Едвард Херман: Србија је провинција америчке империје


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

Српски лидери извињавају се свуда около, они пузе, док би, у ствари, Србији требало да буду исплаћене огромне репарације од стране НАТО, САД и Европске уније, зато што је почињен страшан злочин против Југославије и Србије која је велика жртва у читавом овом процесу од деведесетих до данашњих дана.

herman
Едвард Херман

Само неколико месеци пошто се појавила у САД, „Политика геноцида“- студија Едварда Хермана и Дејвида Петерсона, објављена је и код нас, у издању куће „Весна инфо“ из Београда. Књига: „Политика геноцида“, представља квинтесенцију Хермановог аналитичког разумевања система за производњу перветираних симулакрума, који су он и Ноам Чомски у студији „Производња сагласности“ назвали пропагандни моделом. Реч је о операционом моделу који је омогућио успостављање и камуфлирање праве природе и суштине империјалног система што почива на злу и храни се злом. „Политика геноцида“ је бриљантна у сваком смислу значења овог појма: она говори једноставним, јасним и застрашујућим језиком чињеница које показују да је индустријализација лажи омогућила вршење бескрајних злочина без казне и без наде да ствари могу бити другачије.

Професор Херман се са задовољством одазвао и на наш последњи позив, да за „Печат“ говори поводом српског издања његове књиге. У разговору не понављамо чињенице речене у интервјуу поводом америчког издања („Печат“ бр. 126 из августа ове године), тако да упућујемо читаоце не само да набаве ову вредну књигу већ и да се подсете ранијег интервјуа са овим изузетним интелектуалцем који је много допринео да истина о дешавањима у бившој Југославији потпуно не ишчезне у канџама новог светског поретка.

Значајно је што се Ваша и Петерсонова студија: „Политика геноцида“ појавила у српском издању. Књигу отвара посвета издавача која гласи: „Српско издање посвећено издајницима Србије“. Како би то прокоментарисали?

Веома ми се допада посвета издавача, премда је многозначна – тако је много кандидата који конкуришу за ову посвету. Највише ми је блиска идеја да је издавач мислио на лидере Србије. Заиста мислим да су српски лидери овакву посвету, на једној оваквој књизи, веома заслужили. Па ти људи се извињавају свуда около. Они пузе, док би, у ствари, Србији требало да буду исплаћене огромне репарације од стране НАТО, САД и Европске уније, зато што је почињен страшан злочин против Југославије и Србије која је велика жртва у читавом овом процесу од деведесетих до данашњих дана. Србија је изгубила у рату против великих сила, али не би требало да се морално преда и да пузи и да се извињава, када је неопходно да захтева извињење и репарације за оно што јој је учињено. Једна од фундаменталних тема у овој књизи је да је Србија оптужена за геноцид, док, у ствари, Западне државе спроводе геноциде или их подржавају на читавој планети, на пример у Ираку где су милиони људи убијени захваљујући политици САД. Али, да ли се САД извињавају? Да ли оне плаћају репарације? Не, само се њихове жртве оптужују за геноцид и само њихове жртве морају да плаћају репарације, али је веома тужно када морају и да тако огавно пузе.

Еме Сезер је у „Дискурсу о колонијализму“ рекао да је после колонијализма Европу немогуће бранити ни у моралном ни у духовном смислу, те да је рационализација колонијализма нужно водила до Хитлера и Аушвица. То што ови страшни злочини никада нису допрли да свести и савести Запада, чини да је Хитлер на том путу увек присутан. Ваша студија показује да је политика геноцида дубоко укорењена у само срце европске цивилизације. Да ли мислите да је период европске историје, поносно назван хуманизмом и ренесансом, потребно изнова испитати у светлу колонијалне теорије и праксе и истинских геноцида почињених над урођеницима?

Да. О томе говори Ноам Чомски у предговору за ову књигу, говорећи о геноциду и политици геноцида извршеним над америчким индијанцима. Мислим да сте направили веома добру и важну поенту: западна цивилизација се развијала на темељима ужаса које је чинила урођеничким народима, по правилу обојеним народима на удаљеним местима. У Африци се одиграла трговина робљем што је свакако једна од најмонструознијих ствари у људској историји, а у Јужној и Северној Америци је извршен геноцид огромних размера: индијанци су готово у потпуности збрисани, деведесет и више процената урођеничких народа Јужне и Северне Америке је истребљено. То су истински геноциди. Али, разуме се, ако читате уџбенике на Западу ви то нећете моћи да прочитате. Наши „хуманистички“ научници говоре о ренесанси и расту западних култура, акценат се ставља на блиставу страну овог периода оличену у развоју науке, уметности и филозофије – све те велелепне катедрале, чудесна открића, откривање земаљске кугле и удаљених цивилизација.

Чудесна путовања Марка Пола, кинеска свила и индијски чај, активност игле на компасу, експедиције и ослобађање духа: све је у уџбеницима тако подешено да прикаже Западну цивилизацију као стриктно позитивну ствар и, разуме се, тако је и са историјом САД где се акценат ставља на стварање земље слободе и демократије, при чему се углавном не спомиње да је њен настанак начињен на темељима истребљења урођеничких народа. То је начин на који се пише историја. Историја се пише у знаку тријумфализма победника, који себе виде и описују као сушто оличење врлине и у складу са тим уобличавају и свој тријумф. У том смислу говори и насловна страна моје хумористичко – озбиљне књиге, написане давне 1968. године, „Речник Велике цивилизације“ која представља секвенцу из изванредног цртаног филма где се приказује америчка породица окупљена на Дан захвалности за својим трпезаријским столом. Ћурка је на столу и чланови породице се моле и изгледају веома религиозно узнесени. Ту су свеће и ћурка и све изгледа тако свето и узвишено. Али, слика има и свој попречни пресек и ви испод пода видите мртва тела, стреле и перје перјаница индијанских поглавица, збрисаних у том процесу успона америчке цивилизације, и Америка сада слави Дан захвалности којим прославља величанствен тријумф, али, под подом се налазе мртва тела људи које су прегазили и лешева преко којих су прешли.

У уводу за „Политику геноцида“ кажете: историја велике силе (САД) почива на злочинима против мира, злочинима против човечности, етничком чишћењу и геноцидима, при чему је расизам у самом центру империјалног пројекта. Какво је место политике геноцида у пропагандном моделу, који сте Ви и Чомски описали у вашој заједничкој књизи „Призводња сагласности“? Да ли је политика геноцида главни начин на који пропагандни модел данас функционише?

„Политика геноцида“ је савршено уклопљена у пропагандни модел, зато што је политика геноцида – политика селективности, по којој ће се одређена дешавања назвати геноцидним уколико то одговара Западу и ако то одговара западним елитама. Наша анализа је показала да се реч геноцид неупоредиво више употребљавала када се говорило о Босни или о Косову, него о Ираку. А у Ираку су милиони људи убијени: милион људи је умрло од последица санкција и масовног уништења, а у рату од 2003. године погинуло је такође преко милион људи, произвевши милионе избеглица. Како смо ми показали у нашој књизи, ова дешавања нису готово никада називана геноцидом. Када, међутим, погледате чланке који се баве Босном и Косовом, видите да се ова реч користи веома слободно у синтагматском облику: геноцидне операције, што је гротескно, будући да су бројеви жртава и на Косову и у Босни веома мали ако се упореде са бројем убијених у Ираку. Како је то могуће? Па, могуће је зато што је то део начина на који пропагандни модел функционише.

Запад је желео да разбије Југославију и трагао је за злочинима, а од почетка рата у Босни (1992-1995) тврдило се да је убијено преко 250 000 бошњачких цивила, да постоје логори за силовања и тако даље. Наравно, овај број је био далеко мањи, како су показале студије: на пример, студија коју је спонзорисао МТБЈ – Трибунал за Југославију и бројне друге студије које су редуковале број цивилних жртава у Босни на око 65 000. Инфлаторне бројке су смањене, слично као што се то догодило и у случају Косова где су САД процењивале да је око 500 000 косовских албанаца убијено од стране Срба током бомбардовања, за шта се касније испоставило да је било око 6000 погинулих на свим странама у сукобу. Са пет стотина хиљада на шест! И све време су медији говорили о геноцидним операцијама српских снага. То вам је савршена илустрација места и улоге, коју политика геноцида има у пропагандном моделу, и како функционише пропагандни систем: Ви имате мету, у овом случају Србе и Југославију, и та жртва мора да буде осуђена за геноцид. „Политика геноцида“ је књига која показује како пропагандни систем претвара свог непријатеља у геноцидног убицу, а са друге стране обезбеђује да се њен геноцид никада не препозна као такав. И систем дивно функционише на такав начин.

Шта мислите о МТБЈ као институцији у функцији правде? Да ли је његово оснивање подржано повељом УН? Која је улога овог суда у политици геноцида?

Искрено, ја не мислим да је уопште реч о судском телу. Рад Савета безбедности на пољу правде није подржан повељом УН. Простор рада овог тела је поље сигурности. То је на најбољи начин показао Ханс Крохлер, аустријски ауторитет на пољу права, доказавши да нема правне основе по којој би Савет безбедности могао да оснива овакве трибунале. Ради се о нелегалној операцији и суд је креиран суштински од стране НАТО снага, САД и Немачке, како би чувао интересе НАТО-а и САД. То се показало на примеру Југославије, где је циљ био да се разбије Југославија и уништи било који вид моћи Србије. Мајкл Мендел, професор права из Канаде у својој књизи: „Како се Америка некажњено извлачи за убиства“, убедљиво је показао да су ратови САД против Југославије, Авганистана и Ирака, као и институционални апарат који им је дао правну подршку, какав је МТБЈ и УН, направили травестију од права и вратиле свет на закон џунгле. Мендел је истакао да је основна функција Трибунала била да служи НАТО-у, у продужавању ратова и разбијању Југославије. Зато је било потребно поткопати мировне напоре и обезвредити мировне споразуме, какав је био Лисабонски споразум који Изетбеговић није прихватио по савету САД.

Трибунал је ту одиграо велику улогу зато што је заступао тезу да треба обезбедити правду пре него што се постигне мир, а постизање правде значило је привести злочинце правди. И као злочинци, по правилу, виђени су Срби. И када год је НАТО-у била потребна нека „правна“ подршка, био је ту Трибунал. Тако, када им је била потребна рационализација за рат измислили су Рачак, а Луиз Арбур и МТБЈ су ужурбано изнели оптужбе пре било каквих доказа, представљајући Србе у веома ружном светлу. Током бомбардовања, када је НАТО почео да отворено бомбардује цивилна постројења, што није изгледало баш добро и анђеоски у очима света, Луис Арбур је оптужила Милошевића и још троје Срба како би скренула пажњу са овог нелегалног бомбардовања. И ту имамо МТБЈ као колаборатора у ратним злочинима. И они су прешли преко чињенице да бомбардовање није било у сагласности са повељом УН, тако да Трибунал не само да није правна институција већ је лажна судска институција која има функцију да задовољава ПР потребе НАТО-а. И, управо су то обезбедили када су оптужили Милошевића.

Какав је Ваш коментар о третману Милошевића пред овим судом. Да ли је тај третман убрзао његову смрт? Западни медији су његову одбрану пред Трибуналом оштро критиковали као некооперативно и безразложно одуговлачење судског процеса. Шта ви мислите о суђењу Милошевићу?

Читав процес, од подизања оптужнице до Милошевићеве смрти, указивао је на патологију и первертираност система и њему инхерентне правде. Западу је била неопходно оправдање за рат и окупацију Косова, а то се и до тада постизало демонизацијом лидера и народа који су постали мета (у књизи наводимо податак да су САД, према једној процени, извеле веома озбиљне војне интервенције у бар двадесет девет различитих земаља, у периоду од 1945. до 2009. године, примењујући у основи сличне обрасце од којих је готово по правилу примењивана демонизација лидера). Милошевић је био савршена мета. После оптужбе за оно што је урадио на Косову, они су схватили да немају довољан број убијених на Косову за циљеве које су желели да постигну, па су одлучили да га прогласе кривим и за оно што се догодило у Босни тако да је судски процес, по мом мишљењу, био обична фарса. Прочитао сам највећи део материјала са суђења и што сам више читао, све више сам имао позитивна осећања према њему. Милошевић је третиран са необјективношћу, селективно и на њега је примењена такозвана „губитничка правда“ –намењена пораженим снагама у процесу институционализације победничког тријумфализма. Суђење је било превара и фарса, судије су биле пристрасне, као и медији, а тужилац је непрекидно давао изјаве штампи, помажући у његовој демонизацији. И поред тога Милошевић се изванредно и убедљиво бранио, а оптужбе да је одуговлачио са процесом и да га је злоупотребљавао су срамне. Човек се борио за свој живот и за поштовање своје земље, а био је ужасно третиран на том суду који га је вероватно и убио. Не тако што је изведена некаква борџијанска тровачка операција и слично, али, радило се о болесном човеку који се налазио под страшним притиском а није му било дозвољено да се подвргне медицинском третману у Москви, који му је био неопходан. И, само недељу дана пошто је судија одбио да му дозволи да оде на лечење у Москву, Милошевић је умро. У међувремену је суд одобрио оптуженом лидеру ОВК да иде на Косово, како би се ангажовао у политичкој кампањи. Дакле, Милошевић је био убијен и то је најбољи показатељ праве природе овог ужасног Трибунала.

Да ли мислите да је Међународни кривични суд бољи од МТБЈ?

Можда представља благо побољшање, али је он, такође западна креација која игра главну улогу у функционисању империјалног поретка. Међународни кривични суд нема у својој јурисдикцији агресију, а агресија је оно у чему су западне силе континуирано ангажоване, тако да САД могу да оду у Ирак на бази лажних премиса, могу да изврше стравичне повреде повеље УН, могу да изврше агресију на Авганистан и Пакистан, Израел може да напада Либан итд, а да Међународни кривични суд нема правне механизме деловања у тим ситуацијама. То значи да оно што чини Запад, агресије које он врши, не могу бити предмет разматрања и суђења пред овим судом. Оно што је такође важно приметити у раду овог суда је да су свих четрнаесторо људи, који су до сада оптужени на овом кривичном суду, били црни Африканци. Дакле, бели Север који врши агресије широм земаљске кугле није оптужен пред овим кривичним судом, само црни Африканци, а међу тим Африканцима нису се нашли Пол Кагаме и Мусавени из Уганде.

У књизи „Политика геноцида“, показали смо да је Иди Амин у поређењу са Полом Кагамеом био право невинашце. Кагаме је један од највећих масовних убица свих времена. Штавише, извештај УН из 2002. године, сугерисао је да је три и по милиона умрло у Конгу, у Кагамеовој зони моћи и утицаја. Али, Кагаме или Мусавени такође не потпадају под деловање Међународног кривичног суда. Зашто не потпадају? Зато што су они клијенти САД и зато што служе њиховим и другим западним интересима. И ето, имате Међународни кривични суд како ускаче у Дарфур и оптужује председника Дарфура, јер је Дарфур савезник Кине, и имате арапске лидере у Дарфуру као перфектан избор за спровођење политике геноцида. Међународни кривични суд се дискредитовао у великој мери, а међународна правда се показала као болесна шала. У систему истинске правде, Клинтон, Буш, Блер, Холбрук, па и Кофи Анан, то друштво би одговарало пред овим судом а не Милошевић, Караџић или Младић. Заиста мислим да је међународна правда сада победничка правда, правда моћних и то се одражава на Међународни кривични суд и на међународне кривичне трибунале за Југославију и Руанду.

Систем лобирања такође игра велику улогу у спровођењу политике геноцида. Колико је моћан лоби који настоји да устоличи причу о геноциду, почињеног од стране Срба у Босни? Ко га финансира, како је организован и који су му главни циљеви?

Ја сам овај лоби назвао „лоби за геноцид у Босни“. Ради се о лабаво повезаним лоби групацијама, које су се прошириле по целој Европи и САД. Овај лоби укључује неке часописе, као што је часопис „Њар анд Пеаце“, и поједине организације каква је Балканолошки институт (и Међународна кризна група је служила као део овог лобија), али, највећи део њихове активности одвија се на блоговима којих је веома много и играју веома важну улогу у функционисању лобија за геноцид у Босни. Било ко да критикује рад Хашког трибунала, указује на неправедан третман којем је подвргнута Србија, или критикује успостављени и институционализован наратив о Сребреничком масакру и испитује тачност података о броју жртава, бива одмах изложен нападима ових лоби група, у сваком тренутку спремних на деловање, попут мачке која вреба на миша. Напади ових лоби група садрже веома мало чињеница, али су зато заиста врло агресивни и ја не могу рећи да сам било шта написао на ову тему, а да то није прошло кроз исте рутиниране обрасце напада на моју личност од стране ових блогера. Показује се дивна спрега између Хашког трибунала и лобија за геноцид који се ослања на Трибунал, представљајући га као истинску, праведну судску институцију јер бескомпромисно трага за истином и правдом.

Један од веома моћних механизама деловања пропагандног модела, у оквиру којег делује и лоби за геноцид, је тотално прећуткивање аутора и његовог дела.

Да. То је веома делотворан механизам и у потпуности примењен на књигу „Политика геноцида“. Ја сам веома импресиониран Стефаном Каргановићем и његовим фондом „Историјски пројекат Сребреница“. Они су дошли до веома важних открића и, како могу да видим, овај лоби за геноцид се за сада претвара да Каргановић и његов фонд не постоје. Као да тих истраживања уопште нема. Таква је, колико ми је познато, и ситуација са мејнстрим медијима и лоби групама за босански геноцид у Србији. Управо је у издању фонда „Историјски пројекат Сребреница“ објављена у енглеском преводу веома важна књига Жерминала Чивикова „Крунски сведок“, за коју ћу написати приказ за „З“ магазин, али не верујем да ће то било ко други урадити. Књига ће бити игнорисана како нико не би сазнао за њу, јер би онда по неко могао и да је прочита, па би клупко почело и да се одмотава. Медији ћуте, чак и левичарски медији, и мислим да су добрим делом ућуткани од овог лобија за геноцид. А многи од ових часописа који су део лобија за геноцид, попут „Њар анд Пеаце“, финансирани су од стране Џорџа Сороша веома заслужног и одговорног за успостављање званичног наратива о ратовима у Југославији и, по мојим увидима и мишљењу, за многе смрти и догађаје на Балкану. Али, и многе владе подржавају ове лобистичке операције: владе Норвешке, Шведске, Немачке, Британије, САД и Холандије су велики подржаваоци владајућег наратива, који се одржава деловањем бројних лоби група.

Споменули сте левичарске интелектуалце и њихово слепило када су у питању догађаји у Југославији.Чак је и професор Ноам Чомски потпао под утицај званичног наратива о Слободану Милошевићу.

Људи једноставно нису могли да укопчају. Пропаганда на Западу била је у случају Југославије и Руанде тако моћна и јасна да је већина подлегла. Непрекидне телевизијске слике колона жена што јецају, бескрајне колоне избеглица које беже од српског зла, биле су тако делотворне да људи нису постављали питања. Једноставно су кренули за партијском линијом. Такав је био случај и са мном у случају Руанде. Годинама сам био убеђен да је истина коју је приказао естаблишмент коректна и да је Пол Кагаме спасао Руанду. Али, неки моји пријатељи су били близу чињеницама и помогли су ми да поглед скренем на другу страну. И што сам више улазио у проблем, трагао за извештајима и налазима комисија, пратио рад Трибунала за Руанду, бивало ми је све јасније да је реч о превари невероватних размера јер надмашује и оно што је урађено и што се ради са Југославијом. Истина коју је естаблишмент изнео била је гигантска лаж, али је била непрекидно понављана да сам је и ја прогутао.

Чомски је веома паметан човек са којим сам се у највећем броју случајева слагао и он такође није одмах увидео истину о ратовима у Југославији, већ је прогутао причу о Милошевићу као генератору сукоба, али је временом схватио шта се ту догодило и мислим да је његова позиција у односу на ове догађаје веома блиска мојој.

Пропагандни модел је тако моћан и институционално импрегниран, да ја сматрам да многи Срби верују да је Србија била агресор и злочинац у ратовима деведесетих, а можда чак и да је Милошевић тежио стварању Велике Србије, што је једна од највећих глупости са којима сам се сусрео. Милошевић је желео да спречи, да Срби који су живели у другим републикама буду сада приморани да живе у одвојеним државама. И оно што је био покушај спречавања цепкања и смањивања Југославије проглашено је покушајем да се направи Велика Србија, што је интерпретација произашла директно из Орвела: апсолутна бесмислица, али многи људи на Западу дан-данас верују да је то истина, а не би ме изненадило да неки људи и у самој Србији верују у то.

Србија се налази под великим спољним и унутрашњим притиском. Извињавања, о којима сте говорили, чији је циљ помирење, веома су вешто подешена тако да никада не укључе, рецимо, извињење Хрватске за „Олују“ и „Бљесак“, операције највећег етничког чишћења у ратовима деведесетих. Медијска пропаганда је усмерена на „лоботомију” Срба, после чега ће они остати без историје, културе, цркве и државе.

Пропаганда коју спроводе медији у Србији је специфична врста пропаганде, јер служи интересима империјалне политике. Ова врста пропаганде захтева спровођење специфичне културне политике уперене против сопствене земље и народа, и њен циљ је да омогући политичку, културну, економску, војну колонизацију. И, овде не можемо више говорити о независној земљи већ о провинцији. Та провинција се зове Србија и Србија је провинција америчке империје. Гувернери у овој провинцији раде за империју. Пропаганда у медијима је подређена том циљу. Она је улизичка и покорна према империји, и има сасвим јасне задатке и редоследе потеза у спровођењу зацртане културне политике према Србији. Пропагандни модел, у који су укључени ови медији, своди их на марионете, играчке у служби империје. Марионетско провинцијално позориште, у којем се реализује пузајућа политика и таквој политици подређени медији, делују јако патетично. Ради се, дакле, о пропагандном моделу доведеном до екстрема: ви немате више чак ни сопствену пропаганду већ пропаганду која служи империјалним интересима, при чему они који је спроводе у томе необично много уживају.

Ваша књига показује сав ужас у којем живимо и перспективе света у канџама монструозног пропагандног система. Каква су реакције на вашу књигу широм света?

Књига је игнорисана. То је реакција. Пропагандни систем дивно ради. Веома је лако игнорисати књигу. Једноставно, претварате се да она не постоји. Заправо, ја сам својевремено написао књигу која се зове „Права мрежа терора“. И то је веома добра књига о томе како је произведен систем фашистичких држава у Латинској Америци. Књига је била одговор на књигу Клера Стерлинга „Мрежа терора“, а „Права мрежа терора“ показала је стварно велику мрежу терора коју су исплеле САД.

И, мој издавач је послао шест примерака књиге „Њујорк тајмсу“ и они су за сваки појединачни примерак тврдили да су га изгубили. За сваки појединачни примерак. И књига није никада приказана у „Њујорк тајмсу“, док је књига Клера Стерлинга ужасна, страшна, потпуно заснована на лажима, која окривљује Совјетски савез за светски тероризам, добила два приказа у „Њујорк тајмсу“ и огроман публицитет. Стејт департмент је волео ту књигу и медији су је промовисали са жаром, што показује да систем беспрекорно функционише и избацује све оно што не одговара моћним интересима. Штавише, што је моћнија анализа, то је већа шанса да књига буде маргинализована. И, појавиле су се, како сам већ рекао, многе добре књиге о Југославији.

Сваку од ових књига приказао сам у „З“ магазину у САД и било их је четири за редом и могу да кажем да ниједна од ових књига није приказана ни на једном другом медију у САД, укључујући левичарске публикације, зато што је пропагандна агенда за Југославију била брзо импостирана и матрица, премда већ виђена, деловала је ново јер је примењена на једну европску земљу: демонизација вође, Милошевића који ствара Велику Србију, око кога се исплела читава мрежа митова веома брзо институционализованих. И то је урађено тако надмоћно да је и левица била паралисана. И, ја сам приказао те књиге и представио их као бриљантне анализе и питао: Па добро где су контрааргументи, који ће показати да оно што оне тако убедљиво показују није истина? И, нико није одговорио. Ето, то је начин на који систем функционише.

Обичан грађанин гледа ТВ, они образованији можда читају и „Њујорк тајмс“, али ни он неће, такође, дотаћи било коју од ових књига. То је перфекција пропагандног система и заправо далеко боље од онога што смо имали у Совјетском савезу, где се радило о грубој пропаганди. Код нас је успостављен добровољни систем: влада не наређује „Њујорк тајмсу“ да не сме да представи књигу Дијане Џонстон, Мајкла Мендела, Џона Лофланда, или Жерминала Чивикова. И, онда када добију моју књигу, књигу Едварда Хермана „Права мрежа терора“, која објашњава савремени тероризам и веома је интересантна и добро написана, та књига је за њих превише, они не могу да је прогутају. И једини начин да се носе са проблемом, који им прави тако убедљиво изнесена истина јер не могу да пруже контрааргументацију, они је шест пута баце у канту за ђубре. То је тужно, веома тужно, и можда ће једног дана истина покуљати, ко зна. Можда ће интернет помоћи да до тога дође. Али, то ће ићи веома, веома тешко. Систем „ради“ без прекида.

Поука „тате“ Волфрама Маса

Немачки амбасадор Волфрам Мас, на конференцији „Србија, Западни Балкан и НАТО – ка 2020. години“, која је крајем октобра окупила водеће про-НАТО снаге у Србији, амбасадорку САД Мери Ворлик и шефа делегације ЕУ у Србији Венсана Дежера, рекао је: „Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут „НАТО бомбардовања“. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: „Тата, ко је ово урадио?“. Ви ћете му одговорити: „НАТО“. И шта онда очекујете од вашег детета да мисли о НАТО-у? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је то учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио.“ Какав је ваш коментар на ову подуку немачког амбасадора српским родитељима и да ли ће Срби морати да едукују своју децу да воле „свог“ бомбардера?

Заиста је патетична и срамна ова изјава Волфрама Маса. Наиме: НАТО јесте то урадио. НАТО је бомбардовао Србију. Порицати да је то учинио било би порицање историјских чињеница. А Мас је такође против истине и када је Немачка у питању. Дрезден је бомбардован у последњим данима рата и ако погледате историју бомбардовања Дрездена и ставове британске владе и британских лидера, ви видите да су они намерно бомбардовали цивиле и, иако је оно што су нацисти урадили било историјска монструозност и злочин првог реда, оно што су Британци урадили бомбардујући Дрезден при чему су у највећој мери намерно уништили цивилно становништво, било је такође злочин. Тако, да чак и када би Немци данас рекли: све је у реду, ми знамо зашто су то урадили – било би то срамно и страшно.

А наметати Србији паралеле са нацистичком Немачком је интерпретација историје на начин Волфрама Маса, што ће рећи НАТО верзије историје која треба да буде прихваћена у Србији. А НАТО верзија историје је препуна лажи. НАТО није бомбардовао Србију због онога што је она радила и пропагандно осмишљене и пласиране тезе о стварању некакве Велике Србије, то су чисте бесмислице. НАТО је то урадио као империјални пит бул и зарад интереса Запада, а Југославија више није била потребна Западу после пада Берлинског зида. Осим тога, Немачка је регресирала у свом понашању ка Србији раних деведесетих, у правцу у којем је то чинила под нацистима. Немачка никада није волела Србију и то је опет доказала. А разлози којима се на Западу рационализује бомбардовање Србије, које се свим силама настоји да институционализује, није ништа друго до наставак ткања густе таписерије лажи, како је то назвао Харолд Пинтер.

Био је то кукавички рат НАТО-а, који у том бомбардовању није имао ниједну жртву. Овај рат је по томе веома познат. У рату је коришћено недозвољено оружје – коришћене су касетне бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом. Бомбардована су хемијска постројења, бомбардоване су школе, болнице и почињени су веома озбиљни ратни злочини То су додатне чињенице у односу на ону главну: радило се о планираној агресији на Југославију заснованој на тврдњама које су биле лажне, тако да је заправо све што је овај човек рекао невероватно и запањујуће, чак и оно што је рекао за Немачку је нечувено. Требало би да, ако је остала и трунка самопоштовања, Србија осуди то што је, као део пропагандног тима за увођење Србије у НАТО, Мас изјавио.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: