Драган Симовић: Кад јечи дрво и плаче гора


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Великој Мајци у Светлости

Кад јечи дрво
И плаче гора,
Сетан је тада
И тужан
Син Твој,
Премила Мајко
Милости пуна!
(Песник Румених Облака)

Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.

А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највише гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.

И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.

Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.

Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано. Да, схватио сам да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек. Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе. Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне.

А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми исисава сваку бољку и болест, какоме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.

И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!

Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!

И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке!), и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова; ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!

Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!

Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!
Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:

Ништа тако свирати не уме
Бајну свирку од Искони плаве,
Ко нада мном тополе кад шуме,
Кад под ветром повијају главе.

Једно реаговање to “Драган Симовић: Кад јечи дрво и плаче гора”

  1. agroekonomija Says:

    Divna priča o bolu stoljetne bukve, kojoj je grubo oduzet životu i dubokom osećaju autora teksta, koji je spoznao u detinjstvu, a upamtio zauvek.
    Da, i biljke su živa bića, koja osećaju i imaju dušu.


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: