Глобална империја зла: Методе и поступци психолошког рата


Следи још један прведени део књиге: „Глобална Империја зла“, Светска превласт САД, и нова геополитичка прерасподела снага у свету. Аутори су: Лисичкин и Шељепин (Лисичкин, Шелепин). Овога пута биће речи о поступцима психолошког ратовања из поглавља књиге: „Трећи светски информационо-психолошки рат“.

Аутор: Пајо Илић

1.3. МЕТОДЕ И ПОСТУПЦИ ПСИХОЛОШКОГ РАТА
Принцип вируса

Психолошки рат  се суштински разликује од обичног рата, усмереног на физички потчињавање противника. Његова суштина је деловање на друштвену свест на тај начин, да би управаљали људима и принудили их да делују против својих интереса. То је могуће разамтрати као одређени аналог вирусног обољења. Тако, вирус укоренивши се у ћелију, уграђује се у процесе који управљају молекулом  ДНК. Ћелија споља остаје иста, каква је и била, и чак процеси који се у њој одвијају су истога типа, али њом управља вирус. Болест пролази три фазе: укорењивање, лучење токсина и смрт ћелије. У психолошком рату без увођења  аналогног вируса унутар система противника немогу се очекивати  било какви битни резултати. У таквим условима пропаганда, шпијунажа, диверзије могу имати само споредни значај. Улогу вируса у нашем случају игра споља управљана «пета колона» унутар земље. Она треба да се укорени баш у управљање друштвеном свешћу, у идеолошку сферу и, као вирус у ДНК, да се не разликује од окружења. Представника пете клоне као да и нема. У СССР они су чинили исто што и сви. Уграђујући се у процесе, не само да нису критиковали постојећи поредак, него су, напротив, изгледали као «суперпатриоте» или «суперкомунисти», изражавали високу преданост режиму, жигосали империјализам.

Идеолошка сфера СССР као резултат учвршћивања пете колоне у њој је постала језгром, основом информационог рата, који се води унутар земље (конкретна фактологија њиховог деловања ће бити наведена у претходним поглављима). Међу методама које се примењују једна од најефикаснијих је постепено довођење идеолошких кампања и парола до апсурда, што је компромитовало постојећи режим у друштвеној свести. али то се оцењивало просто као сувишна, мада и  похвална ревност, у најгорем случају као глупост. Интересато,  да је претежна већина људи који оцењују као постфактум операције идеолога КПСС, карактеришу их управо као праву будалаштину. Битно је такође, да су функционери могли остати у дубокој сенци и ни изблиза нису увек иступали као као јавни иницијатори ових или оних акција, а врше операције у полутону, користећи противуречја, борбу ових или оних снага. Типичан пример: 70-их година су нарушавали  међусобне споразуме преломних планова. Вођама су давали савете ставе још (и још) једну суперпотребну меру у петолетку. У стварању и распиривању противуречја се и састоји основни механизам деловања идеолошког вируса. То омогућује да се користе многи људи «насумице», када се они, боре са конкурентом, фактички извршавају задатке пете колоне. И овде постоји правило – максималног кориштења подметнутих лица. Идеолози КПСС, који раде на Западу, за разлику од обичне агентурте су неоткривени. Налазе се у аутономном режиму, није им потребна веза. О директивама су могли, у принципу, сазнавати из безазлених публикациај у новинама Запада. Постепено су се одређени представници идеолога ујединили у организовану снагу.

Какве су проблеме морали решавати у психолошком рату? Свако друштво је хетерогено: постоје групни интереси, националне и регионалне елите, а такође и лица, која су на власти, са њиховим везама и интересима. Осим убацивања својих људи у идеолошку сферу у структуре власти, требало је знати приближити будале, каријеристе, увређених влашћу, а такође и створити услове за пропаганду безизлазних идејних струја и подржати њихове носиоце. Нагласимо с тим у вези, да је «револуционарна» идеологија Троцког (после победе у Грађанском рату) собом представљала ђорсокак, на крају крајева неизбежан крај СССР. Због тога га је Запад, иако у тајној форми увек подржавао.

Још једна аналогија. Вирусно обољење има скривени латентни период, али после његовог окончања наступа оштрији стадијум – организам прелази у раздражено неодрживо стање. И управо у том периоду настаје вероватноћа смрти организма. Тачно исто тако при организацији промена постојећег уређења потребно је довести друштво до неодрживости. Као пример служи деловање хитлероваца почетком 30-их година и деловање горбачовљевoг тима крајем 80-их. Сваки преврат треба да се врши у ситуацији нестабилности, само онда има реалне шансе за услех.

Принцип вируса се примењује и у посебним мерама. Тако је, у операцијама групација Горбачова на уништењу СССР искориштена она иста вирусна тријада: исправљање грешака прошлости (укорењивање), удубљивање (лучење токсина), разарање. Све те операције, које се јасно потчињавају принципу вируса, подробно су описане у четвртом поглављу.

Ниже је кратко размотрен арсенал информациог рата – конкретне методе деловања на друштвену свест. Излагање се гради на темељу прелаза од релативно простих метода ка сложенијим и префињенијим.

Директни и индиректни методи деловања на свест

Традиционални директни режим деловања на свест заснован је на убеђењима људи, обраћање њиховом здравом разуму са применом рационалних аргумената, логике. На тим претпоставкама, нарочито се, заснивао марксизам, где је полазна тачка тумачења била— «биће одређује свест». На граници XIX и XX века настали су раднички кружоци, чији су руководиоци тумачили, полазећи од анализе спољног света, шта треба чинити, од чега почети, разјаснили логички след догађаја.

Потребни саставни део провођења таквих послова на тумачењу, обраћања разуму људи, регистровање реалне ситуације. При том је важно разумети расподелу снага, реалне интересе људи, спровести научну анализу. Заједно с тим потребно је узети у обзир стање друштвене свестим тј. дати разговетне, упадљиве, разумљиве пароле; борити се за људе, за њихову свакодневну свест. Каркатеристичан пример су догађају Грађанског рата,  сетимо се «Устанка» Фурманова:

„Како је узети у руке, ту побуњену гомилу?… Наступати треба чврсто, уверено, као моћник и без ситних уступака, колебања. Као прво: чврсто и не углавном се не предаје. А друго, не испуштати ни једног тренутка испод знатижељног погледа…  Као треће, ево шта: знати чиме живи гомила: најнасушније знање о њеним интересима. И о њима говори… Затим као четврто.  Погледавши на лице, свима у очи, улови потребне речи, осетивши по покретима…  Ако тон није опао, ствар је пропала… Као последње, тако рећи аб две одвојене речи: када не помажу никакве мере ни средстава… – сићи са трибуна, са бурета, са сандука, свеједно са чега, сићи исто тако смело као што се и попео ту… Гинувши под кулацима и кундацима, умиравши агитационо. Тако умри, да би и од твоје смрти било користи“.

Принципи узимања у обзир релане ситуације широко су кориштени у Отаџбиннском рату. Карактеристичан пример се наводи у књизи [19], посвећеној пропагандној борби против немечко-фашистичке армије од 1941—1945 г. Хитлер је тада говорио: «Васпитавали смо омладину, на које се згражава свет, омладину грубу, захтевну, сурову». Али заједнио с тим као супротна страна суровости, немачки војник се показао сентименталним. И најделотворнији је постао совјеткси лист са сликом снежног поља, замрзнутих лешева немачких војника, а у позадини тога у крупном плану дете које плаче; испод слике свега три речи «Fater ist tod» (Тата је убијен). Многи немачки војници су стезали у рукама тај летак као пропусницу за заробљеништво.

Упоредо са рационалним начинима деловања на свест постоје и начини, који се могу назвати ирационалним. Могу показати разорно дејство, потиснути рационално начело и принудити људе да служе својим циљевима. Овде је својевремено велике проналаске створио ресор Гебелса.

Један од ефективних метода – метод велике лажи, које је успешно применио и аргументовао Хитлер, који је писао:

„Осетљивост маса је доста ограничена, њихово поимање је безначајно, али зато је заборавност прекомерно велика… Само онога, ко хиљаду пута буде поновио обичан појам, маса ће пожелети да запамти. Ако већ лажеш, лажи тако дрско: у велику лаж ће радије поверовати, него у малу… Људи понекад  лажу у ситницама, међутим они се стиде великих лажи. Према томе, њима не иде у главу, што их тако безочно обмањују… У случају сваког неуспеха треба хитно тражити непријатеља. Ако их нема, треба их измислити. Велика лаж даје да се добије на времену, а затим је се нико не сећа“.

У основи другог метода, који је искориштен у хитлеровској пропаганди, лежи ограниченост опажања људи. Човек не успева да преради масу података, и његова оперативна меморија је ограничена, сувишну информацију он перципира као шум. Због тога заиста важну улогу играју просте формулације, понављање, учвршћивање одређеног скупа ситуација. Доста ефикасним су се показале (мада пусте) кампање које периодично смењују једна другу, које освајају пажњу људе, например могуће је приметити периодично понављање кампање Т. Д. Лисијенка или кампање нашег времена: суверенизација, ваучеризација, приватизација, устава. Безрезултатност старих заборављају, и све почиње поново. Континуитет кампање не оставља времена за размишљање и процене.

Трећи метод, који је Хитлер користио, заснован је на томе, да су у подсвести човека смештене дефиниције, које корелирају поступцима појединих особа «стадни» осећај припадности  одређеним друштвеним групама, које стимулишу моду, синхронизацију поступака, подчињавање лидера. На његовим основама је могуће успешно пропагирати расну и религиозну искључивост, доминацију «начина живота», издвајање «интелектуалаца» над сивом масом нецивилизованих «совјета» и т.с.

Важно је нагласити, да се деловање хитлеровске пропаганде односило на нестационарне услове, догађаје који се брзо мењају. Управо ту су ефикасне и лажи, и кампање које брзо смењују једна другу. Аналогна сутуација је била и у другој половини 80-их, када су деловали горбачовљевски идеолози КПСС и «прорађивали» све претпоставке и једна кампања смењивала другу.

У свим случајевима деловања на свест људи невидљиво је присутан фактор проверивости (или Поперов принцип фалсификовања). Систем велике (и мале) лажи даје ефекат на одређено ограничено време. У подсвести људи и животиња је уметнута сумња, неопходност провере, поткрепљивања информација. Како је наведено у раду [20], чак и птице, одлетевши од аеродрома снимају на филмски траку гласове грабљивица, не добивши потврду сигнала о опасности другим путем, престају обраћати на њих пажњу и поново лете над тим истим местом. Због тога приликом информационог деловања у статичким условима претпоставка несумњиво лажне информације је некорисна. Веома ефикасан метод, често се користи у реклами:

„Увек говорите истину, говорите много истине, говорите неупоредиво више истине, него што од вас очекују, никада не говорите целу истину“.

Према тој методи идентификују се негативне стране појаве (а оне су неизбежне, пошто историју стварају не анђели, него људи) са самим појавама. Негатив свако може, што представити, опипати, а само идентификовање се одбацује у сенку. Тако, например, телевизијске репортаже о догађајима, које је потребно представити у негативном светлу, носе у себи елеменат документарности, али пажња се усредсређуеј на кадрове, истргнутих из велике гомиле особа дебила, стараца, ружних парола, макар садржаних у пропорцији 1:100. Уз добро, професионално компоновање кадрова можемо створиту за многомилионски аудиторијум утисак о догађајима, по суштини супротан стварности. У том случају снага ефекта присуства се показала утолико већом, што је непосредном очевидцу једног од трагичних догађаја у Москви, који је причао о томе, даје гледао својим очима, морамо одмах слушати одговор: «Како можеш тако говорити, па сама сам све видела на телевизији».

За свако деловање у постојећим условима потренбо је присуство истине и њене одређене дозирансоти. На тој основи могу улазити и потребне порције лажних података. Али најефикснији метод се састоји у анализирању појава, издвојених ко истините, али посебних чињеница и идентификовати их са самим појавама. Или у општијој поставци питања – стварању на основу истинитих чињеница лажних информационих структура. Сложеније творевине таквог типа носе назив политички митови.

Ефикасно управљање људима, манипуација њима помоћу информационог деловања постала је могућа само уз постојање повратне спреге. У основи социолоије масовних комуникација лежи шема: ко говори, шта саопштава, на ком каналу, коме и са каквим ефектом. Последњи моменат има посебан значај. Сва шема информационог деловања може радити без учинка, ако не узима у обзир динамику напредовања у свести, а такође и могућност неочекиваности, непредсказивости.

У развијеним земљама врши се непрекидно сондирање јавног мнења. Постоји цео систем испитивања, велика активност комуникације депутата различитих нивоа са бирачима, велика пажња се поклања репрезентативности, тачном расветљавању настројености умова конкретних група становништва. То омогућава да се унесу благовремни корективи у пропаганду, отклонити нарастајуће неусаглашености званичне идеологије и друштвене свести. Изучавање  опосредованог деловања средстава масовног информисања, која су добила назив вишестепеног канала информација, показало је, да паралелни канали масовних информација која делују на «лидера мнења», функционишу међулични неформални канали информација. Напред наведено у западној социологији је постало објекатом усредсређене пажње и изучавања.

Напред речено се више односи на директни (или информациони) метод деловања на свест. Али постоје и индиректни методи, везани са деловање на услове функционисања мозга, на регулационе функције. Та питања су детаљно размотрена у нашој књизи [13]. Тако се, у мозгу врши хемијска регулација на основу неуромедијатора и неуропептида, која може бити нарушена помоћу наркотика и алкохола. Организација дистрибуције наркотика у табору противника може се изучавати као једна од метода информационог рата. На свест људи могу такође битно утицати електромагнетна и акустична поља, нарочито у дијапазону инфра фреквенција. Окрећући их на људе, сконцентрисане на релативно малом простору, може се битно променити њихово понашање, довести до неадекватних, аномалних одлука. Деловање таквих поља може носити и глобални карактер на рачун којих су инициране њихове сунчане активности. За времен максималне сунчане активности (период у просеку износи 11 година) подудара се макисмална раздраженост људи на планети (у просеку). У то исто време се подударају револуције и друштвене катаклизме. То је видљиво из кратке листе одговарајућих година.

1789; 1804; 1816; 1830; 1837; 1848; 1860; 1870; 1883; 1893; 1905; 1917; 1928; 1937; 1947; 1958; 1969; 1980; 1990.

Са узимањем у обзир те листе можемо програмирати и концентрацију деловања психолошких ратова. Тако у, проведеној психолошкој кампањи на разбијању СССР за добијање најбољег ефекта максимум напора се подударао управо за период 1990 године.

Техника мита

Као главна орјентација човека или животиње одређена «слика света» која се формира у мозгу (подробно размотрена у раду [4]), са којом се упоређују појаве, које посматрамо у животној средини. Несагласност са реалношћу води неадекватном понашању и, са неким степеном вероватноће, смрти организма. Променити «слику света» у свести могу наркотици, алкохол, инфразвук, електромагнетна инфрапоља. Код човека и друштва у целини може се помоћу спољних утицаја мењати структура погледа на свет («слику света»). То се врши убацивањем у свест политичких митова, који омогућавају целовит поглед на свет фрагментарним.

Митови су били карактеристични за древна, примитивна друштва и, рекло би се, отишли у прошлост, али сложеност, непредвидиве судбине људи у савремном свету има са психолошке тачке гледишта директну аналогију са Древним светом. И сасвим неочекивано за многе митови су се са њиховом ирационалном влашћу испољили у XX веку. Свеукупност митова је ушла у поглед на свет и изменила објективну «слику света», доводећи до неадекватног, искривљеног тумачења стварности, својеврсног психичког померања.

Најкрупнији допринос у истраживању митова XX века унео је немачки филозоф Ернест Касирер. Његово истраживање напосано пре више од пола века, било је везано са ситуацијом у хитлеровској Немачкој. Али рекло би се, да је написано сасвим недавно и описује нашу стварност. Навешћемо општу карактеристику митова XX века, коју је дао Касирер (цитирано из [4]):

„Мит достиже врхунац, када се човек лицем у лице суочава са неочекиваним и опасним ситуацијама. Чак у најпримитивнијим заједницама кориштење магије је ограничено само на сферу личне делатности. У сваком случају, када је могуће прибећи релативно простим техничким средствима, обраћање магији се искључује. Таква потреба настаје само онда, када се човек суочава са задацима, чије решавање далеко превазилази његове природне могућности.

Тај опис улоге магије и митологије у примитивним потпуно је примењен и у високоразвијеним облицима политичког живота човека. У критичним ситуацијама човек се увек обраћа безнадежним средствима.

Мит је увек тумачен као резултат несвесне делатности и као производ слободне игре фантазије. Међутим овде се мит ствара у складу са планом. Нови политички митови не настају спонтано, нису дивљи плод необуздане уобразиље. Напротив, они собом представљају вештачке творевине, у које стварају умешни и вешти «мајстори». Нашем XX веку — великој епохи техничке цивилизације било је суђено да створи и нову технику мита, пошто се митови могу стварати тачно и у складу баш са тим правилима, као и свако друго савремено оружје, били то пушкомитраљези или авиони. То је нови моменат, који има принципијелан значај. Он је изменио сав наш социјални живот.

Методе сузбијања и принуде одувек су се користиле у политичком животу. Али у већини случајева те методе су усмерене на «материјалне» резултате. Чак су се и најсуровији деспотски режими задовољавали тиме да човеку само наметну одређена правила деловања. Нису их интересовала осећања и мисли људи. Наравно, у крупним религионим сукобима највеће напоре су предузимали за управљање не само поступцима, него и свешћу људи. Али ти напори су се показали узалудним – они су само учврстили осећај религиозне независности. Савремени политички митови делују на сасвим други начин. Они не почињу од тога, што санкционишу или забрањују извесне радње. Они прво мењају људе да би стекли могућност регулисања и контролисања њиховог деловања. Политички митови дејствују попут змије која зеца паралише пре напада. Људи постају жртве митова без озбиљног отпора. Они су побеђени и покорени још пре него што  се покажу способним да схвате шта се то заправо десило.

Обичне методе политичког насиља нису способне за сличан учинак. Чак ни под најмоћнијим политичким пресингом људи не престају да воде приватан живот. Увек преостаје сфера личне слободе која се таквом притиску одупире. Савремени политички митови такве вредности разарају

Наши савремени политичари врло добро знају да је великим масама људи знатно лакше управљати снагом уобразиље него грубом физичком силом. И они то знање мајсторски користе. Полотичар је постао нешто налик  на јавног предсказивача будућности. Пророчанство је постало саставни део нове технике савременог управљања. Филозофија је немоћна да сруши политичке митове. Мит је сам по себи нерањив. Он је неосетљив на рационалне аргументе, он се не може порицати помоћу силогизама. Али нам филозофија може пружити другу важну улогу. Може нам помоћи да противника схватимо.  Да бисмо непријатеља победили, морамо га упознати. У томе се састоји једно од начела исправне стратегије. Схватити мит – значи не само схватити његове слабости и рањива места, него и постати свестан његове снаге. Свима нама је било својствено њено потцењивање. Када смо први пут чули за политичке митове, сматрали смо их толико апсурдним и бесмисленим, толико фантастичним и достојним спрдње да их нисмо могли узети озбиљно. Сада нам је свима постало јасно да је то била огромна заблуда. Немамо право да такву грешку понављамо двапут. Потребно је брижљиво проучавати порекло, структуру, технику и методе политичких митова. Дужни смо да видимо противниково лице да бисмо знали како да га победимо“.

Данас, у поређењу са тим, што је било пре 50  година у време Касирера, захваљујући јавним гласилима процес стварања мита нагло се убрзао. Сада је мит једна од централих тачка психолошког рата. «Слика света», тј. оно са чим човек пореди реалност, из целовите и узајамне усклађености постаје фрагментарна, мозаичка, која се састоји из скупа митова. Ти митови дају лажну искривљену слику света и принуђује људе да раде против својих интереса.

Размотримо особености структуре, садржаја и деловања мита на примеру мита «тржишта».

Материјална основа мита «тржишта» су тешкоће совјетске привреде о којој сам говорио у разделу 1.1. вишеструко ојачавање и продубљивање групације Горбачова, а такође и деловање идеолога КПСС, законзервираних у свести људи супротстављања социјализма и класичног капитализма прошлог века. Интерпретација мита 80-их година кретање по неправилном путу, излаз је прелазак на капитализам Адама Смита (повратак уназад за 100-200 година). Научна основа мита је помодарска реч «самоорганизација», узета из савремене науке – синергетике. Све треба да буде препуштено само себи, ни у шта се не треба мешати, трежиште само све организује. Друга основа је економски модел Фридмана (чикашка школа), који има крајње ограничене границе примене, нарочито они претпостављају постојање само једног стања равнотеже економије при тржишним односима, што противуречи тој истој синергетици. И целој свеукупности научних знања. Прећуткивање мита је план, регулисање и стохастичност, случајност (тржиште) су две нераздвојиве стране економије и свих  људских делатности. Чисто тржишна стихија је почетком 30-их година довела САД и цео Запад на границу катастрофе, и само кориштење регулисања економије (по Кејнсијевој теорији) омогућило је Рузвелту да изађе из кризе. Као резултат увођења мита произашла је катастрофа у економији. Као што је познато, крајем XVIII века је настао покрет лудиста, који су разрушили машине и стругове, сматрајући их кривцима за све несреће (покрет се назван по имену Луда, који је тобоже први уништио свој струг). Кроз 200 година у Русији је под паролом преласка на тржиште буквално десио погром прогресивних технологија, заустављање и разарање предузећа високих технологија. Мит тржишта је чинио своје дело. Неолудисти су тријумфовали.

Сличну свеукупност митова уочи ликвидације СССР, увођења у свест значајног дела становништва, је изложена у поглављу 4. Њихове принципијелне особености исто, што и у миту «тржишта». Митови, нарушавајући целовит поглед на свет, стварају мозаичко, распадајуће мишљење, формирају лажну слику света. Људи као да се управљају митовима, које буквално уливају средстава масовног информисања у њихову свест.

Историја и менталитет

Човек се у свом животу ослања не само на оно, што има у садашњости (оближња ситуација, блиско окружење, искуство), него и на прошлост, смештену у подсвеси. Историјска прошлост је основа народа као једног јединства. У друштвеној свести је релативно садашњост одвојена од историјске прошлости временском дистанцом 40 година. После тог рока и противуречја и непријатељства излазе изван хоризонта. Грађансики и Отаџбински рат, Рузвелт и Стаљин – све је то историјска прошлост. Данас су други људи, други интереси, други проблеми. Не сећајући се прошлости, јевреји радо иду на стални боравак у Немачку. Већ не постоји непијатељство међу немцима и русима. И прошлост и садашњост имају у друштвеној свести своју функвију.

Једна од метода психолошког рата је замена проблема савремности историјском прошлошћу. Тај метод су широко користили 80-их година идеолози КПСС, који су створили садашњу историју око историјске прошлости – догађаја 20-30 година, око имена Стаљина. При чему се из прошлости (не говорећи о њеном изобличавању) бирају оно што им је корисно. Тако су игнорисали атомске бомбе САД, уништавање око пола милиона јапанаца, погибију 1,5 милиона вијетнамаца као резултат агресије САД или, ако се обратимо историјској прошлости, тотално истребљење строседелаца САД – индијанаца, а такође и ропство црнаца, који су створили првобитну акумулацију у САД. Осим тога, не узима се у обзир ситуација у прошлости и менталитет тадашњег друштва. Све је било потчињено једном задатку  – добити највећи психолошки ефекат. Кориштење таквог приступа донело је одређени допринос у поразу СССР.

Други метод – пројектовање савремених проблема у прошлост, када, који произилазе од интереса данашњег дана, проналазе се историјски аргументи, који потврђију постављену тачку гледишта. На тој основи се сукобљавају народи међу собом. Јерменско-азербејџански конфликт је резултат управо таквих метода психолошког рата. У историји обје земље су нашли масу података које је било могуће тумачити као доказ припадности Карабаха једној или другој страни. Својевремено је штампа, руковођена петом колоном Запада, буквално уживала у проблему миграција народа, у суштини организовавши осетијско-ингушетијски и другре конфликте, који су донели велики број жртава.

Трећи метод  – «историјски» рат, у току којег се проводи информационо – морална  ликвидација свих хероја и истакнутих људи, који представљају понос руског народа. У писањима пете колоне 80-их година практично су сви хероји Отаџбинског рата изложени оштрим  клеветничким оптужбама и изругивању, то исто су чинили и у даљој руској историји, укључујући Петра I, Екатарину II, Ивана Грозног. Величали дебила типа Петра III. Сва руска историја, према верзијама с краја 80-их, је била историја ништавила. Тако је постепено корак по корак сугерисана идеја о инфериорности руског народа.

Примена историје као оружја у психолошком рату ослања се на низ конкретних методологија. У њих посебно спадају канонизација и сатанизација одређених личности и историјских периода. То се може веома успешно спроводити помоћу савремних средстава масовног информисања (СМИ). Широко се примењује преписивање историје. Као илустрација може послужити замена злочина колонизатора  Запада, који су провели поробљавање и масовно уништавање незаштићених народа, њихове тобоже цивилизаторске мисије са успостављањем демократских идеала. Једна од најефикаснијих метода је «мешање епоха», тј. кориштење ситуације, која решава конкретне задатке прошлости немајући односа према савременој деалтности. На пример, помоћу радова В. И.  Лењина, који су имали за циљеве, који су потпуно одговарали конкретној ситуацији његовог времена, учинивши могућим наношење удара по совјетској власти (то ће детаљно бити размотрено у следећим поглављима).

Са историјом је тесно везан и проблем менталитета. Менталитет земље је сликовито говорећи, концентрисана прошлост. Између менталитета Запда и Русије постојо квалитативна разлика. На Западу је учвршћен лични модел, у Русији – друштвени, колективни. То је повезано са следећим околностима.

Развој Запада, почев од XV—XVI века, произилази у значајној мери на рачун пљачке колонија. Фактички Западна Европа је као целина експлоатисала огромне масе поробљених људи. Унутрашња противуречја су изглађивали приходима из колонија. Запад је био заштићен од спољних инвазија. Само је југо-источни кутак Европе постао арена борбе са Отоманском Империјом. Али напредовање последњих је било зауставњено захвањујући отпору Срба. Европа је служила као својеврсно «острво благостања», и у први план су избили лични интереси, лична корист, права појединца.

Русија је живела на рачун свога рада, и сама је стварала своје богатство. Она је такође морала да одбија спољне инвазије са Запада и Истока. Све је то условило заједништво, колективно уређење. У први план су стављени интереси друштва у целини, без којега се није могло живети. Само друштво је могло да заштити појединца, због тога је основна оцена у Русији – праведно или не (а на Западу: корисно – некорисно).  У Русији је такође било  донета одлука да се заштите слаби и ускраћени, окајавати грехе за себе (сетимо се изванредне приче Н. С. Љескова «Чертогон»-бестијални   преступник авантурист). Те особености се широко користе у психолошком рату. У центар пропаганде су поставили неправедност (праве или лажне) совјетске власти. Глвни задатак је разорити заједништво, колективизам, самим тим лишити русе основе њиховог менталитета, после чега се већ нису могли организовати и нашли се у власти Запада. С те тачке гледишта можемо оценити као злочиначко деловање Н. С. Хрушчова на ликвидацији «неперспективних» села Нечернозем тај параметар Великоруса, порекло руске земље  је отуда где су били корени руског менталитета.

Објављено у Глобализам - ропство без робовласника. Ознаке: , , , , . Коментари су искључени на Глобална империја зла: Методе и поступци психолошког рата
%d bloggers like this: