Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Језик и власт


Настављам са објављивањем дела Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе.

Аутор: Сава Росић, преводилац

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза

Језик и власт
(лист “Правда Росији”, април 2001.)

У оном вештачком свету културе који човека окружује, издваја се посебан свет речи – логосфера. Он обухвата језик као средство општења и све облике “вербалног мишљења” у коме се мисли заодевају речима.

Језик је главно средство потчињавања. “Ми смо робови речи” – рекао је Маркс, а потом је то буквално поновио Ниче. Тај закључак доказан је мноштвом истраживања, попут теореме. Речи у-беђен и по-беђен истог су корена. То потиче од давнина, из латинског, у коме реч убеђивати (convincere) буквално значи “приморавати да се буде заједно са победником”. Подложност утицају речи дубинско је својство психе, настало знатно пре способности за логичко мишљење. То се види у развоју детета.

Хитлер је у “Mein Kampf” написао: “Од памтивека је само волшебна моћ изговорене речи била она сила која покреће велике историјске бујице у политичкој или религиозној области. Велика маса људи увек се потчињава моћи садржаној у речи”. Хитлер је писао као практичар-манипулатор, хипнотизер. Али отприлике исто то истиче савремени философ С. Московичи у књизи “Наука о масама”: “Оно што је у многим погледима зачуђујуће и тешко разумљиво, јесте свемоћ речи у психологији гомиле. Моћ која не проистиче из реченог већ из његове “магије”, од човека који то каже и атмосфере у којој се речи рађају. Њих не треба сматрати деловима говора, већ замецима представа, зрнцима успомена, малтене живим бићима”.

Од настанка буржоаског друштва Запада природни језик је почео да се замењује вештачким, наменски ствараним. Сада су речи постале рационалне, очишћене од мноштва смислова који вуку корене из дубине векова. Изгубиле су светост и вредност (заузврат стекавши цену). То је представљало расцеп у читавој историји човечанства. Када је главно средство манипулације уместо силе постала манипулација свешћу, властодршцима је затребала потпуна слобода говора – претварање речи у безличан, непродуховљен инструмент. Наравно, немогуће је постићи потпуну слободу говора у ма ком друштву – увек постоји нешто “непристојно”. Како је рекао Томас Џеферсон, “ниједна влада не може постојати без цензуре: тамо где је штампа слободна, нико није слободан”.

Претварање језика у оруђе превласти покренуло је и процес разарања језика. Управо је уклањање светости из језика и “претварање вредности у робу” омогућило слободу говора. Срамна убогост мисли наших демократа види се већ по томе што они слободу говора не схватају као проблем битка, већ као критеријум за јефтину политичку оцену: ако постоји слобода говора – онда је то друштво добро, а ако не – лоше. Ако се у наше лоше друштво уведе слобода говора, оно ће се нешто побољшати.

Заправо се ради о два различита типа друштва. “Ослобођење” речи значи и одвајање речи од света (од ствари). Реч, име, престаје да тајно изражава праузрок садржан у ствари. То је била културна мутација, скок из традиционалног у грађанско, западно друштво. Поређење како се Русија и Запад односе према речи пружа изванредан пример двају типова друштва. Ево Гогоља: “Према говору треба поштено поступати. То је највиши дар Бога човеку… Писцу је опасно да га потцењује. Никаква рђава реч нека не излази из уста ваших!”. Ма каква слобода говора! Ту је упориште на одговорности – “није нам дато да предвидимо како ће наша реч одјекнути”.

А шта то видимо у буржоаском, грађанском друштву? Ево формуле коју је дао Андре Жид (следећи Ернста Ренана): “Да би се имала могућност слободног мишљења треба имати гаранцију да написано неће имати последица”. Дакле, упоредо са знањем, и реч постаје апсолутно аутономна у односу на морал. Узгред, Жид је истовремено сасвим искрено писао две књижице – у једној од њих је изражавао најоданију љубав према Јеванђељу, а у другој проповедао хомосексуализам.

Буржоаско друштво је на стварање новог језика и његово убацивање у свест утрошило неупоредиво више средстава него на полицију, армију и наоружање. Раније ничег сличног није било. Кажу да се особеност Запада огледала у растућем коришћењу минералног горива. Сада додају да је подједнако важно било то што је друштво почело да користи језик – исто као и минерално гориво.

Са штампањем књига, стицање информација кроз књигу потискује усмени језик. У Средњем веку је било врло мало књига (у цркви – један примерак Библије). На универзитетима се читање књига морало плаћати. Укупно је за 50 година штампања књига, до почетка XVI века у Европи било издато 25-30 хиљада наслова књига у тиражу од око 15 милиона примерака. То је био пресудан тренутак. На масовној књизи почела је да се гради и нова школа. Њен главни задатак је постало искорењивање “домородачког” језика сопствених народа. Философи реч “домородачки”, не баш најпријатнију за руско уво, користе за означавање оног језика који је вековима природно израстао вукући корене из дубине слојева културе дотичног народа – за разлику од језика новина, радија, а сада телевизије.

Језик је постао роба и његова се дистрибуција врши по законима тржишта. Француски философ Иван Илич, који проучава улогу језика у друштву, пише: “У наше време речи су на тржишту постале једна од главних роба која одређује бруто национални производ. Управо новац одређује шта ће бити речено, ко ће то рећи и врсту људи којима ће то бити речено. Језик се код богатих нација претворио у нешто попут сунђера који упија невероватне износе”. Језик претворен у капитал је, за разлику од домородачког, постао продукт производње, са сопственом технологијом и научним елаборацијама.

У другој половини ХХ века дошло је до наредне прекретнице. Према истраживањима лингвиста извршеним у Канади пред Други светски рат, од свих речи које је човек чуо током првих 20 година свог живота, сваку десету реч чуо је из неког “централног” извора – у цркви, школи, у војсци. А девет речи од десет чуо је од некога кога је могао опипати и оњушити. Данас је сразмера обрнута – 9 речи од 10 човек сазнаје из “централног” извора, и обично су изречене кроз микрофон.

Али, у чему је разлика између “домородачког” и “коректног” језика? “Домородачки” се рађа из личног општења људи који излажу своје мисли – у вртлогу свакодневног живота. Зато је он непосредно везан за здрав разум (може се рећи да глас здравог разума “говори на матерњем језику”). Одабир речи у језику одражава настанак националне нарави, врсту међуљудских односа и односа човека према свету. Рус ће рећи “у мене је пас” па чак и “у мене је књига” што је немогуће буквално превести на европске језике. У руском језику је категорија власништва замењена категоријом заједничког битка. Ми припадност пса газди изражавамо глаголом бити.

“Коректан” језик буржоаског друштва је “језик спикера који чита текст добијен од уредника, а који је материјал публицисте дорадио у складу са примедбама управног одбора”. То је безлична реторика коју ствара читава покретна трака плаћених радника. То је једнострана бујица речи усмерених на одређену скупину људи с циљем да је у нешто убеди. Језик спикера у буржоаском друштву носи смислове које у њега удену они који контролишу средства јавног информисања. Људи који ни сами то не примећујући почињу да таквим језиком говоре, одвајају се од здравог разума и постају лак објекат манипулације.

Како се стварао “коректан” језик Запада? Из науке су у идеологију, а потом и у свакодневни живот у огромном броју прешле речи-“амебе”, транспарентне, невезане с ткивом живота. То су речи које као да немају корен, невезане су са стварима (светом). Оне се деле и размножавају не привлачећи пажњу – и прождиру старе речи. Чини се да међусобно никако нису повезане, али тај утисак вара. Оне су повезане као пловци рибарске мреже – везе и мрежа се не виде, али она лови, запетљава нашу представу о свету.

Важно обележје тих речи-амеба је њихова привидна “научност”. Кажеш комуникација уместо старе речи општење или ембарго уместо опсада – и твоје баналне мисли као да се поткрепљују ауторитетом науке. Човек је дужан да их у “пристојном друштву” употребљава. То пуњење језика речима-амебама представљало је један од облика колонизације сопствених народа од стране буржоаског друштва. Одвајање речи (имена) од ствари и смисла скривеног у ствари представљало је важан корак у разарању читавог сређеног Космоса у коме је човек живео и чврсто стајао на ногама. Проговоривши “речима без корена” човек је почео да живи у подељеном свету, и у свету речи више нема на шта да се ослони.

Стварање тих “бескоренских” речи постало је најважнији начин за разарање националних језика и средство атомизације друштва. Није без разлога наш језикословац и сакупљач бајки А.Н. Афанасјев истицао важност корена речи: “Заборављање корена у народној свести одузима природну основу речима које су образоване од њега, лишава их тла, а без тога памћење постаје немоћно да задржи све изобиље значења речи; истовремено постаје недоступна и веза између појединих представа, заснована на коренској сродности”.

Свака крупна друштвена промена потреса језик, нагло појачава творбу речи. Тако је било и у руској револуцији. У њој је било различитих струја. Она моћнија није била усмерена на уклањање, већ на мобилизацију скривених смислова, спајајуће силе језика. Велики утицај на тај процес имали су Велимир Хлебников и Владимир Мајаковски. Мајаковски је склоп својих поема црпео из “слојева древног стваралаштва”. Он је буквално градио запреке против језика сачињеног од речи-амеба. Код Хлебникова је та начелна смерница доведена до крајње јасноће. Он, коме су читавог живота Пушкин и Гогољ били омиљени писци, враћао је живот слојевима предпушкинског говора, тражио словенске корене и својом творбом речи их уводио у савремени језик. За Хлебникова је револуција, између осталих промена, представљала и средство препорода и процвата нашег “домородачког” језика (“дојади нам да смо што нисмо”). Хлебниковљева творба речи одговарала је читавом склопу руског језика, била усмерена не на поделу већ на спајање, на обнову везе појмовног и народског језика, везе између речи и ствари:

Слогосветови збораши
С трудосветом на штапу.

Притом укључивање фолклорних и архаичних елемената уопште није представљало регрес, то је био развој. Хлебников је на пример себи поставио изузетно сложен задатак – спајање архаичних словенских корена с дијалогичношћу језика до које је Препород стигао (“свака реч се ослања на ћутање свог противника”).

Па шта то видимо током садашњег антисовјетског заокрета у Русији? Већ је сазрео читав културни пројекат наших демократа – насилно, путем социјалног инжењеринга, угушити наш домородачки језик и свест, поготово омладини, напунити речима-амебама, речима без корена које разарају смисао говора. Тај програм се толико снажно и тупоглаво спроводи у живот да је чак беспотребно илустровати га – сви смо ми сведоци. Када Рус чује речи “берзански предузимач” или “плаћени убица”, оне у његову свест извлаче читаве слојеве смислова, он се на те речи ослања у свом односу према означеним појавама. Али ако му се каже “брокер” или “килер”, он ће појмити врло оскудан смисао, лишен осећања и без пробуђених асоцијација. Па и тај ће смисао појмити пасивно, апатично. Методична замена речи руског језика таквим нама туђим речима-амебама није никакво “кварење” или обележје некултуре. То је преко потребан део манипулације свешћу.

Тургењев је о руском језику написао: “у данима сумњи, у данима тегобних премишљања једина си ми подршка и ослонац”. Да би човека лишили те подршке и ослонца, манипулаторима је било крајње неопходно ако не да га укину, онда барем да руски језик максимално искваре и рашчерупају. Знајући то, ми све те језичке диверзије можемо користити као поуздан знак: опрез, у току је манипулација свешћу.

Секретар комунистичке партије Шпаније Хулио Ангита је почетком 90-их година написао: “Један познати политичар је рекао да када социјална класа користи језик својих угњетача, она постаје коначно угњетена. Језик није безазлен. Изговорене речи непосредно указују на то да ли смо угњетени или смо угњетачи”. Даље он претреса речи руководилац и лидер и указује да није случајно што штампа упорно настоји да из употребе избаци реч руководилац. Зато што је та реч историјски настала за означавање човека који оличава колективну вољу, он је том вољом створен. Реч лидер поникла је из философије конкуренције. Лидер персонификује индивидуализам предузетника. Зачуђујуће како се на разним тачкама света у длаку понављају једне те исте методике. Ни у Русији телевизија више неће рећи руководилац. Не, лидер Белорусије Лукашенко, лидер комунистичке партије Зјуганов

Исто тако се упорно истискује реч бирачи и замењује речју електорат (код нас: бирачко тело – прим.прев.). Када посланик каже “моји бирачи”, те речи указују да је посланик – изведеница тог колектива који га је изабрао (створио). Израз “мој електорат” схвата се као “моје особље” (моје предузеће). Електорат је пасивна и вођена заједница, њу политичар малтене “ствара”.

Стручњаци су много црпли из “језичког програма” фашиста. Фашисти су, приступајући “фанатизацији маса”, начинили још један корак у кидању везе између речи и ствари. Њихов програм понекад називају “семантички тероризам” који је довео до развоја “антијезика”. У том језику се примењивала посебна, “разорена” грађа фразе с монотоним понављањем међусобно неповезаних тврдњи и бајалица. Тај се језик веома разликовао од “нормалног”.

У језик продире велики број речи које противрече здравом разуму. Оне подривају мишљење и самим тим слабе заштиту од манипулације. Сада на пример често кажу “једнополарни” свет. Тај израз је апсурдан пошто је реч “пол” по смислу нераскидиво повезана са бројем два, с постојањем другог пола. У западној штампи је октобра 1993. г. за Врховни Совјет РСФСР уведен израз “бунтовнички парламент”. Тај је израз неумесно применити на врховни орган законодавне власти. Сличних примера има безброј.

Да би се разоткрио првобитан, истински смисао чак и главних речи новог језика, мора се обавити посао који философи називају “археологија” – буквално докопавати. Много тога је разоткривено, и када читаш та истраживања, та ископавања тристагодишњих смислова, пренеразиш се колико су истанчано упаковани смислови појмова које смо лакомислено укључили у свој домородачки језик. О стварању и маскирању смисла сваког таквог појма може се написати читав кримић.

Међутим, у целини, Русију нису успели да лише њеног језика. Буржоаска школа није стигла да се формира и захвати суштински део народа. Поуздан штит била је и руска књижевност. Лав Толстој је извео подвиг написавши за школу текстове на нашем природном, “домородачком” језику. Мали народи и са њима измешани Руси остали су дво- или вишејезични, што је знатно појачало њихове одбрамбене снаге. Совјетска школа није имала за циљ да масу насамари, нити је језик био роба. Сваком детету су код куће, у школи, на радију читали завичајне бајке и Пушкина. Може ли се поверовати да дете из средње класе у Шпанији уопште није ни чуло да постоје шпанске бајке. Питао сам све своје пријатеље – ни у једној породици није било шпанских бајки (а моја су деца у Москви имала велику књигу шпанских народних бајки). Понеко је начуо за бајке које као да су стекле печат Европе, постале ваннационалне (знају их преко Дизнијевих филмова) – бајке Пероа, Андерсена, браће Грим. Али, сада се и оне, као и Библија, модернизују. У Барселони је 1995. г. објављен превод с енглеског књиге Фина Гарнера под насловом “Политички коректне дечје бајке”. Човеку из наше “још увек дивље” Русије то се чини театром апсурда.

Ево почетка кориговане познате бајке (преводим дословно): “Била једном малолетна особа по имену Црвенкапа. Једном је мајка замолила да однесе баки корпу воћа и киселе воде, али не зато што је то сматрала послом својственим жени, већ – обратите пажњу – зато што је то био добар чин који би послужио јачању осећања заједништва међу људима. Сем тога, бака уопште није била болесна, већ пре супротно, била је изванредно физички и душевно здрава и сасвим у стању да сама себе опслужује, будући да је била одрасла и зрела личност…”. Сви су задовољни: и феминисткиње, и либерали, и борци за демократска права “малолетних личности”. Чак и оно мало “домородачког” што је преостало у измрцвареној бајци, уклоњено је.

“Пробављали” смо језик постиндустријског друштва, пунили га нашим смисловима, али смо у извесном тренутку почели да трпимо поразе. Школа је узмицала, као и штампа и читав културни слој. Тешко нам је било да схватимо шта се дешава: замењивање смислова је у идеологији буржоаског друштва представљало тајну – ништа мању од извлачења вишка вредности из радника. Како пише Илич, домородачки језик у перспективи “мора бити жртвован идеологији ширења тржишне економије, економије-утваре; та жртва је последњи циљ који себи поставља охолост homo economicus-а (економског човека)”.

Данас гледамо како модернизација сатире последњи грудобран језика који и даље чува древне смислове – цркву. Преписују се свети текстови, то је читав програм. Издаје се нова Библија са “савременим” језиком у Енглеској, у тиражу од 10 милиона примерака. Теолози старог кова назвали су је “модерна, али без Благодати” (сам појам Благодати је из ње уклоњен и замењен “незаслуженим добрима”). Библија је очишћена и од појма искупљења и покајања. И, најзад, за хришћанство кључна реч распеће замењена је “прикуцавањем за крст”. Речи и фразе пуне дубинског смисла, избрушене током две хиљаде година хришћанске мисли, замењене су “разумљивијим”. А да и не говоримо о отрцаној и конјунктурној политичкој цензури Светог Писма. Недавно су у САД почели да прелазе на нов, “политички коректан” превод Библије из које је избачено помињање да су Христа распели Јудејци. Као, беше распет, а ко га је и зашто распео – није битно. То је да би се из Јеванђеља одстранио “антисемитизам”. Да се феминисткиње не увреде, измењен је појам Бог-отац (сада је Бог-отац-мајка) тако да се суштина Тројства сасвим руши. Унете су и многе друге сличне “демократске” измене.

Писац Орвел је у роману-антиутопији “1984” дао фантастичан опис тоталитарног режима у коме главно средство тлачења представља новоговор – наменски измишљен језик који мења смисао познатих речи.

Малтене се држећи Орвеловог датума, у Русији је 1985. година означила почетак уистину тоталитарне кампање стварања и увођења “новоговора”. Она је спровођена уз сву моћ идеолошке машинерије КПСС, чија је врхушка променила курс.

Ако у свом повлачењу изгубимо ослонац матерњег језика и прихватимо језик који нам намећу свакојаке НТВ (независне телевизије – прим.прев.) неће нам преостати ни оно мало простора одакле бисмо могли започети напредовање. И онда ће нас потаманити као бубашвабе.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: