Aлександар Тарасов: Како то ради ММФ


Аутор превода са руског: Пајо Илић

Ништа уникатно или изванредног у аргентиннсој катастрофи нема. Просто Аргентина је постала следећа жртва политке транснационалних корпорација (ТНК) и њиховог финасијског оружја – Међународног монетарног фонда (ММФ).

Ствар је у томе, ММФ никако није међународна добротворна организација, која како нас покушавају наговорити сами чиновници ММФ-а, журе да помогну свакој земљи, где настану финнасијке тешкоће или потреба за модернизацијом привреде. ММФ и Светска банка су створиле ТНК не у филантропске циљеве, а зато да наметну државама стратегији ТНК. При том треба схватити, да су саме ТНК транснациналне само по називу и сфери деловања. Све те компаније имају јасну националну повезаност: код свих ТНК главни штаб је смештен у некој одређеној земљи и све ТНК плаћају тој земљи порезе. Снагама такозваних антиглобалиста је успело да објасне, да су више од 90% ТНК уствари, компаније САД, и њихова делатност богати финасијку елиту САД. Управо те компаније контролишу деловање ММФ-а и Светске банке, пошто су те организације добоко антидемократског карактера, и код њих се одлуке доносе не већином гласова, него они који имају више новца (а више од свих је новца код ММФ-а и Светске банке код банкара САД). Сва делатност ММФ-а и Светске банке је условљена пакетом полулегалних споразма, закључених међу тим организацијама и Министарством финансија САД. Тај пакет је се назива «Вашингтонкси консензус» и усмерен је на јачање утицаја финансијског капитала САД по целом свету, уништавање конкурената Вол-Стрита и акумулирање светских финансијских резерви у банкама САД.

Зато ММФ и Светска банка одобравају кредите разним земљама само уз услов да њима испуне захтеве «Вашингтонског консензуса» – политичких и економских захтева. Те захтеве је могуће свести на следеће тачке: слобода премештања капитала; тотална приватизација чак у оним областима, где је немогућа конкуренција (напирмер, на жељезницама – нико неће ради увођења конкурентног избора градити 3 паралелне жељезнице, које припадају различитим власницима, рецимо из Москве у Петроград, – то је нонсес), што даје приватном капуталу могућност да неоправдано повећа цене, не повећавши квалит роба и услуга; високе каматне стопе, што спречава развој индустрије, али олакшава финансијске спекулације; смањењем до минимума или ликвидацији свих социјалних програма (бесплатне или јефтине здравствене заштите, образовања, јефтиног стана, јавног превоза ит.сл.); одустајање од заштите природе и очувања животне средине; подршка стабилности националне валуте путем успостављања њене зависности од америчких долара и ограничења реалне новчане масе (што доводи до неплаћања плата, новчане помоћи и дефициту постојећег новца, а такође и делимичног губитка национланог суверенитета); смањење плата и ограничење права радника (права на штрајк, права синдиката ит.сл); пореских реформи, које повећевају притисак на сиромашне и олакшавају пореско бреме богатих (у Русији се то слило у један 13-процентни порез – сиромашни су почели плаћати за 1% више, а богати за 7, 12, 17, 27, итд. процената мање).

Деловање ММФ-а је уништило привреду многих земаља света, например Југославије. Југославије је била прва замља «источног блока», која је почела престојавати своју провреду по рецептима ММФ-а (још од 1980. г.). Управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања економског развоја свих региона земље, што је лишило традиционално заостало Косово огромних државних дотација о дало могућност тада хоџисатичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање албанског стаљинистичког подземља на Косову. Прва косовска криза је била 1981. г., када је стаљинистичко подземље отпочело терор против неалбанског становништва и изазвало уличне сукобе. Убијено је 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984. југословенска државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хиџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску благајну суму, равну 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на исплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је 1986. г. ММФ над југословенском привредом успоставио потпуну контролу. Одустајање од «изједначавања» је сада већ изазвало незадовољство у Србији, пошто су учврстили заостајање те републике од Хрватске и Словеније, индустријски најразвијенијих. Тако је ММФ у Југославији изазавао српски национализам (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по препоруци ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1989 – 1990. г. доношењем уставних амандмана, који су смањили права аутономних покрајина у поређењу са републикама: без тога се чинило просто немогуће спровести економску политику ММФ-а – руководство Косова је одмах изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

По захтевима ММФ-а југословенско руководство је донело закон о приватизацији. Али када су експерти ММФ-а то проникнули у тај закон, они су се разбеснели: закон је предвиђао стварање у Јуославији «народног капитализма», у складу са којим је страни капитал могао рачунати само на 10% акција сваког приватизованог предузећа, главним власницима акција су постајали радни колективи и, осим тога, приватизација је спороведена на посебно добровољној основи (принудно су се могла приватизовати само предузећа – банкроти). Зато је ММФ одустао од даљег «рада са Југославијом», и орјентисали су се на разбијања федерације. То је довело до грађанског рата у којем је погинуло 600 хиљада људи, и до распада јединствене Југославије. При том је 89% југословенског капитала, природно, је отишло из ратом захваћене земље у западне банке (од тога 70% . у банке САД). У Србији је, међутим, на власти остаје Социјалистичка партија, која је натерала Милошевића да донесе управо такав закон о приватизацији. Зато је затребао још један рат – тобоже због Косова, – као резултат чега је била уништена индустрија Србије америчким бомбардовањем, а Милошевићева влада је пала. Нова влада је ставила ван снаге претходни закон о приватизацији, отворивши на тај начин Србију за западни, укључујући и амерички, капитал.

Још разорније је било деловање ММФ-а у Руанди. Руанда су дуго времена сматрали успешним моделом развоја пољопривреде. Међутим крајем 80-их година преживела је две климатски неповољне године, што је изазвало тешку неродицу. За принос кафе 1989. г. Руанда је од ММФ-а добила огроман кредит, међутим 1989. г на светском тржиту се десио пад цена кафе. Нови кредити ММФ-а одобрени су Руанди само уз услов одустајања замље од политике да се прехрамбено сама снабдева и одустајања од државне подршке фармерским газдинствима (пошто то није «тржишна политика»), а такође у условима девалвације руандског франка.

Све то је изазвало галопирајућу инфлацију и банкрот реалних прихода становништва. При том су експерти из ММФ-а одлично знали, да сваки пут, када у Руанди почне економска криза, у земљи се распламсава грађанскии рат. Руанда је насељена углавном са две етничке групе: аутохтоним земљорадницима хуту (око 90%) и пристиглим са севера у XVI–XVII в. Сточарима тутси (мање од 10%). Тутси су покорили хуту и створили у Руанди феудалну монархију. Током векова тутси најсуровијим терором су одржавали своју власт у земљи. Зато хуту осећају према тутси урођену мржњу. После постизања независности Руанде свака економска криза у земљи се завршавала или тиме, што су хуту клали тутси, или тиме што су тутси клали хуту. Природно, 1990-1991. г. све се поновило. Професионални ратници-тутси су приредили грандиозни покољ хуту, али пошто је хуту било неупоредиво више, тутси су изгубили и стотине хиљада је побегло у суседне земље. За пола године је погинули 1,5 милион људи! Сво акумулирано национално богатство је уништено, све новчане резерве Руанде се прелиле у западне банке. Привреда земље је уништена. По захтевима ММФ-а нова влада Руанде је ликвидирала  штедно-кредитне задруге у земљи (као «социјалистичке»), што је повукло за собом масовно уништвање фармера, и замрзнуло набавне цене кафе на нивоу кризне 1989. г. (иако је цена живота у Руанди прекомерно порасла, и цена кафе је на светском тржишту такође приметно порасла). Као резултат тога фармери су масовно уништени (само 1992. г. они су у очајању исекли 300 хиљада стабала кафе), а њихову земљу су купиле ТНК. Спољни дуг Руанде тих година је порастао са 150,3 милиона долара САД на 804 милиона! Данас је Руанда земља, која нема никакве перспективе и која ради искључиво за то, да плати камате на дугове.

Није мање импресивно било ни ММФ-ово уништаљвање привреде Сомалије. Сомалији је била потребна финансијска инфузија због трошкова, везаних за изгубљени сомалијско-етиопијски рат. ММФ је одобрио кредит под условима спровођења политике «строге економије», куповину по дампинговим ценама америчких житарица и девалвацију сомалијског шилинга. То је уништило традиционалане везе међу два главна сектора сомалијске привреде: «номадске привреде» (сточара) и «неномадске привреде» (земљорадницима и грађанима). Девалвација је довела до наглог поскупљења цена горива и ђубрива, а дампинг америчких житарица је учинио непрофитабилним узгајање житарица. Сељаци су били моментално уништени. Они нису моглу купити робу у градовима, што је уништило грађане. Они са своје стране, нису могли купити месо код сточара – и сточари су били прунуђени да покољу стада, пошто нису имали новца за њихово држање. Привреда земње је пропала.

Осим тога, по захтевима ММФ-а су затворена државна имања (која су постојала углавном у зонама наводњаване земљорадње), што је лишило државу главног (осим пореза) извора прихода. А то је, са своје стране, уништило државне социјалне медицинске и образовне програме. Држава није могла платити плату државним службеницима, што је повукло за собом и распад државног апарата, а затим и грађански рат, који је однео приближно 60 хиљада живота.

Огромну штету ММФ је нанео Мексику. Мексико је до 80-их година XX в. био једна од најразвијенијих земаља Латинске Амеерике. При том је Мексико био класична земља државног капитализма. Међутим развој Мексика је у значајној мери зависио од нафте. Зато је катастрофалан пад цена нафте 80-их г. нанео земљи снажан удар. Мексико је добио од ММФ-а велике кредите за грандиозне програме (за извршење «новог технолошког трзаја») – али није могао вратити те кредите. Земља је прогласила банкрот, и ММФ је ставио под своју контролу привреду Мексика. Према наметнутом «плану Бејкера» земљи су биле укинуте све протекционистичке мере, које су штитиле унутрашње тржиште и домаћe произвођаче, уводећи слободу кретање капитала (и из земље је у САД исцурило 45 милијарди долара), почела је глобална приватизација.
Посебно су бурно те реформе прошле за време председниак Карлоса Салинаса де Гортарија крајем 80-их – почетка 90-их г. Реформе које су тада прошле почели су тада називати «салинастројка» (по аналогији са горбачовском «перестројком»), а ММФ је прогласио «мексичко економско чудо» које је он створио. У Мексико је покуљао амерички капитал. Само 1991 – 1993. г. у Мексико је стигло око 100 милијарди долара америчких инвестиција.

Али истовремено у земљи је харала инфлација, и расли су сиромаштво и незапосленост (1986. г. потпуно незапослених је било око 18% економски активног становништва, а делимично незапослнених више од 40%), увоз северноамеричке робе (до 50 милијарди долара 1993. г.) уништио је домаће произвођаче, олакшице, које су имале ТНК, оставиле су мексички буџет без огромних прихода од пореза. И 1994. г. избија позната мексичка економска криза. «Салинастројка» је пропала. 20 хиљада предузећа је уништено, 700 хиљада људи је остало без посла, 2 милиона ситних приватних предузетника је изјавило, да се налази на граници банкротства.

ММФ и Вашингтон су одобрили Мексику нове кредите укупно 53 милијарде долара. При том су од Мексика захтевали продубљивање неолибералних реформи, који су одобравање изванредних олакшица америчких корпорација и ступање у НАФТА (Северноамеричку зону слободне трговине). После ступања Мексика у НАФТА доходци мексичких радника моментално су се смањили за 26%. У држави Чапас почиње устанак сапатиста.

Главне финансијске инфузије су биле усмерене у «макиладори» – ланац фабрика, изграђених дуж мексичко-северноамеричке границе. Те фабрике су вантериторијалне, на њима је забрањено стварање синдиката, радници добијају новац, фабрике не плаћају порезе у мексичку државну благајну. Штета, коју су причинили Мексику «макиладори», процењује се приближно на 14,5 – 16,5 милијарди долара годишње. Услед тога Мексико је постао чврсто везан за САД и ММФ, 24% становништва живи на граници гладне смрти и још 50% – у условима сиромаштва, чага у Мексику није било чак ни за време диктатуре Порфиријо Дијаса крајем XIX – и почетком XX в.

Можемо навести много аналогних примера. Рецимо, пример Индонезије, где је режим Сухарта последњих 8 година свога постојања безусловно извршио све препоруке ММФ-а. То се завршило економским банкротом, масовним бекством капитала у САД, падом Сухарта, етничким и религиозним сукобима, у којима је погинуло од 8 до 10 хиљада људи.

Можемо подсетити на Бразил, где је последњих 5 година владавине војног режима привреду земље контролисао ММФ (под изговором контроле над отплатом гигантског спољног дуга; његова исплата је достигла 30-40% од вредности бразилског извоза!). 1983-1984. г. ММФ је наметнуо војном режиму план «шок терапије», међутим то се завршило појавом масовног отпора «шоку» у земљи, кампањом грађанске непослушности и масовним саботажама у предузећима, што је довело до пада војног режима 1985. г.

Зато је неприхватање «реформи ММФ-а» за време председника познатог левог радикалног социолога и економисте Фернанда Кардоза омогућило да стабилизује привреду Бразила и нагло за 5 милиона људи смањи број сиромаха у земљи.

Можемо подсетити на «шок терапују ММФ-а» у Перуу за време диктуре Фухимора. Као резултат те «терапије» у Перуу је изгубило посао 12 милиона људи, 15 милиона се нашло у сиромаштву, а сама замља је изгубила шансу да пређе у категорију индустријско-аграрне земље.

У Екватору је «шок терапија ММФ-а» довела до покушаја увођења долара САД као националне валуте, што је изазвало тотално уништења еквадотаца, стихијски бунт и пад владе.

Последице «шок терапије» у Русији су добро познате.

Створено по рецептима ММФ-а «аргентинко економско чудо», чији се отац звао Доминго Кавалдо, такође је пропало са објавом фактичког дифолта, масовним бонтовима гладних и погромима и честим сменама влада. Бунтови гладних и погроми у Аргентини су већ били на крају прве етапе «шок терапије» 1989. г. а затим и 1996. г. (што је и довело до прве оставке Д. Каваља). Треба истаћи, да су бунтови гладних десили 1989. г. први пут у целој историји независне Аргентине. Економска криза у Аргентини је трајала у најмању руку 4 године, спољни дуг 138 милијарди долара такође није настао јуче. Као новина се показало само замрзавање депозита становништва и одлука да се спољни дуг исплаћује из средстава пензиних фондова (а пензионерима, у складу с тим, не исплаћивати пензиије).

Кавало, који је деловао по рецептима ММФ-а, привукао је у Аргентину 40 милијарди долара, 28% аргентинске привреде су купиле америчке корпорације. Али услови, на којима је тај новац дошао у Аргентуну, су били за земљу рушилачки: инвеститорима су гарантоване невероватне пореске олакшице – ослобођење од пореза на 25, 15, 10 година или потпуно ослобођење од пореза на 5 година са следећим 10-годишњним периодом 80-процентних олакшица. Као резултат тога, на 40 милијарди долара, уложених у привреду земље, добили су у најмању руку 280 милијарди долара профита, неометано извезених из Аргентине – па тај новац се могао уложити у националну привреду (то је двоструко више него цео спољни дуг Аргентине). Тако је Аргентина постала још једана жртва ММФ-а.
Јануара 2002.

%d bloggers like this: