Светозар Радишић: Хакерски рат


Аутор: Светозар Радишић

ХАКЕРСКИ РАТ ЈЕ ДЕО ТОТАЛНОГ РАТА И ЈЕДНА ДИМЕНЗИЈА РАТА ЗНАЊА. ТО ЈЕ РАТ КОЈИ СУ МНОГЕ ЗЕМЉЕ ИЗГУБИЛЕ ПРЕ ЊЕГОВОГ ПОЧЕТКА, ЈЕР НЕМАЈУ ОДГОВАРАЈУЋА СРЕДСТВА НИ ПРАВА ДОКТРИНАРНА РЕШЕЊА. РЕЧ ЈЕ О РАТУ У КОЈЕМ СУ НАЈУГРОЖЕНИЈИ. СОФИСТИЦИРАНИ СИСТЕМИ, ИНФОРМАТИЧКИ РЕСУРСИ И ЊИХОВИ ОСЕТЉИВИ ЕЛЕКТРОНСКИ УРЕЂАЈИ.

Хакер (Hack’er) је лице које, у компјутерском жаргону, брзо ускаче у компјутерску мрежу и још брже из ње искаче. За нову врсту умних акробација и напада на туђе информације и интересе најпогоднија је најпознатија и најраширенија информатичка мрежа – Интернет, али су нападима подложни сви умрежени електронски системи. Брајан О’Хигинс, из компаније за паковање података у шифроване пакете за пренос преко Интернета, забринуто је констатовао: „Не постоји идеално заштићен компјутер”.

Да је Интернет сада најпространије светско сукобиште рекао је, на свој начин, и Дејвид Бренер, аналитичар у компанији „Volt Vilen Braun”: „Хакери су подлегли мрачној страни људске природе у ери информатичке технологије”.

Корисници умрежених рачунара страхују од три типа „компјутерских криминалаца”. Прву групу чине „провалници” који проверавају и увежбавају своју способност да се убаце у компјутерски програм, другу „хулигани”, који стварају и убацују вирусе у корисничке програме, а трећа, најопаснија група, јесу хакери који траже и злоупотребљавају информације ради обмане или забаве – из обести. Евентуални упади хакера у војне команде и војне информационе системе представљају нови облик угрожавања безбедности земаља, што условљава нова стратегијска и доктринарна одбрамбена решења.

Најпознатији теоретичари и стратези у области ратне вештине нису могли ни да наслуте да ће неки хакер из Далмације „упасти” у компјутерску мрежу Пентагона. Мало ко зна да је Интернет осмишљен у Пентагону, још 1969. године. Војни експерти Сједињених Држава пројектовали су информатичку мрежу с намером да се олакша комуникација међу истраживачким центрима, који су и до тада били под будним оком Пентагона. Сада се Интернет разгранао у више од 12.000 подсистема веома слободне мреже, независне од Пентагона. Према проценама компаније „Интел” само за пет година број корисника Интернета повећао се са 200 милиона на милијарду.

Мартин К. Либицки, истраживач у Институту за националне стратегијске студије (Natiоnal Defense University, Њashingtоn, D.C.), сматра да се информатички рат, који је чак и у Вашингтону „врућа тема”, састоји, поред осталог, и од хакерског рата. Према Џону Стајну на Интернету је хакерски рат део мрежног рата.

Да је најављени рат већ почео може се наслутити на основу података о хакерским упадима који су из године у годину све бројнији. До средине деведесетих година 20. века готово их није ни било. Неки написи у новинама су драматични. У „Сандej тајмсу” 4. јануара 1996. објављено је да су „агенти-хакери ЦИА ушли у компјутерски систем Европске уније”. Неки хакерски упади изгледају као дечија игра – безазлено. На пример, хакери су провалили на веб страницу филма „Изгубљени свет” и променили му назив у „Пачији свет: језерце из доба Јуре”. Упади хакера могу бити с одређеним циљем, провокативни, осветољубиви и ратоборни. Средином октобра 1998. Србин из Пољске упао је на веб сајт албанских емиграната. Уместо симбола „Гласа Косова” ставио је српског орла са круном и написао: „Добро дошли на веб страну највећих светских лажова и убица”, уз поруку: „Овај ће вам грб бити на застави док год постојите браћо Шиптари!”.

Трећа врста хакерских напада може бити веома опасна и пореметити функционисање значајних и великих система. На пример, „Волстрит џорнал” је крајем октобра 2000. упозорио да су хакери провалили у „Мајкрософт”. Међу украденим програмима биле су и најновије верзије Виндоуза и Офиса. Изворни кодови послати су електронском поштом у Санкт Петербург. Четврта врста хакерских операција може бити узрок ширих сукоба. Према подацима Би-Би-Си-ја, хакери су пред 1. март 1999. „киднаповали” један од пет британских војних осматрачких сателита. Ушли су у његов „електронски мозак”, променили уобичајену путању и проследили британској влади финансијску уцену (класична киберспејс отмица). До јавности је стигло и неуобичајено негодовање генерала Ричарда Рејнолдса из чувене војне базе САД „Рајт Патерсон”. Он је објавио да је у једном дану забележено 125.000 покушаја да се ускочи у компјутерски систем базе. Познато је да се у тој бази истражују невидљиви бомбардери Б-2 и Ф-22.

Упади у информативне система и мреже ради прикупљања и убацивања података и ометања рада могу да буду веома опасни, али су опаснији по својој природи убачени програми с намером да ремете или униште постојеће програме у рачунарима. Производња „заразних” програма („вирус”) и њихово убацивање у електронске мреже су, нажалост, обимни и свакодневни колико и производња програма за софтверску самозаштиту. Убацивање вируса у компјутерске мреже постало је врста све опасније забаве, са несагледивим последицама. Ретко ко није чуо за компјутерске вирусе попут познатих „Микеланђело”, „Пинг-понг”, „Логичка бомба”, Тројански коњ”, „Cоde red” и сличне. Бројни су вируси настали после наведених.

Судбина неколико значајнијих деструктивних програма може дочарати нове изазове и претње безбедности земљама с модерном технологијом, условљене „мрежним ратом”. Током 1999. године харао је вирус „Мелиса” захвативши 300.000 компјутера у Сједињеним Државама. Компјутерски вирус „I love you” “, из маја 2000, разбио је Радио- телевизију „Би-Би-Си”, телевизију „Ај-Ти-Ен” и ТВ „Скај њувз”. Стигао је до Пентагона, Уједињених нација и британског парламента. Преносио се преко електронске поште. Настао је на Филипинима. Назван је „убица из Маниле”. Компјутерски вирус „Херби” разарао је хард дискове, уништавао фајлове и непрестано мењао свој изглед. Вирус који се увлачио преко поруке „Resume– Janet Simons” при изласку из Word документа брисао је све фајлове у компјутеру.

Свакако ни друга страна није скрштених руку. Формирају се специјалне јединице за борбу против криминала на Интернету. О каквом рату је реч казује изјава Ерика Илена, шефа једне од формираних антихакерских јединица. Он је указујући на опасност која прети из светске компјутерске мреже рекао: „Интернет врло много привлачи кибернетске криминалце, јер све радње могу обављати анонимно и далеко од жртве”. Ту опасност препознали су многи угледници и стручњаци. Џефри Шилер, мрежни менаџер Технолошког института у Масачусетсу, изјавио је да је Интернет „непријатељско место”, те да се главни програми морају оспособити за одупирање нападима хакера. Линтон Велс, в.д. помоћника Министра одбране САД је резигнирано објавио: „Пентагон је стално на мети хакера. Највећи проблем су загушења циљаних сајтова, од чега је слаба одбрана. Лоренс К. Гершвин, саветник за информатику у ЦИА, признао је да су хакери пребрзи за његову агенцију. Роберт Грос, генерални инспектор НАСА, констатовао је да је хакера све више и да су њихови напади на виталне системе све чешћи. Џенет Рено, врховни тужилац САД, упозорила је да треба бити опрезан уколико се не жели да хакери и сајбер-криминалци претворе Интернет у Дивљи запад.

То је основни разлог што је бивши председник Сједињених Држава, Бил Клинтон, у фебруару 1997. године, издвојио 500 милиона долара за пројекат нове много заштићеније интернационалне компјутерске мреже. Тада је почела и прва озбиљнија одбрана у хакерском рату. Компанија „Аладин софтвер секјурити” је у другом делу 1998. године помогла провајдерима Интернета да пронађу и затворе 15 сајтова пирата и хакера. У јануару 1999. Џон Хамре, заменик америчког секретара за одбрану, наредио је да се прегледају сви веб сајтови на Интернету.

Велика Британија је прва, у фебруару 2001, у Закон о тероризму, унела одредбе о хакерима – против компјутерских „чаробњака”. Од маја 2001. и Интерпол јури сејбер- криминалце. На дан рушења „близнакиња” у Њујорку Влада САД је повукла кључни, рекло би се и историјски потез. Упутила је позив хакерима за борбу против хакера. Учинила је то преко Националне фондације за науку (National Science Foundation). У борби против нове пошасти постигнути су и први резултати. На пример, 13. фебруара 2001. објављено је: „Е-маил „AnaKоurnikоva.jpg.vbs” на месту фотографије Ане Курњикове носи вирус који разара електронску пошту”. Творац вируса ухапшен је већ следећег дана у Холандији. Занимљиво је да је аутору вируса пет дана касније понуђен посао.

С обзиром на то да су најсавременији информациони системи попут Интернета, сателита, Авакса, ракетних лансера и космичких платформи идеални за нападе хакера, природно је да стрепе и велике силе. Тог проблема нису ослобођене ни мале земље јер муњевито, због све веће умрежености, преузимају нове технологије. Зато истраживачи у области теорије ратне вештине, стручњаци у одбрамбеним системима и доктринолози морају учинити више не би ли нашли решења против хакерских операција и компјутерског тероризма. Пут до тих решења води преко стратегије одбране и одговарајуће доктрине, уз регулативу која се односи на организације изван војне сфере.

Рат се наставља. Све подсећа на тероризам. Хакери смишљају време, место и начин напада, а њихови противници отклањају последице и покушавају да предвиде следеће нападе. Јасно је ко је у предности.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: