Интервју са Савом Росић: Прецима сви полажемо рачуне!


Извор:  Српско Славјанско Саборје

********

Сава Росић,преводилац, врховни саборник Српског Славјанског Саборја

Временима када су људи много више умели да воле, поштују, да знају шта је оданост, достојанство, одговорност према прецима, роду, будућим поколењима. Крочили смо, дакле, у далеки свет предачких легенди, недокучиву божанску истину саткану од лепоте, од златног царства природе. У свет части и морала! У орбиту наде! Овде природа дарује, памти, штити, пресуђује, опомиње проклиње и сурово кажњава. Словенска митологија је нажалост у Србији скоро непозната. Тако су изгубљена бројна сазнања, драгоцене легенде, тајанствена казивања. Иво Андрић је писао и говорио да народ без легенди – и није народ! Понекад, баш те легенде човека терају да трага за истином. И сам Андрић је стваралачки танано, маестрално ходао стазама легенди, историје… И никада није било узалуд!

Романескно казивање о великом мирољубивом словенском народу које је верно узвраћало поштовањем, страхопоштовањем према предачком завету је врло драгоцено… Бог или природа су ЈЕДНО и нераскидиво! ОНИ – наши словенски преци то су добро знали. Књига је за наук и можда је стигла у последњем тренутку да код млађе читалачке публике пробуди жељу за трагањем према нашим дубоким словенским коренима. А они су далеки, много дубљи, и за човечанство значајнији, него што смо у стању да замислимо, наслутимо.

Преводилац Сава Росић – „ Валкиру”, руски роман о словенској јунакињи, женском витезу стилски је вешто извајала и натерала нас на дубља размишљања.

Савремене руске књижевности у Србији не би било без, наших преводиоца који у сенци – месецима, годинама упорно раде. И морају увек да нађу праву РЕЧ. To је тешко. Посао преводиоцa је рударски, исцрпљујући, посебно код нас у Србији – је и у запећку. Сави Росић „Валкира” је једна од десетак преведених књига.

– Шта вреди нешто знати а не пренети другоме? Кад се већ тако десило да сам добро научила руски и захваљујући томе прочитала значајне књиге, осетила сам потребу да то омогућим и онима који не знају руски. Поготово у ова времена када су све але и вране, теоретски добро потковане, са свих страна спопале наш несрећни народ – изузетно је важно да свако учини оно што зна и уме. Јер, живот није само: у се, на се и пода се… Његош рече „су чим ћу пред Милоша изаћи“? Толикој части се не надам, али знам да ћу полагати рачуне својим прецима: на шта сам употребила тако скупо плаћен живот? Пошто сам преводилац, а сматрам да свако треба да ради само оно што уме – то значи да, док могу, треба да преводим.

Чињеница је да преводилац мора одлично да осети, разуме књигу, познаје књижевност, правопис, граматику, руску, сем српске, али и много више од тога. Од тренутка када се латите посла, Ви почињете да „живите“ књигу и на матерњем језику. Кроз каква искушења пролазите и колико је то сваки пут за Вас изазов?

– Велика је то борба са сваком књигом! Када сам урадила „прву руку“ превода прве књиге, доживела сам разочарање. Превод се скљокао попут беживотне крпе. Помислила сам како српски није у стању да се „носи“ са руским. Али је у мени одмах прорадио наш инат па сам се латила учења српског! И открила да српски итекако може пренети све танчине руског. Кад бисте само знали колико ми је задовољство то откриће донело! Уопште, свима препоручујем да чувају језик који су поколења наших предака толико помно и с љубављу развијала и усавршавала. Погледајте у било којем речнику страних речи: свака туђица има више значења. Шта то значи? То значи да нам језик скраћују, богаље. Чему „имплементација“ кад имамо „спровођење“, „примена“. Или „процесуирање“, које бих и могла прихватити, али примењиво на Србе у хашком трибуналу: чим уђу у процес – исход се зна. А врхунац бесмисла представља „БХС“ језик, док се исто начело не примењује на „ЕАА“ који је задржао назив „енглески“. Или оно „вау!“ које је на енглеском узвик одушевљења или чуђења, док се код нас тако означава лајање паса. Најзад, језик нам кваре и непримереном употребом српских речи. Сваки пут се најежим када чујем: „ова земља“ или „овај народ“. Тако нешто могу говорити једино „експерти опште праксе“ који су само на гостовању из земље у земљу. Нико нема право да тако вређа сопствену земљу, језик или народ.

Какав је Ваш „сусрет“ са Валкиром?

–Све је почело тиме што сам сестри Ружици, пошто воли научну фантастику, из Русије донела роман „Вукодав“ Марије Семјонове. Она је годинама преводила с енглеског „Конана“, па јој је на крају додијало колико је све то упрошћено и далеко од Руса те је написала „одговор“ на „Конана“ – роман епске фантастике о митској прошлости Словена. Сестра је одлучила да га преведе на српски. Пошто је историчар уметности, а руски је сама научила, ја сам јој прегледала превод и препевала песме, којих у роману има доста. После „Вукодава“ је природно уследила „Валкира“, пошто ми се свидело како Марија Семјонова пише – њој радња представља тек повод за шире разматрање. Зато ће можда бити разочарани они који очекују невероватан след пустоловина, али ако неко жели да доживи прошлост, у романима Марије Семјонове ће пронаћи оно што тражи. А историја је учитељица живота – можда зато и траже да „раскрстимо са својом мрачном прошлошћу“… А Пушкин тако лепо рече:

Два су чувства вавек блиска свима –
И у њима срца храну ишту:
Љубав према рођеном огњишту,
Љубав к родитељским гробовима.

Кроз које сте фазе пролазили док сте преводили „Валкиру“, у које сте све светове упловили и шта сте научили?

–Увек изнова кроз исту фазу „како су Срби звали…“ На пример, „чизме“ смо преузели од Турака, и реч „панталоне“ је туђица, али још увек нисам открила стари назив за њих, тако да је у роману остало „чакшире“… Морала сам узети „Речник српскохрватског књижевног и народног језика“ који САНУ издаје од 1959. године, а досад је у 17 томова стигао тек до речи „Опово“, па га реч по реч прочитати. Преостали део сам прочитала у речнику „Матице српске“ у 6 књига. Узгред, открила сам много лепих српских речи неправедно замењених туђицама. Не чуди ме, јер томе је Сергеј Кара-Мурза у својој „Манипулацији свешћу“ посветио читаво поглавље. Најкраће речено, сваки занат има свој алат, а алат мишљења су појмови. Ако су нам они нејасни, или их погрешно схватамо, како ћемо онда, чак не исправно већ уопште, и мислити! Тада нам не преостаје ништа друго до да прихватамо оно што нам натурају свакојаки гуруи (знате оно „мора да је млого паметан, ништа га нисам разумео“). А научила сам, између осталог, да „прогрес“ заправо значи „срљање у пропаст“. Јер, више нема оне озбиљности која је била својствена нашим прецима, толико тога чинимо не питајући се „чему то“, напросто зато што „сви тако раде“. Наши преци су осећали одговорност – према вишњим силама, природи, прецима… за разлику од савременог нараштаја који већином на све стране говори само о „правима“.

Шта је у свему најлепше, а шта најдирљивије?

–Најлепше је то што сам осетила тај тајанствени свет, додир са нашим далеким прецима. На крају – шта значи православна саборност? Наш народ не чине само они који сада живе, већ и наши преци и потомци. Када бисмо тога били свесни, штошта бисмо у свом животу преиспитали. Потрудили бисмо се да живимо тако да нас се преци не постиде, а потомци да се нама поносе. За мене као жену најдирљивије је било оно у чему сам себе препознала – поднаслов романа гласи „Онај кога увек чекам“. Радује ме што је макар Зима Жељеновна (Валкира) свога човека дочекала. Нека ми будући читаоци „Валкире“ опросте што откривам крај романа.

Колико сте везани за Русију, руски народ и књижевност?

– Неко би рекао да сам „русофил“, али не мислим тако. Ја сам родољуб (ту реч сада замењују туђицом „патриота“, како се зове и ракета за „хуманитарно бомбардовање“), волим свој народ, а мој и руски народ имају исте претке, тако да је то једно те исто. Сем тога, руски језик за нас представља најлакши улаз у ризницу светских знања, пошто су Руси позамашан део сами створили, а оно што нису – све су превели. А свако од нас у својој струци може користити руски, чак и ако га не зна! На пример, ако не знате енглески, ништа вам не вреде њихове књиге. Зато у руским – одовуд, одонуд, уз помоћ речника, препознавања сличних речи, разумевања основних термина – ипак можете докучити смисао. Историја нас учи да Руси и ми имамо заједничку судбину – кад год је њима било тешко, и ми бисмо награјисали! А на све оне надобудне (помно смишљене) замерке – „тешко оном кога Руси бране“ – узвраћам: хвала им и на томе што нас никада нису напали ни бомбардовали!

Коју је књигу било најтеже превести?

– Знате, преводилац је једина струка у којој (засад) нема специјализације. Обућар је „надлежан“ за обућу, кројач за одела, и само преводиоцу дају текст и кажу – преведи. Текст може бити о свему и свачему, почев од упутства за коришћење неког уређаја па све до лепе књижевности. Пошто осећам велику одговорност како према свом имену тако и презимену, трудим се да сваки превод буде оно најбоље што могу постићи. Тако да се у сваку област прво морам „удубити“ како бих смело могла свој превод потписати. У томе ми прилично помаже и недавно научно достигнуће – интернет. Пошто су сви речници прилично стари (и не увек тачни), а живот се убрзано мења, без руског претраживача тешко да бих решила многе проблеме на које наилазим.

Да ли сте икада добили неко званично признање?

– За превод „Вукодава“ Марије Семјонове са сестром Ружицом добила награду Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ из Београда, што ме је одушевило. Доказује да и у садашње време, када смо често у прилици да видимо оно „ја теби – ти мени“, има људи који суде „ни по бабу, ни по стричевима“. Награђена сам и Граматом Бојног удружења „Стег“ при Међународном фонду словенске писмености и културе из Русије за активан развој војно-родољубивог васпитања у Србији и допринос развоју руско-српског пријатељства. То сам добила због превода за сајт http://www.srpska.ru са којим сарађујем. Тај сајт држи Александар Кравченко, РВИ Војске Републике Српске. Игром случаја сам дошла у додир са њиме, и када ме је замолио да преводим за сајт – зар сам могла одбити младића који је са 20 година потегао чак из Казахстана да брани мој народ! Тако је настао српски одељак на сајту, који топло препоручујем свима који желе да сазнају нешто о Русији и Русима, чега у нашим „слободним и независним медијима“ нема. Код нас углавном објаве само кад се – не дај Боже! – деси нека експлозија или сруши авион. Па и онда је то већином преведена вест „ЦНН“ или неког сличног гласила.

Шта сада преводите?

– Сада „глачам“ превод романа „Моје посмртне пустоловине“ Јулије Николајевне Вознесенске, поучне приповести која сликовито описује шта нас чека после смрти. Жао ми је што нешто слично нисам била у прилици да прочитам у младости – колике бих само замке избегла! Истовремено радим на књизи С.Г. Кара-Мурзе „Демонтажа народа“ (аутор је сматра најважнијом у свом стваралаштву). А то је управо оно што нам се сада дешава! После тога је на реду роман „Ланселотово ходочашће“ Јулије Вознесенске, наставак романа „Касандрин пут, или Пустоловине с макаронама“ који је, како чујем, добро примљен код наших читалаца. Као што видите, преводим само оно што сматрам важним – све сам књиге (сем једне) прво превела, па тек онда тражила могућност објављивања. Додуше, последњих година је све теже и теже објавити оно што преведем, тако да сам захваљујући сусрету са дивним људима и сама морала запловити у издавачке воде. Прво ми је једна храбра жена која се двадесетак година истрајно борила за књижару „Никола Пашић“ , реч је о великом прегаоцу, изузетној жени покојној Љиљани Танић , која је понудила сарадњу, у жељи да „Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе ипак изађе на српском. Поменуту књигу сам три године преводила, а потом током четири године нико није испољио занимање за њу. Касније је чак неко скенирао први део књиге и поставио на интернет. Затим сам, одушевљена сазнањем да постоје, „Дверима српским“ понудила сарадњу око издавања романа „Валкира“ и „Касандрин пут“. Знате, велику наду ми улива таква омладина која, упркос томе што је све сада срачунато на то да се млади залуђују прекраћивањем времена по сплавовима, кафићима и сличним местима, или гледањем и читањем разноразних страва и ужаса (више ни цртане филмове не могу да гледам, а ни то није случајно тако), ипак није подлегла вештом навођењу на погрешан пут. И на крају, тако ми је успело да после две године чекања „Валкира“ ипак изађе на ћирилици Било је и покушаја, притисака да подлегнем наговору и пребацим превод у латиницу како би роман „уопште” био објављен.

У превођењу Вам помаже понекад и син?

– Петар је историчар, и он је завршио Московски државни универзитет „М. В. Ломоносов“, тако да ми доста помаже у оним областима у којима сам „тања“ (поготово војној). Сем тога, извештио се и у откривању словних грешака . А лично је превео на руски књигу „За шта су оптужени“ (одговор генерала Душана Вилића и Душка Тодоровића на хашку оптужницу), што је у Русији објављено заједно са „Оптужујем“ (уводним делом одбране Слободана Милошевића) у мом преводу. Узгред, у Русији је изашла и књига „Говоре сведоци одбране; Суђење Слободану Милошевићу“ у којој сам превела сведочења академика Косте Михајловића и Михајла Марковића. То смо учинили бесплатно, сматрајући то својим доприносом борби за истину о српском народу.
Разговарала Биљана Живковић

Досад објављени преводи књига:
“Споменик” Владимира Турбина,
“Слом руског комунизма” Александра Зиновјева,
„Бајке о речним вилама и сврачје бајке” А.Н. Толстоја,
“Основи геополитике” Александра Дугина,
“Корени зла” Генадија Темњикова,
“Вукодав” (препеви песама) Марије Семјонове (књиге 1, 2 и 3),
“Азбука Хермеса Трисмегистоса или Молекуларни тајнопис мишљења” Генадија Дљасина,
„Манипулација свешћу“ Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе,
„Геополитика постмодерне (осврти на геополитику XXI века)“ Александра Дугина,
„Валкира (Онај кога увек чекам)“ Марије Семјонове,
„Касандрин пут или Пустоловине с макаронама“ Јулије Вознесенске.

********

У праву је госпођа Сава Росић, имамо доста туђица, и мислим да би неко требао да направи посебан речник туђица и адекватних одговарајућих наших речи које смо заборавили, за сваку туђицу. Биће Језика је Биће Човека, и Биће Народа који га је створио, који га мисли и изговара. Није џабе речено:
„На почетку беше реч…“

Кварећи нашу срБску реч, Језик, кваримо Биће Језика, а сами тим и себе, свој суштински идентитет, своју основну архетипску и светлосну вибрацију.

Намерно сам написао „срБску“, а не „срПску“, зато што сматрам да је правилније рећи придев „срБски“, него „срПски“. Објавићу око ових придева „срБски-срПски“ посебан један чланак на сајту, са насловом:

„Да ли је правилније рећи „срПски“ или „срБски“?

На Буки блогу нашао сам једну фотографију старог Београда која датира између 1876. и 1878. Буки ју је назвао:

„Хотел Српска круна“

Гостиона код СрБске Круне. Кликните на слику да је видите у правој величини

 

На тој слици, гледајући ка хотелу виде се фасаде према Кнез Михајловој и Париској улици. Том блатњавом улицом данас иду трамваји. Такво сам објашњење добио од аутора који је први обелоданио ту слику, Буки, док је прави власник слике „srebrnastopaperje“ како је Буки објаснио.

Кад кликнете на фотографију и погледате је у пуној величини видећете да на тој хотел-згради пише: “Гостионица код срБске круне“, а не „срПске“.

Шта то све значи?

То значи да је столећима уназад и у периоду настанка ове фотографије, у срБском језику коришћен придев „срБски“, а не „срПски“, као данас. Започео сам на Букијевом блогу дискусију око тога, али је нисам довршио, јер због превеликог рада на блогу нисам имао времена, но кад будем имао времена да започнем дискусију око тога на свом блогу, започећу полемику и на Букијевом, а овде дајем један мали допринос.

Одушевљен што сам нашо фотографију гостионе чији натпис потврђује моја размишљања, ја сам прокоментарисао овако:

#1 od strane небојша oktobar 29, 2011 – 4:40 pm

„На овој задњој слици: „hotel srpska kruna“, имам једну потврду, да је правилније написати или рећи придев „срБски“, него „срПски“, јер на тој хотел-згради пише:“Гостионица код срБске круне“, а не „срПске“. Полемисао сам око тога са једним другаром, ја сам му говорио да ми све више губимо свој језик, одавно…. да је правилније да се изговори придев „срБски“ него „срПски“, јер наш основни назив и реч корен је: „срБи“, а по придеву „срПски“, који је тек касније дошао у употреби, испада да смо ми срПи, а не оно што јесмо, срБи.

Buki,

Да ли можеш да ми кажеш из које је тачно године ова слика 1800…и, која?
Mожда то jelena зна прецизније?

Браво за све људе који су ти помогли да поделиш са нама ове изузетно вредне фотографије, за гледање, посматрање, размишљање и уживање, а посебно за Jelenu, која ти је дала и објашњења.

Поздрав!“

Kасније ми је „srebrnastopaperje“ овако одговорила…

„#4 od strane srebrnastopaperje oktobar 29, 2011 – 10:39 pm

„Nebojša, fotografija je nastala između 1876-1878 godine. Na njoj piše gostionica, ako gubimo jezik najpre treba razumeti da je jezik živa tvar i da se vremenom menja. Nisam primetila da se današnje kafane nazivaju gostionicama.
Jeziku treba pustiti da diše da se razvija.

Nije pravilno srBski neko srPski, jednostavnije je za izgovor i pravilnije izgovoriti „srPski“ nego lomiti jezik sa dvama suglasnicima različite zvučnosti. Zato pravilo o jednačenju po zvučnosti i postoji. Tu je jednostavno došlo do glasovne promene koja se tako zove.

Jednаčenje suglаsnikа po zvučnosti je glаsovnа promenа u srpskom jeziku u kojoj se šumni suglаsnici, koji se rаzlikuju po zvučnosti, jednаče tаko što se prvi suglаsnik iz pаrа zаmenjuje svojim pаrnjаkom koji je po zvučnosti jednаk drugom suglаsniku iz pаrа.

U srpskom jeziku, suglаsnici se premа zvučnosti dele nа:
zvučne suglаsnike (b, g, d, z, ž, đ, dž),
bezvučne suglаsnike (p, k, t, ć, š, s, č, f, h, c).“

Да, ово је тачно лингвистичко објашњењ, оно тренутно и важи, међутим, све се ово може лингвистички и побити, али и дубље, јер дрво расте из семена („срБ“), а не из гране („срПски“). Сваки придев који за основу има реч-корен „срБ“ не може да негира семе из којег је нико и „родио се“. Не може грана на дрвету да негира семе из којег се родила, то је немогуће.

Реч корен из које је настало име за наш народ је „срБ“, а не „срП“. По корену те ПРАречи, ми смо се назвали као народ „срБи“, а не „срПи“.

Започео бих сад нека своја размишљања, која сам написао једном мом пријатељу, јер „srebrnastopaperje“ на важеће лингвистичко тумачење уводи као критеријум ПРАВИЛНОСТИ или СТРУЧНОСТИ „једноставност за изговор“. Наиме, из овог доле она каже да је у језичком смислу нешто правилније, или стручније, оно што је једноставније за изговор:

„Nije pravilno srBski neko srPski, jednostavnije je za izgovor i pravilnije izgovoriti „srPski“ nego lomiti jezik sa dvama suglasnicima različite zvučnosti. Zato pravilo o jednačenju po zvučnosti i postoji. Tu je jednostavno došlo do glasovne promene koja se tako zove.“

Па, да кренемо…

Уреду је лингвистичко објашњење, међутим, ако се у том лингвистичном објашњењу за критеријум ПРАВЛНОСТИ илити СТРУЧНОСТИ, узима за баш све живо „једноставност за изговор“, онда ћемо изгубити свој оригинални језик, његову суштину, јер једноставније је да причамо колоквијалним језиком, језиком улице или „сленгом“ како људи то воле да кажу. Зашто да се ломатамо књижевним језиком, кад је лакше да писци пишу књиге колоквијалним језиком, језиком улице, да то свако разуме, јер, како се воли да се каже:

„Једноставније је за изговор“, зар не?
„Језик је жив, зар не?“

Да, језик је жив, мења се, међутим, стручни људи су дужни да сачувају основну СУШТАСТВЕНОСТ неког ЈЕЗИКА, у овом случају, нашег, СРБСКОГ, а не да му под разним лингвистичким и научним „изговорима“, свесно или несвесно мењају бит, суштину.

Желим да кажем следеће, уреду је да правило једначења сугласника по звучности важи за оне речи којима се суштински смисао неким придевом, атрибутом, не мења. Али, ако се тај СУШТАСТВЕНИ смисао неким придевом мења, онда је то прави апсурд и нонсенс, који превазилази сваку стручност, а тај апсурд добијамо при изговарању и писању придева „срПски“, јер самим тим поништавамо и негирамо реч-корен: „срБ“… „срБи“ из које се тај придев развија, и не може било које „стручно“ објашњење за правилност да негира реч корен, то је чист бесмисао, тиме се уводи простота и квази наука!

Из корена речи „срБ“ произилази назив за наш народ „срБи“. И, сад, имамо следеће, само зато што је неком једноставније и лакше да каже „срПски“, а не „срБски“, да не би ломатао СВОЈ ЈЕЗИК У ГРЛУ, он придевом „срПски“ суштински и смислено ломи, кида, крши и поништава БИЋЕ САМОГ ЈЕЗИКА, КОЈЕ ЈЕ ЖИВО, ту основну реч-корен „срБ“, и самим тим основни назив нашег народа који гласи „срБи“, а не „срПи“!

Дакле, ако изговоримо придев „срПски“, ми негирамо корен-реч из кога је тај придев и настао: „срБ“, „срБи“, а то је апсурд. Самим тим, ми тако негирамо назив нашег народа „срБи“, што је такође апсурд, губи се сваки смисао семена и корена из кога је све касаније произашло, нема дубине, јер језик и речи имају много већу дубину него за обичну комуникацију.

Један битан доказ у прилоги правилнијег придева „срБски“…

Ако би се самостално из неправилног придева „срПски“ извуко закључак о ком се народу ради, закључак би био да се ради о „срПима“, што није тачно, ми смо СрБи а не „СрПи“.

Међутим, ако би се самостално из правилног придева „срБски“ извуко закључак о којем је народу реч, јасно и недвосмислено произилази да се ради о СрБима, а не „срПима“.

Дакле, правилан придев „срБски“ у лингвистичком смислу поштује своју реч корен из које је настао, „срБ“, кретња је заокружена и пуна, ништа није противречно, већ целовито, пуно и јасно. Део је у целини, целина је у делу. Свега тога нема када је у питању неправилан придев „срПски“.

Ако се подилази „критеријуму“, „једноставности“, „једноставности за изговор“ који помиње „srebrnastopaperje“ правдајући своје фаворизовање да је правилније рећи „срПски“, онда не знам зашто је једноставније изрећи сугласник „п“ од „б“, када су оба уснена?

И један и други сугласник, без обзира што је „п“ безвучни, а „б“ звучни, артикулишу се и изговарају тако што се и горња и доња усна прибијају једна уз другу, стварајући потпуну преграду ваздуху, затим, када се усне раставе, отклања се та преграда и ваздух излази уз прасак, и као „п“ и као „б“.

И шта је сад ту једноставније, није ми јасно?
Када се на исти начин изговарају оба сугласника.

Чак шта више, сугласник „б“ пошто је звучан, може бити и МЕЛОДИЈА при дуготрајном отпуштању ваздуха, док „п“ то не може, безвучан је.

Како се уопште може критеријум за стручност, а то је нека врста правилности где треба да се поштује основна реч-корен „срб“, из које је све настало, може узети једноставност у изговарању, када се оба придева једнако правилно, у свом изговору, могу изговорити без тешкоћа?

Можда је неком лакше да каже „срПски“, али са истом лакоћом се може рећи и „срБски“. Покушајте и видећете.

Како је онда са страним језиком када га учимо?

Није баш једноставно да стране речи изговарамо, теже их изговарамо него наше, ломатамо језик са њима, али их ипак после труда и вежбе изговарамо на правилан начин.

Јел тако?

Тако је.

Ако то можемо да чинимо са речима из страног језика, како то исто не можемо са речима из рођеног?!

Једноставније је „срПски“, а?
Лакше је за изговор, а?

Е лингвисти моји, кад неко нешто наручи, све ћете ви научно да докажете, доказаћете да је грана старија од семена, да од гране настаје семе, а не обрнуто.

Кад су лингвисти све дотерали како треба, гостиона је променила назив, бише се није звала :“Гостиона код СрБске Круне“ већ:

Гостиона код СрПске круне:

Исти хотел са промењеним називом. Кликните на слику да је видите у правој величини

Суштински, да поновим….

Уреду је да правило једначења сугласника по звучности важи за оне речи којима се суштински смисао речи из које произилазе не мења. Али, ако се тај суштаствени смисао неким придевом мења, онда је то прави апсурд и нонсенс који превазилази сваку стручност.

Хипотетички… ако идемо линијом једноставности и лакшег изговора, ако је то критеријум ПРАВИЛНОСТИ и СТРУЧНОСТИ, и ако је с тога по том критеријуму стручности некоме лакше да изговори „срПски“ него „срБски, онда је логички закључак да му је лакше да изговори име за народ „срПи“, а не „срБи“, затим име за државу „срПија“, а не „срБија“, али, ипак, изговара онако како јесте „срБи“ и „срБија“.

Наравно, наши лингвисти нису могли да иду баш толико далеко, јер када би се због једноставности изговора писало и изговарало „срПи“ и „срПија“, а не како из речи-корен „срБ“ произилази: „срБи“, „срБија“… то би значило потпуно и тотално брисање нашег народа у историјском смислу!

У том случају то би био културно-духовни злочин, али, на скривенији начин, то се исто чини придевом „срПски“!

И сви би могли да кажу:

„Какви сад срБи, ко сте сад па ви?!
Ви не постојите, постоје само „срПи“.

Надам се да сам успео да вам дочарам суштину мог размишљања, да би они које ово интересује размишљали о свему овоме…

П.С. Док сам писао овај коментар, једена пријатељица ми је помогла да да тачно сазнам настанак горње фотографије „Гостиона код СрБске Круне“, то је нашла на овом форуму где пише следеће:

„Хотел Српска круна изграђен је давне 1869. године, век касније откривено је да је заправо саграђен на остацима југоистоцног бедема римског Castruma (Каструм»), а прву фотографију ове зграде, данашње Градске библиотеке, снимио је Иван Громан 1876. године“

Из овога се може закључити, да је стари назив за гостиону „Гостиона код СрБске Круне“ стојао једно десетак година, док лингвисти нису интервенисали и искривили чистоту СрБског језика!

На стручан начин, наравно, а то што грана „сече“ корен из ког је изникла…?!
Ма нема везе, незнаш ти бре, ниси ишо у школу званичне договорне „истине“…

Књиге „Манипулација свешћу“ Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе и „Геополитика постмодерне (осврти на геополитику XXI века)“ Александра Дугина, можете наручивати преко телефона сина госпође Росић, Петра Росића 064/92-58-932

5 реаговања to “Интервју са Савом Росић: Прецима сви полажемо рачуне!”

  1. Gordon Flash* Says:

    ..pre reformatora genijalnog racionalizatora beše CRKVENA GLAGOLJICA I SLAVENOSERBSKI..
    ..SERB..SERBSKI..nikako ..srB..srBski..
    ..kada u izgovoru prelaziš iz R u B obavezno nameštanjem usta prolaziš kroz P pa dodavanjem zvuka ga pretvaraš u B..
    ..da li znate da se racionalizacijom dobija na jasnoći i brzini u izražavanju SMISLA KOMUNIKACIJE zato se izbacuje zvuk B i pretvara u P a ne zbog negiranja korena SERB !
    ..da li znate da je baš zahvaljujući Vukovoj racionalizaciji smanjena konfuznost reči a to je i Srbima i Tesli bila PREDISPOZICIJA ZA MNOGO BOLJE I LAKŠE SHVATANJE LOGIKE PRIRODE JER JE I ONA SAVRŠENSTVO RACIONALNOSTI=BEZ SUVIŠNOSTI KAO saplitajućoj PREPRECI ŠTO SE U DRUGIM NESAVRŠENIM JEZICIMA JAVLJA.
    ..za dosezanje vrhunskih tajni prirode i sama zvučnost reči koja što direktnije asocira na objekat njenog značenja kao i sve srodne reči izvedene po sličnosti sa korenitom,vode direktnije JASNOĆI KORELACIJI SIBOLA U MISLIMA I OBJEKATA U PRIRODI..
    *..MI NE SAMO DA PIŠEMO KAKO GOVORIMO NEGO I GOVORIMO KAKO ČUJEMO PRIRODU ! ..mnogo više od drugih konfuznijih jezika..
    *..RAcionalnim=RAzUMnijim jezikom JASNIJA NAM JE PRIRODA *..ili bolje možemo razumeti Boga..

    • Небојша Says:

      Gordon Flash*,

      Ја сам само образлагао једну једину реч, заправо две, а не цео срБски језик, већ придев „срПски“ и „СрБски“ на основу корена речи „срБ“ из које настаје, ја нисам причао о неразумљивим речима или језику, лепо сам и јасно реко ово: да је правило једначења сугласника по звучности добро за оне речи којима се суштински смисао речи из које произилазе не мења. Али, ако се тај суштаствени смисао неким придевом мења, онда је то прави апсурд и нонсенс који превазилази сваку стручност.

      Дакле, ако из корена речи „СрБ“ извучеш придев „срПски“, он га самим тим негира, без обзира на твоје лепе жеље да га не негира, јер га не садржи у себи, већ садржи „срП“… а управо тај придев „срПски“изазива конфузију, нејасноћу, јер из њега, гледајући га самостално будући да тако и постоји, можеш да извучеш смислену реч „СрП“, што је асоцијација за пољопривредни алат, срп, а на за име корена назива за срБски народ, „срБ“ па и сам назив народа, срБи.

      Док кажеш „срБски“, све је јасно, јасно је да се ради о срБском народу, а не о алатки срп. Такође, придев „срБски“ потврђује корен из којег је настао, „срБ“.

      И шта је побогу неразумљиво, несмислено, некомуникативно и нејасно у придеву „срБски“, да ма где се он нашао, у било којем штиву које објашњава нешто, и које рецимо ти читаш, па да сад ти не разумеш тај текс, шта је речено, природу, објекте у природи, или Бога?

      Рецимо кажемо ово:

      У средњевековном срБском народу, најважнији је био однос према природи и Богу који је творац свега, па и природе.
      И шта сад ти у овој реченици не разумеш само због овог „Б“ у придеву „срБски“? Шта ти је ту нејасно и несмислено за схватање?

      Значи, по теби, када би у овој реченици само заменили придев „срБски“ са „срПски“ теби би било све јасно, разумљиво, у противном све ти је нејасно, реченица је неразумљива?

      јер сам кажеш:

      „da li znate da se racionalizacijom dobija na jasnoći i brzini u izražavanju SMISLA KOMUNIKACIJE zato se izbacuje zvuk B i pretvara u P a ne zbog negiranja korena SERB !“

      Смешно, човече.. обрађивао сам једну једину реч, једну једину, а ти видиш целу шуму, комплетан језик.

      Ти кажеш:

      „…da li znate da se racionalizacijom dobija na jasnoći i brzini u izražavanju SMISLA KOMUNIKACIJE zato se izbacuje zvuk B i pretvara u P a ne zbog negiranja korena SERB“

      Прво, не ради се о корену „серб“, већ „срБ“, Ја нисам говорио о корену „серб“ да се негира, већ „срБ“, нити сам говорио о старословенско језику, већ СрБском, или срПском како се неправилно говори, а ту је реч-корен „срБ“, не „серб“, о томе сам причао, о корене за срБски језик како се у новије време прича. Ту је реч-корен „срБ“, и на основу тог корена се извлачи придев „срПски“ или „срБски“, инече би било „серБски“ или „серПски“.

      Друго, око јасноће и смисла комуникације…

      Брзина комуникације је небитна за јасноћу и смисао изреченог, управо је све супротно, у брзој комуникацији изговарања речи не можеш да схватиш шта неко хоће да каже, нити ти је ишта јасно, то је брбљање, већ у течној и јасној комуникацији, са одређеним ритмом за разумервање, бојом гласа…

      Треће, тај корен „срБ“ се тиме ипак негира, са „срП-ски“, без обзира на твоје лепе жеље и хтења да се он не негира, јер корен је „срБ“, а не „срП“.

      Хајде кажи ми, у ком домену „срП“ из придева „срПски“ подржава корен „срБ“ из којег је настао, и тако га не негира ? Ако се придевом „срПски“ не негира корен „срБ“, онда ми на било кој научан начин, формулама, било чиме, из придева „СрПски“ изведи поступно долазак и повратак на корен „сРБ“ и тиме да докажеш да се он не негира.

      Ти волиш да пишеш формуле, па изволи…

      Апсурд је рећи да се не жели нешто негирати у фази жеље, а у фази примене се негира, јер придев „срПски“ негира корен „срБ“, без обзира на твоју жељу и хтење да се не негира.

      Придев се базира на корену речи, и извести придев из корена „СрБ“, у „срПски“ је апсолутни нонсен и научни, и логички!

      Јер како може придев да негира и поништава реч-корен из којег се развија?!
      Каква јасноћа, шта ти је ту нејасно у придеву „СрБски“?
      Да ли ти можда није јасно о ком се народу ради кад чујеш придев „срБски“?
      Па сад треба да ти се због јасноће комуникације „Б“ претвори у „П“ да би ти било јасно да се ради о Србима?
      Јел ти ту треба сад тумач страних речи да би схватио да се ради о срБском народу, на кога се односи тај придев?

      Али без обзира на то, он се са придевом „срПски негира“.
      Какав црни смисао се губи када се каже „срБски“, смисао чега?

      Рационализацијом када се уместо „срБски“ каже „срПски“, негира се основна светлосна идентитетна вибрација Живог СрБског Божанског Језика, која почива на вибрацијама гласова: „с“,“р“ и „б“=“СрБ“, док кад кажеш „срП“ вибрација се потпуно мења.

      Ја нисам причао о неразумном језику да би ти сад реко:

      „RAcionalnim=RAzUMnijim jezikom JASNIJA NAM JE PRIRODA *..ili bolje možemo razumeti Boga..“

      Тоталма грешка и апсурд, безвезе шириш тему о природи и разумевање Бога само на осново ових мојих размишљања и казивања о придеву „срБски“, о двема речима причам, „срПски“ и „срБски“, не о промени целог језика, па да буде неразуман да се не може схватити Бог и природа, јер онда би то био страни језик, а надам се да те придев „срБски“ не спречава да спознаш природу и Бога.

      Откуд ти такве асоцијације уопште?

      Тесла није схватао природу и боље је разумео, као и Космнос, на основу речи, или Вукове реформе, да је тако, онда би сви били Тесла, већ на основу немуштог посматрања процеса у природи, своје нутрине, свог духа. Спушташ Теслу на нижи ниво, на ниво просечног човека коме су потребне речи, тог просечног човека дакако треба дубоко пошовати, но Тесла је ипак геније који је све схватио што је схватио без и једне речи, већ немуштим духовним приступом, у тишини, без и једне речи.

      Осим тога, кад већ причаш о Вуковој реформи и шириш све на цели језик, то је у целини гледано добро за целину језика, да се нешто промени ТАМО ГДЕ ТРЕБА, да би било јасније, да не изазива конфузију, али какву сад побогу конфузијуи изазива придев „срБски“?!

      Да поновим , управо је тим придевом све је јасно, јасно произилази да се ради о срБском народу, док конфизију изазива заправо придев „срПски“ иако је неком лакше за изговор, јер из тог придева никако се не може извадити закључак да се ради о срБском народ ШТО СЕ ЖЕЛИ НАГЛАСИТИ!! Већ… та реч асоцира на пољопривредни алат, срп.

      Ако опуштено и немушто посматраш природу, и наједном… појави ти се нека мисао да би нешто спознао о њој, онда је та мисао дар Бога, не продукт твог размишљања, која долази путем твог без-мисаоног и немуштог посматрања природе, у тишини ума и духа, без и једне мисли, а камо ли речи.

      Тако је Тесла спознавао природу, не Вуковом реформом.

      Речи су нижи облик комуникације, иначе би сви до сада постали Богови, јер толико се пише о Њему, у свим религијама. Њима можеш само између редова, ако си довољно пажљив и вибрантан, бити гурнут на неку Божанску спознају, не можеш је описати директно речима и тако спознати, већ у личном искуству живљења спознаје, без и једне мисли и речи.

      А кад је реч о тим вишим сферама, ту свака реч ремети спознају, чак свака мисао ремети спознају. Требаш се препустити Вишим сферама безшумно, без-мисаоно, да би нешто спознао.

      Речи долазе тек после спознаје какву је Тесла имао, да би се барем покушала речима објаснити. Та спознаја надилази речи и мисли, она је иза ње, у космичком језгру које је безречно и безмисаоно. Тек када се све спозна, онда се на нижи ступањ уз помоћу речи покуша другом да дочара доживљено и оно што се живи, мада ни једна реч не може ТО да опише другом до танчина, јер ради се о другој димензији, већ да му ТО описано РЕЧИМА помогне да он својим духовним прегнућем све сам доживи, исто што и Тесла, или неки други адепт, геније, не мора то бити из науке, већ неке друге генијалности стварања, рецимо музике.

      Али добро, нећемо сад ширити расправу о Тесли, овде се говори о придевима корена речи „срБ“.

  2. Gordon Flash* Says:

    ..ma neee Jovanoviću transformacija reči iz SERBSKI u SRBSKI kao i dalje u SRPSKI je više matematička racionalizacija nego politička manipulacija..
    SeRBSKI-e=SRBSKI
    SRbSKI=>b>p=p<b,po težini tečnosti lakšeg izgovora p od b.
    =SRpSKI
    ..e sad o skladu zvučnosti reči našeg korenito prvoBITNOG SLAVENOSERBSKOG i zvuka u prirodi..pazi ovako..
    ..sediš ti u hotelu sam za stolom i kelner ti doneo tanjir vruće supe..uzmeš kašiku,zahvatiš supu i šta se čuje najače u sali..
    ..sssSRB…!..opet ponoviš istu operaciju kašikom i opet se čuje..ssSRB..!..na kraju kako se supa hladi,direktno proporcionalno se smanjuje i logički uslov dužine izgovora sss i čuje se samo SRB..
    ..strani gosti te gledaju,skrećeš im pažnju i zato misle da si nekulturan jer nisi tih kao oni,a ti znaš da si SRBSKI sačuvao jezik dok su oni oko tebe oprlili svoje jezike zbog njihove kulture koja manje poštuje imperativ logike prirode.!
    ..e sada ostaviš njih da hlade svoje jezike uzmeš alatku za košenje sazrele pšenice i odeš u polje..zahvatiš jednom rukom snop pšenice i zamahneš sečivom..šta se čuje..sssssrp..kaže Bog..,ono P na kraju je Božji zvuk zBog čuPkanja..jer moraš da rukom vučeš snop da bi bio zategnut pred sečivom..ako nije zategnut nemožeš ga iseći..i nemoraš biti Tesla da bi znao kako je u našem jeziku nastalo ime alatke po ssssSRPski..
    ..e sad budi malo Tesla pa zato objasni kako je pomću te alatke božanskog dara sa božjim imenom uz božji blagoslov opstao naš a i mnogi drugi narodi..
    *..da nije bilo prvo sssrp ne bi bilo ni ono sssrb.!

  3. nedodjija Says:

    Vukodava je fantasticno prevela !
    🙂

  4. Јелена Says:

    Све је фантастично превела. Али, на самој згради пише „гостионица“, а не „гостиона“. Изворно је рећи гостионица, а не гостиона.


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: