Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Уништавање интелекта – Болоњски систем


Аутор превода: Пајо Илић

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза

Управљати земљом, пројектовати, градити и одржавати систем њеног животног устројства је ограман рад, који захтева много ума, стваралаштва и савести. Када пропадне свака од тих компоненти, то нагло сужава «хоризонт будућности» и гуши се стваралаштво – пројектовање се замењује имитацијом, У имитацију спадају културе, које су се показале неспособне на одговоре на изазов времена, и то служи као знак декаденције и често добија карикатурне облике. Значајо је, да имитирају увек гледишта и структуре странаца, имитација је увек повезана са додворавањем. Та реч је опет постала актуелна у нашој реформи. Управо додворавање! Рекло би се, увек се може наћи вредно искуство у сопственој прошлости – али не, само та прошлост мобилише памћење и неизбежно увлачи твој разум у стваралачки процес. Император, који гуши разум и стваралаштво, принуђен је да буде антинационалан.

Реформе у Русијису постале огроман програм имитације Запада. То је био знак духовне кризе наше интелектуалне елите, а затим је постало један од главних узрока опште кризе. Одуставши од пројектовања будућности, узевши курс најтупље имитације, наши реформатори и њихово интелектуално окружење си угушили и те клице стваралаштва, које су пробијале за време перестројаке. Духовна бесплодност је један од најтежих и много значајнијих знакова будуће катастрофе.

Прелетите мисаоно све стране животног устројства – свугде су реформатори покушавали преправити оне системе, који су формирани у Русији и СССР, по западним обрасцима. У Русији је, например, формирана својеврсна школа. Она се формирала у дугим тражењима и подешавању ка социјалним и културним условима земље, са пажљивим изучавањем и иностраног искуства. Њени резултати су били не просто добри, него управо блистави, што је било потврђено објективним показатељима и запажено мноштвом истраживања и Запада, и Истока. Али, било је одлучено да се та школа кардинално измени, престројивши је по специфичном шаблону западних школа.

Али школа је део целине, националног система образовања. Наши реформатори су ишли и на то, да прераде по западним шемама и високо образовање Русије. У новембру 2003 г. је потписан споразум о приступању РФ Болоњској конвенцији. То је конвенциаја ЕУ о унификацији система високог образовања, према коме до 2010 године сва Западна Европа мора имати јединствени систем високих школа. У погледу РФ реч «унификација» је смоквин лист, јер ЕУ ништа од руског система високих школа не узима. РФ се обавезује да промени свој систем на тај, што је донесен у ЕУ, обавезује се да имитира туђи систем – при том, што је у Русији формирана сопствена моћна висока школа.

Треба нагласити, да није било никакве јавне расправе у вези са заменом домаћег образовања. Мало ко је уопште слушао о тој Болоњској конвенцији, а високошколски професори имају о њој најмутније представе. Био сам на саветовању катедри завода друштвених наука 2004 г., већ после потписивања конвенције, и професори факултета нису имали никаквог појма о суштини измена. Већина се надала, да је то следећи хир министара и некако јој полази за руком преседети, као словени у мочвари за време најезде, дишући кроз трску. Та наде су илузорне, ЕУ није најезда степњака, спасти се у мочвари националне културе, ако се власт обавеже да је преиначи, је немогуће. Тим више ако власт чува у тајности своје намере.

Зашто желе да сломе свој систем, који су градили 300 година? Аргументи чиновника се не могу примити озбиљно, они не састављају крај са крајем. 2002 г, министар образовања РФ В. Филипов изјављује, да руску универзитет нема другог излаза (!), осим као интеграција у заједничку европску зону високог образовања. Министару говоре очевидне глупости не лице у лице, и он мора да искривљује појмове. Совјетско високо образовање је управо било интегрисано у заједнички европски и светски систем. То су одредили не формалним признавањем диплома, него тиме, што су наши стручњаци зналиу језик савремене нaуке и технике, комуницирали на том језику са савременим западним колегама, сами «производили» научно-техничке резултате, адекватно стању светског система (у нечему горе, у нечему боље, није о томе реч). Интеграција тачно не означава губитке свога идентитета. Национални систем образовања се интегрише у светски (или заједнички европски) као елемент, везан са другим елементима, али уопште није «помешан» у њима. Имитација је ликвидација подсистема наше културе са њеном заменом неспособним за живот кловном-наказом мистичким «заједничким европским» системом.

Систем високог образовања је један од најсложенијих производа домађе културе, али што је најважније, да је то и матрица, на којој се репродукује наша култура. И уређење високе школе, и ораганизција научног процеса, и програми су најважнији фактори формирања заједнице стручњака, интелигенције. Заменити све то на то, на то, што предвиђа «Болоња», – значи променити сву матрицу, на којима се репродукује култура Русије.

Запањује и уображеност рефорамтора. Високошколска установа је један од великих система животног устројства, који се формирају историјски, а не логички. Увереност, да се сличан систем може изненада преправити по добијеној шеми у Болоњи, – утопија, која се могла родити само у неразумној глави (мада се некако не може веровати у такву неразумност). Али допустимо, таква мисао се родила. У том случају чиновници морају изложити архгументе за тако чудан корак. Грубо говорећи, поднети лист папира, на коме би лево биле наведене користи од таквог корака, а десно – трошкови и губици са упутствима, ко ће и на који начин те губитке («социјалну цену») покривати. Ничега од тога није било.

Какве смо управо аргументе, макар и фрагментарно, ми слушали? Први – штедња новца? Тај аргумент је површан. Совјетски систем је био неупоредиво економичнији, него «болоњски», – наше високе школе су школовале стручњаке високе класе уз веома скромне трошкове (за ред величине мање), у поређењу са западним земљама.

Други аргумент је још апрсурднији. «Руске дипломе морају бити разумљиве западном послодавцу», – изјављује министар. То је бесмислица. Глупо је рушити образовни систем ради незнатног комфора 1-2% студената, који ће отићи на тућу милостињу. А што је главно, већ се стотине хиљада дипломаца наших универзитета добро снашло на Западу, нико није гледао на облик њиховог документа. А суштина тих докумената као да је била «разумљива западном послодавцу». Буржуји су људи разумни, њих су интересовала она знања и навике, које су имали млади руси, а не облик дипломе. Објективно, имитација «Болоњског система» управо лишава дипломце наших факултета оних конкуртентних предности на европском тржишту, које они засада имају. Увлачење РФ у тај систем има смисла само као средство да их уклоне као јачег конкурента. Је ли могуће да такве операције наши чиновници спроводе бесплатно? То би било поштено, али сасвим глупо.

У складу са конвенцијом, код нас мора бити измењено уређење високих школа, организација научног процеса и програма. Те ствари су узајамно повезане. Уређење – то су односи међу студентима и наставницима. Код нас велику улогу играју студентска група. Она даје навике колективног рада у лабораторији, фабричким погонима, конструкторском бироу. Разлика у способностима за такав рад међу нашим дипломцима и њиховим западним вршњацима запањујуће, у њу не поверујеш, док се не убедиш сам у пракси – просечан дипломац нашег факултета, који ради у колективу, се показао за главу вишим.

Односи наставника са студентима изграђени су код нас по принципу «учитељ – ученик» и «мајстор – помоћник». Ти односи са снажним изразиитм почетком и личним контактима. Болоњска конвенција је прелаз на обезличене односе по принципу купо-продаје услуга. То је разарање уређења руског универзитета – са сниженим критеријумом дипломаца.

Конвенција захтева прелазак на двостепени систем образовања. Три-четири године студент учи по упроштеном програму и добија диплому бечлер. Затим који желе да прођу још 1-2 године студија за диплому магистра. Код нас је постојао пет година студија, последња година је била посвећена истраживању или инжењерском развоју, после чега би био брањен дипломски. При том су студента прве године од првог минута учили као стручњака. Од првог предавања спремали за истраживања или пројекте, без тога бих његово образовање било непотпуно.

На Западу студента одмах почињу спремати за бечлера. Разлика је исто таква, као учити човека за лекера или лекарског помоћника од првог предавања. Лекарски помоћник се не може затим просто «доучити» за лекара за годину дана. Западни систем поновног учења бечлера за магистра веома је скуп, ми га не можемо применити у РФ у масовним размерама. Земља ће остати без вредних стручњака. Штавише, Русија ће остати без интелигенције – нарочито изванредних дела руске културе.
У посланици В.В. Путина 2004г. било је речено:

«Желим да нагласим: руско образовање је по својој фундаменталности –
заузимало и заузима једно од водећих места у свету. Губитак те предности је апсолутно недопустив».
Какво исмевање историје – управо је влада В. В. Путина и уништила руско образовање.
2007г.

2 реаговања to “Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Уништавање интелекта – Болоњски систем”

  1. zdravko Says:

    Стварно одличан текст и превод, око кога би се многи и код нас требали добро поразмислити . У последњих десетак година резултати школовања омладине код нас су права катастрофа, деца излазе глупља кад заврше школу него што су била кад су пошла, цео речник им се своди на употребу стотинак речи. Джаба нама све те школе, школства и болоње кад већина њих нису научили ни да нпр. на улици треба да кажу првом комшији добар дан.

  2. Иван Миловановић Says:

    Браво батице :)))


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: