На Смедеревској тврђави, Биљана Ђоровић у споменицу


Извор: Двери Српске
Аутор: Владимир Димитријевић

Биљана Ђоровић је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен, и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру…
Београд, 11.04.2011

У четвртак, 7. априла 2011, у гимназији у Смедереву одржао сам једно предавање. Љубазни организатор ме је повео да погледам тврђаву на Дунаву, у којој никад пре тога нисам био. Дан пролећни, породични људи изашли у шетњу на гостољубиво зеленило унутар средњовековног комплекса – право место да се човек раскорачи широко и неспутано, јер су, колико видех, улице Смедерева стешњеније него улице ужичке. И град је такав – између плодних, воћарских брда, и богатира Дунава, па је одлазак на шетњу кроз тврђаву прави начин да се човек одмори од варошке вреве.

Спољашњи утисак о делу Ђуре Смедеревца, трагичног српског деспота, бар кад се осматра од музеја, а поглед се преведе преко железничке пруге, некако није баш „даходузимајући“ – изгледа помало трошно. Није било довољно новца, од 1945. наовамо, да се санирају све последице катастрофе 1941. године, када је експлодирао немачки магацин са заплењеном муницијом (и данас многи мештани тврде да је то била комунистичка саботажа, а да је Немци нису спречили да би уништили траг српског средњег века).

Тада је погинуло преко 2500 становника ове лепе и древне наше престонице, изграђене у сумраку слободе (између осталог, и син, снаха и унуче ђенерала Недића).

Дакле, трагови превеликог бола, удружени са зубом времена, на делу су – споља… Али, кад се у тврђаву уђе, онако моћну, велику, обасјану зрацима сунца у заласку, утисак је другачији – одједном се нађеш у средишту једне захтевне прошлости, која ти поставља низ неодложних питања, почев од оног: „Да ли смо ми, Срби из последње одбране деспотовине, имали право што смо гинули да бисте ви дошли на наше место и наставили наш завет?“

Прилазиш темељу негдашње цркве, осматраш осматрачнице, погледаш у донжон кулу на којој и данас стоји крст Христов, са знамењима Спасове славе у страдању (осликан пре толико столећа), прођеш испод свода капије и нађеш се у унутрашњем граду… Загледаш негдашњу престону дворану, прозоре са витим средишњим стубићем, кроз које је некад падала светлост на дворјане и госте Ђурђа и Јерине, на њихове несрећне синове и живу мученицу кћи, која се, као и Миличина и Лазарева Оливера, жртвовала за отаџбину, одлазећи да мрском агарјанину буде жена.

Мара Бранковић, велика задужбинарка светогорских манастира, заслужује неко битијно утемељено уметничко дело, ништа мање насушно од музичке драме о њеном оцу, коју су сачинили песник Момчило и његов брат, компопзитор Светомир, славни Настасијевићи из Горњег Милановца…

Горе, у камену, отвори који су служили за моћне греде престоне дворане… Па онда, уз стрме степенице, ка кулама, да се осмотри славно Дунаво, тија вода ладна… Домаћин нам поглед скреће са богатирске реке, једне од оних едемских, и усмерава га ка Језави, која тече необично – у зависности од нивоа двају река између којих се нашла, заталасава се час ка Дунаву, а час ка Морави… Па онда нам показује место на Језави где су комунисти, после рата, вршили стрељања… Језава, да се најежиш од њеног имена које протиче кроз 1944. и 1945, кад су нам, наводно, донели слободу…

Ипак, под сунцем које се клони заходу, на уму ми је онај величанствени старац, сунчани стуб средњовековне Србије пред робовање, Ђурађ, који је целог живота на себи носио жиг свог оца, и који је, свим силама, морао да се труди да брани остатке остатака српске слободе. Распет између латинског Запада, гладног непокатоличених душа на једној и исламског Истока, са својим незајажљивим освајачким апетитом, на другој страни, овај српски владалац, за века свога, нагледао се чуда и покора…

И знао је, како није знао, да неће моћи да одоли, као што ни Цариград није одолео 1453. године, када је Константин XI, по мајци Србин из рода Драгаша, пао бранећи Други Рим од мухамеданских хорди (кажу да је три дана, заточен у својој смедеревској келији, српски седокоси витез, унук кнеза Лазара, оплакивао пад Цариграда.)

Снажан и одлучан, човек који је својом појавом, како бележе сведоци, уливао страхопоштовање, Ђурађ је био свестан значења византијске изреке: “Кад те цар јури, бежи; кад те Бог јури, седи“. У драми браће Настасијевић, он свом војводи Кајици вели: “У корену кад коб, зло једно посеци, набуја других сто“… Дакле, знао је, знао, да је пропаст близу…

Па ипак, није се предавао: градио је тврђаву на Дунаву, с мачем у једној и бројаницом у другој руци; горећи од утробног, родитељског бола, назирао је, кроз очне дупље својих синова, турском руком ослепљених, да ће се, кад-тад, родити неко ко ће његов народ повести ка слободи, и својим ухом, већ уморним од звекета мачева, слушао заклетву у Марићевића јарузи. Зато је знао да мора да сачува духовну слободу и самоистоветност свог народа…

И зато није насео на превару Запада, на коју је насео Манојлов син, а брат Константина Драгаша, Јован, претпоследњи из династије Палеолога на престолу Другог Рима… Јер, Јован Палеолог је склопио унију с папом и признао његову власт да би добио војну помоћ за рат против Турака. Вера је продана, а помоћ није дошла, осим симболичне, недовољне да изађе пред, како рече Његош, „дивјачне тмуше азијатске“.

За разлику од свих осталих са православног Истока, деспот српски одбио је да пошаље своје представнике у Италију, говорећи да је он сусед Латина, и да зна да од тог посла нема ништа. Када му је познати фрањевачки ратник-мисионар, Јован Капистран, нудио да прими унију да би добио помоћ папиних крижара, деспот му је рекао да га Срби сматрају несрећним, али мудрим, човеком, али да би га, промени ли веру у старости, сматрали несрећним лудаком…

О том Ђурђу, човеку бола и поноса (не гордости, него поноса што смо Христови, а не папини или Мухамедови) мислим гледајући у златострујни предвечерњи Дунав…

И, наравно, не заборављам речи које је Хитлер упутио свом специјалном изасланику за Балкан, Херману Нојбахеру, када га је овај молио да промени однос према Србима (не из хуманих, него из практично-политичких разлога). Хитлер је тада уочио да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав.

И зато у српској Војводини, коју хоће да нам отму, има толико чанковлука и пајтићанштине – војвођанери се не боре за народ, него слушају Хитлерове наследнике с оне стране океана, који ових дана „доносе слободу“ Либији, као што су је, у последње две деценије, доносили Србији, Авганистану, Ираку (списак наставите сами)…Хитлер је, према њима, само дечачић у алпским панталоницама. Он се бар није заклањао иза демократије и људских права…

Дакле, као и у време деспота Ђурђа, и сада Срби воде борбу на граници светова – на Дунаву, притешњени између вашингтонских вазала, Европске уније и Турске… Само, сада немамо храброг Ђурђа Бранковића, него на стотине ситнодушних бранковића, брозоумних јаничара и јаничарчића новосветског беспоретка, глобалистичких усташоида који, попут мува које пљују беле столњаке, слећу својим лажима на наше умове и срца, и уверавају нас како треба да продамо не веру за вечеру, него, како неко рече, за обећање вечере…

Али, овде и сада, на тврђави, не мислим о њима – мислим о мишицама старине Ђурђа, о зластотекућим водама које смо крвљу заталасавали да бисмо остали своји на своме, о песми „Смедерево“ Ивана В. Лалића, коју чика Марко Марковић сматра једном од најлепших песама нашег језика, јер и она говори о неопходности борбе онда кад изгледа узалудно… Мислим и величанственом, непатетичном руско-белоруском филму Александра Кота, „Брестска тврђава“, који говори о херојској борби бранилаца тврђаве у Бресту, што су је хитлеровци напали 22. јуна 1941.

Неколико непоражених јединица пружало је отпор нацистичким хордама, иако им никаква помоћ није долазила; војници и цивили заједно, удружени да бране Родину, у наподносивом, апокалиптичном ужасу непрекидних напада вишеструко јачег непријатеља – бране се, гину, јуришају, гину, опет гину, јуришају… И , на крају, кад више ништа не помаже, војници Новог поретка бацају бомбу од две и по тоне на руску тврђаву… Дечак који је преживео покољ, оставши глув од експлозије, свом унуку, после толико деценија, говори о боју, и каже му: “Ја сам тада имао година као ти сад“. И унук га, из светлуцања дечачких очију се то чита, сасвим разуме…

Дечак је спреман, наравно.

Док сам силазио са куле на тврђави, знао сам да ћу овај запис посветити Биљани Ђоровић, жени-хероју наше борбе за Србију слободног ума, жени којој се на разговоре одазивају и Ноам Чомски, Едвард Херман, Дајана Џонстон, Мајкл Чосудовски, Виљем Енгдал, Џудит Рисман, али и српска интелектуална елита, жени која је, без страха од последица, проширивала наше културне и моралне хоризонте (док су се интелектуалној бижутерији, која је, салијеријевски љубоморна на туђу креативност, зенице шириле од страха – шта ће прекоокеански послодовци рећи о тој страшној, антиевроинтегративној емисији „Атлантис“, јединој таквој на „јавном сервису европске Србије“, којом харају „просрпски“ политичари.) Биљана Ђоровић је од оних костију које су чиниле кичму Пријездине жене, „госпође разумне“, и руку супруге Радунове („млада жена, ама соко сиви“, вели Његош. )

Она је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен , и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру, ни крсте за масне прсте, ни поштење за печење… Сада су је ЗАБРАНИЛИ; али, толико су се разобличили, поготову црвени универзителија карломарксоња, капичић нашег информативног голог отока и доживотни капо наше концлогорске демократије, да их цео Дунав, овај испод смедеревске тврђаве, не може опрати… А Биљана ће опет на своју кулу, чим ослободимо Србију. Ако нам Бог благослови нову слободу јер је, многим чињењима и нечињењима, као да ни не заслужујемо.

Уосталом, никад не можемо бити сигурни да ћемо, овде и сада, победити, макар и у једном од „ратова у култури“. Не можемо бити сигурни да све што смо до сада бранили неће ускоро пасти под маљевитим ударима Империје „сенилних варвара“ (Жан Бодријар). Али, што падне, усправиће се у Христу непобедивоме, ако не сад, а оно о Његовом Другом доласку. Све непролазне вредности остаће и опстаће. На нама је само да их градимо. То ми је рекла тврђава деспотова, наш златни оклоп на Дунаву.

Објављено у АТЛАНТИС, Срби - Србија - Нација - Држава. Ознаке: , , , , . Коментари су искључени на На Смедеревској тврђави, Биљана Ђоровић у споменицу
%d bloggers like this: