – убедљивија од свих предговора и поговора, садржајнија од свих цитата и којечега. У тим замишљеним очима сам увидео сву надолазећу младост света која нас греје и обасјава са свих страна, али и страх јер нема ко да јој изађе у сусрет и да јој помогне?!

Увидео сам све оно чему и сам тежим – све оне добре снове који ме свакодневно прогоне, са којима никако да се изборим…

Уместо да сам завршио након треће приче, као што сам планирао, ја сам, ношен пажњом, читао даље. Правио сам све дуже драмске паузе, импровизовао сам колико год сам могао настојећи да задивим све присутне. Трудио сам се да им пренесем приче што боље, да их проживим поново пред њима и да их покренем?! Ионако, увек, подсвесно очекујем од људи да осете оно што ја осећам и да ми на емоцију коју им шаљем врате још јачом емоцијом. Волим када се књижевне вечери претворе у психотерапеутске сеансе где читам људима оно што не бих смео, или не бих умео да причам – и то управо на начин који је у реалности неизводљив?!

Уметност ионако све превазилази и то баш зато што је ништа не обавезује?!

Нажалост, у тренуцима док сам доживљавао катарзу са самим собом – Даница је устала усред последње приче, позвали су је и отишла је са њима без поздрава у непознатом правцу?! Није се ни окренула, нити махнула, нити ми било којим гестом ставила до знања да јој је стало…

Додуше, нисам ни могао да очекујем ништа посебно, пошто се нисмо ни упознали. Једно је оно што ми се вртело по глави док сам читао, а друго је оно што се стварно одиграло?! Већ сам почео да је замишљам у свим могућим животним ситуацијама – смувао сам је безброј пута у тих пола сата, чак сам јој на брзину навукао и белу хаљину набеђујући је како јој лепо стоји?! Ипак, од ње није било ни трага ни гласа. Можда се та девојка, питао сам се у себи, уживљава у све, са свима?! Можда има извесне емоционалне поремећаје па иде од дешавања до дешавања и експонира се?! Или је на лаким дрогама, тешким седативима, или су је пустили на викенд да се излудује па је враћају да не кажем где…

Одједном је оно силно самопоуздање којим сам зрачио, одједном је онај заразни ентузијазам, она бура која је могла да анимира цео сајам почела да се топи. Прекинуо сам наступ на пола приче. Схватио сам да само губим време и уместо редова на папиру напокон сам појурио за њом у реалности… Успут, да напоменем, да заиста немам ништа против средовечних госпођа које су ме са посебном пажњом слушале, али овде се радило о нечему сасвим другом?! Поклонио сам им се више из фазона, театрално, да схвате у чему је ствар и одјурио сам да је тражим по оној гужви…

Да ствар буде још гора – сајам је баш тога дана решио да обори све рекорде посећености тако да се моја потрага закомпликовала до крајњих граница. Сударао сам се са свима – са клинцима из провинције који су ишли у колонама, са познатим фацама које су захтевале посебну пажњу, са пензионерима, са песницима којих је стандардно више него читалаца. А највише сам се сударао са девојкама које су ме подсетиле на Даницу, а на њу ме је подсетила, отприлике, свака друга особа женског пола пошто баш и нисам био најсигурнији како Даница тачно изгледа…

Сајам је тако организован да некога кога не желиш да сретнеш – сретнеш по десетак пута у току дана, а некога кога желиш, кога упорно тражиш, не можеш никада?! Не стварно, док су други јурили за књигама и за познатим личностима, ја сам јурио за потпуно непознатом девојком која је могла да буде где год. Нити сам знао како се зове, нити чиме се бави, нити одакле долази, знао сам само да ми се страшно свиђа и да ћу упропастити себи бар наредних хиљаду година уколико је не пронађем…

Трчкарање на сајму од хале до хале није представљало егзибиционистички покушај саморекламе анонимног писца, иако је многима са стране деловало тако, већ крајње искрен покушај да што брже дођем до ње… Након пола сата зауставио сам се код “излаза” свестан да је то једино место где свако мора да прође. Међутим, од Данице поново није било ни трага ни гласа – осим онога што ми се с времена на време привиђало, али то се не рачуна…

Момци из обезбеђења су загледали људе при улазу, трагали су за сумњивима, док сам их ја загледао док су излазили. Разликовали су нам се једино критеријуми сумњивости. Оне које би они пустили из прве – ја би их задржао за сва времена, а оне који су они заустављали ја не бих ни погледао…

Недуго затим ми је пријатељ незаинтересовано јавио да ме нека девојка чека на штанду и да се распитује за мене. То “нека” девојка могло је да значи свашта – и прва пратиља на последњим изборима за Мис Србије и извесна тетка Станка са Палилуле – нарочито зато што мој пријатељ у девојке убраја и жене у поодмаклим годинама (ваљда зато што се и он сам налази у тим годинама)?!

Ипак, без обзира на све, појурио сам назад најбрже што сам могао не препуштајући ништа случају. Нажалост, радост је кратко трајала, обезбеђењу није падало на памет да ме пусти – објашњавали су ми да након изласка не може поново да се уђе (осим ако се не купи нова карта)?! Објашњавао сам им ко сам, шта сам, за кога сам, чиме се бавим, кога јурим, ко ме јури – но, као да их је додатно мотивисала моја упорност тако да су били још гори…

Од тада све више мислим да се људи који организују сајам годинама уназад труде да закомпликују ствар што је могуће више – не само да подижу цену, већ подижу и број горилла које дежурају. Брига њих што ја пишем, или било ко од нас, ти типови који су дежурали тога дана нису чули ни за нека далеко већа имена – они би и Достојевског обесили уколико би покушао да уђе без карте, а камоли неког клинца из надолазеће гарде, која, понекад, живи читаву недељу од новца који је потребан за једну једину сајамску улазницу?!

Но баш ме брига, ја сам своју Даницу врло брзо пронашао, а они нека виде како ће…

* * *

Колико таквих Даница срећем свакодневно на улицама Србије?! Старијих, млађих, веселијих, тужнијих, другачијих а опет по много чему сличних њој… Ко ће њих да примети?! Ко ће њих да воли?! По ритму чијих прича ће оне да њишу своја предивна тела?! Ко ће да пробуди њихов дух?! Ко ће да препозна све оне посебности на њима, ситне мале, наизглед, неважне глупости, до којих им је стало?! Ко ће са њима да доживи све оно што доликује једној младости?! Коме ће, јадне, да верују, коме ће да се препусте уверене да је тај неко једини и прави. Са ким ће да граде будућност, како…

Колико само лепоте пролази градовима свакога дана – и префињене и тек процвале, и научене и природом стечене, и нафуране и спонтане, свакакве, али лепоте. Виђам их на улазним вратима факултета, испред позоришта, паркова, на промоцијама, концертима. Сударам се са њима у градском превозу, студентској мензи, пратим их погледима у главној улици, на трговима, пратим их свуда. Где иду све те девојке – кога величају у својим мислима, коме се радују?! Шта се све крије у њима?! Колико само неиспрачиних прича?! Колико само недосањаних снова?!

Док шетам, док се мимоилазимо, просто ме обузме количина лепоте на једном маленом међупростору, количина заноса и чулности која ми иде у сусрет. Осећам потребу да их заустављам све редом и да им се захваљујем свакој понаособ на инспирацији, на пријатности којом су ме обасјале, на чињеници да уопште постоје, да су остале нормалне у читавом овом лудилу?! Али како то да урадим?! Како, када се све што је људски и искрено сматра остатком прошлих времена?!

Код мене преовладава мушки сентимент док пишем, обраћам се мушкарцу, међутим, далеко више бринем и размишљам о женама, далеко више патим и то не зато што су нежнији пол, то је релативно, већ зато што им је више стало до нежности?! И то не зато што су лепши пол, не мора да значи, већ зато што им је више стало до лепоте?! Уколико ствари наставе да се одвијају овим током питам се ко ће да им се посвети, да их засмејава, да игра пред њима. Ко ће заједно са њима да машта, да се буди крај њих и да им преноси све оне луде снове, од речи до речи, који се доживе само када се истински воли?! Ко ће њих истински да воли?! Ко – када је све лажно, недовршено, недоречено…

Не стварно, ко ће да воли све те девојке?! Да им омогући све оно што стварно заслужују?! Један богат и испуњен живот, једну реалну бајку коју могу да доживе само комплетне личности…

Просто ме понесе та силна заносна девојачка лепота, омађија ме својим раскошним сјајем, ухвати ме у своју чаробну мрежу различитости. И плачем и радујем се и тугујем и славим – пресрећан што све то постоји, хода улицама, развија се у нешто божанствено што ће тек да процвета, тек да замирише, али и несрећан што је све мање оних који то умеју да поштују, или бар да препознају ако ништа друго?!

Шта вреди узвишеност када су сви приземни?! Шта вреди истинска лепота када сви траже вештачку?! Шта вреде уникати када сви траже замену?!

Довољно ми је да изађем из куће и да се препородим, довољно ми је да одем на сајам књига, факултет, или у позориште и да видим све оне бистре погледе који ми враћају веру у човека, наду у срећнију будућност?! Довољно ми је да се сетим Данице, њене приче и свих Даница света које заслужују дубоко поштовање и оправдавају све стваралачке подвиге?! Да није њих све уметности би пале у воду и претворила би се у архаичне музејске експонате. Ништа није лепше од лепоте – али не неке оностране, космичке, недодирљиве, која постоји само у књигама и у главама великих, већ и оне уличне, свакидашње, где све те девојке раде неке сасвим обичне ствари, готово неприметне…

Све оне делују нестварно, иако су реалне. Ту су, са нама, испред нас, а као да нису. Као Богови, а нису Богови. Подсећају ме на још ненаписане песме које непрекидно одјекују у нама чекајући да се запишу. Подсећају ме на изворе воде који неуморно струје и ударају, али никако да избију на површину. Као идеали који тек треба да се створе и да се прогласе идеалима. Као једине преостале звезде на мрачном небу промашаја. Као наше једине шанса и као наше једине победе…

Даница је таква и свет из кога долази је такав, али Даница је сваким даном, нажалост, све мање. Као и светова из којих оне долазе…

Објављено у Проза. Ознаке: , . Коментари су искључени на Љубав пре првог погледа
%d bloggers like this: