О историјском и демократском значају 5. Октобра


Аутор: Ратко Крсмановић
30. септембар 2010.

Уз сваку годишњицу петооктобарских догађаја, неизбежан је заглушујући закључак мање-више свих лидера ДОС-а, како је по среди „велика историјска победа демократије, промена, те да је ДОС испунио своја обећања…“ Страни медији су писали да је „Србија поново пронашла своју душу“. Та „велика победа“ и „проналазак душе“ су отпочели у пламену највеће државне институције – Парламента, пламену државне телевизије, оружаним активностима тзв. кризних штабова и криминалних група, њиховим упадима у државне институције, управе и јавна предузећа. Пљачке су биле само колатерална штета. Обични учесници демонстрација нису могли ни претпоставити да ће њихови лидери постати инструменти у рукама Запада за разарање СР Југославије а потом и Србије.

Продаја заводљиве приче о хипер срећној будућности у коју нас воде већ 10 година, није више убедљива ни за саму структуру ДОС-а.

вештина обмане

Нису била делотворна ни накнадна дисциплиновања непослушних. Извођачима радова на петооктобарским догађајима, заглибљеним у амбијенту корупције, подвала, афера, медијских цензура и манипулација, за даље трајање и пут „демократизације“ био је потребан и 6. Октобар у виду ванредног стања како би се звезде револуције лишиле сваке евентуалне сметње или неповерења у народу. „Ово је шести октобар, ово је нешто што је Србија очекивала“, пенио је од јарости и гнева током ванредног стања лидер ДОС-а и принц револуције Владан Батић (интервјуу за Блиц, 7. април 2003). Међутим, чак ни прагматични Запад није могао дозволити толику количини кршења људских права и суспензију демократске фасаде од стране „ватрених револиционара“ а у виду акције „Сабља“, осмишљене за обрачун са „непријатељима“. Ипак, у народу је остао страх као најсмртоноснији вирус који се ширио медијима. Био је то ефикасан начин да се скрши свака снага колективног деловања и жеља да се бране идеали правде и слободе. Наши ватрени присталице револуције, ни данас не губе наду у могућност репризирања француских одмазда и гиљотина од пре 200 година и новог револуционисање српског друштва. „Сада је јасно да 6. октобар никада није свануо и да посао мора да се уради до краја“ (Владан Батић у изјави Куриру, 5. октобар 2004, стр. 5).

Да бих се лишио евентуалног субјективизма у оцени ових догађаја и последица које су уследиле, послижићу се само неким подацима из књиге „Игра сенки“ Тима Маршала. Из његове књиге, која је својеврсна хронолологија припреме и извођења пуча у тадашњој СР Југославији, постаје јасно да је Запад пројектовао, финансирао и непосредно руководио петооктобарском “револицијом”, а потом обилато наплатио своју улогу кроз економску, финансијску и свестрану колонизацију земље. Наравно, рачуни се и даље испостављају. Запад је омогућио да сами, непосредни извођачи радова на њиховим пројектима колонизације наплате своју “револуционарну” улогу. Док се Маршал хвали улогом страних обавештајних служби на Балкану, улогом Запада у акцијама “Бљесак” и “Олуја”, наоружавању и обуци ОВК, овдашњи медији су заокупљени спровођењем агитпроповске политике ДОС-а и поданичког сврставања у ред асанатора поља злочина Северноатланске алијансе, покушавајући да прикрију или игноришу наставак НАТО злочина који се одвијају према нашој земљи и нашем народу, почев од даље разградње државе, злочина пред илегалним хашким трибуналом где се покушавају сакрити њихови почињени злочин против мира као родно место свих каснијих злочина и изместити одговорност на друге стране. О пучистичком карактеру ових догађаја говори сам Маршал на крају књиге, износећи податак да је Велимир Илић с колоном возила од 22 километара понео оружје и повео паравојску као и тим кикбоксера, што је “личило на државни удар”.

У поменутој књизи, уредник и новинар „Скај њуза“ нас обавештава о дугогодишњим припремама за “рушење режима у Београду”, те да су завршне припреме одржане у Лакташима код Бања Луке, као и да су се тада састали представници британске обавештајне службе МИ6 и наше војне обавештајне службе. Британци су добили уверење да се војска неће мешати у предстојеће догађаје и да неће пуцати у народ уколико буде бранио “демократски изабрану владу”.

Између бројних података он наводи да су стране обавештајне службе, пре свега британске и америчке, а затим и немачке, уложиле 60 милиона долара у независне медије, од 1997. године, потом у Отпор, а на крају, после НАТО бомбардовања 1999. године, у српску опозицију да би им помогли да с троне збаце Слободана Милошевића. Да то није успело 5. октобра, следећа прилика би се указала тек за неколико година, сматра Маршал.

лепо упакована лаж

Данас, чак и већини учесника ових догађаја, ношених обликованим уверењем о неопходности промена, постаје јасно да се иза деморатске фасаде крије намесничка, уцењена власт и корумпирана државна управа, која непрекидно арчи оно што је остало после похаре мултинационалних корпорација, не питајући за цену и последице. У исто време владајућа коалиција и даље понавља изанђалу паролу како је главни циљ њене политике улазак Србије у Европску Унију, шта више, “без алтернативе”, што заправо значи континуирано спровођење колонијалне и окупационе политике запада. Свако разумно и стварно развојно решење превазилажења заосталости, очувања интегритета, спречавања корупције и подела у друштву, условљено је тзв. релном политиком, односно прихватањем решења која диктира Запад.

Дакле, Запад јесте пројектовао и финансирао нашу “револуцију” да би потом вишеструко наплатио своју улогу кроз уништавање домаће привреде, образовања, система вредности, одбране, окупацију земље од стране мултинационалних компанија и банака које суштински данас владају Србијом. Истовремено, Запад је омогућио да већина ликова из галерије заслужних револуционара наплати своје услуге, који су иствремено били најдоследнији реализатори пројекта темељног разбијања најпре Југославије а потом и Србије. НАТО трупама су широм отворена врата и сви војни ресурси , отима се Космет, прети Санџаком И Војводином, гази се Република Српска… Ми ћемо све то бранити свим средствима само не и војним, што у преводу значи да и нећемо ништа бранити.

Историјски посматрано, заиста би се овај период могао сврстати у онај део политичке историје у коме Србија није одлучивала о својој судбини. То и није нарочита новост нити откриће јер је у таквом стању односа и решења Србија живела већи део свог живота. Међутим, сама историја није тако егзактна наука где постоје строге формуле и решења, али ни једно објективно сагледавање односних догађаја неће моћи избећи оцену о деструктивности И штети нанетој Србији и српском народу током и након петооктобарске револуције. Намесничка власт јесте испунила обећања, али, коме И за кога?! У амбијенту подвала, афера, превара, манипулације, медијских цензура, увожења разних трендова и вреднсти страних овдашњој култури и традицији, просечном грађанину остају недокучиве или недовољно разумљиве последице овакве „историјске победе демократије“. Остаје недокучива, поред свих „транспарентности“, грабеж плодова рада грађана Србије, природних ресурса, изврнуте колевке нерођене деце, гњечење слободољубиве и патриотске свести. Замагљена је слика, да је снага ове власти на туђим ногама, да је семе српског живота у туђим рукама.

3 реаговања to “О историјском и демократском значају 5. Октобра”

  1. DRAGANeskovic Says:

    Ama Srbi, probudite se, krajnje je vreme.

    5 oktobar je bio režiran, i pod kompletnom kontrolom?

    Kad će da u Vašim glavama dođe spoznaj da smo sami sebi najveći neprijatelji i da sami sebi radimo o glavi!

    Kada?

    Pa Srbhija je okupirana, ne oružjem kako je probao da odradi onaj retardirani Hitler, Srbija je okupirana dolarom!
    5 oktobra, da je bilo makar nalo jače svetla na ono što je uzimano kao zdravo za gotovo a bilo je zrelo za sumnju i podozenje?

    TABLOID 30.09.2010.

    Pare buše gde čovek nije!
    Da se največim delom radilo o međunarodnom projektu zavereničkog tipa, a ne tek pukoj revolucionarnoj pobuni obespravljenog naroda, na čelu sa hrabrim i poštenim vojskovođama i narodnim tribunima, počeli su da u vidu diskretnog razotkrivanja istoriskih predrasuda neposredno posle „5 oktobra“ Srbima dojavljuju strani mediji. Tako se, na primer, francuski nedeljnik „Nuvel opservater“ rezimirajući dodatadašnje natuknice iz stranih medija, pitao „ko će se odvažiti da kaže Srbima istini?“. Slobodan Miloševića „imala cenu u hrabrosti i u – nemačkim markama“ te da je priča o ovoj revoluciji istovremeno i čudna priča o koferima punim nemačkih maraka i o računima u inostranstvu“, Navodeći da su opozicija, nezavisni politički mediji i nevladine organizacije proteklu 2000. godinu preživeli isključivo zahvaljujući novcem sa zapada, „prvenstveno iz Vašingtona“, Nuvel opservater čak licitira i sa približnom „cenom srpske revolucije“, pa „tematsko“ finansiranje nezavisnih medija, stranaka, demokratskih organizacija i gradova u kojima je na vlasti bila opozicija procenjuje na nekoliko „stotina miliona tadašnjih franaka“. „Donatori“ su bili različiti finansiski subjekti – od vlada do privatnih fondacija, nevladinih organizacija i drugih „interesnih grupa“, a list posebno naglašava „specijalne službe koje su, ne treba u to sumnjati, učestvovale u tajnim finasiskim radnjama. List je tvrdio da su u ukupnoj ceni 5. oktobra SAD učestvovale sa dve trečine novca. Još polovinom 1999. godine, samo par meseci po okončanju NATO bombardovanja američki Kongres službeno je izdvojio „25 milona dolara “ na ime pomoći demokratizacije Srbije. Početkom 2000. godine Kongres je izdvojio još „10 miliona dolara“, koje su raspoređivani posrestvom agencije USAID, a preko državnih „nevladinih organizacija“, kao što je „IRI“, za koju se tvrdi da deluje „brzo i efikasno kao CIA“. Britanci su u podršci opozicije učestvovali sa oko “ 3 miliona funti“ i to preko državne fondacije Vestminster. Nemciu su tokom julam, augusta i septembra 2000. godine učestvovali sa preko “ 20 miliona maraka“, a posredstvom fondacije Stiftungen, te partija CDU i SPD. Norverška vlada isprsila se sa prilogom od oko “ 6 miliona maraka“ a fondacija Džordža Soroša“ je zvanično tokom 2000. godine u srpsku opoziciju „investirala 12 milona maraka“ . Ispostaviulo se da je najmanje darežljiva bila Francuska, koja je iz neformalnih fondova izdvojila tek oko „milion maraka“, koje su uglavnom utrošena na Otpora i „Beli knjigu“ G-17 plus. Novac je, kaže se, u Srbiju dolazio kanalima koji se u takvim situacijama podrazumevaju: diplomatskom poštom ili uplatom na privatne račune „anonimnih osoba“ u stranim bankama, a najčešće destinacija u ovom slučaju bila je Budimpešta. Formalno su srestva namenjivana za finasiranje predizbornih kampanja, za štampanje propagandnog matewrijala, za snimanje spotova, za organizovanje hepeninga i koncerata pokreta Otpora (koji je bilo preko 40 diljem Srbije), za finasiranje istraživanja javnog mnjenja i formiranje CESID-a, za nezavisne posmatrače na izborima itd. Tako je, kaže list, iznanrđenje vlasti, zahvaljujući bogatoj elektronskoj i informatičkoj infrastrukturi, koja je obuhvatala biračka mesta u unutrašnjosti, i njenoj vezi sa centalnom izbornom komisijom, opozicija prvi put, i to temeljno, bila u stanju kontroliše kretanje rezultata iz minut u minut, čak i ažurnije nego vladini organi. Veliki deo novca otišao je na nezavisne medije. Isključivo zahvaljujući stranoj finasiskoj pomoći, najčešće od „nepoznatog donatora“, Radio B-92, čije je emitovanje vlast ometala, mogao je tokom predizborne kampanje, na primer, da se čuje u celoj Srbiji. Finasijskom „podmazivanju“ i logistici (satelitski i internet prenosi, honorari saradnika), bili su podvrgnuti i neki elektronski mediji u Rumuniji i Republici Srpskoj, odakle su takođe emitovani ustanički propagandni programi. Sve to gotovo isključivo sa potpisom a“američke agencije USAID“ . Opservater je obavestio i da se veliki kriza roto papira koja je u proleće 2000. godine zahvatila sve pisane medije, oni protivnu režimu premostili isključivo zahvaljujući novca sa Zapada.
    **** Da je ovakva istina bila dostupna javnosti tokom priprema za „5 oktobar“ , procenjuje list, Miloševićeva propaganda bi lako od opozicije napravila agente NATO i “ nacionalčne izdajnike, a narod joj to ne bi oprostio.****
    …………………………………………………………………………………
    Međutim , bolje od novinskih stubaca o ovom segmentu predpetooktobarske zbilje govori jedan „presretani“ faks koji je poslat iz centrale DOS-a, ul. Simina br.41, Beograd, dva dana pre srpske oktobarske revolucije.
    **** From: DOS, Beograd FAX 381 11 3247605 Oct 03 2000 05:10 PM P1
    DEMOKRATSKA OPOZICIJA SRBIJE
    CENTRALNI IZBORNI ŠTAB
    ul. Simina br.41, Beograd
    NAPOMENA: INTERNO-STROGO ZABRANjENO ZA JAVNOST
    Finasiskai bilans predizborne kampanje 2000.
    1. Troškovi tehnike ta izborni štab DOS.a ………………………………………….. 320.000,00 DEM
    2. Toškovi menađera kampanje DOS.a …………………………………………… 470.000,00 DEM
    3. Troškovi izbornog štada DOS-a ………………………………………….. 2.000.000,00 DEM
    4. Fond raspodeljen partijama članicama DOS.a ………………………………………… 8.000.000,00 DEM
    5. oprema voznog parka ……… 4.000.000,00 DEM
    6. Putni troškovi predizbornog karavana DOS-a ………………………………………….. 700.00 (?)
    7. Fond za političke organizacije izvan DOS-a ………………………………………….. 4.000.000,00 DEM
    8. Fond za organizovanje ne vladinih organizacija ……………………………………….. 4.000.000,00 DEM
    9. Fond za Narodni pokret „OTPOR“ ………………………………………. 12.000.000,00 DEM
    TROŠKOVI POLITIČKOG MARKETINGA
    10. Plakati kampanje (štampa i lepljenje) …………………………………………. 4.000.000,00 DEM
    11. Bilbordi ………………………… 5.000.000,00 DEM
    12. Papirna galanterija (štampa i distribucija) …………………………………………………. 2.700.000,00 DEM
    13. Gudiji ……………………… 400.000,00 DEM
    14. TV i radio gostovanja i marketing …………………………………… 4.200.000,00 DEM
    15. Internet kampanja (sajtovi, baneri, donacije) ………………………………….. 40.000,00 DEM
    16. Pomoc ANEM-u ……….. 12.400,000,00 DEM
    17. Pomoc nezavisnoj štampi … 23.000.000,00 DEM
    18. Kampanja „R`n`r za demokratiju“ „izađi na crtu“ i Karavan poznativ, (honorari, putni troškovi, ozvučenje, marketing…………………. 3.000.000,00 DEM
    19. Kampanja „Info udari“ ….. 800.000,00 DEM
    20. Domaća istraživanja javnog mnjenja …………………………….. 850.000,00 DEM
    21. Ugovori sa Pen, Son&Berland Asosijet o istraživanju javnog menjenja ……… 3.320.000,00 DEM
    TROŠKOVI SAMIH IZBORA
    22. Kontrolori DOS-a ….. 750.000,00 DEM
    23. „Specijal“ za kontrolore SPS-JUL ………………………………. 3.000.000,00 DEM
    24. „Specijal“ za kontrolere SRS ……………………………… 4.000.000,00 DEM
    25. Troškovi obrade glasova ………………………………… 800.000,00 DEM
    26. Troskovi finansiske zastite aktivista koji izgube posao nakom izbora ……………. 2.000.000,00 DEM

    U K U P N O ….. 106.750.000,00 DEM

    Uz fiksnih 600,00 dinara našim kontrolerima je davana i posebna stimulacija u iznosu od 50,00 do 100,00 nemačkih maraka u zavisnosti od biračkog mesta, pa tačnu evidenciju nemamo.
    Odobreni ovogodišnji predizborni buđet od strane američkog kongresa iznosi 77.000,00 $.
    Do sada je utrošeno 106.750.000,00 nemačkih maraka što konvertovano u američke doilare po kursu na dan 02.10.2000. (1:2,2125) iznosi priblužno 48.230.000,00 US$ raspoređenih i utrošenih u dosadašnjem periodu. Ostala srestva su pod kontrolom menađera kompanije DOS, Zorana Đinđića. Podaci najčešče sadrže samo buđetski projektovane troškove za koje ćemo imati precizne podatke nakon podnošenja računa i finansiskih bilansa pojedinih organizacija, gde je to moguće.
    Šef finansije, potpis nečitak, ima pečat.

    …………………………………………………………………………….

    Iz svega priloženog jasno se prepoznaje zašto se cela naša Srpska privreda u bescenje prodaje stranom kapitalu, jer je već unapred isplaćena, a netreba valjda da Vas sve podsetim da je samo „sir u mišolovci besplatan“, a?
    ………………………………………………………………………………..
    Primer.
    US Stil (United States Steel Corporation) željezara u Smederevu prodata 12.septembra 2003 godine za 23 miliona dolara, a njeni dugovi od preko 1,5 milijarde dolara preneti na srpske poreske obaveznike. U Smederevu je tokom 2004. godine proizvedeno preko milion tona čelika po ceni od 145 $ za tonu. Već te godine novi vlasnik je povratio svoja srestva.
    Poštenije bi bilo da je Željezera poklonjena!
    Ili, sa dzge strane, pogledajte slučaj tri srpske fabrike cementa: beočin, Kosjerić, i Novi Popovac. Francuska firma Lafarž (La Farge) je ponudila 54 miliona dolara za kupovinu cemntare u Beočinu. Pregovori su početkom marta 1999. bili pri kraju kada su prekinuti zboh NATO agresije. Nakon „oktobarskog prevrata“ nova srpska vlada je, još u prvoj godini mandata, prodala sve tri srpske cementare za 54 miliona dolara. Koliko god se nekom rasprodaja srpskih industriskih kapaciteta može činiti nedostupiom, da ne kažemo nezakonitom, ona ipak nije ni približno strašna kao rasprodaja srpskih rudnika i vodećih potencijala. Najbolji primer za ovo je koncesija koja je data čuvenoj firmi „Rio Tinto“ (RioTinto plc nastala još 1875. u Londonu). Nakon samo dva meseca pregovora srpska vlada je sa Rio Tintom potpisala tridesetogodišnju koncesiju na eksploataciju ruda u reonu Piskanja u Jarandolskom basenu, kod Boljeva na Ibru.Ova firema će, po koncesionom ugovoru, Srbiji plaćati oko 5 miliona $ godišnje, a za uzvrat će nesmetano moći da eksloatiše sve rude po pomenutim lokalitetu. Jedini „problem“ je u tome što je taj lokalitet poznat ne samo po velikim zalihama rude „bora“, za šta je koncesija navodno i potpisana, već i po mnogim drugim retkim i strateškim rudama. Prema nekim proračunima ovja lokalitet godišnje može da da iskopš, raznih ruda, vredan između ploa i jedne milijarde dolara godišnje. Da bi neko mogao da „svati“ zašto je Vlada Srbije predala ova rudna nalazišta Rio Tintu neophodno je znati da je ova kompanija još u XIX veku osnovala porodica Rotšild, a njen de kapital nalazi i u US Stilu. Na dan potpisivanja oog koncesionog Ugovora, vrednosti Rio Tinta na svetskim berzama se cenila preko 410 milijardi dolara.
    ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

    Sve ovo po meni nije problem, problem je u tome što se ne vidi kraj svemu tom, a „izlaz postoji“!

    IZLAZ UVEK POSTOJI !
    Potraga za „istinom“ ne sme nikad da prestane!
    Ona ne sme da se odloži!
    Sa njom ne sme da se kasni!
    Sa „istinom“ se treba suočiti, tu, na licu mesta!
    Pozdrav iz sunčanog Beograda, DRAGANešković

  2. zeljka Says:

    Domaći izdajnici.

  3. žrtvovani Says:

    Stradanje srbskog naroda uvek uzaludno je bilo,jer ni jednom agresoru nikad spasiti život moglo nije.Da nisu psihopate,ovo bi shvatili na vreme.. Mnogi osvajači,na razne načine,ubijali su i ubijaju,osvajali su i osvajaju, ..ali na kraju,mukama srbskog naroda nikad neizlečeni,sve što mogu je da Srbiju osvoje.. dva metra ispod zemlje.. Nepobediva Moćna Zemlja Srbija,proždirala je i proždr će sve osvajače i jače i najjače,jer crrrna je zemlja što crrrnu sudbinu takvima piše.

    a m i n

    žrtvovani


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: