Светозар Радишић: Освојили Балкан у тринаест етапа


ТРИНАЕСТ ПЛАНОВА ЗА О(П)СТАНАК САД У ЕВРОПИ ПОТПИСИВАЊЕ ЛИСАБОНСКОГ СПОРАЗУМА (КУТИЉЕРОВ ПЛАН) АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ИЗБЕГАО НА НАГОВОР БЕЛЕ КУЋЕ.
АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК САБОТИРАО ВЕНС-ОВЕНОВ ПЛАН.
ХОРСТ ГРАБЕРТ ЈЕ ОТКРИО ЈАВНОСТИ ДА ЈЕ ПРЕКО ЊЕГА КЛАУС КИНКЕЛ УТИЦАО ДА МУСЛИМАНСКА САРАЈЕВСКА СКУПШТИНА НЕ УСВОЈИ ОВЕН-СТОЛТЕНБЕРГОВ ПЛАН.

Преузми текст:
Освојили Балкан у тринаест етапа

Пише: Светозар Радишић


И највећи поборници америчког начина живота сада признају да су били у заблуди када су донедавно тврдили да је „нови светски поредак“ само антиамеричка флоскула, да је Немачка основни кривац за разбијање СФРЈ и да НАТО нема разлога да запоседне Балкан. Иако, с геополитичког становишта, није спорно да је Европа немачка, још мање је спорно да су Сједињене Америчке Државе изазивајући рат на просторима претходне Југославије оствариле циљ да остану у Европи и након њеног интегрисања, а да се после свега присуство НАТО алијансе сматра још неопходнијим и природним.

Као што се очекивало, рушење Берлинског зида, највећа немачка победа после Другог светског рата, изазвало је подозрење вашингтонске администрације. С друге стране, нестанак Варшавског уговора требало је да узрокује нестанак другог пола – НАТО пакта. Али, тада би САД прешле у још једну изолацију. Искористивши моћ супер силе и перфидно оптужујући Немачку за превремено признавање бивших република САД су успеле да се наметну као кључни фактор стабилности на Балкану, прошире НАТО и укорене се у најзначајнијој стратешкој тачки Европе. Не треба заборавити да је Бил Клинтон, априла 1993. године, у поруци Редакцији „НАТО ревије“, после самита у Ванкуверу, забележио: „Снови су од немогућег постали стварност: крај хладног рата и подељености Европе, уједињење Немачке и револуционарне промене у бившем СССР. Поздрављамо промене чак и онда када оне укључују неизвесност и опасност“. Затим, да су Лоренс Инглбергер почетком маја и Ворен Кристофер, средином јуна 1993. године оптужили Немачку за разбијање СФРЈ тврдећи да је Немачка „изгарала од жеље да види њен распад и форсирала прерано признање Словеније и Хрватске“. Нису, при том, презали ни од провидних лажи попут честих изјава Била Клинтона и његовог државног секретара да „Американци у Босни немају виталног интереса“ и тврдњи Била Клинтона да се САД неће мешати у рат у Босни и нити слати војнике на Балкан. Тринаест планова, од којих је већи део настао у Вашингтону, најбољи су деманти за тврдње америчке администрације.

Од Лисабона до Бијељине

Предводећи групу стручњака Европске заједнице, лорд Карингтон је Југословенима поднео на потпис нацрт општег споразума (Карингтонов план), на конференцији одржаној 18. октобра 1991. године. Представници Републике Србије одбили су да потпишу Документ, јер је у њему предложено успостављање суверених и независних република са међународним идентитетом, за оне који то желе.

Четрдесетак дана касније (31. децембар 1991), Сајрус Венс је био у својој петој југословенској мисији. Обавестио је јавност да је план који је понудио зараћеним странама (Венсов план), оцењен „апсолутно прихватљивим“. Председништво СФРЈ прихватило је поменути план 3. фебруара 1992. Поштујући одредбе тог плана ЈНА се повукла са Превлаке 20. октобра исте године. У више наврата Савет безбедности УН је наређивао Хрватској да се врати на „линију Венсовог плана“, након њене агресије на Републику Српску Крајину, крајем јануара 1993. Занимљиво је да је председник Републике Србије Слободан Милошевић 24. јануара 1995. године оценио да је Венсов план најбољи међународни мировни документ.

Трећи по реду план према којем је прекрајана карта Балкана био је план Жозе Кутиљера, тадашњег генералног секретара УН. Наиме, средином фебруара 1992, само што је прихваћен Венсов план, почела је са радом Конференција о Босни и Херцеговини под патронатом Европске заједнице. На једној од седница, 21. фебруара у Лисабону, понуђен је тзв. Кутиљеров план, с којим су се сагласили сви учесници скупа. Неколико дана касније Алија Изетбеговић је оповргао сагласност дату у Лисабону и изнео познату тврдњу да је Босну немогуће делити. Ворен Цимерман је касније признао да је Лисабонски споразум Алија Изетбеговић „демонтирао“ на поруку и захтев америчке администрације. Сукоб интереса великих сила вероватно је основни разлог што се на дневном реду самита у Копенхагену 21. јуна 1993. године још једном појавио Кутиљеров план уз доминантан став да се његовим потписивањем могао избећи рат.

Један од кључних планова био је Венс-Овенов план први пут поменут 11. јануара 1993. године. Од његовог обелодањивања било је очигледно да га не подржавају Сједињене Америчке Државе. Јер, Бил Клинтон је већ 5. фебруара 1993. захтевао да креатори плана изврше промене тако што ће План учинити прихватљивим за босанске муслимане. Скупштина Републике Српске одбила је 2. априла 1993. потписивање дела Венсов-Овеновог плана који се односио на границе. При том је најавила спремност за преговоре са босанским Хрватима и муслиманима око 20-так процената нерашчишћених граница и територија. Иако су председници Југославије, Србије и Црне Горе сугерисали да се Венс-Овенов план потпише у целини, Скупштина Републике Српске одлучила је 25. априла 1993. да не прихвати део плана о мапама, без обзира што су српском народу претили војном интервенцијом и бомбардовањем. Тако је зачета како су многи назвали „судбоносна историјска драма са заплетом чији се крај није могао наслутити све до последњег тренутка“. У фарси притиска на Скупштину у Бијељини учествовали су, у хотелу Хајат у Београду, уз лорда Дејвида Овена, шведски генерал Ларс Ерих Валгрен, командант Унпрофор-а, Jон Вилсон, бригадир за везу у „плавим шлемовима“ и Фред Екхарт, портпарол конференције о Југославији. Петнаестог маја 1993. године Срби из Босне изашли су на референдум. Гласало преко 92 одсто уписаних у спискове (1.180.000), од којих се преко 96 одсто изјаснило против Венс-Овеновог плана. У сваком случају три чињенице нису ишле у прилог потписивања Венс-Овеновог плана: 1) план је антисрпски у свим елементима, нарочито с аспекта расподеле територије што је потврдио и лорд Овен речима: „Срби се боре за територију на којој живе столећима… Иако су пре рата имали 60 одсто територије БИХ, мировни план даје Србима 43 одсто тог простора“; 2) план и притисак да се он потпише били су такве врсте да се очигледно рачунало на менталитет и достојанство Срба у Босни и Херцеговини, што значи да су сви који знају тај народ могли да предпоставе да ће одбојно реаговати, и 3) од почетка се није нудила никаква алтернатива плану, што значи да је Запад намерно ишао на варијанту која је проверено неправедна за Србе. Друге две стране у сукобу нису биле ни приближно у истој ситуацији. Хрватима је планом дато све што су тражили, а муслимани су добили и територије изван градова, које им никада нису припадале.

Све већи амерички утицај

У међувремену је у Вашингтону само месец дана након појаве „Венс-Овеновог“ плана, 10. фебруара 1993. године, објављен „План Клинтонове администрације за решавање сукоба на тлу бивше Југославије“. Тај план је утицао да се испоштују америчке примедбе на „Венс-Овенов“ план и створио основу за сва војно-политичка дешавања у Хрватској и Босни. План је обухватио: 1) активније укључивање САД у преговоре које су водили Венс и Овен; 2) претње Србима да ће САД повећати притисак и подићи економску и политичку цену агресије и евентуалног ангажовања на Косову; 3) сарадњу са Русијом и савезницима у вези са међународном мисијом у Босни; 4) појачано међународно присуство у Македонији; 5) стварање међународног суда за ратне злочинце; 6) спремност САД да, заједно са Уједињеним нацијама и НАТО, учествују у спровођењу плана, укључујући и могућност коришћења америчких снага у војној акцији, и сл. Тај план је реализован потпуно и послужио као основа за америчко освајање Балкана.

„План петорице“, настао у главном граду Сједињених Америчких Држава 22. маја 1993. године, био је шести по реду. Шефови дипломатија Велике Британије (Даглас Херд), Француске (Ален Жипе), САД (Ворен Кристофер), Русије (Андреј Козирев) и Шпаније (Хавиер Солана) усвојили су програм о непосредним мерама за обустављање непријатељстава у Босни и Херцеговини. Прва мера била је: постављање међународних посматрача на границу Босне и Србије у сагласности са владом у Београду. Друга, запоседање „заштићених зона“ трупама Унпрофор-а. Трећа, одржавање економских санкција против СР Југославије, док не испуни услове из резолуција Савета безбедности УН. Четврта, формирање суда за ратне злочине. Пета, претња санкцијама Хрватској уколико настави са интервенцијом у Босни. На тај комбиновани план, састављен на брзину „да би велика петорица купила време“, реаговали су и копредседници конференције о СФРЈ. Торвалд Столтенберг је изјавио да „Венс-Овенов“ план није мртав и да је конкретнији од плана петорице, а Дејвид Овен је рекао да се ради о новој ситуацији о којој ће се консултовати са европским лидерима, пошто је добио мандат од Европске заједнице. Занимљиво је да је „план петорице“ разочарао и Албанце. У тачки једанаест наведеног плана децидно се ставља до знања да се никакве декларације о наводној суверености тог дела Србије неће признати.

После расправа у Женеви у вези са реализацијом почетног америчког плана, који је коригован у Бриселу и Вашингтону, и у вези с новим планом за Босну, након одвојених сусрета са представницима зараћених страна уследио је седми, „Овен-Столтенбергов“, план (20. август 1993), који је обухватио глобални мировни споразум и принципе будућег конституисања уније република, уз поделу Босне на три републике. Нацрт мировног плана лорда Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга предат је на разматрање трима зараћеним странама. Србима је према плану требало да припадне 52 одсто, Хрватима више од 17 одсто, а босанским муслиманима око 30 одсто територије. За Мостар предвиђена двогодишња управа Европске заједнице. Амерички државни секретар обећао је да ће САД помоћи спровођење најновијег мировног плана и послератну обнову Босне и нагласио је да Вашингтон подржава политичко решење рата у Босни предлажући да се у бившу Босну и Херцеговину упути око 40.000 „плавих шлемова“. Срби су гласали и прихватили мировни план, али само у односу 55 према 45 одсто у њихову корист, што значи да су захтевали само три процента више од понуђеног, а 5 одсто мање него што им је припадало пре рата. Већ 1. септембра 1993, када је договор био на дохват руке, „Овен-Столтенбергов“ план је доживео крах, због немогућих захтева муслимана. Упркос уступцима српске и хрватске стране и изјави Алије Изетбеговића да је „спреман“ на наставак преговора. Слутње да су американци поново сугерисали мулиманима да не прихвате план, јер им ова ситуација дозвољава наду да ће учествовати у протекторату над Босном, што им је крајњи циљ, обистиниле су се. Умешаност америчке администрације наговештена је у чланку који је објавио „Вашингтон пост“ 8. септембра 1993. у којем пише да Овенов и Столтенбергов план не задовољава Клинтонове критеријуме, закључујући да санкције против Србије морају остати. Од тада су муслимани почели да зановетају. Муслиманска скупштина прихватила је план под условом да им босански Срби врате „силом заузете територије“. Затим је одбила план уколико се муслиманима не омогући приступ мору. На то су босански Хрвати запретили одустајањем од свих понуђених територијалних уступака, уколико Муслимани и Срби не потпишу женевски план, а Скупштина Републике Српске је одлучила да повуче све уступке Муслиманима и Хрватима, због њиховог одбијања женевског плана. План није хтела да потпише ни београдска власт без плана укидања санкција, иако је Торвалд Столтенберг обећао да ће санкције бити укидане са спровођењем мировног плана. Занимљиво је да су територијални уступци од 3 одсто територије, у наведеном (вероватно намерно) контраверзном плану, тражени од Београда, а не од Срба у Босни. План је завршио неславно, иако је било логично да међународни фактори изврше утицај да „муслимани“ прихвате мировни план, јер су претње бомбардовањем Срба само подстрекавале муслимане на продужавање рата. То је вероватни разлог што је Дејвид Овен критиковао америчког председника Клинтона да је „саботирао мировни план Венс-Овен“ и „насамарио Муслимане“.

Преломни моменат – план контакт групе

Стварање Муслиманско-хрватске федерације на основу Вашингтонског споразума 2. марта 1994. извршено је према посебном плану. У Вашингтону су тврдили да би прихватање свих одредби тзв. америчког плана (стварање лабаве федерације Хрвата и Муслимана и касније лабаве конфедерације те федерације са Хрватском) могло да доведе до укидања санкција које су уведене против СР Југославије. И управо због тога „Вашингтон пост“ је председника Републике Србије прогласио за кључну личност за заустављање рата на Балкану. Према процени кругова женевске конференције о бившој СФРЈ највећи противници тог америчког плана били су мировни посредник Европске уније, лорд Овен, и Велика Британија.

Неколико месеци касније, 5. јула 1994, уследио је изузетно важан Женевски план Контакт-групе (касније назван краће: План Контакт-групе). Према том плану настала је подела територија у односу 51 одсто за Муслиманско-хрватску Федерацију према 49 одсто за Републику Српску, а БиХ је требало да остане у међународно признатим границама. Изгласавање тог плана је за аналитичаре преломни моманат у вези са солуцијом за Босну и завршетком рата на просторима претходне Југославије. Наведеног дана на састанку представника пет великих сила и босанских лидера министри су упозорили на тешке последице у случају неприхватања плана. Ворен Кристофер је запретио Србима постепеном серијом мера и укидањем ембарга на оружје Муслиманима. У званичним крговима Стејт департмента су тврдили да је америчка администрација „строго сугерисала“ влади у Сарајеву да без обзира на мањкавости у плану препусти Србима да не прихвате предлог. Клаус Кинкел је тим поводом рекао да су се САД, Русија и Европска унија први пут сагласиле око конкретног мировног плана. Наравно Алија Изетбеговић је одмах изјавио да план треба прихватити. Руководство Срба у Босни заузело је став да се план разматра на Скупштини Републике Српске. Претње Србима којима је понуђен до тада најгори план су учестале са свих страна. Да Срби у Босни потпишу План захтевали су: Јон Мејyор, Вук Драшковић, Ворен Кристофер, лорд Овен, чланови Европске уније, Мајкл Роуз, Виталиј Чуркин, Мира Марковић, Андреј Козирев, Зоран Лилић, Торвалд Столтенберг, Медлин Олбрајт и Карл Билт. Када је Момчило Крајишник рекао да ће руководство Срба из Босне највероватније расписати референдум, Андреј Козирев је био искључив: „Нема нових преговора са Караџићем“. После објављивања поруке Владе Републике Србије, руководству Републике Српске да прихвате план одмах и да се не скривају иза референдума и става да је неприхватање мира највећа издаја српских националних интереса, уследило је кажњавање Срба у Босни. Јуриј Воронцов није оставио дилему: „Хоћемо позитиван и никакав други одговор“. Затим је Москва замрзла контакте са Србима у Босни. Једино је Војислав Коштуница рекао да је План Контакт групе лош, а да лоша решења воде у рат. Био је прецизан: „Тај план не вреди пишљива боба“. Пошто Срби нису попустили уследиле су нова убеђивања. Андреј Козирев је уверавао Србе да ће Република Српска добити међународно признате границе ако прихвати мировни план и да ће муслиманско- -хрватска федерација и Република Српска имати једнака права. Затим су представници Контакт – групе саопштили да се Срби, Муслимани и Хрвати могу договарати о размени територија, с тим да као основа за решење кризе остаје Мировни план и територијална расподела у односу 51:49 одсто.

План „З-4“ као посебан инструмент-план

План „З-4“ од 30. јануара 1995. године, био је, у ствари, план мини Контакт-групе за решења односа између Републике Хрватске и Републике Српске Крајине. Након упознавања са Планом Република Српска Крајина условила је потписивање плана останком Унпрофора на треиторији РСК и после 31. марта 1995, а Хрватска није прихватила план „З-4“, због страха од федерације. Иако је Мате Гранић најавио спремност Хрватске да преговара о плану „З-4“ испоставило се да је већ договорено решење за сламање отпора Срба. План „З-4″ као да је заборављен, а настављени су притисци преко Русије да Срби у Босни потпишу план Контакт-групе. Појачан је и притисак на Београд. Немачки канцелар Хелмут Кол је инсистирао да Србија прихвати план Контат – групе за Босну, остане по страни евентуалног новог рата у Хрватској и да херметички затвори границе према Босни и Хрватској (Крајини)“. Ханс Ван ден Брук је са састанка Европског парламента у Бриселу захтевао од председника Милошевића да призна све републике настале распадом СФРЈ.

Једанаести по реду био је Француски план обелодањен 17. јула 1995. године. Александар Зотов је сматрао да је француски предлог директно војно уплитање и учешће на страни одабраној за савезника. Малколм Рифкинд, који је тек примио дужност британског министра иностраних послова потврдио је да ће се снаге за брзе интервенције користити у Босни према минималном францускм плану за: 1) за осигуравање пута преко Игмана од напада босанских Срба, односно за снабдевање Сарајева, и 2) за ојачавање војног присуства снага Уједињених нација у Горажду. План је нешто коригован и одлучено је да се трупе за брзе интервенције користе искључиво за заштиту Сарајева.

Дванаести, Јељционов план, обнародован 10. августа 1995, остао је недовољно јасан јер је тешко установити да ли је реч о тзв. „руском плану за југо-кризу“ који први пут споменут 15. маја 1995. Могуће је да је укомпонован у наступања руских дипломата. План је сачињен с идејом за обуставу рата и стабилизацију мира и циљем да се Југославија ослободи бремена санкција, претпостављао је реализацију неколико услова: 1) Контакт група је требало да примора Хрватску да обустави сва непријатељства; 2) да се предузму мере да се спречи хуманитарна катастрофа – обезбедити слободан надзор међународним посматрачима; 3) да се осигура безбедност Унпрофора; 4) обуставе сва непријатељста, и 5) усвоји план Контакт – групе. Тај план је само неколико дана касније стопио са Дејтонским планом који се помињао од 12. августа 1995., а иако је држан у тајности његов садржај до 8. септембра када је разматран у Женеви у јеку највећег НАТО бомбардовања српских положаја, у више наврата је био подржаван из Москве, Лондона, Брисела, од америчког конгреса и челника из Уједињених нација.
Очигледно је да су према тринаестом, Дејтонском плану бомбардовани положаји Срба у Босни, да су снаге НАТО замениле Унпрофор, да се Муслимани опремају и обучавају према том плану. Затим, да је Хрватима убрзана интеграција у Европу и Партнерство за мир и веза са НАТО, а Србима – поновно дипломатско укључивање у међународну заједницу.

Колика је улога планова у рату у Хрватској и Босни најбоље показује изјава Фрање Туђмана поводом годишњице прогона Срба из Крајине: „Присиљавали су нас да пристанемо на план З-4, на српску републику од Задра и Книна до 28 км од Загреба, са српском војском, српском валутом и српским председником – да не би било самосталне Хрватске, или да будемо уз злосретну Југославију из које смо се једва избавили“. О поменутом присиљавању нема података, а догађаји његове речи нису потврдили. Напротив.

Било је је међу западним дипломатама реалних који су попут Лорда Карингтона тврдили да су Запад и Уједињене нације све радили погрешно, јер су њихови планви користили само муслиманима. Но, било је много више дипломата који су попут Андреја Козирева и Ворена Кристофера претили Муслиманима у случају одбијања плана ублажавањем санкција Србима, а српској страни укидањем ембарга на оружје муслиманима и оних који су сматрали, попут Дејвида Овена, да ће светски притисак присилити босанске Србе да прихвате понуђене планове.

Решавали своје проблеме

Показало се да су велике силе опет решавале своје проблеме. Тако је амерички министар одбране, Вилијем Пери, 17. јула 1994. рекао да се НАТО и САД суочавају са дубљим војним ангажовањем у Босни, без обзира да ли ће зараћене стране прихватити међународни мировни план. То наравно значи да НАТО долази у Босну у свим случајевима.
Ј

една од првих нових улога коју су НАТО-у наменили трилатерални креатори светских мапа била је обуздавања криза, односно „успостављања стабилности и демократије“ изван дотадашњег подручја. Клаус Кинкел је тај задатак назвао – чување мира.

Нешто прецизнију дефиницију нове улоге НАТО-а дао је Манфред Вернер у Бриселу 10. септембра 1993. године, када ју је дословно описао као „инструмент за увођење новог светског поретка“, залажући се за партнерство с Уједињеним нацијама. Многе, који су сматрали да су НАТО и Уједињене нације давнашњи механизми САД, изненадила је очигледно вешто (наивно) одглумљена недовољна веза тих институција. Наиме, секретар за одбрану САД Лес Аспин обећао је (не зна се коме) да америчке војне снаге неће напустити Европу, али је истовремено упозорио да европски савезници у НАТО-у морају бити спремни да за узврат помогну Вашингтон у његовом војном ангажовању широм света. На тај начин су створили илузију да су те две институције ван њиховог утицаја. „Управо од НАТО-а очекује се да буде главни гарант европске безбедности“.
Занимљиво је да ретко ко схвата да су, на пример, све новонастале земље у процесу стварања „новог светског поретка“ економски, информационо и културолошки окупиране од стране земаља носилаца новог поретка. Још су ређи људи који помишљају да земље Истока имају једнако право да се њихов дух и култура наметну Западу. Јер, не постоји логика која ће оправдати примену свих тринаест планова, осим ако се не сматра да је планета Земља већ у америчком власништву. Јер, креатори мундијалног поретка немају намеру да освоје само територије, већ језик и народни дух, а кад то успеју земља је заувек освојена.

Објављено у новинарском напису под насловом:
Освојили Балкан у тринаест етапа, „Ревија 92“ бр. 195, 4. април 1997, стр. 8,9.

2 реаговања to “Светозар Радишић: Освојили Балкан у тринаест етапа”

  1. Видоје Says:

    АЈМО СРБИ, АЈМО, АКЦИЈА
    ПРОЧИТАЈ ТЕКСТ ДОЛЕ

    Ја нудим да ми нешто радимо. Конкретно.

    Надам се да ћемо ми који посећујемо ову интернет страницу да будемо јединствени и да се уклопимо да новчано помогнемо опстанак Небојшиног дневника (да користимо неку српску реч за енглеску блог), интернет странице.

    Било је коментара неких посетиоца дневника да се не осећају пријатно да уплате неку ситнију суму, (типа 100 кинти, 200 кинти ) па стога сам дошао на идеју да се ми овде, који посећујемо сттранице на мрежи, које држи или-и одржава Небојша, да нађемо дан када ћемо да уплатимо нешто новца и тада ако би нас десет уплатило по 100 динара, могли би у једном дану да на Небојшин рачун уплатимо 1000 динара. Дао сам пример, увек је, да уплати свако колико може, ако је то 50 динара, онда је то 50 динара. Очекујем да се неко јави са конректним датумом, и да то направимо већ овог месеца.
    Небојши, а и сваком нормалном би значило била каква новчана помоћ. Ако је то месечно 1000 динара, и то је боље него ништа.

    Ево је прилика Срби да покажемо себе на делу. Јер мени делује, можда грешим, да има превише паметаовања како на овој интернет страници, тако и на другим, а да нема дела, нема их, а то се види нашта личи српство. Тако да ајде да ово изгурамо из два корака. Ја сам дао идеју. Прихватите је, и нека неко да датум. На договорени дан (да не буде недеља, тад су банке затворене, свако по на особ оде у банку (или ако има интернет банковање) и уплати колико може. Да видимо колико ћемо да скупимо, Небојша би јавио. Па да видимо какви смо.

    Особа представљена као Јелена је дала предлог да то буде 15 јун, ја сам то прихватио, а прочитао сам и особа са надимком Панчевац. Од речи је дошло и до неких дела али да видимо колико смо вични озбиљним делима и раду.

    Ако неко нема да да 50 динара, кад се договоримо, није проблем. Можемо да се помолимо, групна молитва да Свевишњи Небојшу стави на пут где би могао да има боље приходе и самим тим да одржи несметано рад своје интернет странице. Исто као што је била поменута идеја за групну молитву људи који су покренули еко скуп 5 јуна у Бгу. Па ако неко нема да уплати ни динар на рачун, има времена од 1 до 3 мин да се једном дневно помоли за Небојшу и тако му пошаље љубав и позитивну енергију која би га ободрила за успешнија дејства. То би могли сви да урадимо, не везано да ли уплатимо који динар или не. Ето, још један начин да нешто радимо, као прави људи.

    Да буде да се СРБИ сложе.

  2. Јелена Says:

    ..Обоже и умноже. Амин!


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: