Срђа Трифковић: Свет у зони сумрака демократије


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса (март 10, 2011 у 22:20)
Извор: Печат

Срђа Трифковић: Свет у зони сумрака демократије

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Како је стратегија примењена у случају недавне забране уласка нашег саговорника у Канаду открила водећи западни неолиберални образац, којим онога кога лишаваш права и правде проглашаваш кривим по орвелијанској матрици „политике геноцида“

Српско-америчком историчару, писцу и спољнополитичком аналитичару др Срђи Трифковићу, после шест часова чекања и испитивања од стране канадских имиграционих власти на аеродрому у Ванкуверу, 24. фебруара 2011. године, био је забрањен улазак у Канаду. Овакав расплет драме чији се заплет одигравао средином фебруара, тешко се могао предвидети. Проблеми су настали пошто је тзв. „Институту за проучавање геноцида“ у Канади и његовом председнику Емиру Рамићу, засметала најава да ће др Срђа Трифковић одржати предавање на Универзитету Британске Колумбије под насловом „Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије“. „Институт“ је упутио захтев ректору универзитета Стивену Тупу да се предавање забрани. Ректорово непристајање да погази академске слободе није, међутим, зауставило прогонитеље оних који доводе у питање мит о наводном геноциду у Сребреници. Чињеница да су успели (макар привремено) да спрече улазак др Трифковића у Канаду, указује да је постмодерна демократија нестала у симулакрумским лавиринтима „бермудског троугла“ лобирање-профит-моћ. Стратегија примењена у случају забране уласка др Трифковића савршено се уклапа у водећи неолиберални образац којим онога кога лишаваш права и правде проглашаваш кривим по орвелијанској матрици „политике геноцида“, у смислу који овом појму дају Едвард Херман и Дејвид Питерсон. Образложење дато др Трифковићу има кафкијански призвук:

„Непожељан на основу кршења људских или међународних права јер је био високи функционер у власти која, по мишљењу министра, учествује или је учествовала у тероризму, систематском или грубом кршењу људских права, или геноциду, ратним злочинима или злочинима против човечности у смислу подсекција 6 (3) до (5) закона о Злочину против човечности и ратних злочина.“

Како тумачите ово образложење које нема упориште у истини, с обзиром на то да Ви никада нисте били „високи функционер“ у влади Републике Српске, на коју се очигледно односи наведена формулација?

Одлука да не будем пуштен у Канаду донета је од стране неке више политичке инстанце, а злосрећна чиновница имиграционе службе на аеродрому – која ме је тек онако форме ради испитивала ко сам, шта сам и чиме се бавим – била је пуки извршилац већ издате директиве. Доневши „своју“ одлуку да будем враћен првим авионом у Сијетл понашала се, премда несвесно, у складу са чувеном Брозовом инструкцијом судијама да се не треба држати закона као пијан плота. Иначе, појма није имала ни о чему. То је било напросто тужно; мени је било непријатно због ње саме. Довољно је да поменем да ме је питала да ли је и када против Војислава Коштунице подигнута оптужница за ратне злочине.

Позадина случаја такође је јасна: активисти „Бошњака“ напали су ме као „негатора геноцида“ јер не прихватам хашку верзију збивања у Сребреници. Универзитетске власти су, међутим, одбиле да скуп забране што је мојим опонентима било неприхватљиво, па су покренули своје везе да би се употребила нека друга, брутално стаљинистичка средства ућуткивања. Такву загриженост могу да сматрам само за комплимент, јер како рече Џозеф Конрад, о човеку треба судити по лику и делу његових непријатеља. Ипак је тешко схватљиво да је канадска држава пристала да постане оруђе лобистичких притисака босанских џихадиста.

Иначе, никада раније нисам имао проблема при уласку у Канаду или неку другу земљу. У Канади сам био 24 или 25 пута у протекле две деценије. Једном приликом имао сам сусрет са тадашњим премијером Малрунијем у његовом кабинету у Отави. У више наврата ишао сам да држим предавања на водећим институцијама, као што су универзитети у Торонту, Ватерлоу, „Алберти-Едмонтон“ и „Карлтон“ у Отави. Много пута сам био на научним конференцијама и српским скуповима од обале до обале. Да не заборавим: 17. фебруара 2000. године био сам позван као стручни сведок пред Спољнополитички одбор Доњег дома канадског Парламента и преко два сата им износио свој експозе и одговарао на посланичка питања. Том приликом, чак и од оних посланика који се нису слагали са мојим закључцима, добио сам признање да им је излагање указало на „недовољно истражене аспекте“ постјугословенске једначине.

Појасните нам мисију „Института за геноцид“ и улогу његовог председника Емира Рамића.

Емир Рамић, бошњачко-канадски активиста, има два лица. Његова „западна“ маска показује човека који је на челу босанско-муслиманске пропаганде, оличене у том „Институту“. Његове праве вредности и циљеви откривају се у чињеници да је члан редакције и сарадник (заједно са Норманом Финкелстајном) часописа „Корак“, излази у Сарајеву, а издаје га удружења бораца Изетбеговићеве Армије БиХ. „Корак“ је морбидно антисемитска публикација, прожета духом исламског фундаментализма. У управном одбору Рамићевог „Канадског института“ налази се – што је запањујуће – име Асафа Џанића, главног уредника тог часописа, као и Ели Визела и неколико других заблуделих странаца. Часопис Емира Рамића у тринаестом броју доноси интересантан чланак о принципима ратног права у исламу, у којем сазнајемо да је џихад праведна и легитимна борба против агресије, борба за заштиту људских права и слобода. Аутор овог чланка је иначе ноторни џихадиста Енес Љеваковић. Његов брат, Ирфан Љеваковић, налази се у управи тзв. „Агенције за хуманитарну помоћ Трећем свету“ (TWRA). То је организација коју ЦИА има на листи НВО повезаних са исламским тероризмом. Према извештају „Вашингтон поста“ „босански извори су потврдили да је Љеваковић један од неколико утицајних званичника који су штитили исламске борце који су остали у Босни кршећи Дејтонски мировни споразум.“ Ирфан Љеваковић је најмлађи од петорице браће; сви су били активни у екстремистичким пројекту Алије Изетбеговића. Под политичким руководством Зијада, Енесова улога је била да обезбеди идеолошку основу за скривени џихад.

Упућени тврде да има много контроверзи у уређивачком приступу поменутог часописа!?

Рамићев часопис свесрдно подржава негатора холокауста Махмуда Ахмадинеџада. Поборницима брисања Израела са мапе, Рамићев часопис загрејао је срце чланком др Џемала Најетовића, објављеном у 12. броју поводом шездесете годишњице „палестинске катастрофе“, како „Корак“ назива оснивање израелске државе. Листа „Коракових“ гнусоба тече предвидљиво, од једне лажи до друге, од једне антисемитске и србомрзитељске гадости до друге. Иначе, на „Фејсбуку“ Рамић припада групи под називом „Хвала Алаху што нисам Србин“, која као свој амблем има запаљене српску и израелску заставу. Рамић је изразио подршку Илији Јуришићу, ратном злочинцу осуђеном на 12 година затвора због учешћа у убиству преко педесет младих регрута у Тузли 1992. године. То је право лице и то је скривена агенда „Канадског института за геноцид“ Емира Рамића. Погледајте линкове и друге чињенице пре него што буду уклоњени, што ће се највероватније и догодити, у светлу Рамићевих више него заслужених правних проблема који га чекају.

Рекла бих да демократске процедуре постају комплементарне тоталитарним када год неко ствари назове правим именом. У којој мери је непристајање на „политички коректну“ унисоност о Сребреници одлучило о вашој депортацији са канадске границе?

Игра знакова је у пуном јеку, али истина постоји. Њу за разлику од лажи не треба измишљати. Што се тиче лажи на којима почива глобални систем оличен у канадским пограничним полицајцима, она главна и основна је да Бога нема, па је стога све допуштено; да је човек способан да ослонцем на сопствени разум реши сва питања свога постојања, да нађе есхатолошку пречицу ка крају историје, овоземаљском, по рецептури Џона Ленона: без раја, без пакла, у свету без нација и без вере, у којем сви живе само за данас, стриктно у се, на се и пода се. Ванкуверски инцидент указује колико смо одмакли на путу остварења ове сатанске визије либерално-демократске нирване – али она пати од низа структурних слабости. Основна слабост јој је да почива на истим идеолошким постулатима као и сви претходни тоталитарни, антитрадиционални, материјалистички пројекти, од Робеспјера, Лењина и Хитлера до Броза, Кастра и Пола Пота.

Попут нацизма и бољшевизма, постмодерна либерална демократија оличена у данашњој Канади има колективистичку и елитистичку суштину, прекројену по социјалдемократском моделу. Остаје непромењена мисија авангардне елите посвећених – у овом случају чувара „светог грала“ „сребреничког геноцида“ као амблема постмодерног хаоса – да кроз манипулацију политичког процеса усрећује манипулисане масе. Тако је, да будем конкретан, 24. фебруара у Ванкуверу канадско толерантно, мултикултурно, мултирасно и мултиетничко хармонично друштво, заштићено од духовног загађења и емотивног стреса који би представљало присуство моје маленкости на трибини Универзитета Британске Колумбије. Наравно, у међувремену на хиљаде кинеских тријадиста и блискоисточних џихадиста пролази кроз ванкуверски, торонтски и монтреалски аеродром без проблема – улазећи у Канаду не као посетиоци него трајно, као резиденти – али је сходно наведеној идеолошкој визури далеко пожељније да хиљаду њих добије канадске пасоше заувек, него да један Трифковић уђе на три дана.

Канада апсолутно није демократска земља у смислу старогрчког полиса, нити у смислу америчких очева нације, нити у смислу било које употребљиве дефиниције тог термина. Демократија је неизбежни шлагворт у дискурсу политичке елите у Отави, али само као идеолошки концепт заснован на вредновању исхода политичког процеса. Дакле, демократска је имиграциона политика која сваке године пушта четврт милиона асимилацији неподложних странаца у земљу, али не би била политички коректна и стога не може бити демократска жеља милиона Канађана да такву имиграциону политику подвргну тесту неког референдума. Само залагање за такву јерес се проглашава ксенофобијом и расизмом.

Колика је моћ, какви су циљеви и начин деловања муслиманског лобија?

Финансијски, тај је лоби на блискоисточним јаслама. Он је све у свему прилично рањив, јер је тешко балансирати џихадизам и антисемитизам (да морбидну мржњу према Србима не помињемо), који су евидентно идеје водиље Емира Рамића и осталих „бошњачких“ лидера у северној Америци, са покушајем ускакања на јеврејску нарацију холокауста. Мислим да ту квадратуру круга не могу да реше, без обзира на новац. С друге стране, већ две деценије Република Српска и сама Србија – изложене демонизацији у западним центрима моћи – не раде апсолутно ништа на плану лобирања. Наравно, новац је предуслов сваког деловања. Још је Марк Твен пре 150 година приметио да Америка има „најбољи Конгрес који новац може да купи“! Наивни су они који мисле да су се Боб Дол, Џо Бајден, покојни Том Лантош, Џо Либерман и остали српски – назовимо их правим именом, душмани – годинама понашали на познат начин из моралних побуда, из принципа и убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате – значи, новац – и да их подстакне на деловање: опет новцем! Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира на то да ли је реч о заговорницима интегралне БиХ или федералних дотација фармерима у Висконсину. Са садашњом поставком српске дипломатије и непостојањем лобистичке структуре у Вашингтону, бољитка засигурно неће бити. Исто важи за српску спољну и сваку другу политику. Скоро две деценије од почетка распада Југославије ништа није научено, већ се ствари мењају да би остале исте. Јевреји веле да онај ко ради како је до сада радио бива осуђен да добије колико је до сада добијао. Шта су Срби „добили“ за све ове године предобро знамо, а не треба гајити никакве илузије да је сечење српске саламе на шните окончано. Напротив!

Како разумети да се лобирање, у односу на које продаја средњовековних индулгенција изгледа као дечија игра, не доводи у питање као парадигма моћи новца која тежи да спута изношење сваке озбиљне аргументације у институционалном простору?

Лобирање није проблем, већ сама структура моћи унутар које лобистички процес делује као мазиво у мотору. При том лобисти са пожељном идеолошком легитимацијом, попут босанских муслимана, куцају на отворена врата. У том погледу између глобалиста на левици и неоимперијалних хегемониста на десници праве разлике нема. Њима нације представљају пролазне, чисто виртуалне ентитете. Емотивно се поистоветити са неком земљом или нацијом је, по њима, примитивно и ирационално; бити им лично лојалан – рецимо до тачке стављања сопственог живота на коцку – савршено је апсурдно. Нова глобална владајућа класа, повезана по принципу меритократије, високо је покретна и без корена у спонтано настајућим људским заједницама, које више не осећа као своју земљу или свој народ.

Додуше, стари атавизми – чије смо манифестације видели у Америци после 11. септембра – корисни су да би се масе мотивисале да стављају главу у торбу по беспућима Кандахара или Фалуџе. Ти симболи не дотичу стратеге новог тоталитаризма. Попут Марксовог пролетера, они немају отаџбину; нису лојални ниједном народу, ниједној земљи или држави. Спремни су да служе ма коју од њих, уколико могу да је претворе у оруђе сопствене воље за моћ. Године 1792. то је могла да буде Француска, а 1917. Русија. Данас су САД њихов омиљени домаћин, из два разлога. Као прво, Америка је моћнија од ма које државе у историји света. Као друго, политички систем Америке показао се невероватно погодним за пенетрацију од стране поборника антитрадиционалистичког погледа на свет.

Чини се да то све утиче на суштинске промене у бићу западне цивилизације?

Резултат је западна цивилизација која улази у другу деценију новог миленијума као сопствена бледа сенка. Захуктали технолошки развој и пропратни раст материјалног стандарда протеклих деценија само прикривају њену културну, моралну и духовну кризу. Та криза, одавно видљива у етичком и естетском релативизму владајућих елита, најочигледнија је у демографском опадању европских нација (и северноамеричких потомака), у њиховој неспособности основне биолошке самообнове. Ово је вазда кроз историју био сигуран симптом силазне путање цивилизација на умору.

Владајућа елита вазда инсистира да су Канада, Америка, ЕУ дефинисани заједничким универзалним вредностима, а не припадништвом једној стварној земљи, конкретној заједници и култури пониклој у њој. У оквиру ове парадигме Запад више није цивилизација коју карактеришу одређени идејновредносни концепти; Запад је идеологија – дефинисана као систем веровања о структури и функционисању друштва, који обухвата и политички програм заснован на теорији о људској природи. Завладала је тихом еволуцијом, системом секуларизованог државног образовања и „масовним медијима“. Као што су код комуниста термини великосрпски национализам, версајска творевина, црногорски народ, Македонска православна црква, братство и јединство имали смисла само у оквиру затвореног система те идеологије, на исти начин савремени западни термини – великосрпска завера, Сребреница, агресија, људска права, геноцид, етничко чишћење, Међународна заједница, Хашки трибунал – немају везе са неидеолошким значењем тих истих речи изван затвореног идеолошког система владајуће западне елите. Тај затворени круг плишаног тоталитаризма савременог Запада, чији је Канада парадигматски пример, објашњава моје неприлике у Ванкуверу.

Оба концепта, брозовски и канадско-постмодерни, имају колективистичку и елитистичку суштину. Носиоци новог тоталитаризма, сви су се листом испилили из Марксовог шињела. Он је додуше прекројен по социјалдемократском моделу, али је преостала неразводњена вера у богомдану мисију авангардне елите, посвећене да кроз манипулацију политичког процеса усрећује масе и да их штити од присуства неподобних реметитеља, попут моје маленкости.

Шта ћете предузети у циљу упознавања светске јавности са фактографијом и суштином онога што вам се догодило?

Добио сам на стотине порука подршке из целог света. Разни сајтови брује о овом скандалу, претежно несрпски, јер је и припадницима других народа јасно да звоно звони за сваког слободномислећег појединца. Наравно, тражићу рочиште пред канадским имиграционим судом да се утврди основаност одлуке имиграционих чиновника у Ванкуверу. Ангажовао сам канадског адвоката. Намеравам да затражим копију свог досијеа у канадској имиграционој служби и да предузмем даље правне мере уколико се покаже да садржи нетачне податке. Такође намеравам да о целом случају што детаљније обавестим српску и светску јавност, јер се не ради само о мени лично. За Србе, ради се о легализацији демонизовања Републике Српске и о тешкој колективној увреди српске заједнице свуда, а у Канади посебно. За све остале, ради се о тоталитарном насиљу које претвара у фарсу све фразе о демократији и људским правима сервираних са тих страна.

Ваш недавни текст у магазину „Хронике“ („Chronicle magazine “) носи наслов „Banned from Canadistan “. Шта је довело до трансформације Канаде у Канадистан?

Барем читаоцима „Печата“ није непознат процес имигрантске трансформације западних земаља и њиховог демографског урушавања. Исто чека и Србију, ако остане под садашњом влашћу. Отварање двери стотинама хиљада претежно муслиманских усељеника неминовно ће бити постулирано као један од небројених „неопходних“ доказа о српској квалификованости за вазда недостижне евроинтеграције.

Ваше скорашње студије, „Сенка Џихада“ и „Хроника Крајине: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“, нису оставиле равнодушним бројне читаоце широм света. Да ли сте задовољни рецепцијом својих студија?

Моје књиге на енглеском о исламу имале су великог успеха, укупни тираж им је премашио стотину хиљада примерака. Нажалост, „Хроника Крајине“ остала је на неких 2.000 продатих примерака.

„Свет ишчашен из зглоба“ – шекспировска констатација савршено одговара савременом тренутку. Како видите даљи ток догађаја на Северу Африке и Блиском истоку?

Велики брат би да „демократизује“ арапски свет по својој мери и укусу, али је операција одвећ сложена за диригентске ресурсе Вашингтона. Почело је у Тунису, неизвесно је да ли ће се, када и како завршити са Либијом, али далекосежно најважнији догађај у протекла два бурна северноафричка месеца десио се 11. фебруара у Египту. Војска је тог дана преузела власт, што је далеко повољнији исход од сценарија рапидне и хаотичне „демократизације“ који су заговарали Обама и његов тим претходних недеља. Тај сценарио управо је оно што сам имао на уму када сам почетком фебруара написао за „Хронике“, да „треба гајити наду да ће египатска политичка класа и војни врх спречити победу „Муслиманског братства“ упркос Обаминим саветима“. И заиста: политичка елита и официри закључили су да Мубарак јесте постао терет, али да савети из Вашингтона представљају лудост којој се треба одупрети. Није им било потребно ништа више после запрепашћујуће изјаве директора „Националне обавештајне агенције“ Џејмса Клапера, да је „Муслиманско братство“ „у великој мери секуларно“ и да „избегава насиље“. Ако је Клаперу и њему сличним геополитичким луменима препуштено да у Вашингтону доносе одлуке, одговорнима у Каиру је постало јасно да су заиста препуштени сами себи.

Догађаје на Северу Африке и Блиском истоку тешко да можемо видети као лабављење основа политичких и друштвених система ових држава како би у напрслинама процветала демократска трансформација. Ваше студије о исламу показују да је демократија неспојива са „Кураном“.

Апсолутно! Неки демократски преображај Блиског истока по моделу западних либералних друштава није могућ у пракси и није пожељан у принципу, јер из њега могу да профитирају само оне струје које у „демократији“ виде привремено оруђе за трајну шеријатизацију друштва. Основа друштвеног и правног поретка у исламу јесте „Куран“, коначно и савршено откровење Алахове воље, коју мора да следи и поштује све што постоји. Алахов суверенитет, пак, непомирљив је са суверенитетом народа који представља суштину демократије.

Обама и његов тим нису вољни да ову чињеницу сагледају из чисто идеолошких разлога. Њихова је аксиоматска претпоставка да западни, конкретно амерички модел либералне демократије, има универзалну вредност и универзалну применљивост. То их наводи на опасан експеримент, са циљем да се трансформација претежно секуларних арапских држава у друштва под доминацијом исламиста прихвати као неминовна, чак подстакне као пожељна. Ова спектакуларно погрешна рачуница заснива се на претпоставци да ће исламисти ионако извући највећу корист из политичких потреса широм региона и да је зато боље за Вашингтон да благовремено издиференцира унутар исламистичког табора тврде и меке струје, у нади да ће са овим другима наћи заједнички језик. Сходно томе, сазнајемо да је 16. фебруара, свега пет дана после Мубараковог пада, Обама добио интерну студију од свог аналитичког тима, а која је фокусирана на могућност помирења идеолошких поставки „Муслиманског братства“ са моделом демократске транзиције арапског света. На ово указује и изјава неидентификованог високог функционера Администрације „Вашингтон посту“ од 4. марта, да САД „не треба да се плаше ислама у политичком животу тих земаља – ми ћемо о њима судити на основу понашања њихових странака и влада, а не на основу односа према исламу“. При том исти извори наводе у „ Вашингтон посту“ пример Странке правде и развоја у Турској, као пример успешног уклапања наводно умереног исламизма у секуларни политички оквир.

Шта се може закључити из овако формулисаног става?

Суочен са оваквим ставом човек просто не зна да ли да се смеје или да плаче. Као што нам је показало понашање турског министра иностраних послова Ахмета Давутоглуа, током посете Бањалуци прошлог месеца, уместо мирења секуларног оквира и исламистичке визије, сведоци смо бахате самоуверености поново пробуђене неоосманске Турске. Амерички стратези још неће и не желе да схвате да је световна, на европским моделима саздана држава, заснована на реформама Мустафе Кемала Ататурка – увелико разграђена. Био сам у Истамбулу више пута, последњи пут крајем јануара, и могу из прве руке да потврдим како заиста стоје ствари. Тај град са 13 милиона становника верно осликава промене које су се у Турској догодиле протекле деценије. О процесу исламизације сведочи огроман број забрађених жена. У већини приградских насеља хиџаб је потпуно доминантан. Свеприсутан је и на јавним местима и у институцијама попут Универзитета, у којима су стара ограничења покривања главе формално и даље на снази, али су годинама игнорисана и непримењивана. Ово су видљиви плодови деветогодишње владавине Ердогана и његове АКП.
Званични Вашингтон затвара очи пред чињеницом да је трансформација турске државе и друштва, њеног духа и институционалне културе, дубока и свеобухватна. Секуларна, европеизирана елита види шта се догађа, „али њу је захватила паника, парализовани су, не могу да утичу на збивања и живе од данас до сутра“, како ми је рекла Клер Берлински, новинарка која атмосферу у граду пореди са Берлином у последњим данима Вајмарске републике. Упркос томе, амерички стратези у потрази за плишаном варијантом исламизма и даље понављају два мита о Турској – мит о „исламској демократији“ и мит о умерености Ердоганове варијанте исламизма. У таквим реаговањима осећа се мешавина слабости и маштарија, јер у Вашингтону мало ко жели да се суочи са чињеницом да је Турска за Запад неповратно изгубљена.

Колико је и због чега овде реч о „неповратном“ процесу?

Убедљиво највећа промена у Турској, коју треба очекивати и у арапском свету после садашњих потреса, јесте историјско помирење националиста и исламских фундаменталиста. У Турској су се пре једне генерације разне фракције ултранационалиста и исламиста сукобљавале на улицама. Националисти су убијали исламисте зато што су стављали религију испред „туркизма“, а исламисти су убијали ултранационалисте зато што су претпостављали „туркизам“ исламу. Сада је у току спајање два табора: „сиви вукови“, ултранационалисти прихватају исламски вредносни оквир, док исламисти схватају значај националистичког дискурса у придобијању маса. Када удруже снаге, под вођством Ердогана и његове АКП, игра ће за поборнике Ататурковог модела бити завршена. Будимо начисто: превирање у арапском свету није подложно контроли спољних центара моћи. Теорије конспирације дају апсурдно преувеличан кредибилитет способности Вашингтона за изазивање кризних жаришта и руковођење њиховим током. Када се слегне прашина на улицама Каира и Триполија, Обама ће постати болно свестан да што год Америка пожели као трајни исход, арапска маса ће желети супротно. Жеља житеља Беле куће да Блиски исток „расте у демократији“ по америчкој мери и укусу користила би само онима који им се никада не би захвалили на услузи.

Може ли се предвиђати пут даље трансформације исламског света?

Што год корифеји мултикултурализма проповедали, суштински изазов неисламског света јесте како спречити тврду, теократску непомирљивост џихада да користи демократска, постмодерна плуралистичка друштва Запада, попут Канаде, као оруђе своје експанзије. Ту није довољно надати се ни мало вероватној трансформацији исламског света. Задатак изискује промену карактера самог Запада. Само један морално и духовно препорођени Запад може да спозна оно шта жртве џихада знају већ столећима: да је ислам много више од религије, да је он тотална и у правом смислу те речи тоталитарна идеологија. „Демократија“ није одржива ван оквира идеја на којима почива. Ове идеје укорењене су дубоко у величанственом наслеђу старе Јеладе, у јереси Просветитељства, у елаборацији појма слободе, личне одговорности која проистиче из слободне воље појединца, из колективне креативности садржане у извођењу класичних симфонија и лансирању свемирских мисија. Науке и технологије нема без слободе ума да буде свој, а те слободе у исламу нема.

____________

Др Срђа Трифковић

Већ дуже од деценије је директор Центра за међународне односе на „Рокфорд“ институту. Преко 12 година спољнополитички је уредник америчког конзервативног месечника „Хронике“. Као новинар је радио за британски Би-Би-Си и „Глас Америке“, а почетком деведесетих је био београдски дописник недељника „U.S. News & World Report“ “ и „Вашингтон тајмса“. Међу десетинама његових наступа на научним скуповима на четири континента, посебно је вредно помена уводно предавање на Симпозијуму о холокаусту у Југославији, у јерусалимском „Јад Вашем“ центру, јуна 2006. године.

%d bloggers like this: