Сергеј Кара-Мурза: „Долазак доба процвата“


Овим првим текстом почињем да објављујем серијал чланака преводиоца госпође Саве Росић с којом сам ступио у контакт. Текст интервјуа госпође Росић са Сергејем Георгијевичем Кара-Мурзом писан је децембра 2006-те
Аутор: Сава Росић, преводилац

Долази доба процвата
Сергеј Георгијевич Кара-Мурза
Разговор поводом предстојећег изласка књиге “Манипулација свешћу”

Питање: Дозволите ми, пре свега, да Вам честитам на, верујем, великом напору који сте уложили да нам на размеђу два драматична века подарите тако аналитички снажну и веома упечатљивим примерима и сведочанствима потковану књигу као што је “Манипулација свешћу”. Шта Вас је, заправо, нагнало да се одлучите за писање овог дела које у много чему до танчина објашњава безочну и лукаву политичку игру коју развијени Запад игра у односу на остатак света?

Одговор: Крајем ХХ века је против совјетског народа, чије језгро чине Руси, изведен рат новог типа. Главно оружје тог информационо-психолошког рата била је манипулација свешћу. Показали смо се сасвим беспомоћни против тог оружја. Огроман народ је корак по корак подржавао или равнодушно примао промене које су не само доводиле у опасност и само његово постојање, већ су противречиле животним интересима малтене сваке породице. Било је хитно потребно ту појаву спознати и описати. Иза ње стоји претња не само за наш народ, већ и за све народе Земље, укључујући и оне који сада наивно славе победу. На то су ми другови указивали, и ја сам њихов налог извршио како сам знао и умео.

Питање: У својој књизи сте на више места указали како је водећим западним земљама и њиховим сателитима познатом методом сталног понављања лажних оптужби успело да властитој јавности наметну слику о Србији као малтене напроблематичнијој држави с краја ХХ века. То је учињено да би се тиме оправдало не само разбијање социјалистичке Југославије, већ и безочно бомбардовање Србије и у најновије време очито комадање њених исконски историјских територија. Крај таквог односа према Београду као да се не назире?

Одговор: На жалост, данас се у мишљењу владајуће врхушке Запада појавила патолошка светоназорна конструкција – хибрид неопаганског месијанства и комплекса изопштеника-лихвара. Сваки одблесак православља таквој је свести омражен као знак крста. То може зауставити само свест о стваралачкој и гипкој сили која ће лихвару створити ризик великих губитака, и истовремено обраћање разуму и савести просечног западног човека. Његови су разум и савест потиснути, али нису уништени.

Питање: Није само Србија угрожена. Ваша земља је и даље, иако је саму себе лишила имперског наслеђа, предмет “мисионарског рада” најспремнијих и највичнијих западних стручњака за психолошки рат. Њима помаже и домаћа врло гласна “пета колона”, и рекло би се да се садашњи властодршци у Кремљу према таквој, све очигледнијој смртној опасности по земљу и њену будућност, односе доста спокојно и без видљивије контрастратегије?

Одговор: Судећи по многим знацима, “садашњи властодршци у Кремљу” дошли су у дубоки сукоб и са западним “мисионарима”, и са њиховом “петом колоном” у Русији. Тако испада, а шта ће бити даље, видећемо. Њихова контрастратегија је она о којој сам већ рекао. Њена делотворност ће нарастати како буде оздрављала свест интелектуалаца Русије, а за њима и широких маса. Јер, истрајност маса мора бити допуњена интелектом и стваралачким прилазом сложеним, сасвим новим проблемима и претњама.

Питање: Пошто је у београдском часопису “Огледало” крајем прошле године већ објављен Ваш чланак “Језик и власт” (у броју 53) који је заправо прерађено поглавље књиге “Манипулација свешћу”, као и изузетно повољна оцена о квалитету и дометима те Ваше књиге (у броју 61), будите љубазни и објасните суштину социолошке појаве и непосредних мисаоних операција које се могу сврстати у оно што сте с правом назвали манипулација свешћу, у циљу промене политичког става и убеђења не само једног народа, већ рекло би се и читавих цивилизација.

Одговор: Показало се да су на такву манипулацију најрањивије културе оних незападних друштава које су се, будући духовно тесно повезане са Западом, у процесу модернизације превише према њему отвориле. Међу интелектуалцима тих земаља увек је била јака не само струја “западњака”, већ је постојала и снажна компонента “западњака” у свакој личности. Наше земље су се од културног империјализма Запада за извесно време заштитиле антикапиталистичком идеологијом традиционалног друштва, развијеном на основу сељачког светоназора, прикривеног марксизмом. Рок трајања те заштите истекао је 60-70-их година ХХ века, а њен ремонт и модернизација нису извршени. Противник се, напротив, наоружао огромном резервом научних сазнања које су прибавили западни антрополози проучавајући духовну сферу незападних култура и посебно совјетског друштва. Ту прекретницу у стратегији “хладног крсташког рата” Запада ми нисмо схватили, ново оружје нисмо познавали, рањиве тачке своје свести нисмо заштитили. Надам се да ће земље Истока проучити искуство нашег пораза.

Питање: “Огледало” у Србији има много присталица и читалаца међу људима левичарских убеђења, а таквих је, верујте ми, доста, уосталом као и у Русији, иако званична пропаганда жели да нас увери у супротно. Како Ви објашњавате чињеницу да је левица данас, ипак, претежно политички пасивна, не само у Русији, Србији, већ и широм Европе па и света?

Одговор: Ја видим два разлога. Први је у кризи идеологија заснованих на постулатима Просвећености и извођених из механистичке слике света, између осталог и марксизма. Совјетска идеологија која је у почетку садржала набој сељачког космизма, изгубила је током кризе урбанизације тај плодни корен под притиском историјског материјализма. Совјетска партијска интелигенција се окренула еврокомунизму. Социјалдемократија се определила за спајање с либерализмом и изгубила сопствени језик, пошто је либерализам на кризу своје идеологије одговорио “враћањем на исходиште”, неолиберализмом као агресивном подврстом западног фундаментализма. Други разлог је у томе што је агресивни неолиберализам збио западно друштво узајамним јемством пљачкашког одузимања ресурса Земље. Дошло је до привременог благостања Запада (све до утопије “златне милијарде”), тако да је друштво постало глуво на идеје једнакости и праведности, од којих полази левица. Али, желим да истакнем да је криза захватила левицу која је размишљала у појмовима управо европске Просвећености. У другим културама идеје једнакости и праведности нису изгубиле на снази.

Питање: Ви сте на више места у књизи потанко објаснили које су све грешке, на политичком, образовном и идеолошком плану прављене у бившем Совјетском Савезу и због чега се та, веома сложена државна творевина, пре 15 година малтене срушила као кула од карата, иако су само коју годину пре тога ретки могли и наслутити трагичан крај тако моћне и огромне земље. Шта је, у крајњој линији, било одлучујуће за пропаст СССР-а?

Одговор: Не бих рекао да се ради о грешкама. СССР је ослабила криза оне светоназорне матрице на којој је совјетско уређење било окупљено и оправдано. Та је криза била неминовна током модернизације, али је старија поколења нису могла схватити, пошто су размишљала у оквирима пређашње рационалности из које нису могла да “искоче”. Невоља је у томе што искуство катастрофе ми врло споро појмимо.

Питање: Недавно сам у листу “Завтра” (сутра) прочитала занимљиво мишљење философа Александра Зиновјева, некадашњег совјетског дисидента, а садашњег великог критичара актуелне руске власти и чак браниоца лика и дела Јосифа Висарионовича Стаљина. Зиновјев, кога сте и Ви на страницама своје књиге “прозвали” због изјаве да је, попут својих колега-дисидената из касне фазе совјетске државе, “гађао комунизам а погодио Русију”, данас каже, потврђујући готово све Ваше тезе, да је Совјетски Савез и те како био добар (гарантована радна места, бесплатно социјално и здравствено осигурање, бесплатно школовање и низ других друштвених погодности), обрушавајући се на Запад и домаће петоколонаше који, пошто су разрушили СССР, сада покушавају да то исто учине и са Русијом. Како Ви коментаришете овакву промену мишљења једног од “класичних” совјетских дисидената?

Одговор: Као што је и ред за духовно здравог човека, Зиновјев је са годинама постајао паметнији.

Питање: Познати књижевник А. Солжењицин је недавно на страницама часописа “Московске новости” исто оптужио западне земље да раде на уништењу Русије. Он је, као што памтимо, такође био совјетски дисидент и дуго живео у САД. Шта је то, према Вашој оцени, на крају крајева изгледа отворило очи неким познатим “борцима за људска права” из совјетске ере да данас овако зорно критикују Запад и устају у одбрану темељних вредности не само руске државе већ, рекла бих, и свих достигнућа која се могу везати за појам “руска цивилизација”?

Одговор: Као прво, на измаку живота сви би желели да се, колико је могуће, помире с истином и остану у што бољем сећању. У конкретном случају Зиновјева и Солжењицина делује и њихов посебан темперамент – они страствено поричу сваку савремену реалност. Не видим неки посебан социјални смисао у томе.

Питање: Упркос критичким тоновима који се чују са левице, којој у Русији несумњиво и Ви припадате, а и од групе интелектуалаца – некадашњих комунистичких отпадника, утисак је да Ваша земља данас представља образац олигархијског друштва, са шачицом супер-богаташа и десетинама милиона пуке сиротиње, чији дневни приходи нису довољни ни за голо преживљавање, а камоли живот достојан човека?

Одговор: Не могу се сложити. Русија не може бити образац за ма кога, њено стање је непоновљиво. И оно се не уклапа у просту формулу коју сте предложили. Живот “достојан човека” никако не одређују приходи. Зар свети мученици нису тренутке свог мучеништва проживели достојно? Наше друштво није “олигархијско”, пошто олигарси и уопште “богаташи” у њему чине маргиналну групу, попут ванземаљаца међу нама.

Питање: У време кад се вредност богатства уписаног на руског нафтног “шеика” Романа Абрамовича цени на више од 18 милијарди долара и кад још 99 његових колега супер-богаташа “дрмају”, према наводима америчког часописа “Форбс”, са око четвртином руског националног бруто-производа, многе московске станице метроа су, чак и лети, пуне просјака. Према неким статистичким проценама, у тој групи невољника је око три милиона грађана. У САД, истовремено, кажу добро упућени, има 35 милиона сиротиње. То је много, али ипак једва изнад 1% укупног броја житеља, док у Русији (по залихама свих кључних минералних сировина убедљиво најбогатијој земљи света), та бројка премашује два одсто…

Одговор: То није питање, већ закључак. С његовим прикривеним смислом се не слажем баш сасвим. Као прво, међу нашим људима који просе милостињу има врло мало правих просјака. Наравно да има и таквих, али ни они, као ни лопови, нису изопштени. Сиромаштво у Русији и сиромаштво у САД су сасвим различите ствари. По свом типу се свакако приближавају – зарад тога су и “тржиште и демократија” – али мислим да ствар неће доћи до конвергенције. Све се брзо мења.

Питање: Морам Вам признати да ни Србија много не заостаје за братском Русијом, кад је реч о проблему из претходног питања. Наиме, према подацима пољског часописа “Впрост” два најбогатија Србина – тајкуни, Мишковић и Карић, имају богатство које се процењује на више од 2 милијарде долара. То је, наравно, много мање у односу на њихове руске “пајташе”, али је зато страшно кад се зна да постоји више милиона људи који живе са мизерним месечним приходима од највише 150-200 долара, при ценама свих основних прехрамбених производа које су сличне западноевропским. Хтела сам у ствари да Вас запитам има ли наде за Србију, Русију, па и све друге бивше социјалистичке земље да се спасу отимачине коју спроводе нови богаташи и неизмерног осиромашења огромних слојева становништва?

Одговор: Ако наши народи опстану (а то је малтене јамачно), код нас ће се у неким новим облицима васпоставити солидарно друштво. Садашњи положај је аномалија, он се не може претворити у стабилан социјални поредак. Питање је како тај прелазак остварити без катастрофе – тако да им не успе да нас нахушкају једне на друге, распарчају и заразе смртоносним болестима, као што су Индијанце инфицирали богињама.

Питање: Мислите ли да је решење, можда, у некој новој револуционарној промени система власти? Да ли уопште, по Вашем мишљењу, постоје услови да се тако нешто догоди, макар у даљој будућности?

Одговор: Мислим да решење лежи у револуционарној промени друштвеног поретка, а шта ће већ притом бити с влашћу – техничка је појединост. Боље је да и власт постане ресурс револуције. Потенцијални међусобни однос снага револуције и реакције је такав да револуција у њеном традиционалном тумачењу (као катастрофа) можда неће ни бити потребна.

Питање: Неки теоретичари на Западу сматрају да је време револуционарних промена и криза за нама и да ће убудуће све промене социјалних система да се догађају на постепен начин, а никако било каквим револуционарним методама. Делите ли то мишљење?

Одговор: То је питање термина, а не суштине. Сада су другачије технологије и другачија временска мерила.

Питање: Стиче се утисак да права левица данас не постоји ни у Вашој земљи. Изгледа да су се комунисти, које предводи Генадиј Зјуганов, помирили са судбином вечне парламентарне опозиције, а и како реална ситуација показује, све су мање утицајни међу бирачима. У Украјини и другим бившим републикама СССР-а ситуација је слична. Да ли то значи да леви покрети и њихове политичке организације више немају будућност?

Одговор: Старе организационе структуре које смо наследили од перестројке и које у себи носе совјетске стереотипе, одиграле су јако важну улогу у “повлачењу”. Мислим да ће ту улогу историчари високо оценити. Сада ће свакако затребати поновно склапање читаве организационе основе, развијање новог језика, нове идеологије и нове естетике. Стиже нови нараштај, у многим погледима изванредан. И завидим оним интелектуалцима левице који ће са њима радити у доба процвата.

Питање: Ако могу да добро уочим, читајући руску штампу, поједине књиге и слушајући електронска гласила, постоје руски интелектуалци који се жестоко обрушавају на политику садашње власти, оптужујући је за “продају националних интереса”, “форсирање олигархијске структуре привреде”, “употребу огромних девизних резерви, као и резерви из стабилизационог фонда у укупној вредности од близу 350 милијарди долара за подршку америчком и финансијским системима других моћних западних земаља”. Кажу, то се ради свесно, јер тако припадници садашње елите купују “улазницу” за неки будући живот, “злу не требало” баш на том истом Западу. Да ли су такве оцене претеране или и Ви мислите да Русијом сада руководе они којима она баш не лежи на срцу, јер суштински раде против њених основних интереса?

Одговор: Хаос је хаос, и многи га користе, свако на свом месту. Па и они на власти. Али, по мојој интуитивној оцени, у нашем државном апарату отпадника, а тим пре “непријатеља народа”, нема много. Промени ли се општа ситуација – и они ће поштено радити на добробит Русије (могуће, на робији). Али, свакако да је руским интелектуалцима својствено да грде власт. Јер, какви би то иначе руски интелектуалци били.

Питање: Предлажем да се поново вратимо неким суштинским оценама из Ваше књиге “Манипулација свешћу”, јер желим да српским читаоцима саопштите каква заправо будућност очекује Русију? Да ли је то земља-болесник, како кажу неки њени велики мрзитељи, осуђена на потпуну пропаст, или је могуће да се у њеном крилу роде и нађу снаге које ће је поново усмерити на пут наде и бољитка?

Одговор: Снаге ће се, свакако, и родити, и пронаћи, и усмерити. Само треба пожурити. Јер, могуће је да се и наказе роде, с којима ћемо се потом намучити. Али, трудноћа се засад одвија нормално.

Питање: У тесној вези са претходним питањем је и ово: Србија је у последњем десетлећу минулог века грчевито покушавала да се одупре спољним нападима, свим могућим и немогућим оптужбама и роварењима. Амерички и други западни креатори јавног мнења тврде чак да је моја малена Србија изазвала и водила четири рата и сва четири изгубила! Ко има барем минимум објективног сазнања о ономе што се стварно догађало у том раздобљу зна да је у питању класична манипулација свешћу и замена теза. Јер, после пропасти Совјетског Савеза водећи политичари Европе и САД, а међу њима је најотворенији био познати Ханс Дитрих Геншер, јавно су саопштавали да СФРЈ “више није потребна”, јер је нестао идеолошки противник у лику СССР. Како, дакле, издржати вишегодишње монструозне лажи које се и даље роје око Србије у настојању да се до краја оцрни и сатанизује цео српски народ?

Одговор: Чини ми се да известан део српских интелектуалаца не би требало да удара главом о зид нити да се расправља с Хансом Дитрихом Геншером, већ да се повуче у катакомбе и замисли се око главних питања. Сви ми треба да много тога промислимо и схватимо, а у ускомешаности увреда и расправа нема се довољно снаге за то.

Питање: На крају бих Вас замолила да пренесете Ваше лично мишљење читаоцима “Огледала” – да ли ипак можемо у овом мору сивила, да не кажем црних и негативних догађаја, изрећи барем зрнце оптимизма, и рећи да ће се у некој будућности свет унормалити и успети да надвлада мрачне силе које су га очито сада готово сасвим савладале?

Одговор: Један паметан философ је волео да понавља редак из јако старе песме: “Тамо где зри смртна опасност, јавља се изданак наде”. Мислим да је ту запажена јако важна ствар. Мрачне силе су малтене победиле свет само зато што смо ми били несмотрени. Заправо те силе блефирају, њихово време је већ прошло.

Велико Вам хвала на пажњи и времену које сте посветили нашим читаоцима дајући овај опширан интервју. Уверена сам да ће они који ове редове прочитају, пожелети да се ближе упознају са садржајем Ваше изузетно вредне књиге “Манипулација свешћу” која ће, надам се, ускоро угледати светло дана.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: