Џон Стаубер: НАТО и муљ су добри за све вас


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

Западне демократије су простор у којем су се развили нејделотворнији пропагандни механизми: неупоредиво софстициранији, манипулативнији и делотворнији у односу на Хитлерову Немачку и стаљинистичку Русију. Корпоративна пропаганда је настајала и развијала се у циљу заштите моћних интереса од потенцијала демократије, зато што је демократија есенцијално супротстављена концентрацији моћи.

srauber
Џон Стаубер

Џон Стаубер је теоретичар, писац и политички активиста који је као коаутор са Шелдоном Ремптоном написао пет књига где је разоткрио методе, технике и конкретне пропагандне активности на којима здружено раде владе, приватни интереси и ПР индустрија после чије лоботомије људи бивају трансформисани у овце: стадо које „забављајући се пред ТВ екранима до смрти“ више ни на који начин не одлучује о сопственој судбини.

„Верујте нам, ми смо експерти“ („Trust us, we are experts “) је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти; „Токсични муљ је добар за вас“ („Toxic Sludge is Good For You “), анализира историју и обим ПР индустрије у САД; „Луда крава САД“ („Mad Cow USA “) антиципира појаву ове болести у САД на основу анализе корпоративног преузимања фармерства у САД; „Оружје за масовну обману: употреба пропаганде током Бушовог рата у Ираку („Weapons of Mass Deception: The Uses of Propaganda in Bush’s War on Iraq “) и „Најбољи рат икада: Лажи, проклете лажи и хаос у Ираку“ („The Best War Ever: Lies, Damned Lies, and the Mess in Iraq “) објашњава позадину рата у Ираку; „Банана републиканци“ („Banana Republicans “) показује да су се САД трансформисале у једнопартијску државу у којој је, захваљујући функционисању медија, систему лобирања и изборним систему, потпуно нестала плуралистичка политика.

Стаубер је оснивач и извршни директор „Центра за медије и демократију“, који је спонзор организацијама за праћење деловања ПР индустрије у САД: „PR Watch “ и „Source Watch“.

У својим књигама истражујете деловање процеса који сте назвали „индустрија за менаџмент перцепције“, показујући степен у којем су понашање, уверења и ставови, мишљење и политика у демократским земљама моделовани од стране експерата за пропаганду. На који начин делује индустрија за менаџмент перцепције? Које организације учествују у овом послу и на којим се нивоима успоставља?

Западне демократије су простор у којем су се развили нејделотворнији пропагандни механизми: неупоредиво софстициранији, манипулативнији и делотворнији у односу на Хитлерову Немачку и стаљинистичку Русију. Корпоративна пропаганда функционише као бизнис: адвертајзинг и ПР менаџмент. Синтагма менаџмент перцепције односи се на моделовање перцепције без свесности публике (Кажем публика зато што више не можемо говорити о категоријама јавности, јавног мњења и другим појмовима карактеристичним за начине на које функционишу демократски системи). Ставови, погледи на стварност, доживљај реалности, сама реалност, постали су плен корпорација за њихово моделовање које раде иза сцене тако да људи нису свесни сила које моделују њихове умове.

Рођење пропаганде је, како су то многи аутори показали, на пример Ноам Чомски у „Нужним илузијама” и бројним другим књигама, било условљено дубоком потребом моћних, богатих кругова присутних од самог оснивања САД, да демократија никада не развије своје потенцијале, да, заправо, никада не постане ефективна.

Да, то је апсолутно тачно. Корпоративна пропаганда је настајала и развијала се у циљу заштите моћних интереса од потенцијала демократије, зато што је демократија есенцијално супротстављена концентрацији моћи. Оно што никада нећете чути у политичком дискурсу САД јесте то да ми имамо највећу концентрацију економске моћи, већу од било које развијене или неразвијене земље у свету, а када имате такву концентрацију моћи потпуно сте затворили било какве канале за демократију. То је стање апсолутне недемократичности у било ком смислу тог појма. Пропагандне кампање су увек срачунате на манипулацију, на манипулативно исцрпљивање демократских идеала и њихово коришћење у сврху ширења економске и политичке моћи корпорација у свим сферама људске егзистенције. Неограничена моћ корпорација добила је своју правну, легислативну потпору, тако да се судбина света налази у канџама система срачунатог на задовољење било којих идеја које се роде у главама људи опијених својом моћи, ма како монструозне оне биле.

„Верујте нам, ми смо експерти“ је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти

„Верујте нам, ми смо експерти“ је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти

Након што је Сигмунд Фројд пронашао метод за научно истраживање несвесног, Едвард Бернез, генијални двоструки нећак Сигмунда Фројда, успео је да продре у примарни процес који доминира несвесним и утиче на примарну мотивацију, чиме је успостављена неограничена експлоатација несвесног што је резултирало претварањем човека у конзумента и објекат моћи.

Бернезова делатност је омогућила и успостављање процеса и модела где су лажи, гласине, ратови и несреће којима су водили, почели да се пакују и медијски сервирају. Током Првог светског рата радио је у CPI (Committee on Publik Information) познатом и као Криал комитет (Creel Kommittee) мобилисаном од стране Вудро Вилсона (Wilson), 1917. године, како би упаковао и рекламирао улазак САД у Први светски рат под формулом: Начинимо свет сигурним за демократију (Make the World Safe for Democracy). CPI је успоставио моделе и шеме маркетиншких стратегија који су широко примењивани за потоње ратове, све до данашњих.

Цела идеја пропаганде је да убеђивање учини невидљивим. У том циљу развијане су бројне технике, које је у основи инаугурисао Еди Бернез. Једна од техника која се и данас веома успешно примењује назива се: „техника треће партије” (third party technique). По овој техници, хемијска компанија ће, уместо да вам каже да су састојци воде коју пијете и у вашем окружењу безбедни по ваше здравље, иза сцене основати и финансирати организацију која ће се представити као независно удружење научника – експерата, које брине о безбедности у коришћењу хемијских супстанци, али ви нећете знати да ову организацију финансирају хемијске компаније и да учествује у креирању услова који омогућавају да се спроведу стратешки планови хемијских компанија. И тако, уместо да имате свест о интересима Монсанта, Хофман-ЛаРоша, Новартиса или неке друге велике корпорације, ви ћете бити суочени са изјавама научника, експерата из асоцијација који ће под окриљем звучних заштитничких назива, какво је на пример Америчко веће за науку и здравље, говорити о безбедности и неопходности коришћења генетички модификоване хране или изјавама да нема проблема са емисијом угљен диоксида и слично. Они ће говорити: „Верујте нам – ми смо експерти“. Политика треће партије примењује се веома много и у креирању медија и организација који се представљају као независне и у свом тиму имају непоткупљиве људе, да би у кључном тренутку унутрашњи ауторитет и поверење стечено захваљујући својој наводној оданости вредностима, ставили у службу неког моћног политичког циља, неприхватљивог са становишта интереса народа и земље где припадају.

Ви сте инаугуратор идеје по којој праћењем пропаганде можете да откријете пуну истину о догађајима и актерима, који делују у видљивој и невидљивој равни моћи.

Знате, постоји стари клише у новинарству, и то је добар клише за свакога ко покушава да истражи моћ: „пратите новац“. И ако пратите ко је бивао плаћен, вероватно ћете открити зашто је урадио оно што је урадио. Али, постоји и друга максима коју сам ја осмислио и за коју мислим да је подједнако добра: „пратите пропаганду“. Неко улаже новац како би основао групе које јавно иступају, чији чланови одлазе на лице места, држе говоре, организују конференције за штампу или говоре у информативним емисијама. Мејнстрим медији у САД, чак и после открића да је оно што су они промовисали као истину била једна велика лаж, никада неће обелоданити да се радило о пропаганди, нити ко је иза сцене дириговао пропагандним акцијама медија. И садржај и начин на који се садржај у медијима обликује настају као резултат ПР стратегија, циљева и операција, осмишљених од стране експерата и компанија.

И, кад год се појави добра академска студија о пропаганди, техникама манипулације и спиновања, суочавамо се са поражавајућим чињеницама које недвосмислено показују да су људи потпуно неотпорни на пропагандне моделе инаугурисане од стране генијалних пропагандиста са почетка XX века. А истраживања о томе колико је од садржаја који се емитује на телевизији у магазинима и информативним емисијама плод организованих ПР кампања и плод деловања ПР експерата и академских стручњака из ове области, такође је једнако застрашујућ: 40%, 50%, па и 60% свега што добијате од медија је директан резултат рада организованих ПР кампања. Новинарство је у страшном опадању. Можемо рећи да је то професија која је изумрла. Мало ко улаже новац у истинско новинарство и већина информација које циркулишу у медијском простору је добијена од ПР компанија и део је ПР операција.

Тако је било веома лако да је, после терористичког напада 11. септембра, Бушова администрација невероватном брзином изјавила да зна ко се налази иза ових напада, и покренула кампању и инвазију на Ирак.

Да ли мислите да је 11. септембар био велика изрежирана пропагандна операција?

То је централно питање. И потпуно је јасно да званична верзија не открива шта се заиста догодило, а све што треба да урадите да би сте то доказали је да погледате званичну истрагу о 11. септембру. Када сложите коцкице видите да је она била веома ограничена, минимална, и није дала одговоре на многа питања која су независни истражитељи постављали. Не знам да ли су људи из америчке администрације знали за 11. септембар, или допринели да се он догоди, али оно што знам јесте то да је непосредно после овог догађаја, те вечери када се коначно председник Буш вратио у Вашингтон и састао са Већем за националну сигурност, рекао да 11. септембар морамо видети као прилику да се обрачунамо са тероризмом. И уместо да реагују на 11. септембар, они су на неки начин били свесно неефикасни у откривању онога шта се заиста догодило, и привођењу правди оних који су одговорни. Бушова администрација је уместо тога лансирала пропагандну кампању за напад на Ирак, и пре свега на Авганистан. Пропали су покушаји да се спречи да окривљени Осама бин Ладен побегне, и непосредно после 11. септембра истовремено са операцијама у Авганистану почиње припрема и пропаганда за напад на Ирак. И ево нас девет година после 11. септембра 2001. године са великим питањем шта се заиста десило са Осамом бин Ладеном и са САД дубоко заглибљеном у два рата: у Авганистану и у Ираку. Како смо дошли до тога? Мислим да је то питање које морамо да постављамо и себи и свету. Кључно је питање шта се заиста десило 11. септембра, не само да би знали како да спречимо будуће 11. септембре, већ како да спречимо да се овакви догађаји користе у пропагандне сврхе за вођење ратова, јер је реакција на 11. септембар нападом на Авганистан и Ирак нанела много више штете САД и миру, правди и људским правима. Реакција Бушове администрације и владе САД, била је веома штетна за интересе самих САД.

У својим књигама „Оружје за масовну обману“ и „Најбољи рат икада“ показујете да је интеграцијом ПР индустрије и психолошких операција којима руководе војне службе („psy-ops “), обезбеђен невероватан успех манипулације и пропаганде.

Ако погледате тим који је упаковао и продао рат у Ираку, видите да се ради о савршено конзистентној и кохерентној ПР операцији која је укључила проверене мајсторе овог посла какви су Ари Флајшр (Ari Fleischer) из Беле куће, Тори Кларк (Torie Clarke), бивша челница фирме Hil&Noltonу Вашингтону, из Пентагона специјално за ту прилику дошла је са перфектном ПР шемом која је поставила основ за медијско извештавање током инвазије. Шема деловања је следећа: после утемељења тачке гледишта ангажују се различите приватне фирме, какве су на пример групе за рендирање – следи дизајнирање информација.

„Банана републиканци“ је књига која показује како су се САД трансформисале у једнопартијску државу

После изласка ваше књиге новинар „Њујорк Тајмса“ Дејвид Барстоу (David Barsto), започео је са истраживањем онога што је названо: „Скандал са Пентагоновим стручњацима“. Како оцењујете учинак његовог истраживања?

Захваљујући Дејвиду Барстоу сазнали смо да су готово непосредно после напада од 11. септембра, Доналд Рамфсфелд и стручњак за ПР менаџмент Тори Кларк (која је осмислила и стратегију претварања новинара у послушне војнике), Ари Флајшер из Беле куће и Дик Чејни, као и ПР компаније које раде за ЦИА-у на дизајнирању информација (у време Клинтонове администрације креирале су групу фронта коју су назвали Ирачки национални конгрес, на челу са Ахмедом Чалабијем која је највероватније срушила статуу Садама Хусеина), људи који су били веома активни и у време Клинтонове администрације, основали групу фронтмена где су укључили читав први ешалон пензионисаних генерала из свих војних родова, укупно њих 75, и потом наступали као експерти за ТВ вести и информативне телевизијске емисије. Свака ТВ кућа, не само десничарски пропагандистички „Fox“ већ и i NBC, CNN, ABC, CBS, сви они су имали своје експерте којима су од 2001. до 2003. године плаћали како би својим коментарима указивали на неопходност рата и утицали на токове ратних збивања. И Дејвид Барстоу из „Њујорк тајмса“ (свакако је заслужио две Пулицерове које је и добио), открио је да су ти експерти добијали „тачке гледишта“ од Доналда Рамсфелда, Тори Кларк и из Беле куће. И то је заправо запањујуће. Амерички народ је на својим медијима и телевизијским вестима током читаве три године гледао бивше војне званичнике за које су веровали да су независни војни експерти, ангажовани од стране одређеног ТВ програма, док су поруке које су излазиле из уста ове господе генерала биле заправо речи Доналда Рамсфелда, државног секретара за одбрану из Пентагона којима је он промовисао рат. Бушова администрација, Бела кућа, Пентагон креирали су реалност како би се одржала илузија неопходна за покретање и вођење рата. А ови наводно пензионисани генерали били су тек привидно пензионисани, док су у ствари радили веома добро плаћене послове као лобисти или консултанти компанија за производњу наоружања. Они профитирају на ратовима. Компаније које их плаћају постале су невероватно богате захваљујући ратовима у Ираку и Авганистану. Радило се, дакле, о запањујућим открићима на страницама „Њујорк тајмса“ пре неколико година, али телевизијске вести, информативни програми мејнстрим ТВ станица нису ништа од овога пренели. Тако су Американци, који су били намерно обмањивани од стране медија, онда када се ова истина појавила у штампаним медијима, опет били ускраћени за истину. Американци се информишу углавном путем ТВ медија и јасно је да нису могли да сазнају ову истину јер би она јасно показала како су ТВ вести и телевизијски програм постали машине за дистрибуцију пропаганде произведене у Белој кући. Зашто ово откриће није произвело реакције огромних размера, зашто није довело до конгресних саслушања, до појаве на свим насловним страницама свих новина и часописа, зашто није подигло америчку и светску јавност на ноге? Тај скандал који је требало да представља тамну мрљу у историји америчког новинарства – био је тотално покривен упркос томе што се „Њујорк тајмс“ држао изванредно у овом случају. Иначе, могао бих да критикујем „Њујорк тајмс“ веома много због начина на који је продавао рат, али у овом случају и Дејвид Барстоу и „Њујорк тајмс“ су се изванредно показали, али су били у великој мери издати од стране својих колега, новинара у другим информативним медијима који нису пренели ове информације, што указује на то колики значај има одјек информација.

Медији, дакле, производе и дистрибуирају реалност и имиџ читавих народа и земаља по плановима које су осмислили тимови експерата уједињених на производњи света по мери моћи?

Да, апсолутно. А један од бољих примера спомињемо у књизи „Најбољи рат икада“: историјско рушење статуе Садама Хусеина, 9. априла 2003. године, који су милијарде људи широм планете гледале као ТВ пренос уживо. И у време када се овај догађај одигравао, било нам је савршено јасно да се ради о психолошкој операцији коју спроводи војска. На екранима је све изгледало онако како је предвидео Дик Чејни – Американци су дочекани као ослободиоци: Ирачани су срушили огромну статуу Садама, вукли је по Фирдос скверу, после чега су је сломили у ситне комаде. То је заиста представљало тријумфални ПР момент. Сцена је снимана као филм холивудске продукције, док су у ствари сви новинари који су тамо били добили упутства од Пентагона.

Акциони видео снимак, који показује тек мали део простора, приказан је широм света као доказ масовног устанка ирачког народа, док је целу ствар обелоданио новинар „Ројтерса“ који је снимком обухватио шири простор и показао управо супротно: употребом широког угаоног објектива за снимање трга Фирдос, показао је да је читав простор био скоро празан. Ту су само амерички маринци, међународни прес и групица Ирачана. У најбољем случају није присутно више од 200 особа. Маринци су окружили трг и чувају га тенковима. Механизована возила САД су прикачила сајле за статуу како би је одвојиле од постоља. Цео догађај, слављен као еквивалент пада Берлинског зида, оно што су гледаоци широм света имали прилику да виде, представљао је пажљиво исконструисани медијски догађај, скројен за телевизијске камере.

Данас знамо да се радило о војној психолошкој операцији изведеној у медијске сврхе која је укључивала саучесништво медијских посленика широм света и разговарао сам са репортерима после њиховог повратка из Багдада и питао их: како могу и Си-Ен-Ен и француски медији MSNBC, како све те ТВ мреже преносе овакве слике и изводе такве анализе када је било потпуно јасно да је реч о превари? Једини одговор који сам добио (јер већина је остала нема или је само слегнула раменима), био је „ја нисам донео такву одлуку“.

Како то објашњавате. Да ли је у питању моћ новца или нешто друго? И колика је, заправо, моћ новца?

Комерцијални медији су превасходно бизнис.

Али, шта се дешава са људима? Да ли је потпуно угашена потреба за истином?

То су новинарски идеали који су круцијални, апсолутно најважнији за постојање новинарске професије, али, они су заиста постали мит. Новинари масовно напуштају новинарство и баве се ПР менаџментом, јер, како ми је рекао један од новинара: „Напустио сам новинарство јер се мој посао свео на то да нечију пропаганду пласирам као вест, што ме је навело да радим за неку ПР фирму која ће боље упослити моје новинарске таленте који свакако користе пропаганди, него да се и даље претварам да сам новинар док сам у ствари трансмисија пропаганде“. То је збиља понижавајуће и постоји огромна криза професије, а новинари то најбоље знају.

Можете ли нам ближе објаснити феномен флака и организација које се баве флаком.

Феномен флака је свеприсутан и чини важну окосницу пропагандних механизама. Ако сте се некада суочили са тим да сте као новинар реаговали на одређену ситуацију политички некоректном анализом, у којој су се чули ставови супротни од оних који су пожељни за реализацију одређене политике, а уследили телефонски позиви, писма уредништву, реаговања на сајтовима и слично, или су почеле да се шире гласине о вама као особи или о вашем приватном животу, можете бити сигурни да је у питању деловање група организованих за флак. И као појединци и као групе они се никада не упуштају у суштинску анализу проблема на који реагују, већ делују агресивно и „са пеном на устима“, са амбицијом да заплаше власнике медија, уреднике и саме новинаре. Углавном се ради о лоби групама које имају задатак да успоставе задату „истину“ на терену. Ове групе не зазиру ни од интелектуалаца највишег ранга и реномеа.

Како ће по вашем мишљењу резултирати објављивање 400.000 поверљивих докумената на веб-сајту Викиликс, где се наводи и званичан податак о броју цивилних жртава током рата у Ираку који показују да су од укупно 109.032 жртве, колико је погинуло од 1. јануара 2004. године до 31. децембра 2009. године, 66.081 били цивили.

Честитке и захвалност Викиликсу и њиховим узбуњивачима за храбар рад на откривању истине о ратовима у САД, у Ираку и Авганистану. Али, утицај ових открића ће бити различит у САД и у остатку света. У САД информације су углавном цензурисане и игнорисане у мејнстрим ТВ медијима, где се већина Американаца информише. Уместо фокусирања на тематику коју ова документа отварају, пажња је усмерена на личност самог Џулијана Асанжа и заузимање тачке гледишта по којој се масовно обелодањивање ових интерних САД докумената приказује као напад на САД.

У остатку света информације ће бити гориво за антиратне покрете који врше притисак на политичаре да одустану од било какве подршке неуспелом рат у Авганистану. То ће вероватно убрзати пораз политике САД у овом делу света, који је неизбежан.

Ја, међутим, очекујем масиван напад на Викиликс од стране Обамине администрације и тајни напад шпијунских агенција САД, на начин који ће покушати да га осакати и уништи.

Новинарство је у страшном опадању. Можемо рећи да је то професија која је изумрла. Мало ко улаже новац у истинско новинарство и већина информација које циркулишу у медијском простору је добијена од ПР компанија и део је ПР операција

Шта мислите о Џулијану Асанжу и ad hominem нападу на њега од стране Џона Барнса, новинара „Њујорк тајмса“ који је представио оснивача Викиликса као полулудог криминалца? Треба се сетити да је пре 18 година Џон Барнс, мајстор за „паковање интервјуа покривајући рат у Босни интервјуисао Борислава Херака, босанског Србина који је тада био у затвору у Сарајеву и под применом силе од стране муслиманских стражара, признао убиства и оних за које се касније испоставило да су живи и здрави. За овај интервју Барнс је 1993. године добио Пулицерову награду. Другу Пулицерову награду Барнс је добио за свој приказ „истинске бестијалности“ талибана.

Викиликс без Асанжа не би постојао и иронично је да је лично он нападнут од стране мејнстрим новинара, а посебно „Њујорк тајмса“, медија који се и те како навијачки понашао у односу на незаконити и катастрофални рат у Ираку покренутог од стране Бушове администрације. Ови корпоративни мејнстрим медији наставили су да се навијачки понашају у односу према милитаристичкој спољној политици САД, која је фундаментално деструктивна по најбоље интересе САД.

О питањима рата и мира корпоративни медији већ деценијама конзистентно наступају као провладина пропагандна продужена рука, подржавајући ратове и спољну политику која их чини могућим. Такође је иронично да је „Њујорк тајмс“, који је први пут објавио „Pentagon Papers“ која је доставио Даниел Елсберг – тајна документа која су разоткрила лажи што су се налазиле у позадини Вијетнамског рата, сада напада Викиликс и Асанжа. Разуме се, медији у САД су највећим делом подржавали рат у Вијетнаму све до касних 1960. године, када се већина Американаца окренула против овог рата. Чак је и Ричард Никсон наступао у изборној трци 1968. године, као „мировни“ кандидат.

Које би медије у САД издвојили као оне који нису тек део пропагандне империјалне машинерије?

Ово су црни дани за новинарство и САД нису више блистави светионик светлости, већ заслепљујуће огледало корпоративне пропаганде. Корпоративно мејнстрим новинарство је убило право истраживачко извештавање и заменило га пропагандом и адвертајзингом, дизајнираним да служи и да штити власнике корпорација, оглашиваче и интересе лобиста. Најбоље новинарство у САД је данас независно новинарство које се појављује на мрежи или на непрофитним медијима какви су „Democracy Now“ на независној радио и ТВ; Common Dreams вебсајт; Грит ТВ Лауре Фландерс (Laura Flanders), Контраспин (Counterspin) радио програм, и слични.

Највећа опасност за будућност човечанства по вашим анализама лежи у пропаганди, али и у корпоративној култури.

Да, има нечег веома застрашујућег у пропаганди и корпоративној култури. Људи који шире пропаганду веома лако живе са тим. Поставља се питање како неко ко зна да је та пропаганда лажна и опасна за животе људи, може да настави да ради оно што ради. На делу је образац коришћен у одбрани нациста током Нирнбершког процеса који су говорили да су само извршавали наређења, и ја мислим да је оно што је заиста застрашујуће у корпоративној култури то што људи, уместо да мисле својом главом када се једном запосле и бивају плаћени, настављају да примењују Нирнбершку одбрану: Ја сам добар момак, ја само радим свој посао, ја само извршавам наређења, да ја то не радим радио би неко други а ја имам породицу, стан, кућу, кола и кредите. И када је већ тако онда хајде да баш ја за новац који добијем, без икакве моралне дилеме осмислим какав добар слоган: токсични муљ је добар за вас, ратови доносе мир и демократију у ваше крајеве, а НАТО је највећи гарант ваше безбедности и просперитета.

Припремајући необично значајну студију „Токсични муљ је добар за вас“, нашли сте се у центру орвелијанског заплета, који сведочи о томе до које мере је пропаганда добила своју институционализовану форму.

Када смо трагали за насловом књиге који би могао да испровоцира читаоце, вероватно сам несвесно асоцирао на један цртани филм, када сам изустио: „Токсични муљ је добар за вас“, а Шелдон је одмах додао: „Лажи, проклете лажи и ПР индустрија“, како гласе наслов и поднаслов књиге. Погледао сам да ли заиста постоји ПР кампања под насловом „Токсични муљ је добар за вас“, што би било заиста невероватно, али, наравно, није постојала. Али током писања књиге добио сам телефонски позив од жене необично љубазног гласа. А када радите оно што ја радим и пратите пропаганду, одмах постајете скептични и подозриви. Док сам се питао зашто ме зове, она се представила : „Ја сам Ненси Блат, ПР Федерације за воду и природну средину. Зовем вас како бих захтевала да промените наслов своје књиге, зато што он више није токсичан и зато што га не зовемо муљ или блато, већ био-ђубриво – природни, органски продукт. Ми сарађујемо са агенцијама за заштиту природне средине како бисмо навели фармере да користе ово органско и природно ђубриво на својим фармама. Назив био-ђубриво је прихваћен од стране језичких научних асоцијација и ући ће у светске лексиконе речи и израза, као и у све специјализоване речнике.“ Био сам запањен. Заправо и данас, после 15 година, запањен сам чињеницом да је токсични муљ који садржи опасне токсичне компоненте, микробе и вирусе, бактерије и диоксине, ПЦП и уништаваче ендокриног система, до тада третиран као веома опасна материја и држан изван насеља, сада промовисан у биолошко ђубриво и раширен по њивама фармера. Дакле, догодило се да оно што сам сматрао тек иронично-саркастичном хиперболом која би својом претераношћу могла да привуче читаоце књиге о ПР индустрији, постане предмет пропагандне кампање и буде преименован у био-ђубриво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: