Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Нови совјетски пројекат


Аутор: Сава Росић, преводилац

Овај чланак је скинут с адресе: www.glazev.ru/associate/657/ а слику г. Кара-Мурзе можете скинути с његовог сајта: www.kara-murza.ru или с претраживача: www.yandex.ru где у прозорче за претраживање треба укуцати: С.Г.Кара-Мурза или «Сергей Кара-Мурза» с тим што укуцате сва слова српском ћирилицом да не бисте тражили по тастатури руски распоред слова, а оно й се на руском распореду слова налази прво слева у горњем реду на месту латиничног q).

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза

Нови совјетски пројекат

Тезе

1. Ради се о два међусобно повезана али различита пројекта: пројекту будућег животног устројства (после кризе) и пројекту преласка у њега из садашњег критичког стања. Криза и нормалан развој су различити типови живота. Оно што је у нормално време неприхватљиво или непожељно, може у раздобљу кризе постати мање зло.

Овде говоримо о пројекту будућности, остављајући «пројекат преласка» изван заграда (али га подразумевајући).

2. Проблем треба изложити језиком грубих («земаљских») појмова, без магловитих идеологема  tипа дилеме «капитализам-социјализам». За разматрање криза оног типа какав доживљава Русија («системских», тј. цивилизацијских) умесније је примењивати језик цивилизацијског прилаза.

Прва етапа анализе је одређивање «поља могућег», одсецање «оног што не може бити». То је сачињавање списка несавладивих објективних ограничења. Друга етапа анализе је успостављање меких, културних ограничења («онога што ми категорички не желимо», али што се под притиском несавладивих околности може десити).

3. Резултати прве и друге етапе анализе су следећи:

– У савременом капиталистичком светском систему изграђеном по типу «центар-периферија», Руска Федерација (сама или у савезу са другим републикама СССР-а) не може добити место у центру. Њен реалан избор је следећи: или да постане део периферије (тј. да створи поредак «периферијског капитализма») – или да развије сопствени пројекат који наставља цивилизацијску путању Русије, али је у новим реалним условима могућ и прихватљив.

– Претежна већина становништва РФ «категорички не жели» даље распарчавање земље (тим пре с поделом руског народа) и даље смањење броја становника. Сваки пројекат који претпоставља такве промене (очигледне или полазећи од ранијег искуства) пре или касније ће изазвати отпор, бременит ризиком грађанског рата. Пројекти животног устројства «после грађанског рата» овде се не разматрају (премда њихово разрађивање није лишено актуелности).

– Искуство прва два таласа глобализације под вођством Запада (колонијализма и империјализма ХХ века) поуздано је показало да животно устројство периферног капитализма доводи до слома цивилизацијског језгра земље и претпоставља настанак енклава развијене производње уз архаизовање уређења привреде и свакодневног живота за већину становништва.

У реалним природним, социјалним и културним условима савремене РФ архаизовање значи брзо изумирање већег дела становништва (пре свега руског). Према томе, настављање реформи које воде претварању РФ у зону периферног капитализма неминовно се сукобљава с «меким» културним ограничењем. Покушај његовог превазилажења довешће или до грађанског рата, или до ликвидације РФ као земље и културне целовитости. У другом случају се проблем израде пројекта укида све док остаци становништва бивше Русије поново не стекну квалитет субјекта историје.

– Свест о сопственом цивилизацијском путу, израда и остваривање пројекта као новог корака на том путу наићи ће на отпор утицајних снага унутар РФ и изван ње – од стране оних који имају корист од претварања Русије у зону периферног капитализма. Назваћемо их «космополите» и у њих убројати све оне који теже «модернизацији» Русије кроз њено уграђивање у капиталистички светски систем под било којим условима, укључујући и услове сировинског додатка Запада, лишеног политичке и културне независности.

Тим снагама је током последњих 15 година успело да поткопају културну хегемонију совјетског[i] поретка, распарчају СССР, промене политички систем Русије, демонтирају већину носећих конструкција друштвеног уређења, поткопају привреду, војску и системе животног обезбеђења. «Снаге традиционалне Русије» су се свих ових година налазиле у повлачењу. Међутим, избегле су потпуни пораз и успостављена је лабилна равнотежа. «Совјетски човек» је контузован, израњављен, али је жив и залечује ране.

Зато је и дошло до «молекуларног» друштвеног дијалога по питању новог пројекта. Институционализација тог дијалога изазваће заоштравање сукоба с «космополитама», али ће истовремено убрзати самоорганизовање «традиционалиста» – свих оних који будућност не замишљају никако другачије него као наставак историјског пута Русије. Налазимо се у предворју етапе радикализовања оба процеса. О томе говори и започета кампања против «Путиновог режима» као неадекватног сукобу који је на помолу.

– У размишљањима о могућем и прихватљивом пројекту полазимо од тога да су услови историјског избора пред којим се Русија нашла почетком ХХ века, досад битно промењени, али не и фундаментално. Тада је покушај да се Русија увуче у периферију Запада Русију утерао у историјску клопку из које се показало да једини излаз представљају револуција и успостављање совјетског уређења. Данас се Русија налази у сличној (структурно) историјској клопци. Излаз из ње већ може бити само револуционаран, премда се ту ради о револуцији са сасвим другачијим технологијама. Међутим, њен ће циљ бити исти – да модернизује земљу, истовремено избегавши њено претварање у периферију западног капитализма.

4. Елементи великих система, као што је животно устројство земље, одабиру се из свих објективно могућих, зависно од културних ограничења. На пример, руска сељачка општина је са својим уједначеним коришћењем земљишта опстала током 800 година, не приближавајући се приватном власништву, услед деловања како природно-климатских услова, тако и православља.

У Русији су почетком ХХ века испробани сви понуђени пројекти – конзервативне модернизације (Столипин), либералног тржишног друштва (кадети[ii]), анархичног сељачког комунизма («зелени»), комунизма «кибуца», совјетски пројекат.

Међу свима њима одабран је совјетски пројекат и легитимисан грађанским ратом, НЕП-ом[iii], индустријализацијом и колективизацијом. Проверен је и најочитијим и најсуровијим искушењем – Великим отаџбинским ратом. Совјетски пројекат је у првој трећини ХХ века био заснован на начелима сељачког општинског комунизма повезаним с идејама развоја и јаке државе. Показало се да су «пруски пут» и западњачки либерални пројекат из објективних разлога немогући. Ресурсна ограничења нису дозволила разарање општине и прелазак на интензивну пољопривреду; стање самог Запада није дозвољавало да се Русија «прими у њега». «Прекасно!» (М. Вебер).

5. Совјетско уређење је доживело пораз у «хладном рату» који је у последњем стадијуму Запад водио против њега у савезу с утицајним снагама «космополита» у самом совјетском друштву и његовом владајућем слоју.

Следећи су предуслови губљења културне хегемоније совјетског уређења: криза промене начина живота већине становништва (урбанизација) која је изменила важне црте друштва, његов светоназор и потребе; криза преласка у индустријско друштво, због чега су изгубили снагу начини легитимисања политичког поретка својствени аграрном друштву; теорија на којој је заснована званична наука о друштву и иделогија (марксизма) није била адекватна природи друштва; криза изласка традиционалног друштва из мобилизационог стања. Због свега тога је испод критичног ступња опала мотивација становништва за заштиту друштвеног уређења, што је у условима дубоког подржављења друштвеног живота (одсуства умећа и механизама самоорганизовања) постало кобно за совјетску државу.

Губљење совјетског уређења представља националну трагедију народа СССР-а, што потврђује мноштво објективних података и субјективних мишљења – чак и уз постојање «идеолошке» мржње према «Совјету», изазване интензивном пропагандом. Последице те трагедије сазревају и развијају се и на материјалном и на духовном плану. Главне институционалне матрице совјетског уређења одговарале су објективним ограничењима и обезбеђивале поуздану репродукцију Русије као независне државе, народа и културе. Њихово разарање води у деградацију услова живота и изумирање становништва. Ликвидација совјетског уређења је на духовном плану изазвала тешке масовне патње – доживљавање «смрти богова» и «губљења будућности».

6. Сразмерно превазилажењу културног шока из 90-их година и коначног губљења илузија изазваних «либералном утопијом», људи поново почињу да пребиру у мислима изглед оних елемената животног устројства уз које би се могло живети. Испоставља се да су главне институционалне матрице совјетског уређења и даље најприкладније и у новим, знатно неповољнијим условима наредних десетлећа. Ако је РФ и имала икакву шансу за прелазак у квалитативно либералније социјално уређење уз одрицање од државног патернализма, ту шансу је створило управо зрело совјетско уређење средином 80-их година. Али, њу су реформатори прокоцкали прихватањем за Русију погубне неолибералне доктрине.

Ако пођемо од претпоставке да народ са тако гипком културом, као што је супер-етнос Русије, не може због садашње кризе нестати, онда то значи да ће после више или мање дуготрајног «тржишног хаоса» у Русији преовладати систем разних облика некапиталистичког уређења (поједини међу њима мимикризирани у капитализам, ако затреба). На том путу је могуће сачувати земљу, културу и народ. Идући путевима неолиберализма немогуће је извући се из садашње кризе, те је за РФ преостао узани коридор – обнова структура солидарног друштва са знатним ступњем уједначености (уравниловке) и патернализма. Русија се може препородити и поново скупити снагу само ако прихвати нови пројекат кретања великим цивилизацијским путем Русије. Условно ћемо га назвати нови совјетски пројекат.

7. У том пројекту су подједнако важна оба обележја. Совјетски – зато што обухвата најважнија начела животног устројства која су у пракси показала да одговарају објективним ограничењима (то јест могућност остварења) и да су културно ускладиви са социјалном средином. Нови – зато што ће све у совјетској пракси испробане институционалне матрице бити битно измењене у складу са својствима градског индустријског друштва, искуством катастрофе СССР-а и тржишне реформе, светоназорним променама које су се за пола столећа одиграле и новим међународним условима. Смисао и програми новог совјетског пројекта пишу се на новом језику и обраћају се стварним садашњим људима са свим њиховим јаким и слабим странама и предрасудама.

Прихватање новог совјетског пројекта спречава идеолошка баријера створена током последња три десетлећа, а за чије су јачање постојали реални предуслови. Ти предуслови ће бити очито и темељно отклоњени током разраде новог пројекта, а идеолошки ефекат антисовјетизма разара сама пракса реформе. Напротив, језгро совјетског уређења непрекидно обнавља и јача свој ауторитет.

Тај се ауторитет ослања на непобитну чињеницу: совјетско животно устројство је постојало и репродуковало се тако да је у његово доба исто становништво, у истим природним условима, у тешким условима цивилизацијског рата са Западом имало у целини знатно виши и стално растући ступањ потрошње материјалних и културних добара и било знатно боље заштићено од опасности и извора масовне патње него у доба алтернативних типова животног устројства – предсовјетског и послесовјетског.

Није се остварило обећање да ће се под условом одрицања од совјетског уређења поправити фундаментални показатељи квалитета живота. Петнаест година је довољан рок да се читаво становништво у то увери. Реформатори су сагласност за одрицање од совјетског уређења добили позивајући се на подједнако непобитну чињеницу постојања и репродуковања западног начина живота. Досад је тај аргумент већ престао да важи – није успело нити ће успети да се у нашој земљи изгради аналог Запада. Зато совјетски пројекат и изглед совјетског уређења поседује нарастајући креативан и хеуристички потенцијал. Совјетско уређење је у свом главном смислу било «оно што Русији треба» (оно што је «Бог замислио о Русији») за тешке услове ХХ века.

Тај креативни потенцијал појачава то што пораз совјетског уређења уопште није довео до демонтаже свих његових носећих конструкција. Показало се да је њихова чврстина знатно изнад теоретски предвиђене. Поједина начела совјетског уређења преживеће раздобље хаоса и остаће у основу новог поретка. Њихова вредност је за већину постала очигледна, и њихова демонтажа изазива активан отпор. Увиђа се вредност и читавог низа изгубљених начела совјетског уређења – мораћемо их обнављати.

Искуство реформе је показало да држава и власници не могу да на тржишним темељима изграде нове институционалне матрице (велике социо-техничке системе), али не могу ни да одржавају рад система наслеђених од совјетског уређења (на пример, грејање, здравство, војска). Васпостављање услова у којима би такви системи могли постојати и развијати се постаје објективна потреба.

Главно је да она «стваралачка мањина» (А. Тојнби) која сачињава пројекат васпостављања целовитог и обновљивог животног устројства Русије познаје друштво у коме живи, и тражи прихватљиву усклађеност своје доктрине с реалном «анатомијом и физиологијом» тог друштва. Изградња новог совјетског уређења мора постати «молекуларан» процес и стваралаштво маса у знатно тежим условима него после 1920. г.

Па шта се то мора променити у «совјетском уређењу-2» у поређењу са «зрелим» совјетским уређењем с краја 70-их година у новој етапи развоја цивилизације Русије? Побројаћемо најгрубље приближно, у виду хипотетичких тврдњи, на основу садашњег релативно стабилног стања.

8. Државност. Совјетски тип државе је самодржавни, није заснован на равнотежи «грана власти» у њиховом сучељавању (задршке и противтегови), већ на њиховој сагласности под надзором признатог ауторитета (идеологије). У земљи тако сложеног састава као што је Русија, само су јако самодржавље или јака совјетска власт стварали механизам аутоматског гушења сукоба. Покушај имитирања западног типа државе довео је до аутоматског распламсавања сукоба.

Ако се криза не сурва у катастрофу, онда у догледно време неће доћи до рестаурације државне власти самодржавног (совјетског) типа. У друштву је током последње трећине ХХ века дошло до раскола по многим линијама поделе уз губљење меродавног арбитра који даје легитимитет великим политичким одлукама. То отежава делотворно дејство државе у којој је власт саборног типа, што претпоставља доношење крупних одлука консензусом. У тим условима најмање зло током прелазног раздобља представља парламентарна република која посебну пажњу обраћа на рационалан друштвени дијалог. Председничка власт превише тежи гушењу разноврсности и самоорганизовања.

Ако Русија избегне грађански рат, онда државно устројство треба да из саборне демократије пређе у представничку, не совјетског већ парламентарног типа, с поделом власти. А ако се положај земље током кризе нагло погорша, онда ће то опет, као и 1917-1918. г. под притиском одоздо приморати власт на већу самодржавност.

Промена у парламентарну републику покренуће процес васпостављања совјетских структура «одоздо» – на разини оних питања по којима већ постоји минимум сагласности. Одлуке у унутрашњости боље и јефтиније доносе и спроводе совјети и њихови извршни комитети него садашње администрације и управе.

Али «совјетски» (или «думски»[iv]) карактер парламента умногоме ће се сачувати. То значи да се неће успоставити уравнотежен систем странака и «политичког тржишта» са професионалним политичарима који «продају програме». Ни политички дискурс неће у целини стећи рационалан карактер, у њему ће се очувати позивање на савест и «народно мнење». Ако друштвена свест превазиђе евроцентристичке догме (историјског материјализма и либерализма) и прожме се разумевањем културних норми традиционалног друштва, онда «архаичне» саборне црте руског парламента неће постати терет већ извор његове делотворности.

Упоредо са представничком демократијом настајаће својеврсно грађанско друштво – у оној мери у којој је могуће «пресађивање» институционалних структура грађанског друштва на културно тло с општинском антропологијом (условно га можемо назвати квази-грађанско друштво). Ми кроз парламентарну републику морамо доћи до државе совјетског типа, али са врло ослабљеним «сталештвом». То је тешко, пошто друштво са солидарношћу општинског типа «ствара племство». Морамо отклонити противречност: освојити механизме квази-грађанског друштва, не изазивајући атомизацију и расипање народа на индивидуе које се такмиче.

Ти ће процеси државу учинити рационалнијом и смиренијом, мање патерналистичком и идеократском него у доба «првог» совјетског уређења. Међутим, та обележја неће нестати, и у Русији неће настати технократска «држава одлучивања».

9. Идеологија. Главну потешкоћу васпостављања државности кроз прелазну етапу парламентаризма представља тип културе, «великодржавна» свест већине грађана. Таква свест јача државу када постоји свима заједнички идејни стожер, идеолошко језгро (то је у царској Русији било православље, у совјетској – комунизам). Данас пред интелектуалцима стоји необичан задатак – да развију «привремену» идеологију националног спаса.

Тај је задатак сложен због опште светске кризе идеологија, чији је узрок у промени научне слике света и општој кризи индустријске цивилизације и универзализма Просвећености. Значи да се руска држава у догледној будућности неће ослањати на «тотализирајућу» идеологију типа совјетске. Сем тога, повећане су културне и социјалне разлике у друштву Русије које доживљава талас етногенезе с бурним изливом стварања националних митова – све то отежава појаву снажне идеологије способне да уједини друштво – такве идеологије као што је био марксизам током читавог столећа. Данас једино можемо наћи заједничко «језгро» разних идеолошких и културних струја и договорити се о савезу или сарадњи у оквиру тог «језгра».

У то језгро улазе колективне представе о Добру и злу, о човеку и држави, о њиховим узајамним правима и обавезама итд. – онај систем идеја и «универзум симбола» који су само прикривени опном идеологије. Читава та конструкција је у нашем друштву уздрмана и полуразорена, али није уништена. Морамо прво рашчистити да бисмо потом започели поправку и изградњу новог. По чему ће се нова зграда разликовати?

Пре свега, биће уклоњена једна од најважнијих унутрашњих противречности надградње совјетског друштва, у којој је језгро колективних представа било угурано у за њих неадекватан апарат историјског материјализма. Израстао из механистичког детерминизма науке XIX века, евроцентристичког учења о «правилној» смени формација и политичкој економији капитализма, историјски материјализам није одговарао ни културној и економској реалности совјетског друштва, ни сложености опште кризе индустријализма суоченог с препрекама које је историјски материјализам искључио из разматрања. Совјетски људи «нису познавали друштво у коме живе», у њему није успела да настане цивилизацијска самосвест попут онога што је сазрело на Западу током XVII-XIX века. То је један од важних узрока пораза тог друштва. Услов за превазилажење кризе постаће настанак нове науке о друштву чији би методолошки основи одговарали сложености света, природи нашег друштва и динамици процеса који се одвијају.

Грађани Русије су досад већ стекли довољно животно искуство («искуство реформи»), а у интелектуалној средини су прикупљена довољна сазнања за развој идеологије новог типа, људима блиске и разумљиве, која не полази од апстрактних појмова, већ од «апсолутних» категорија стварног живота. То је «идеологија здравог разума» с додатком научног мишљења, идеологија «историјског избора», али здрав разум у њој мора бити уздигнут до свести о избору пред којим се налази не само Русија, већ и читаво човечанство. Месијанизам совјетског типа (стварање светског лагера социјализма као «своје» цивилизације) биће замењен духовним учешћем у судбини света: спасти Русију значи утрти једну од стаза до излаза из опште кризе. То је идеологија скопчана с великим социјалним пројектом, али «хладнокрвнија» од општинског комунизма. Она мора помоћи у освајању нестабилне реалности и вођењу послова у «прелазним раздобљима» с необичним и лоше проученим претњама.

То је идеологија која садржи темељне вредности руског културно-историјског типа, која омогућава васпостављање способности за логичко мишљење с ослонцем на здравом разуму и веродостојном знању, а не на фантазијама или догмама из уџбеника, који у условима кризе ништа не објашњавају. Она ће помоћи да се развије нови језик који адекватно изражава реалност, уместо оног што нам јавна гласила намећу – «исцепканог» низања лажних појмова, метафора и клишеа. Она ће помоћи да се уклоне разорни митови, истерају «идоли друштвене свести», формулишу главни проблеми који стоје пред друштвом, опишу могуће алтернативе њиховог решавања и поставе критеријуми избора ових или оних алтернатива.

Усредсређено на идеји «смањења патњи», совјетско уређење је аутократским методама нормирало «структуру потреба». Брза смена «универзума симбола» током урбанизације дошла је у сукоб са тим нормама. Њихова скученост уз нагло повећање разноврсности потреба учинила је већи део грађана «делимично ускраћеним». Уз то, сукоб је вештачки заоштрила сама власт, започевши очито губитничко такмичење са Западом у потрошњи. Бунтовничко незадовољство друштвеним уређењем постало је масовно. Премда то незадовољство није значило антисовјетизам нити доводило до захтева за променом његових темеља, могле су га искористити снаге заинтересоване управо за ликвидацију совјетског уређења.

Нови совјетски пројекат ће остваривати  већ људи сложеног градског друштва, с разумевањем оне улоге коју разноврсност игра у животу друштва. Спектар морално оправданих и економски обезбеђених потреба биће не само проширен, постаће регулисан знатно гипкијим вредносним нормама. То неће довести до начелног сукоба са базом друштва, а настала напетост у сфери вредности сасвим се може отклонити у оквиру традиционалног друштва. Строго постављен начин живота у СССР-у наслеђен је од дуготрајног живота у мобилизационим условима (општинско село, а потом «касарнски социјализам»). Реформа је представљала разоран излаз из мобилизационог стања, али је тај проблем укинула.

Ако добијене поуке буду од користи, изаћи ћемо из кризе као идејно обновљено друштво, ослобођено од мноштва идола и догми. Оно ће бити изнутра стабилизовано суровим дилемама које смо на сопственој кожи искусили, и захваљујући томе ће моћи да нагло прошири опсег слобода, и притом да појефтини напоре усмерене на одржавање довољне лојалности свих делова друштва према целини.

10. Привреда. Садашња криза и трауме до којих је реформа Русије довела неће бити узалудне ако из добијеног «гутљаја капитализма» упијемо и уградимо у своју културу, па и у економско понашање, сазнања и умећа потребна за живот у савременом свету – повезавши их са здравим разумом и јасним критеријумима.

Привреда будућности неће се држати идеолошких догми (марксизма, либерализма или традиционализма), већ темељног начела: први задатак привреде је да обезбеди живот и репродукцију народа и земље, с поузданим растом материјалног и духовног благостања. У ту сврху ће Русија у догледној будућности морати да се «заклони» од глобализације спровођене према неолибералној доктрини. То је већ тешко извести, али је сасвим неопходно. Прагматично изграђене баријере неће дозволити да се земља изнури, али неће довести ни до њене изолације. Излаз из кризе је могућ само кроз оживљавање умртвљених ресурса Русије (људских и природних), а за то се морају одбацити идеолошки идоли попут «конкурентности по сваку цену».

Привредни систем будућности ће за разлику од ранијег совјетског система бити разноврснији. Совјетска једнообразност плод је тешке прошлости, и нема никакве потребе за њеним обнављањем. Привреда мора дозвољавати разноврсност и такмичење разних облика привреде. Равнотежа међу њима мора се успостављати полазећи не од идеологије, већ од социјалне делотворности рада и склоности људи. Потребно је не да се забрани приватно власништво, већ да се не дозволи његов диктат.

Дилема «план-тржиште» је лажна; у сложеној и великој народној привреди ниједан тип предузећа и ниједан тип контроле и управљања не обезбеђује довољну постојаност читавог система и његову способност прилагођавања. Претерано подржављење совјетске привреде отежавало је привреди извршавање многих важних функција и из низа разлога постајало извор незадовољства – не пружајући могућност самоостваривања делу људи с развијеним «предузетничким инстинктом», придајући држави претерано патерналистички карактер и прекомерно повећавајући претензије читавог становништва према њој.

Совјетска наука о друштву, следећи догме марксизма, није обухватила теорију некапиталистичких типова привреде и било је прихваћено да приватно власништво предодређује тип привреде као капитализам. Заправо се опсежна класа предузећа (мала привреда у индустрији и сфери услуга, сељачко газдинство у селу) уз превласт тржишта мимикризирају у «ћелије капитализма», а то нису. У новом совјетском пројекту у таквим ће се предузећима производити знатан део роба и услуга – и притом она неће ни генерисати капитализам, ни подривати друштвено уређење засновано на солидарности.

«Мобилизационом» програму нове индустријализације Русије мора претходити етапа «новог НЕП-а» – народ мора предахнути, прихранити се и скупити снагу. У овој етапи полуразорена држава нити може нити треба да преузима на себе организацију производње већег дела намирница. То ће боље и јефтиније учинити мрежа народних, задружних и приватних предузећа мале привреде и оних већих. «Нови НЕП» не сме бити повлачење нити привремена мера; мала привреда је животно важан део савремене привреде.

11. Социјални поредак. Да бисмо изашли из кризе, већина становништва мора постати свесна горке истине: у Русији никада, без обзира на режим, неће бити створено друштво са ступњем потрошње као на садашњем Западу. Русији никада неће дозволити експлоатацију ресурса «трећег света», а без тога је потрошачко друштво немогуће. За нас је реалан следећи избор: или да постанемо део «трећег света» с обогаћивањем узаног слоја и осиромашењем већине – или да васпоставимо солидарно друштво са скромним приходом за свакога и разумним прекорачењем прихода за оне енергичније и радишније, с високим ступњем безбедности и могућношћу да се живи мирне савести.

Према новом совјетском пројекту, у Русији неће бити антагонистичког друштва које се састоји из власника капитала и најамних радника. У оквиру солидарног али излеченог друштва постојаће могућност да се свима обезбеди не само да живе мирне савести и без страха, него и знатно већи приходи него у совјетско доба. Али – тек после преласка из кризе у стабилан развој. Данас, када половина народа једва саставља крај с крајем, рушити последње ослонце социјалне постојаности – значи продубљавати кризу.

Међутим, наша култура је превазишла механицизам утопија социјалног инжењеринга из прве половине ХХ века, и солидарно друштво ће се градити без «великих скокова». Ослабљена, али очувана органска (општинска) солидарност традиционалног друштва Русије биће допуњена рационалном (социјал-демократском) солидарношћу савременог градског друштва. Експлоатација човека од стране човека је зло. Али, она у реалном животу може бити мање зло од њене забране политичким средствима. Експлоатација ће се превазилазити стварањем таквих услова у којима се она не исплати ни друштву, ни личности.

Држава ће бити мање патерналистичка од касног СССР-а (тачније, промениће се приоритети њеног патернализма). Људи ће добијати више ресурса за свој развој, али ће се од њих захтевати већа мобилизација. Искуство је показало да претеран патернализам државе у доба благостања води у инфантилизацију друштвене свести. Људи се одвикавају од тога да цене добра створена напорима претходних поколења, а друштво губи политичку вољу потребну за стабилизацију друштвених односа.

Начела могуће и пожељне социјалне политике у погледу расподеле су следећа:

Сваки грађанин Русије има право на известан минимум  животних добара која се дају на основу уравниловке. Заузврат се од њега тражи «према способности». Начело «свакоме – према раду» важи само изван граница тог минимума. Сразмере расподеле према раду и према броју чланова породице напипавају се емпиријски, али што је друштво сиромашније, тим се релативно већи део укупног рада троши на уједначену расподелу добара. Вероватно да ће, у поређењу с крајем 70-их година, бити мање уравниловке у приходима, али више – у доступности образовања и здравствене заштите.

Уједначена расподела мора се тицати само минимума добара. Постојаће тржиште роба и услуга (укључујући образовање и медицину) за оне који би желели да добију специјална добра у складу са својим личним склоностима. Једнообразност је неправедна.

Основни извор прихода у Русији мора бити рад а не капитал. Међутим, не треба ни да буде враћања на унитарни социјални систем совјетског раздобља. Део грађана је рад у великим колективима осећао као терет, желећи да ради на сопствени страх и ризик као предузетник – не у сукобу с друштвеним и државним предузећима, већ у садејству. За то нема фундаменталних препрека.

Предузетништво с добијањем прихода – један је од потребних механизама привреде и начин самоизражавања за многе људе. Никако се не може рећи да оно обавезно доводи до настанка класних антагонизама – то зависи од општег животног устројства. Али, стабилност друштва и његов развој су могући само уз такву разлику између прихода стечених предузетништвом и радом која не би оштро противречила представама о социјалној правди.

У будућности се морамо вратити совјетском типу пензија као важној вези међу поколењима – пензијама из државног буџета а не из пензионих фондова. Обезбеђивање старости обавеза је читавог народа (заступљеног у држави), а не кохорте садашњих пореских обвезника. Притом се задржавају и пензиони фондови за оне који би да уштеде додатак.

Важне тачке напетости проистичу из вишенационалне природе Русије – на њих су и ударали када су рушили СССР. Све до Јељцина, Русија никада није кризе преливала у «слабе» регионе нити је стварала зоне унутрашњег «трећег света». Зато је имала чврсту националну залеђину. У интересу је обичних људи свих народа да живе у јединственој јакој држави која ограничава грамзивост локалних кнежевића. Идеали и интереси који повезују обичне људе јачи су од противречности, и доприносиће препороду наднационалне солидарне заједнице совјетског типа.

12. Закључак. Излазак из кризе могућ је само путем стварања историјског блока свих фундаментално просовјетских снага – уз међусобни споразум о примирју у погледу другоразредних питања. То би реално представљало блок оне трећине друштва коју је данас «уобличила» левица, с трећином друштва коју чине «демократе» отпале од пројекта Горбачова и Јељцина. Ту трећину углавном чине интелектуалци и омладина. Такав историјски блок ћемо условно назвати савезом «црвених и демократа».

Када на једном од раскршћа наше кризе проради тај нови пројекат, доћи ће до «прекомпоновања» постојећих странака и покрета, и из свих њих ће се издвојити један велики покрет оних људи који тај пројекат прихватају. У њему ће се избрисати нијансе политичких погледа које је раскол појачао.

А у садашњем тренутку блок са демократама («рушитељима СССР») није потребан због безизлазности, он се не нуди тешка срца. Демократе, које су биле мотор (али не управљачки систем) перестројке, полазиле су од потребе да се совјетско уређење обнови и прида му се нови квалитет који би омогућио СССР-у да преживи општу кризу индустријализма. У људима тог типа сачуван је потенцијал обнављања и стваралаштва.

Зато «црвени» поседују непоколебљивост која је 90-их година спасла земљу. Блок «црвених и демократа» стекао би карактер делотворне политичке силе која поседује оба неопходна квалитета – постојаност и динамичност.

[i] Совјет – веће, савет.

2 реаговања to “Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Нови совјетски пројекат”

  1. skulja Says:


    Pozdrav , Nebojsa… DOKUMENTARAC JE O PUTINU…SVE NAJ

    • Небојша Says:

      Хвала ти skulja.
      Све најбоље.
      Пуздрав!


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: